NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ODGOVORNOST LJUBAVI – I SAMO PRISUSTVO HRIŠĆANA JESTE ISPOVEDANJE VERE
 
Odbrana pravde
 
Starče, u jednom troparu za Svete Oce kažemo: „Gnevom pravednim pokrenuti.“[1] Koji je gnev pravedan?
 
– Kad su drugi obesPravljeni i neko se tome usprotivi, onda je to pravedan gnev. Ali ako on sam biva obespravljen i zbog toga se naljuti, onda takav gnev nije pravedan. Kad vidiš nekoga da pati za neku svetu stvar znaj da takav ima božansku revnost. Tako ćeš shvatiti i jurodive. Ako, na primer, pred jurodivog staviš ikonu naopako on će eksplodirati od gneva; tako ga možeš proveriti. Postoji, dakle, i pravedan gnev, i samo ta vrsta gneva je opravdana, Kad je Mojsije video da narod prinosi žrtve zlatnom teletu, razgnevio se i bacio ploče sa Božjim zapovestima (Izl. 32, 120). Fines, unuk prvosveštenika Arona, je počinio dva ubistva ia je Bog ipak naredio da izrailjski sveštenici budu iz njegovog roda. Jer, kad je video Izrailjca da greši sa Madijamkom, nije mogao da se suzdrži nego ga je ubio i tako zaustavio gnev Božji (Br. 25, 15). Da ih nije oboje ubio, gnev Božiji bi pao na ceo narod Izrailjev. Strašno! Kad čitam Psaltir i naiđem na stih: „I ustade Fines, i umilostivi, i prestade pogibao“ (Ps. 106 30), osećam neko posebno poštovanje prema tom imenu. I Hrietos kad je video da u hramu prodaju volove, ovce, golubove, i menjače novca kako menjaju novac, uzeo je bič i isterao ih (Jn. 2, 1415).
Kad jedan duhovan čovek sa gnevom pokušava da odbrani sebe u nekim svojim stvarima, onda je to čist egoizam, to je dejstvo kušača. Prima demonski uticaj spolja. Ako nekom čine nepravdu ili ga ismejavaju treba da ga brane drugi, ali zbog pravde a ne iz ličnog interesa. Nekako ne ide da zastupaš samog sebe. Druga je stvar da ustaneš i braniš ozbiljne verske teme, teme koje se tiču naše vere i Pravoslavlja. To je već dužnost. Kad imaš u vidu druge ireaguješ da bi im pomogao, onda je to u redu jer biva iz ljubavi.
Kad sam: bio na Sinaju silazio sam svake ili svake druge nedelje do manastira da bih se pričestio. Jednom mi izuzetno jednostavni manastirski predstojatelj reče: „Ne treba monasi da se pričešćuju svake nedelje dovoljno je četiri puta godišnje. Tada su imali tipik da se ne pričešćuju često. Nosio sam i kamilavku. „A ni panu ne treba da nose“, reče. Oni su je nosili samo na službama. „Nek’ je blagosloveno“, odgovorih mu. Otada sam je i ja noeio na.ramenima, kao šal i nije mi se više obratio. Šta? Da se svađam? Međutim, svaki put sam se pripremio za Sveto Pričešće i odlazio u crkvu. Kad god je sveštenik izlazio sa putirom i grvorio: „Sa strahom Božijim…“ priklanjao sam glavu i u sebi govorio: „Ti dobro znaš, Gospode moj, Isuse Hriste, koliko mi je to potrebno“, i osećao sam u sebi takvu promenu, da nisam siguran da bih se tako osećao da sam pristupio pričešću. Pošto je prošlo tako nekoliko meseci, dođoše u manastir četvrrica-petorica mladića koji su, podstaknuti mojim primerom, došli na Sinaj. I njima su tako rekli da se ne pričešćuju. E, tada sam progovorio i taj problem je bio rešen.
 


 
NAPOMENE:

  1. Stihira na praznik Sv. Otaca Prvog vaseljenskog sabora.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *