NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
GREH I POKAJANJE – POKAJANJE IMA VELIKU MOĆ
 
Suze pokajanja
 
Pokajanje je krštenje suzama. Svojim pokajanjem čovek doživljava ponovno krštenje, ponovno se rađa. Apostol Petar je svojim odricanjem, na neki način izdao Hrista, Ali pošto „plakaše gorko“ (Mt. 26, 75 i Lk. 22, 62), dobio je oproštaj zbog svog pada. Znači, iskreno pokajanje koje je u sebi imao opralo ga je, ponovo očistilo. Vidiš, Bog je prvo stvorio zemlju, more,’ svu tvorevinu, pa je tek potom od praha zemaljskoga stvorio čoveka. Čovek se prvo rađa telesno, a tek posle, na krštenju, preporađa se duhovno, od tvari Božije, vodom, i Duhom Svetim, blagodaću Božijom, – „vodom i Duhom“ (Jn. 3, 5) – i postaje novi čovek.
 
Da li to znači, starče, da Bog, kao što je tada uzeo praha zemaljskoga i stvorio čoveka, tako i sada, na Krštenju, koristi vodu da ga ponovo stvori?
 
– Da, voda u sebi simvolizuje očišćenje i zato sveštenik pri Krštenju potapa čoveka u vodu. Čovek spira sa sebe praroditeljski greh, očišćuje se od grehova, osenjuje ga blagodat Božija, oblači se u Hrista i postaje novi, ponovo rođeni, čovek. To je delo Krštenja. To je savršeno jasno rekao Hristos Nikodimu, kada ga je ovaj upitao kako čovek može ponovo da se rodi: „Zaista, zaista ti kažem: ako ce ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ (Jn. 3, 5). Krštenjem nastaje, posle pada, novo savršeno stvorenje Božije. Zbog toga čovek, kada ne ukalja svetu Tajnu Krštenja, ima mnogo blagodati Božije. Ali i kada ga ukalja, postoji krštenje pokajanjem. Ako postane svestan svoga greha, i trpi bol zbog toga, okupa se, očisti se na neki način suzama pokajanja i na njega se ponovo spušta[1] blagodat Božija.
 
A ja, starče, već godinama nisam zaplakala zbog nekog svog greha, Nema nijedne jedine suze. Da li to znači onda da ne posedujem istinsko pokajanje?
 
– Zar ne osetiš bol kada sagrešiš?
 
Osetim bol, ali možda nije dovoljno dubok.
 
– Nemoj da donosiš zaključak samo na osnovu toga imaš li ili nemaš suze. Suze jesu jedna od osnovnih odlika (znakova) pokajanja, ali nisu i jedina. Neki ljudi naglas plaču, a u sebi se smeju. Bol u srcu i unutrašnje jecanje su unutrašnje suze, koje su po vrednosti više od glasnog plača. Jedan mi je, jadničak, govorio: „Kako sam ja tvrd čovek, oče! Nijedne jedine suze! Srce mi je kao kamen. Kakvo tvrdo srce imam! Uh!“. A u stvari bio je mnogo osetljiv, mislio je da je tvrd i bezosećajan zato što nije naglas plakao. Duboko u sebi, međutim, jecao je, stenjao je, jadnik, i mogao si videti kako mu težak jecaj navire iz dubine srca! A drugi, plače – u stvari smeje se – i izgleda kao vedro prolećno nebo. Vidi, na primer, nekog nesrećnika, ganut je, otplače malo, a ubrzo posle toga, doslovno kaže: „A, kako ja saosećam sa bolom, drugoga!“ Ili, ako je primetio da mu je kanula poneka suza tokom molitve, kaže: „A, moju molitvu Bog će uslišiti, jer se molim sa suzama!“ i ne misli više na to.
Postoje i neutešne suze. One su od đavola. One nisu proistekle iz.pokajanja, nego iz povređenog egoizma. Onda čovek plače egoistično, zbog svoga pada. Povređen je što je svojom nepažnjom pao u očima drugih, a ne zato što je ražalostio Boga, pa dvostruko trpi bol. Za, vreme partizanskog rata, jedan kapetan, partizan – Bog neka ga daruje pokajanjem – uhvatio je jednog siromašnog oca porodice, koji je imao devetoro dece, bacio ga na zemlju i surovo ga tukao, zato što se ovaj nije slagao sa njegovom ideologijom. A taj čovek bio je nekada u službi tog kapetana. Jadnik je vikao: „Dobro, zar ti nije mene žao, imam devetoro dece. Zar se ne sećaš kako sam te nosio na leđima? Šta sam ti skrivio?“ Neko od kapetanovih drugova, kada je video kako ovaj surovo mlati tog čoveka, povika na njega: „Ej, šta ti je učinio? Kako ti nije žao čoveka? Čovek je otac porodice.“ Kapetan iznenada grune u silan plač, jer je ta primedba povredila njegov egoizam!
Taj plač je egoističan: on je kao Judino raskajanje. Izdao je Hrista i posle otišao kod fariseja da kaže „sagreših“ ali.oni mu rekoše: „Šta mi marimo za to?“ A u stvari bio, je uvređen, razbesneo se, bacio im je srebrnjake i otišao da se obesi iz egoizma (Mt. 27, 35). Ali, da se pokajao, otišao Hristu i rekao mu „blagoslovi“ bio bi spasen.
 


 
NAPOMENE:

  1. Spušta se blagodat Božija: starac koristi taj izraz u značenju „projavljuje se delatno (osetno).

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *