NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
GREH I POKAJANJE – ISPITIVANJE SAVESTI
 
Naopaka savest
 
Starče, vi često govorite da čovek mora da pazi da ne stekne naopaku savest. Kako se stvara naopaka savest?
 
– Kada je čovek u miru sa svojom pomišlju, on gazi svoju savest. A ako se duže vremena miri sa pomišlju, on stvara novu, sopstvenu savest, savest koja je samo njemu po meri, a to znači naopaku savest. Onda, međutim, nema u sebi spokojstva, zato što naopaka savest ne može da donese unutrašnje spokojstvo. Vidiš, čak i kada neko sagreši, a drugi mu kaže: „Nisi ti bio kriv, zašto se žalostiš?“, ili se pretvara da nije razumeo u čemu se sastoji njegovo sagrešenje, u oba slučaja ne nalazi spokojstvo. Ima ljudi koji idu kod gurua, ili sličnih, i kada shvate da su na pogrešnom putu, dođu da me pitaju. I ako im kažem nešto da im pomognem, svejedno ostaju pri svome: „Ma, ne, to u šta verujemo je ispravno.“ „Dobro, budući da je ispravno i ti u vezi sa tim nemaš preispitivanja, zašto si došao mene da pitaš?“ Međutim, iako nemaju mira u onome što je pogrešno, ostaju uporni, nastoje, na sve načine, da nađu nekakvo lažno spokojstvo, ali istinskog počinka ne nalaze.
 
Može li čovek, starče, čitavog života da živi sa naopakom savešću?
 
– Ako veruje u svoju pomisao, može.
 
A kako može da je ispravi?
 
– Ako razmišlja smireno, ako nema poverenja u svoju pomisao i ako o njoj razgovara sa svojim duhovnikom.
 
Može li čovek, starče, ako je osetljiv, da stvori naopaku savest?
 
– Ako je u stanju da stvori naopaku savest, ni njegova osetljivost sigurno nije prava. Jedna nepravilnost stvara drugu nepravilnost. Ima ih koji kažu: „Ja sam osetljiv“, a prema drugima se ophode kao divljaci i kinje ih bez razloga.
 
Starče, da li se savest onih koji se opravdavaju okamenila?
 
– Onaj ko se opravdava ima još neke griže savesti u sebi. On nije neosetljiv. A kada neko nije neosetljiv, boli ga njegova grešnost, a kasnije dolazi i uteha Božija. Ali onaj ko je stvorio naopaku savest, stiže i do neosetljivosti: on se hvališe zločinom. Video sam ljude koji, iako su počinili zločine, o njima govore tako da te zločine prikazuju kao podvige. Jer, ako neko razvije naopaku savest, to nije prosto okamenjenost, već nešto mnogo više od toga. Kada sam bio u manastiru Stomi, u Konici, dođe jedan i reče mi: „Hoću da se ispovedim.“ Ja mu kažem: „Ja nisam sveštenoslužitelj.“ A on će: „Ne, ja hoću tebi sve da kažem.“ Bile su tamo i neke žene koje su došle na poklonjenje. „Bolje bi bilo da sada odete“, kažem im. „Ne“, kaže im onaj, „ne smeta, samo vi ostanite“. I poče da pripoveda naširoko šta je sve počinio u mladosti: „Kada sam bio mlad, otišao sam da izučim obućarski zanat, ali mi se stalno spavalo, jer sam noću odlazio u krađu sa jednom bandom. U našem kraju bio je jedan čauš[1] koji nam je rekao: „Idite da kradete. Ja hoću dva ovna. Ostalo kradite što god vam je volja.“ Otišli smo tako u hrišćanske kuće, ja sam skinuo ogrtač, udario pse po njušci jednom batinom od grabovine, koju sam poneo sa sobom, i ušli smo unutra. Uzeli smo dva ovna, a jagnjadi koliko god smo mogli. Ovnove smo dali čaušu, a jagnjad smo sakrili u svoju štalu. Čauš nas je odmah strpao u zatvor. Gazde koji su nas videli u krađi odmah su ujutro otišli u policiju i rekli: „Taj i taj su nas pokrali.“ „Ma ti ljudi su u zatvoru! Zašto ih klevećete? I izmlati ga…“ Jednom smo otišli do jednog stada,koje su čuvali jedan mladi vlah, visok momak, eto toliki, i njegov otac. „Kako sad da uđemo? Bacili bi nas kao na gomilu, kao palidrvca“ rekoše mi moji. Uzmem, onda, sačmaru, nanišanim momka i… bum! On se složi dole. Njegovog oca vežem… Krali smo do mile volje…“ Sve to je opisivao kao svoje velike uspehe, i sve vreme se smejao! Eto, kuda vodi naopaka savest!
A poznavao sam i jednog policajca koji je službovao u odeljenju za transport i koji je, jadnik, neprestano plakao, zato što je jednom bio u pratnji vozila koje je prevozilo, iz jednog zatvora u drugi, nekog zatvorenika koji je bio na vojnom sudu osuđen na smrt i koga su ubili, zato što je počinio mnoge zločine. Tražio je i pronašao njegovu rodbinu da im se izvini, ali njegov brat, koji je bio u Americi, mu odgovori: „Trebalo je još ranije da ga ubiju, jer bi mnogi nevini ljudi ostali u životu.“ Vidite, kolika je razlika između ovog i onog prethodnog slučaja! Ovaj čovek je sebe smatrao krivcem samo zato što je, po naređenju, bio u službenoj pratnji jednog kriminalca, a onaj drugi je pričao o zločinima koje je počinio kao da su podvizi i hvalio se njima!
 


 
NAPOMENE:

  1. U staro vreme, čauš je bio komandir čete koja je imala i vojna i civilna ovlašćenja, neka vrsta šefa policije u tursko doba.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *