NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUHOVNI ŽIVOT – UZDRŽAVANJE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU
 
Kroz podvig čovek gubi vezu sa tvarnošću
 
Starče, jedanput ste nam rekli: „U duhovnoj borbi je neophodna „opsada“.“ Šta ste time hteli da kažete:
– U ratu se trude da izvrše opsadu neprijatelja. Opkoljavaju ga, zatvaraju u zidine, ostavljaju ga da gladuje. Posle mu prekinu i vodu. Zato što će neprijatelj bez neophodne opreme i oružja biti primoran da se preda. Hteo sam da kažem da se isto tako kroz post i bdenje razoružava đavo i odlazi. „Postom, bdenjem, molitvom, nebeske darove pribavljajući[1]…“, kaže himnopojac
Kroz podvig čovek gubi vezu sa tvarnošću i potrebu za njom. Naravno, čovek treba da se uzdržava imajući pred sobom uzvišeni duhovni cilj. Ako se uzdržava, kako bi se oslobodio otrova i suvišne masnoće, opet se stara samo za svoju telesnu dobrobit. Tada podvig liči na jogu. Nažalost, pitanje podvizavanja gurnuli su ustranu čak i ljudi Crkve. „Treba da pojedem“, kažu, „svoje obroke, da uživam i u ovome i u onome, jer Bog je sve to za nas stvorio.“ Znate li šta mi je jednom prilikom, za nekom trpezom, rekao jedan arhimandrit? Nisam mogao da se prisilim da jedem više nego što sam navikao, a on je toprimetio, pa mi reče: „Ko uništava hram Božiji, razoriće nješBog“ (1 KorZ, 17). „Da nisi to možda naopako razumeo?“ kažem. „Da li se to odnosi na bludničenje, ili na podvizavanje? Taj citat se odnosi na one koji bludničenjem i zloupotrebama razaraju hram
Božiji. To se ne odnosi na one koji se podvizavaju iz ljubavi prema Hristu.“ Ali vidiš, on je i dalje povlađivao svojoj pomisli i nastavio da govori: „Treba da jedemo, kako ne bismo razorili hram Božiji.“ Drugi mi opet, posle svoje posete jednom manastiru, reče: „Bio sam u jednom manastiru i monasi su se razboleli od prevelikog posta. Jeli su isključivo bob i pasulj sa uljem. Eto, to rade, moj oče, post i bdenje.“ Šta da kažeš? Takvi ljudi ne žele da se bilo čega liše. Jedu svoje obroke, voće, slatkiše, a posle, kako bi sebi našli opravdanje, optužuju druge koji se podvizavaju. Nikada nisu okusili duhovnu radost podviga. Drugi ti opet kaže: „Treba da popijem toliko i toliko šolja mleka. Postiću na Četrdesetnicu, a posle ću da nadoknadim, jer moram da uzmem toliko i toliko bele hrane,“ Nije u pitanju potreba njegovog organizma, nego to kaže samo da bi povlađivao svojoj pomisli, da je to na mestu i da nije greh. Ma greh je i pomisliti tako nešto. Dokle ide čovekov razum? Da je u redu da nadoknadi ono što mu je nedostajalo tokom posta, koji je odredila Crkva. Kako onda Sveti Duh u njemu da ostane?
A da vidiš samo, koliko usrdnosti poseduju neki očevi porodica! Pođe jednom da se ispovedi jedan od njih, izuzetno prostodušan, koji je imao devetoro dece, a duhovnik mu reče da pristupi pričešću. „Ali, kako da se pričestim?“ kaže. „Stavljamo malo ulja u jelo, jer radimo i ja i deca.“ „Koliko dece imaš?“ upita ga duhovnik. „Devetoro.“ „Koliko ulja stavljate u jelo?“ „Dve kašike.“ „Pa koliko onda ulja stigne tebi, moj nesrećniče?“, reče mu duhovnik, „idi ti samo da se pričestiš!“ Bilo ih je jedanaestoro i jeli su dve kašike ulja svi zajedno, a njega je mučila pomisao!
Upoznao sam mirjane koji su kroz podvig dospeli do svetosti. Eto, nema tome mnogo godina, kako su na Svetoj Gori neko vreme radili jedan mirjanin i njegov sin. Posle toga je iskrsao dobar posao u njihovom rodnom mestu i otac beše odlučio da ode, da povede sa sobom i sina, kako bi cela porodica bila na okupu. Međutim, njegovog sina beše privukao monaški podvižnički život i, pošto je sa podvižničkim životom uporedio život u svetu sa svom njegovom teskobom, nije hteo da pođe za ocem i da se vrati u svet. „A ti, oče, pošto imaš i druge dece“ reče mu, „ostavi jedno u Gradini Presvete Bogorodice.“ Pošto je on ostajao pri svome, otac je bio prinuđen da ga ostavi. Momak je bio nepismen, ali veoma osećajan, usrdan i prostodušan. Sebe je smatrao nedostojnim monaškog postriga, pošto je mislio da ne bi bio u stanju da odgovori na sve monaške dužnosti.
Pronađe neku malu kolibu, koju su nekada koristili za stoku, zatvori kamenjem vrata i prozore, a ostavi samo jedan okrugli otvor kroz koji je mogao jedva da se provuče i koji je iznutra zatvarao nekakvim prastarim kaputom, koji beše pronašao. Ni vatru nije palio. Čak su i ptičja gnezda i životinjske jazbine bile bolje od tog njegovog prebivališta. Ali toliko radosti koliko je ta duša posedovala ne poseduju zajedno svi oni koji žive u bogatim palatama, jer on se borio za Hrista i Hristos je bio pored njega, ne samo u njegovoj kolibi, nego i u njegovoj duhovnoj kući, u njegovom telu, u njegovom srcu. Zato je živeo u raju. Iz svog boravišta bi povremeno izlazio i svraćao u ovu, ili onu keliju, gde su oci imali bašte i potrebu da im neko pomogne oko nje. Pomagao im je u poslu, a oni su mu davali po malo dvopeka i po koju maslinu. Ako mu nisu dali da radi, nije uzimao blagoslove. Blagoslove koje je uzimao, trebalo je da plati dvostrukim radom. Naravno, njegov duhovni život poznavao je samo Bog, jer je svoj život provodio tiho i jednostavno. Na osnovu jednog događaja, o kome se pričalo, moglo se mnogo razumeti. Jednom je svratio u neki manastir da upita kada je Velika Četrdesetnica – iako je za njega gotovo cela godina bila Velika Četrdesetnica – a potom je otišao da se zatvori u svoje gnezdo. Beše prošlo gotovo tri meseca, a on nije ni opazio. Jednoga dana iziđe i ode da pita u manastir kada je Vaskrs. Prisustvovao je službi, pričestio se na božanstvenoj Liturgiji, a zatim pođe sa ocima za trpezu. Na trpezi ugleda crvena jaja. Začudi se i upita jednog od bratije: „Je li to već Vaskrs?“ „Kakav Vaskrs?“ odgovori mu brat, „Sutra je Vaznesenje!“ On je dakle, proveo u postu čitavu Veliku Četrdesetnicu i još četrdeset dana do Vaznesenja! Tako se podvizavao sve dok mu nije kucnuo smrtni čas. Mrtvog ga je pronašao jedan lovac dva meseca pošto je umro, obavestio je policiju i lekara. Taj lekar mi je rekao: „Ne samo da nije zaudarao, nego je, naprotiv, odisao mirom.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Odlomak iz jedne himne prepodobnima: „Obitavalac pustinje i anđeo u telu“.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *