NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
PRAVEDNOST I NEPRAVEDNOST – O BOŽIJOJ I LJUDSKOJ PRAVDI
 
Stvorili su drugo jevanđelje
 
Kada se, starče, za nekog čoveka kaže da je pravičan?
 
– Pravičan, po svetovnom shvatanju, je onaj čovek koji rasuđuje na osnovu ljudskog prava. Istinsko je savršenstvo, međutim, kada je čovek pravedan ne u skladu sa ljudskom, već u skladu sa Božijom pravednošću, i tada ga Bog blagosilja. Kada u svemu što činim, nigde i nikada ne dodajem svoje „ja“ i svoju korist, mogu da kažem, da gotovo primoravam Boga da mi pošalje blagodat Božiju.
Kakva god da je ljudska pravičnost, čak i najsavršenija, uvek sadrži elemente ljudskog, svetovnog načina mišljenja. I ukoliko postoji ljudska pravičnost u duhovnom čoveku, Duh se trudi da ga odbaci kao strano telo i čovek se bori sa usponima i padovima i duševno se umara. Kada razvije u sebi pravednost po Bogu, dolazi do očišćenja i božanskog prosvetljenja.
 
Ako, starče, kažem nekome ko trpi nepravdu: „Postoji pravednost Božija „, da li će mu to pomoći?
 
– Ne. Bolje je da mu kažeš: „Pogledaj šta se o tome kaže u Jevanđelju.“ Jer, ako mu kažeš da postoji pravednost Božija, biće uveren da trpi nepravdu, a u stvari, možda je čak i čini.
Istina, boli te duša… Poznavao sam jednog koji je redovno odlazio u crkvu, postio, ispovedao se i sve ostalo, pa je imao utisak da živi duhovnim životom. Međutim, imao je pet stanova i dve plate, ali nije imao dece i nije ništa davao za siromašne. „Dobro,“ rekao sam mu, „imaš toliko siromašne rodbine, zašto im nešto ne daješ? Šta ćeš da radiš? Daj udovicama, daj siročadi.“ Znate li šta mi je odgovorio? „Dobro, je’l da ne uzimam kiriju od svoje sestre koja je udovica?“ Krv mi je navrla u glavu, kada sam to čuo. Eto, to je svetovno osećanje za pravdu! „Pošto neće moja deca da gladuju,“ kaže ti drugi, „nisam za to odgovoran. Ni prema kome nisam nepravedan. Taman posla, zar ja da budem nepravičan!“ I tako prestanu o tome da misle, umireni na svoj način, ali istinskog mira nemaju. Sa takvom ljudskom logikom i svetovnim osećanjem za pravdu ostaju nezainteresovani za mnoge ozbiljne situacije. Kako da uopšte osete nešto od duhovnosti? Postoje ljudi koji mogu celu jednu kuću da daju na poklon, ali, sa druge strane, ako im neko duguje jednu jedinu kiriju, tužiće ga sudu. Kako to objašnjavate?
 
Starče, da li je to ljudska pravičnost?
 
– To nije čak ni ljudska pravičnost. Bogat čovek sa jedne strane pokloni nekome sto hiljada drahmi, a taksistu hoće da prijavi turističkoj policiji zbog hiljadu drahmi. A kako to objašnjavate?
 
A, možda, starče, nisu sasvim pri sebi?
 
– Ne, savršeno su dobro.
 
Možda poklanjaju iz gordosti da bi zadovoljili sami sebe?
 
– Tako je, to je u pitanju. Daju mnogo iz gordosti: čine to da bi sami sebe proslavili, a ne u slavu Božiju. Mogu i sve da daju, ali ljubavi u sebi nemaju.
Danas postoji nekakav duh zablude. Čak i duhovni ljudi traže zakonsku pravdu i kažu da veruju u Boga! „Tvoje pravo, moje pravo.“ Takvo jevanđelje po ljudskoj logici, po čudnoj logici, ne sme da postoji! „Da me ne ismevaju“ kažu. Zar ne vidite da po sudnicama ima sve više hrišćana? I kad jesu u pravu, ne treba da idu na sud, a kamo li kada nisu. Zato su neki svojom krivicom postali nevernici. Dešava se da neko, ko niti ide u crkvu, niti posti, ne ide po sudovima, a da drugi, koji odlazi u crkvu i posti, šalje na sud nekog siromaška zbog nešto novca duga, samo i jedino da istera svoje pravo. Rekao sam jednome koji je hteo da tuži nekoga zbog duga: „Jesi li u nevolji? Imaš li mnogo dece? Da li te možda žena tera da to činiš pa si u nezgodnoj situaciji?“ „Ne,“ kaže on, „hoću da isteram svoje pravo.“ ,
Šta čovek da kaže? To vaspitanje je proizašlo iz izvesnih duhovnih krugova. Već godinama pamtim jedan događaj i ne mogu da ga zaboravim. U jednoj dečijoj bolnici radile su monahinje kao bolničarke. Jednom boleenom detetu trebalo je lekar da napravi rendgenske snimke i zatražio je da jedna bolničarka dođe da mu pomogne, ali ni jedna od njih ne dođe, zato što su se, zbog rendgenskog zračenja, plašile za svoje zdravlje. Pre svega, pošto su bile posvećene, to nije smelo da se desi. Da su planirale da se udaju, onda bi to imalo smisla. Ali, čak i da su planirale da zasnuju porodicu, ipak je trebalo da se žrtvuju kao duhovni ljudi, što su zapravo i bile. Desilo se to da su se posvađale koja će da ode, a otrčala je da pomogne lekaru jedna druga, krja nije čak ni živela duhovnim životom, a udaja (kao izgovor) joj nije ni pala na pamet, zato što joj je bilo žao deteta.
A najgore od svega je to što takve ljude zbog takvih stvari ne grize savest, jer kažu: „To nije bio naš posao, mi se bavimo samo duhovnošću.“ Mogu, štaviše, da imaju na umu i ovakvu misao: „Onoga čini spokojnim da se žrtvuje, a mene čini spokojnim da imam svoj mir…“ A jednom će i da optuže onoga i da kažu da uopšte ne poseduje duhovnost. Ali, Hristos obitava tamo gde ima plemenitosti, gde postoji duh žrtvovanja i bezmolvija.
 
Kada vidiš, starče, bližnjega kako se muči u problemima, zar ne treba da mu pomogneš, kako god da se sam osećaš!
 
– Ma, svakako! Ali, primetio sam da se razvio nekakav svetovni način razmišljanja kod mnogih duhu posvećenih ljudi. Sastavili su nekakvo svoje, svetovno jevanđelje, sebi po meri, pa ti kažu: „Hrišćanin treba da ima svoje dostojanstvo. Ne sme ni na koji način da služi za podsmeh.“ Postavljaju se, znači, prema svemu sa nekakvom svetovnom logikom i svetovnim osećanjem za pravičnost. „U pravu sam“, kaže, „ja prema njemu nisam nepravičan, ne želim ni da on prema meni bude nepravičan!“ Pri tome, sasvim je ubeđen da je u pravu. I vidiš tako u jednom čoveku sva svetovna prava. Nema osećanje za usrdnost, vrlinu, nema želje za žrtvovanjem, nema ništa, sam je sebi izmislio jevanđelje i nema nikakve srodnosti sa Bogom. I kako, onda, na njega da siđe blagodat Božija? Kada sam služio vojsku, bio je jedan radio operater u avijaciji koji je dolazio u našu jedinicu da uzme šifre“[1]. Imali smo zajedničke susrete. On je bio bogoslov, držao je i propovedi. Svi su ga, međutim, zvali jezuitom[2], jer ne samo da se ni jednom nije ni najmanje žrtvovao, nego nikada nikome ni najmanju uslugu nije učinio. Ponekad bih mu govorio: „Pošto ideš do aerodroma, molim te, ponesi usput ove šifre tome i tome.“ „Ne“, odgovarao bi mirne duše, „ja sam došao po svoje, neka i on dođe po svoje“, i bio je uveren da nikome ništa nažao nije učinio. Ma ne kaže Hristos samo: „Ako te neko zamoli da ideš jednu milju, idi dvije;“, nego kaže: „I ako te ko potjera jednu milju, idi s njim dvije.“ (Mt. 5, 41). Ili, ne kaže: „Ako neko od tebe zatraži košulju, podaj mu i haljinu;“, nego: „I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.“ (Mt. 5, 40). Eto, to kaže Hristos, a neko, iako sebe smatra duhovnim čovekom, kaže ovako: „Ja sam poneo svoje, neka on dođe da uzme svoje.“ To je kao da je rekao: „Jesam li ja budala, da on od mene traži da idem jednu milju, a ja da idem dve?“ Pa kako će prići blagodat Božija jednom takvom čoveku? Međutim, kada neko doslovno primeni taj pasus i ako ga neko „potjera jednu milju“, pa on ode i dalje, posle toga Hristos čini svoje i duhovno se preumljuje onaj koji je terao i pravio probleme: „Vidi“, kaže, „ja sam ga poterao jednu milju, a on je otišao još dalje! Kakve li dobrote!“
Da je Hristos razmišljao na svetovni način, kako to danas čine mnogi duhovni ljudi, ne bi ni napuštao Svoj Tron kako bi sišao na zemlju, da podnosi muke i da bude raspet od nas bednih ljudi. Ali, u tom Njegovom ljudskom stradanju, krilo se spasenje svih ljudi.
Ali, šta je sve podneo da nas spase! Išli su tako daleko, da su Mu udarili šamar i rekli: „Proreci ko te je udario!“ Znači Jevreji su ismevali Hrista. Znaš li koliko sam bio tužan kada sam bio mali i gledao decu kako se igraju „zuce“, one igre pogađanja ko ih je štipnuo, ili udario? Te su se igre igrali sa Hristom!… „Proreci ko te je udario!… Bam!“ O, strašno! I mi danas tražimo da hrišćanstvo bude bez raspinjanja, i hoćemo odmah vaskrsenje. Pravimo hrišćanstvo i monaštvo po svojoj volji. Ne želimo da se bilo čega lišimo.
Međutim, da bismo doživeli ono nad prirodom, treba da živimo natprirodno.
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac je u vojsci služio u rodu za vezu.
  2. Monah iz rimokatoličkog reda Jezuita, koji je osnovao Ignacije Lojola. Jezuiti su poznati po strogoj poslušnosti i ekstremizmu, zbog kojeg su ubijali. Reč se koristi i metaforično da označi čoveka koji se strogo i bez unutrašnjeg otpora, pridržava spoljašnjih obeležja pobožnosti.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *