NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
PRAVEDNOST I NEPRAVEDNOST – O BOŽIJOJ I LJUDSKOJ PRAVDI
 
Monaška prava[1] zadržava Hristos za večni život
 
Starče, šta je to pravo?
 
– Reč „pravo“ pripada svetovnom načinu razmišljanja. Što god je čovek svetovniji to više prava ima. A što je bliži duhovnosti, to ima manje prava. Naročito monah ima samo dužnosti, nema prava ni na šta. Hoću da kažem da ne treba da zahteva ni od koga ništa. Ako monah traži prava u ovom životu, a odrekao se svega za ljubav Hristovu, čini ogromnu grešku. Na taj način huli na Hrista, na monaštvo. Svetovni ljudi imaju mnoga prava: oni su laici. Prava monaha, ali i ljudi okrenutih duhovnosti, zadržava Hristos za večni život.
Reč „pravo“ pojavljuje se danas kod mnogih mladih, pa čak i kod mladih monaha. Neki mladi monasi ne znaju zašto su postali monasi i šta znači monaštvo i zato poseduju svetovni duh, nekakav neobičan način razmišljanja, ljudsko osećanje za pravednost, u svakom pogledu. To ljudsko osećanje za pravičnost proizašlo je iz v evropskog duha, a uspelo je da se uvuče i u monaštvo.
U današnje vreme, među monasima čovek često može da sretne ovakav stav: „Ne povređujem drugoga, ne želim da me drugi povredi, nisam nepravičan, ispravan sam.“ „Uradio sam“, kažu neki, „svoj posao, pomogao sam tamo, završio sam. Ispravno sam postupio. Dalje više nije moj posao, odlazim. Idem u keliju da izučavam duhovne knjige.“ Ne zanima ih da li se drugi loše oseća, ili ima glavobolju i ne može da radi, ili pak, radi manje zato što je služio bdenije, pa je umorniji od njega. Ili kažu: „Ovo je moja porcija: imam na nju pravo“, ne gledajući da li je drugi mršaviji, ili mu organizam ima brži metabolizam, pa ima potrebe za više hrane. Na kraju završavaju na tome da se samo nalaze na polju duhovnosti, ali im je um oblikovan na potpuno svetovni način i zato imaju potpuno svetovni način razmišljanja. Znate li kako je to kada gledate duhovne ljude koji na sve gledaju na svetovni način? U manjoj, ili većoj meri, kod nekih monaha sam zapazio ovo: post, molitvu, služenje, poslušan,e, sve to obavljaju. Nose monašku rasu, ali prema svemu se odnose kao ljudi iz sveta, jer dobro paze da im niko ništa ne prigovori, kako ne bi trpeli nepravdu. To znači da u sebi nose svetovno osećanje za pravičnost, a ponekad ne stignu ni dotle. Hajde, pa sada vodi sa njima razgovore o duhovnim temama. Oni sve uređuju tako da jednom Hristos ne bi imao problema da sa njima sredi… račune! Ali Hristos prati svakoga, koliko nepravde podnosi i nagradiće ga u skladu sa tim, a oni hoće sami da „srede“ svoje račune.
Uopšte sam ogorčen današnjim načinom mišljenja koje nalazim kod nekih mladih monaha. Potpuno su pod uticajem ljudske pravičnosti! Pa kako da se uklopi ljudska pravičnost u duhovni život? Ma ni u svetovnom životu ne možeš da iziđeš na kraj sa ljudskom pravičnošću, a kamo li u duhovnom. Kada sam bio u opštežiteljnom manastiru, svi su gledali kako da se za nešto žrtvuju. Za vreme obavljanja poslova, za vreme obedovanja, u svemu postoji ovakav duh: misliti prvo na bližnjeg! I zato žive u raju. Ako su, na primer, za trpezom, svako se trudi da pojede što manje, kako bi više ostalo za drugog. Čak i kad bi sam bio bolestan, ne bi to uzeo u obzir. Žrtvovao bi se. Nije mu padalo na pamet da pomisli: „Neće mu činiti dobro ako pojede više.“ Onog trenutka kada monah počne da pazi da mu ne nanesu nepravdu, da se mnogo ne umori, da mu ne propadne trud, to je kao da ne veruje da postoji Bog, da postoji večni život, Sudnji dan. Čak i kada radi malo više, ni to nije uzalud. Samo trud životinja je uzaludan. A one, jadne, i pored toga što smo mi uzrok njihovih muka (posle prvog greha priroda stenje zajedno sa čovekom) žrtvuju se za nae! To je strašno! Vidite, koliko trpe divlje životinje, kada ih rane lovci! Polome im noge, pa ne mogu da trče, veće životinje ih razdiru i jedu, a one nemaju nikakvu nagradu! Čovek, ako ih ne razume, nije čovek. Zato mu je Bog dao mozak da postupa ispravno i da nađe svoj put. Ja ne kažem da treba da se ubijate od umora, ali treba da ulažete trud.
 
To znači, starče, da želite da nam srce treperi, da čezne da pružimo olakšanje bližnjemu?
 
– Da, jer kada gledaš kako da olakšaš bližnjemu, a samu sebe potpuno prepustiš Bogu, nikada ne osećaš umor. A ako se i umoriš, pa kažeš da si se umorila, gotovo je, sve si izgubila. Šta, da ti plati Bog tvoju zlu sreću? Nikako!
Koliko god možete, trudite se da olakšate drugom. To je duhovni napor kojim treba da se bavite. Čak i da se podvizavate, ne koristi, jer, ako čovek ne čini duhovni napor o kome govorim, nalazi se na drugoj talasnoj dužini od one na kojoj je Bog. Sve tada biva uzalud, i pokajanje i post… To vam ne govorim da se ne biste kajale i postile, već da neko ne bi pomislio ako čini ovo, i ono, da je sve uredu!
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč „pravo“ u monaškom jeziku označava težnju monaha da pravda samoga sebe i zahtev da zadovolji bilo kakvu želju koja pothranjuje njegov egoizam.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *