NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
GREH I POKAJANJE – POKAJANJE IMA VELIKU MOĆ
 
Pokajanje donosi utehu Božiju
 
Starče, šta je uteha Božija?
 
– Šta je uteha Božija? Daću vam jedan primer, kako biste bolje razumeli. Neko dete napravi malu štetu, polomi, na primer, neku očevu alatku, pa se posle žalosti i plače, jer štetu smatra vrlo velikom. Što on više plače i priznaje štetu koju je napravilo i što više pati, to ga otac više miluje i teši: „Dobro, dete moje, nemoj se žalostiti, nije važno, kupićemo drugu alatku.“ Ali, dete, videći očevu nežnost, plače još više. „Ne mogu“, kaže, „da se ne žalostim. Evo, sada ti treba ta alatka, a ja sam je polomio“. „Ali, dete moje, to nije ništa, ionako je bila stara“, kaže mu otac. Ali dete se mnogo žalosti. I što je ono tužnije, to ga otac jače grli, ljubi i miluje. Isto tako, što čovek više trpi i što mu je više žao zbog sopstvene grešnosti ili nezahvalnosti prema Bogu, što više plače što je svojim gresima ražalostio Boga, Oca svojega, to više ga Bog nagrađuje sladošću Božijom i blaži mu dušu. Ta žalost, doduše, u sebi sadrži mnogo bola, ali pruža, istovremeno, i nadu i utehu, .
Onaj, međutim, kome je stalo do utehe Božije, ne treba da je ište. Treba da oseća na savesti svoj greh, da se pokaje, a tada će sama stići uteha Božija. Jednom je na Svetoj Gori došlo do nekog sukoba i nekoliko njih je iskompromitovano. Slučajno me srete jedan od učesnika u raspravi i reče mi: „Ah, koliko si mi bio potreban da me utešiš“. I to zato što ga je neko sasekao. Po svemu sudeći, taj drugi je bio.u pravu, Čim sam ga čuo u to nisam sumnjao! Da traži utehu, a pogrešio je! Da nije tražio utehu, već da se smirio i da je rekao: „Sagrešio sam, mrj Bože“, zaslužio bi utehu Božiju. On je sada, iako je sagrešio, želeo damu ja kažem: „Nije važno, nemoj da se žalostiš, nije toliko velika tvoja krivnja, nisi kriv samo ti, kriv je i onaj drugi.“ Eh, kakva je to uteha? To je farsa. Uteha Božija može stići samo kroz pokajanje.
 
– A kada, starče, posle nekog pada usledi stanje kajanja, ali osećaš nekakav duševni i telesni pritisak, da li to znači da pokajanje nije bilo kako treba?
 
– Prvoga dana opravdano dolazi do izvesnog pritiska. Kasnije, međutim, ako je kajanje istinsko, ako čovek oseća žalost i unutrašnji bol, oseća, istovremeno i utehu Božiju.
 
Da, ali ne zaboravlja svoj greh.
 
Tako je, ne zaboravlja ga. Oseća naizmenično bol i utehu. Daje samome sebi šamar za ono što je učinio, Bog ga pomiluje, pa opet, jedan šamar, pa milovanje… To je pokajanje koje donosi utehu Božiju.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *