NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ISKUŠENJA U NAŠEM ŽIVOTU – BOLEST
 
Trpljenje bolova
 
Kada nas snađe bolest, dobro je da se potpuno prepustimo Hristu. Da mislimo da naša duša ima više potrebe za trpljenjem i slavoslovljem bolova, nego za čeličnim telom zahvaljujući kome možemo uspešno da se borimo, ali ta borba nas može dovesti do gordosti, a da toga nismo ni svesni, da počnemo da mislimo da ćemo svojim mačem zadobiti raj.
Znate li koliko godina imam nekad podnošljive, a nekad nepodnošljive bolove? Podnošljivi bolovi su nekakvo stalno stanje. Koliko sam prvo istrpeo bolova u plućima, pa posle od operacije kojoj su me podvrgli! Posle su počele priče sa srdoboljom. A potom pola godine sam imao bolove zbog diskopatije. Nisam mogao ni metanije da pravim, a ponekad ni samoga sebe da poslužim, a trebalo je da služim tolikim ljudima koji su mi dolazili. Posle toga mi se pojavilo nešto tvrdo u trbuhu: rekoše da je kila. Kada sam bio umoran, mnogo je bolelo i oticalo. Jednoga dana, na praznik svetog Pantelejmona, bilo je mnogo otečeno i mnogo je bolelo. Ali, trebalo je da odem u skit, na svenoćno bdenje. Rekoh: „Ići ću, pa nek’ bude šta bude“ jer je svakako trebalo da odem. Tokom bdenja sam hteo malo da sednem, ali rekoh: „Ako ja spustim stasidiju da bih seo, sešće onda svi“, a u tom slučaju mi je bilo draže da uopšte ne sednem. Posle dvanaest sati, koliko je trajalo bdenje, pretpostavio sam da mi se stanje mnogo pogoršalo. Kada sam se vratio u svoju keliju, tek što sam ušao, zazvoni zvonce. „Oče, otvori!“, začujem kako me neko zove. Počeo sam da se smejem: „U redu“, rekoh, „idemo dalje.“ I zaista, ubrzo ih dođe još, pa dođoše sledeći… Uveče, kada sam završio sa svim posetiocima, video sam da je kila potpuno iščezla! Sutradan, iako sam se odmorio, ponovo se pojavila! Ponovo mi je smetala i bolela, ali sam već bio navikao. Pošto je Hristos to znao, znao je i da mi pomaže, i zato je dopuštao.
 
Da li je to bilo onda, starče, kada ste imali bolove u nogama?
 
Ne, to je bilo drugo. Nisam mogao uspravno da stojim. Kada su ljudi dolazili, primoravao sam se da izdržim. Ali prošlo je, a onda su počela krvarenja. „Ulkusni kolitis“, rekoše. Ali to je duga priča… Prošlo je sedam godina bolova i krvarenja… Ali, nemojte se žalostiti, samo se molite za zdravlje moje duše. Radujem se što mi je Bog učinio čast i podario mi taj dar i ne želim da me njega liši. Slava Bogu: Bog to dopušta kako bi mi pomogao. Tako polažemo ispit iz trpljenja. Sad ovo, sad ono… „Jer nam je trpljenje potrebno“ (Jev 10,36). Jer ako mi, koji posedujemo bar malo straha Božijeg, nemamo trpljenja, šta će tek mirjani da rade? Iako imam prilike da vidim da nas mnogi mirjani prevazilaze u vrlini. Moji roditelji su mi govorili da Farašani nisu, kada se razbole, odmah trčali kod Hadžiefendije[1] da ih isceli. Prvo su trpeli bolove, koliko god su bili u stanju, već prema tome koliko su trpljenja i usrdnosti posedovali, jer su patnju smatrali blagoslovom. „Neka i ja malo mučim svoju dušu za Hrista, kad se Hristos toliko namučio“, govorili su, „samo da mi podari spasenje.“ I kada su videli da više ne postižu svoje poslove i da i porodica zbog toga trpi, onda su odlazili kod Hadžiefendije da ih isceli. Vidiš li koliko su usrdnosti posedovali? Pa kada su oni, kao mirjani, tako razmišljali i imali trpljenja, kako onda treba ja, kao monah, da razmišljam? Hristos reče: „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje“ (Lk 21,19). Vidite, Bog nije bio toliko zadovoljan milosrđem koje je činio Jov, dok je imao sva dobra, koliko njegovim trpljenjem u vreme iskušenja.
 
Kada kažete, starče, da bolesnik treba da ima trpljenja u bolovima, da li time hoćete da kažete da uopšte ne treba da pokazuje da ima bolove?
 
U krajnjem slučaju može da dopusti da drugi nešto opaze. Može da kaže da ima bolove, ali ne i kolike. Jer, ako drugima ništa ne kaže, mogu da se sablazne od nekog njegovog postupka. Ako, na primer, monah pati od nečega i ne može da ode na službu, možda može da naškodi nekome ko nema dobre pomisli.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tako su stanovnici Farasa nazivali svetog Arsenija Kapadokijskog. (Svako ko’ ode na poklonjenje Svetim Mestima ima pravo da svom imenu doda „hadži“, tj; polkonik, a efendija (nije turska reč, već je od grčke reči „aobvu-tp<;“,:koja nekada bila deo vizantijskog carskog titularajvk; poHHa str) opi-?Jei aoOsvirii; pa<; o (3aaiA.eo(; mnogaja ljeta vladao, gospodar naš car- Pseu-do- Kodinos, Tractatus de Officiis, p. 207-8 ed. Jeap Verpeaux, Paris 1966.}), ca značenjem „gospodin“, na istoku je bio naziv za hrišćanina. Hadžiefendija bi u prevodu značilo „hrišćanin visoka roda-gospodin, koji je bio na poklonjenju Svetim Mestima“ prim. prev.)

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *