NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
GREH I POKAJANJE – OSEĆANJE O GREŠNOSTI DIRA BOGA
 
Samoukorevanje – da, ali očajavanje – ne
 
Da li je lako, starče, da odmah ispočetka postanemo duboko svesni svoje grešnosti?
 
– Bog iz ljubavi ne dopušta da na samom početku našeg duhovnog života postanemo svesni svoje grešnosti, kako se ne bismo slomili. Ima usrdnih i osetljivih duša koje to ne bi mogle da podnesu, pa bi mogle ozbiljno da budu povređene. Zato nam Bog oči prekriva maglom, pa ne vidimo sve svoje grehe odjednom. Možemo, na primer, da imamo neko đubre na rukavu, a da mi mislimo da je to cveće. Tokom napredovanja u duhovnoj borbi, malo-pomalo, Bog dopušta da vidimo svoje grehe i daje nam snagu da se borimo da ih ispravimo. Duboka analiza škodi čoveku, ako nema iskustva. To isto se dešava i sa svešću o dobročinstvu Božijem. Kada bi čovek uvideo dobrotu Božiju na početku svog duhovnog života, dobio bi duhovno krvarenje (duhovno bi prokrvario). To je zato što čovek, ako uvidi dobrotu Božiju i postane svestan svoje nezahvalnosti, može da prepukne.
 
Starče, ja ne vidim svoje grehe i moje srce je od kamena.
 
– Ponekad dopušta Bog da ne vidimo svoje grehe i da nam srce bude od kamena jer đavo može da nas gurne u beznađe. Čovek mora da razmišlja o svojoj grešnosti sa rasuđivanjem. Pokajanje koje u sebi ima teskobe i beznađa, nije od Boga: tu je mali pokvarenjak umešao svoje prste. Čovek zato mora da pazi jer đavo može da ga uhvati sa dobre, desne, strane, da ga uhvati u pokajanju i da ga baci na rđavu, levu, stranu, da ga baci u brige i razočarenje, da ga slomi duševno i telesno i da ga onesposobi. Unosi u njega nekakvu drugu žalost koja u sebi sadrži teskobu, kako bi od njega učinio ruinu. Može, na primer, da mu kaže: „Ti si mnogo grešan, nećeš se spasti“. Navodno se zanima za njegovu dušu a stvara mu teskobu i beznađe! Ma neću dopustiti da đavo čini što god hoće. Kada ti đavo kaže: „Ti si grešna“, a ti mu kaži: „Šta to tebe briga? Reći ću sama da sam grešna kada ja to budem htela, a ne kada ti hoćeš“.
 
Od čega proizilazi, starče, melanholija koja često obuzima dušu?
 
– Melanholija i duševna potištenost proizilaze obično od griže savesti zbog preosetljivosti i onda čovek treba da se ispovedi, kako bi duhovnik mogao da mu pomogne. Jer, ako je čovek preosetljiv, greh koji je učinio može da bude vrlo mali, ali da ga neprijatelj đavo uveća, da mu ga pokaže kao kroz uveličavajuće staklo, samo da bi ga bacio u očajanje i da bi ga onesposobio. Može da mu kaže, na primer, da je navodno mnogo ražalostio druge, da im je teško zbog toga i slično, pa da time učini da se ražalosti više nego što može da podnese. Kada se toliko brine, zašto đavo ne ide da čačka po savesti nekoga ko nije toliko osetljiv? Ali ne, manje osetljivog čoveka đavo nagoni da misli da je ništavan mali greh koji je učinio, kako uopšte ne bi stekao svest o svojoj grešnosti.
Zato čovek mora da pozna samoga sebe tačno onakvim kakav zaista jeste, a ne kako mu predstavlja neprijatelj đavo, jer on se zanima samo kako da nam bude što gore. Čovek ne sme nikada da gubi nadu, sasvim je dovoljno da se kaje, jer njegovi gresi su manji od đavoljih, a i sudi mu se manje strogo, zato što je stvoren od zemlje i iz nepažnje se okliznuo i uprljao.
Da bi duhovna borba bila valjana (pravilna), treba da se upravljamo prema suprotnoj strani od mesta gde se muva đavo. Ako nam kaže da smo nešto, treba da negujemo samoukorevanje. Ako nam kaže da nismo ništa, treba da kažemo: „Bog će me pomilovati“. Ako čovek samo tako postupa, sa poverenjem i nadom u Boga, u njegov život ulazi pokajanje, smirenje i ushodi u duhovne visine.
 
Dali to znači, starče, da samoukorevanje ne pomaže u dyhovnoj borbi!
 
– Pomaže, ali sa rasuđivanjem. Može, na primer, neko da kaže samome sebi: „Ti si nerazuman…“ Ali, to treba da kaže sa smirenjem, kako bi ismejao đavola, i da to kaže mladalački poletno, a ne jadikujući. Samoukorevanje da, ali očajanje ne.
Znak duhovne zrelosti je da verujem da ne činim ništa, da sam u pozitivnom smislu razočaran samim sobom, svojim „ja“: da osećam da što god činio neprestano slažem nulu na nulu i da nastavljam da se borim uzdajući se u Boga. Tada će se dobri Bog, kada vidi sve nule kao rezultate moje dobre namere, sažaliti na mene, staviće ispred mojih nula jedinicu i tako će moje nule dobiti vrednost i ja ću se duhovno obogatiti. Stanje smirenosti i razočaranja samim sobom dobro je duhovno stanje.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *