NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
RAZGOVORI O DUHOVNICIMA – STARAC PAJSIJE
 
Sagovornik: Mitropolit Crnogorsko-Primorski, Gospodin Amfilohije Radović, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu
 
Klitos Joanidis: „Pronaći Pravoslavnog „stareca“ ima veći značaj od svih knjiga i od svih ideja „, kaže veoma tačno ruski intelektualac Kirijevski.
Postoji, kako nas uveravaju oni, koji to zaista znaju, nekoliko velikih staraca, koji, do svog upokojenja, nama, većini, ostaju nepoznati, jer je tako hteo promisao Božiji. Ali ima i nekih koji su veoma poznati, čuveni, rekli bismo, pored kojih savremeni čovek oseća spokojstvo. Jedan od njih je i svetogorski starac Pajsije. Ispričajte nam, preosvećeni, o tom vašem značajnom poznanstvu.
 
Mitropolit Amfilohije Radović: Velikog starca sam prvi put upoznao 1966. godine, kada sam još bio mirjanin. A izvestan period, od gotovo deset meseci, proveo sam, već kao jeromonah, u blizini njegove kelije.
 
K. J.: Mora da je za vas bilo značajno iskustvo da proživite tako dug vremenski periodu blizini jednoga takvoga starca.
 
A. R.: Da, izuzetno značajno iskustvo.
Prvi put ostao sam tamo nedelju dana. Prolazio sam tada kroz jedan veoma težak životni period. Tek što sam bio stigao iz Evrope, ophrvan njenim zapadnjačkim racionalizmom i svim ostalim vezanim za to. Starac Pajsije mi je.pružio snažnu i duboku podršku.
 
K. J.: Sećate li se još uvek tačno njegovih reči? Veoma je značajno kako se ophodio sa jednim intelektualcem, kao što ste vu.
 
A. R.; Pre svega, slušao je veoma pažljivo sve što sam mu govorio. a zapazio sam da sluša ne samo sa mnogo pažnje, nego sa pažnjom i u molitvi, što je izuzetno značajno.
Rekoh mu: – Starče, mi intelektualci, sve podvrgavamo ispitivanju i ponekad ti dođe da postaviš i pitanje „postoji li Bog?“
Na mene je ostavio izuzetno snažan utisak kako se prema tome postavio. Doslovno mi je rekao ovo:
– Ne mogu da pojmim da postoje ljudi na svetu koji mogu u to da sumnjaju.
Ugledao sam tada istinski bol na njegovom licu, bol koji možeš da vidiš na licu majke koja pati zbog svog deteta, koje je u opasnosti da propadne. Sa takvim bolom i tolikom tugom se pitao da li je moguće da postoje ljudi koji ne veruju. Video sam da se iza te njegove nedoumice krije stvarno iskustvo, susret sa licem Božijim. Pričao mi je da mi pomogne:
– Jednom sam se molio cele noći, sve do jutra. U cik zore, dakle, pojavi se – šta da ti kažem, to se ne može opisati, ne može se rečima iskazati – nekakva svetlost, koja potiče iz tvoje unutrašnjosti i celog te obuhvata. Iako si umoran od klečanja i od celonoćne borbe, osetiš takvu lakoću, kao nekakvo sunce koje nije spolja, nego iz tvoje unutrašnjosti i drži te u toj neizrecivoj, toj neizmernoj radosti i milini. Svanulo je, izišao sam napolje, počeo sam da radim svoje rukodelje – bio sam stolar – a to stanje beskrajnog mira i radosti trajalo je i dalje. A sunce, ono zemaljsko, koje je izišlo u međuvremenu, izgledalo je tako beznačajno i malo u poređenju sa suncem koje se rodilo u meni. Tri dana i tri noći živeo sam tako i morao sam da se prisiljavam da pojedem nešto. Kako neko može, posle svega toga, da sumnja?
Jednom drugom prilikom mi je pričao:
– Desilo se jednom da sam otišao na tri meseca, a tamo kuda sam otišao, sve to vreme nisam imao prilike da vidim ljudsko lice. Posle tri meseca nisam znao više koji je dan, koliko vremena je prošlo, koji je praznik bio onoga dana. Odem, onda, u crkvu, ali sam se stideo da pitam koji je dan, jer sam mislio da bi rekli: „Je li ovaj poludeo?“ I na osnovu službe Božije pokušao sam da otkrijem koje je doba godine.
Blagoslovena duša, Bogu posvećena.
Te nezaboravne godine, koju sam proveo pored njega i na blagoslovenoj Svetoj Gori, rasadniku svetitelja, služili smo božanstvenu Liturgiju. Ja sam služio, a starac je pojao. Ali, kako je pojao! Kao ranjeni jelen pred licem Boga. Tako sam bar ja to doživeo.
 
K. J.: To je veoma lepa slika, baš kako nam je daje i Pesma nad pesmama.
 
A. R.: Kada smo odslužili, starac je pripremio jelo: pirinač, paradajz, koji je imao u svojoj bašti i hleb koji je sam sušio. Meni je napunio tanjir, a sebi je sipao sasvim malo. Pobunio sam se, govoreći da to nije valjano: da on jede kao podvižnik, a ja kao gurman. Tada mi reče:
– Jesi li monah? Budi, onda poslušan. Zar si ti tako neposlušan Crnogorac? Ovde je moj Bajum poslušniji od tebe.
Upitah ga iznenađeno ko je Bajum, jer sam znao da nema ni jednog poslušnika. Onda mi pokaza ružin grm, koji je tamo posadio. Ode do njega, stade ispred grma i reče:
– Dođi, Bajum, da vidi ovaj nepoverljivi Amfilohije šta je istinska poslušnost.
. Kako je zemlja oko grma bila sveže okopana i meka, počne da se uzdiže i odjednom odatle iziđe žaba. Govorim vam ono što sam svojim očima video. Zatim reče žabi:
– Vrati se sada, Bajum, na svoje mesto, a uveče idi da se pomoliš.
Iznenadih se i upitah ga kako se to Bajum moli. Objasnio mi je da žaba uveče odlazi pred jedan veliki drveni krst, koji se tamo nalazio i da „psalmopoje“. To mi je bilo čudno i u sebi rekoh: „Da li se to starac šali sa mnom? O kakvom to žabljem „psalmopojanju“ mi govori?“
Još istoga dana, čim je sunce zašlo, ugledah žabu pred krstom kako krekeće: „Krekeke, krekeke“.
Ostavila je na mene snažan utisak ta starčeva neposredna veza sa životinjama, upravo onakva kakvu srećemo kod svetih ljudi.
Onoga leta, kada sam ga ponovo posetio, vladala je dugotrajna suša i mesecima nije pala ni kap kiše. Reče mi tada starac Pajsije:
– Vidiš, mi ljudi sagrešujemo i pravo je da ispaštamo. Nismo dostojni da nam Bog išta drugo pošalje. Žao mi je što jadne životinje pate. Eto, pre neki dan dođe jedna zmija, koja, jadnica, nigde nije mogla da nađe ni malo vode da popije. Uzeo sam čašu, i sipao joj vode da pije.
Rekoh mu smejući se:
– Zašto nisi pozvao mene, starče, da dođem i da zmiji smrskam glavu?
Odgovorio mi je, i sam se smejući:
– Ti si jedan divlji Crnogorac.
 
K. J.: Vidi u svemu oko sebe Tvorevinu Božiju.
 
A. R.: I prisustvo Božije.
Na Svetoj Gori ima šakala. I, znate, čovek se naježi od njihovog zavijanja, kada ga začuje uveče. A starac mi je rekao:
– Nemoj da se ježiš. To sada počinje šakalska „večernja“. Oni su spremniji za molitvu nego mi, monasi. Od njih treba da naučiš kako da poješ himne Svevišnjemu.
Starac Pajsije je bio veoma bogato obdaren blagorazumnošću. Kroz njega je Bog podigao mnoge duše i pomogao im. Jednom, kada su ga imenom spomenuli u novinama i hvalili ga mnogo se zabrinuo. Ne možete da zamislite koliko se zabrinuo. Rekao mi je:
– Vidiš li, oče, šta pišu o meni? Ja sam najgori od svih, a oni me predstavljaju kao da sam sveti čovek! Ja, koji živim na Svetoj Gori, znam koji ljudi su zaista Božiji ljudi. Ali Bog im je podario Svoju milost i oni su uspeli da se sakriju od ljudskih očiju, a ostao sam samo ja da me predstavljaju kao „svetog“. I nemoj da misliš da ti ovo govorim iz smirenosti. Ja sam zaista otpadak zemaljski.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *