NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ODGOVORNOST LJUBAVI – I SAMO PRISUSTVO HRIŠĆANA JESTE ISPOVEDANJE VERE
 
Primeri najbolje govore
 
– Starče, da li ljudi koji žive duhovno u svetu treba da pokazuju da poste?
 
– Kad je reč o utvrđenim postovima Crkve kao što su sreda, petak, Uskršnji post, itd., onda treba, jer je to ispovedanje vere. Druge postove koji bivaju iz posebne želje za podvigom, iz ljubavi prema Hristu ili da bi nam se uslišila molitva, onda ih treba postiti tajno.
Naš cilj je da živimo pravoslavno, a ne samo da govorimo ili pišemo pravoslavno. Vidiš, zato jedna propoved ne poučava, ne utiče na drugog čoveka, ma koliko da je dobra, ukoliko propovednik ne živi u skladu sa svojim rečima.
 
A ako slušalac ili čitalac ima dobro nastrojenje?
 
– E, tada on već ima božansku blagodat i zato mu to biva na korist. Ali neko ko nema dobro nastrojenje uzeće i preispitati ono što govori propovednik i to mu neće biti na korist. Razmišljati na pravoslavan način je vrlo lako, ali živeti tako je vrlo teško. Jednom je neki bogoslov držao propoved i rekao slušaocima da treba da daju krv jer je bila velika potreba. I stvarno su ga mnogi poslušali, ali on sam nije dao ni jednu kap, iako je imao krvi… u izobilju. Mnogi su se zbog toga sablaznili. „Ja sam“, govorio je, „svojom propoveđu učinio mnogo i podstakao sam ljude da daju krv, a to je kao da sam dao najviše krvi.“ Tako je povlađivao svojoj pomisli. Ali bolje bi bilo da nije držao tu propoved, već da je bez reči otišao i dao krv. Dela su važna. Jedan posetilac mi kaže: „Ja sam desničar“ i pošto nije imao nikakve veze sa crkvom pitam ga: „Ako se ne osenjuješ krstom, šta ti to koristi?“ rekoh mu. „Ako ne pravi znak krsta, od kakve je koristi što je ruka desna? Po čemu se razlikuje od leve kojom se i ovako i onako ne osenjujemo?“ Ako si desničar i ne osenjuješ se krstom, po čemu se razlikuješ od levičara? Stvar je u tome da budeš duhovan čovek, da budeš u blizini Hristovoj i tada ćeš pomoći i drugima.
Kad čovek vodi ispravan život to se pročuje nadaleko. U jednom našem gradu je živeo jedan protestant koji je svakoga osuđivao, sveštenike, episkope. Blizu tog grada u jednom manastiru se podvizavao neki monah. Desilo se da je neki bezbožnik nekom prilikom upitao protestanta: „Dobro, osuđuješ sveštenike i episkope a šta kažeš za ovog asketu?“ Odgovara mu protestant: „Njega priznajem jer se razlikuje od ostalih.“ Verujući čovek, bez obzira gde živeo, ako je ispravan može mnogo da pomogne! Sećam se da je jedan moj poznanik bio policajac na granici. Tamo su bili i Srbi komunisti i to od onih najbezbožnijih, najdoslednijih članova partije. Kada su srpski sveštenici dolazili na grčku granicu, taj moj poznanik policajac im je ljubio ruku. Komunisti su to primetili. Bilo im je čudno što grčki policajac ljubi ruku srpskom svešteniku! To je na komuniste ostavilo duboki utisak i nateralo ih da razmišljaju o veri.
Koliko mogu biti od pomoći oni koji imaju svoj stav i koji mu ostaju dosledni! Zato se i ja posebno staram o nekim istaknutijim ljudima i gledam da im pomognem, jer oni svojim stavom mogu da služe kao dobar primer. Evo takav primer može da bude jedan moj poznanik, general. Jer, što god čini, čini to od sveg srca, iz dubine duše. Ništa ne čini površno. Ostali, gledajući u njega, moraju da se zamisle i na taj način on im pomaže. Nekada su ljudi na vlasti, čak I na oblasnom nivou, imali principe, imali su vere. Znate li šta je jedna žena iz uprave jednog grada rekla nekom članu gradske vlade? Jednom je pošla sa mužem na nekakav svečani ručak, a bilo je vreme Gospojinskog posta. Na gozbi je bilo svega i svačega, ribe, mesa… Ona nije ništa jela, jer je bila na poetu. Primetio je to jedan član gradske vlade, pa joj reče: „Bolesnici i putnici imaju razrešenje od posta.“ „Da, putnici na četiri točka!“ Odgovori mu ona i nije ni okusila one đakonije. Toj gozbi je, međutim, prisustvovao i jedan klirik koji iM se svima obratio: „Velika mi je čast što se nalazim među vama…“ i tako dalje. Izgovorio je brdo pohvala. Međutim, suprug one žene mu upade u reč: „Ne uzdajte se u knezove, u sinove ljudske, u njima nema spasenja“ (Psal. 146,3). Jer onaj je počeo da im laska. Drugom prilikom, opet, ista ta žena rekla je profesoru Bogoslovskog fakulteta: „Nemojte zbog sitnica da obarate sveštenike na ispitima. Gledajte da polože, jer eparhijama nedostaju sveštenici!“ Hoću da kažem da su se nekada ljudi iz lokalne vlasti zanimali za Crkvu i služili su narodu za primer.
Danas bi ljudima moglo biti od velike pomoći kad bismo im mi, hrišćani, pružili primer svojim životom u Hristu. Hrišćani treba da se odlikuju duhovnim junaštvom, plemenitošću i požrtvovanošću. Zato govorim mirjanima: „Ljubite Hrista, budite smerni, ispunjavajte svoje dužnosti i Hristos će učiniti da ljudi primete vašu vrlinu.“ Vrlina ima osobinu da „odaje“ čoveka, gde god se nalazio. Čak i da se sakrije i prikrije jurodivošću, vrlina će ga „odati“, makar i kasnije, a to sakupljeno blago, koje će se iznenada otkriti, mnogo će pomoći drugim dušama. Tada, možda, još i više.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *