ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
GREH I POKAJANJE – ISPITIVANJE SAVESTI
 
Dobra savest pravilno obaveštava čoveka
 
Nema za čoveka ništa važnije od mirne savesti. Velika je stvar kada te ne grize savest da si mogao da učiniš nešto, a nisi to učinio. Kada je tako, čovek u sebi nosi neku neprolaznu unutrašnju radost i čitav život mu izgleda kao slavlje. Ta unutrašnja radost daje mu duhovnu snagu.
 
– Starče, kako čovek može da zna da li je Bogougodno ono što čini?
 
– Čovek ima o tome unutrašnje obaveštenje.
 
– Da li mu je dovoljno sopstveno obaveštenje, ili mu je potrebno svedočenje drugih!
 
– Ja govorim o nekome ko ima zdravu savest. Ne govorim o onome čija je savest naopaka. Zdrava savest ispravno obaveštava čoveka. Tada čovek oseća sigurnost, nadu i sa smirenjem govori: „Nisam ja za raj, ja sam za pakao, ali verujem da me ljubav i milosrđe Božije neće napustiti.“ Oseća to jer vodi duhovnu borbu. Ne sedi skrštenih ruku, na miru sa svojim pomislima govoreći: „Bog će me spasiti“.
A savest je nešto, strašno! Ne postoji veće mučenje, veći pakao, nego kada peče savest. I ne postoji strašniji i nemilosrdniji crv od crva savesti. Oni će u paklu da pate za vekove vekova zato što će ih mučiti misao o tome da su izgubili dobra rajska, tokom ovog malog niza godina zemaljskog života, iako i one behu pune griže savesti i mučenja. Ni stradanja tamo neće biti nagrađena i to će biti još jedno mučenje.
 
– Starče, a kako monah može praktično da proživi mučenje savesti?
 
Muke savesti važne su za sve ljude, a ne samo za monahe. Monasi imaju povrh toga i sladosnu muku podviga. U suštini, međutim, ne postoje muke savesti za onoga ko pravilno vodi duhovnu borbu. Jer, što više neko duhovno trpi bolove, znači, što više ga boli, bilo zbog svog lošeg stanja, bilo što učestvuje u stradanju Gospodnjem, to više mu biva uzvraćeno utehom Božijom. Čak i ako ima teške nevolje i brige, kada mu je savest mirna, u sebi on oseća utehu Božiju.