NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
GREH I POKAJANJE – OSEĆANJE O GREŠNOSTI DIRA BOGA
 
Moramo smerno da tražimo milost Božiju kako bismo se popravili
 
Kada Oci, starče, kažu da se pokajanje sastoji u tome da neko odluči da više neće grešiti kao ranije i žao mu je zbog greha, da li to znači da taj mora neprestano svoju odluku da ima na pameti?
 
– Ne, čovek ne pamti svaki greh posebno, nego neprestano ima svest o tome da je grešan. Svako treba izvesno vreme da pamti svoj greh i potom da smerno zatraži milost Božiju i, ako nema u njemu gordosti, Bog će mu pomoći. Naročito kada je neko osetljiv, bolje je da zaboravi stare grehe, kad se već zbog njih pokajao i ispovedio ih. Može đavo da ga podseti na stare grehe i da ga pomuti pomislima, kako bi mu oduzimao vreme i odvlačio ga od molitve. Ali ako čovek koji nije preterano osetljiv vidi da se u njemu rađa gordost, onda je dobro da se priseti svojih greha da bi se smirio.
 
Starče, može li neko da poseduje u sebi svest o svojoj gpešnosti a da u njemu nema pokajanja?
 
– Da, ako ne poseduje smirenje. Ako se u pokajanje umeša egoizam, čovek neprestano misli: „Kako sam to učinio, kako je to drugima izgledalo, šta će misliti o meni?“ I to ga muči. Razmišljanja: „Kako sam to opet učinio“ i „kako sam to izveo“, sadrže u sebi egoizam, tu nema pokajanja. Čovek mora da prihvati da je sagrešio i da smerno zatraži milost Božiju. „Bože moj“, treba da kaže, „sagrešio sam, oprosti mi. Tako sam rđav čovek, sažali se na mene. Ako mi ne pomogneš, mogu da postanem još gori. Nema načina da se sam popravim“ i da se trudi da to više ne ponovi. Mnogi ljudi koji su grešili i osećali bol jer su povredili Boga, a ne zato što su pali u očima drugih ljudi, postali su svetitelji.
Kada neko živi svetovnim životom i posle preseče sve svoje veze sa svetovnim duhom, taj duh ga često privlači, iako on to ne želi. Ne treba zbog toga da bude razočaran. Mislim da je, u tom slučaju, napredak i to što se u njemu rađa pozitivni nemir, što preispituje svoju dušu u vezi sa gresima koje je počinio i u vezi sa onim što je trebalo da učini, a nije učinio. Malo-pomalo, počinje borba, čovek se nehotice smirava, očajava pozitivnim očajanjem, a to znači da očajava od svoga „ja“. Tada sve duguje blagodati Božijoj i veruje istinski u ono što je Gospod rekao: „Bez mene ne možete činiti ništa.“ (Jn. 15,5). Ako nastavi usrdno da se bori, sa mnogo smirenja, polažući sve nade u svesilnost Božiju, dobri Bog će ga pomilovati.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *