NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ODGOVORNOST LJUBAVI – GENERACIJA RAVNODUŠNOSTI
 
Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom
 
– Šta je to što se čuje?
 
Avion, starče.
 
– Zatvori prozor Da ne uđe unutra. Koliko je svet pošašavio Može i to da se desi… Sve se raspada, porodica, prosveta, službe I nije ih briga! Ništa nemaju u sebi…
 
Starče, ko je kriv što smo dospeli u ovo stanje?
 
– Govorim uopšteno; hoću da kažem koliko nas je zahvatila ravnodušnost. Idi do neke škole i videćeš: ako otvoreni prozori udaraju u zid od vetra teško ćeš naći jedno dete da ustane i zatvori ih kako se ne bi razbili. Neka deca će gledati u prazno, neka gledati kako se prozori razbijaju, neka će prolaziti pored prozora kao da se ništa ne dešava. Ravnodušnost. Pričao mi je jedan oficir: „Bojim se da ne mogu da nađem ni jednog poverljivog vojnika da čuva skladišta sa gorivom kako se nepažnjom ne bi izazvao požar.“
Nastupila je neka atmosfera mlakosti bez imalo junaštva. Sasvim smo se iskvarili! Ne znam kako nas Bog trpi! Kakvo je nekada dostojanstvo bilo! Kakva usrdnost! U ratu 1940. g. Italijani su imali povremene susrete sa grčkim stražarima na granici, i čak su dolazili u grčke karaule. Da znate samo kako su Grci bili dostojanstveni. Jednom kad su Italijani došli u grčku karaulu i dok su pili kafu grčki oficir je uzeo novčanice od dvadeset i pedeset drahmi – tad je to bila velika vrednost – i bacio ih u vatru, da pokaže Italijanima kako je grčka država bogata. Italijani su zanemeli od iznenađenja. Koje požrtvovanje!
Danas je u nas ušao neki duh koji se sreće u komunističkim državama. U Rusiji će ove godine, bez obzira na prinos žitarica, biti glad. Nisu požnjeli pšenicu na vreme nego vrlo kasno. Počeli su sa žetvom u jesen. Zar se u jesen žanje? Kad nije njihovo kako da im bude žao kako da se trude oko njega? Život im se pretvorio u najamništvo. Nemaju žara ni želje da nešto stvore jer godinama nisu ništa stvarali. Gotovo! Ode! Država im je propala od tog duha lenčarenja i ravnodušnosti. Pada kiša na pokošeno žito i uopšte se ne uzbuđuju. Je li se završilo radno vreme? Odlaze. Žito ostaje da kisne. Sledećeg dana, u radno vreme, doći će da pokupe ono žita što preostane! Ali kad je žito tvoje hoćeš li ga ostaviti na strnjištu da propadne? Nećeš ni spavati da bi ga spasao. I osećaš radost, ushićenje od takvog umora.
Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom; donosi moralnu degeneraciju. Vera u Boga je velika stvar. Kad čovek veruje u Boga onda voli i svoje roditelje, svoje ognjište, svoje srodnike, svoj posao, svoje selo, opštinu, svoju državu i otadžbinu. A neko ko ne voli Boga i svoju porodicu – ne voli ništa, jer, i otadžbina je jedna velika porodica. Hoću da kažem da sve.otuda polazi. Ako čovek ne veruje u Boga neće imati obzira ni prema porodici, ni prema svom zavičaju, ni prema svojoj otadžbini. I to je ono što neki žele da unište, zato i stvaraju duh ležernosti. Pisao mi je jedan policajac: „Nisam mogao da dođem jer sam.bio prezauzet poslom. Dežurali smo samo nas dvojica u celoj oblasti, a trebalo je, po pravilu, da nas bude osmorica.“ Čuješ li ti to? Umesto da dodaju još dvojicu, oni ostavljaju onu dvojicu da budu sami!
Srećom, postoje i izuzeci.
Dođe mi je jednom prilikom jedan otac i kaže: „Moli se za moga Angela, jer će ga ubiti.“ Njegovog sina upoznao sam još kao malog dečaka, a sada je već služio vojsku. „Zašto“ pitam ga, „šta se desilo?“ „Otišao je jednom“, kaže mi, „i zatekao ostale da igraju karte dok su bili na dužnosti. Opomenuo ih je, ali ga nisu poslušali, kasnije je podneo izveštaj i jedan od njih mu sada preti da će ga ubiti.“ „Vidi“, kažem mu ja, „da će ga ubiti – neće. A ja ću da se molim da Angela ne oteraju na vojni sud što i on nije igrao karte!“
Čuo sam za još jedan slučaj i rekao: „Hvala Bogu, još postoje ljudi koji brinu za otadžbinu.“
Kad su Turci povredili vazdušnu granicu sa Grčkom jedan naš pilot im se približio da bi ih što bolje snimio i mogao da dokaže da su povredili granicu. Dežurni vezista mu je govorio preko radija da se vrati ali je ovaj insistirao i pokušavao!.. Međutim, Turčin je imao bolji avion tako da je oborio ovog našeg jadnika u more. Sad kad to uporedite sa nekima kojima avioni služe za izlete videćete kolika je razlika!
Treba pronaći smisao, shvatiti da je dobro neophodno, sve ostalo je promašena stvar. Hajde nekog ko je ravnodušan da pozoveš u rat. Gledaće samo kako da pobegne odavde, da se izvuče odande.. Ali kad shvati kakvo zlo će neprijatelj naneti, biće posle dobrovoljac.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *