NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
DUHOVNI ŽIVOT – POSAO I DUHOVNI ŽIVOT
 
Zanimanje ne čini čoveka
 
Šta je razlog, starče, što čovek na silu radi neki posao?
 
Razlog tome je što možda nema dobre pomisli kad je posao u pitanju. Ako vidi lepu stranu posla, onda, šta god radio, biće za njega svetkovina.
 
A ako se neko, starče, žalosti, jer radi neki težak, ili prezren posao, na primer, zida, ili pere sudove u nekoj kuhinji itd., kako treba prema tome da se postavi?
 
– Ako pomisli da je Hristos prao noge Svojim učenicima[1] prestaće da se žalosti. Kao da je Hristos time želeo da nam kaže: „Tako treba i vi da činite.“ Bilo da neko pere sudove, ili kopa jarkove, treba da se raduje. Neko čisti kanalizaciju, jer nema drugi posao i jadnik je stalno izložen zarazi. Zar i on nije čovek? Nije li i on obličje Božije? Beše jedan otac porodice čije zanimanje je bilo da čisti kanalizaciju, a beše dospeo do visokog nivoa duhovnosti. Razboleo se od tuberkuloze i, iako je imao prilike da ode, nije to učinio, jer je mislio: zašto da se neko drugi muči radeći taj posao? Voleo je taj nipodaštavani život i zato ga je Bog obdario blagodaću Svojom.
Zanimanje ne čini čoveka. Upoznao sam jednog lučkog radnika, nosača, koji je podigao čoveka iz mrtvih. Kada sam bio predstojatelj[2] skita manastira Iviron, poseti me jednoga dana jedan čovek od nekih pedesetak godina. Došao je kasno posle podne i nije zvonio zvoncem kako ne bi smetao ocima, pa je spavao napolju. Kada su ga oci videli, uveli su ga unutra i obavestili me o tome. „Dobro“, rekoh mu, „zašto nisi zvonio da ti otvorimo i smestimo te?“ „Ma kako, oče, da smetam ocima?“, reče. Vidim, lice mu je nekako ozareno. Postade mi jasno da živi duhovnim životom. Reče mi kasnije da je veoma rano ostao siroče i zato je, kada se oženio, izuzetno zavoleo svoga tasta. Uvek bi prvo svratio do svog tasta i tašte, pa tek onda odlazio kući. Mnogo se, međutim, žalostio, jer je njegov tast mnogo psovao. Mnogo puta ga je molio da ne psuje, ali je onaj bivao sve gori. Jednom se njegov tast teško razboleo. Odvezli su ga u bolnicu i posle nekoliko dana je umro. Moj posetilac nije bio pored njega kada je izdahnuo, jer je morao da istovari jedan brod. Kada je otišao u bolnicu i našao ga u mrtvačnici, pomoli se sa mnogo bola: „Bože moj, molim Te“, reče, „podigni ga iz mrtvih, samo da se pokaje, pa ga posle uzmi!“ Mrtvac odmah otvori oči i počne da pokreće ruke. Čim je to videlo bolničko osoblje, svi odjednom pobegoše. Zet se sam pobrinuo za njega i odveo ga, potpuno zdravog, kući. Poživeo je još pet godina u pokajanju i onda je umro. „Oče“, reče mi moj posetilac, „mnogo blagodarim Bogu što mi je učinio tu milost. Ko sam ja, da mi Bog učini takvu milost?“ Bio je mnogo prostodušan i tako smiren, da mu ni na pamet nije palo da je tasta podigao iz mrtvih. Topio se od blagodarnosti prema Bogu što mu je to učinio.
Mnogi ljudi se muče, jer ne uspevaju da postignu slavu u ispraznom svetu, ili da se obogate ispraznim stvarima. Ne misle uopšte da im to u drugom, onom istinskom životu, nije ni potrebno, a ne može se ni preneti. Tamo se prenose samo naša dela, a ona će nam odavde pribaviti odgovarajući „pasoš“ za naše veliko putovanje u večnost.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: Jn 13, 4-14
  2. Predstojatelj skita se svake godine bira između staraca u tom skitu.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *