NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
PRAVEDNOST I NEPRAVEDNOST – PRIHVATANJE NEPRAVDE
 
Sveta jurodivost
 
– Starče, koliko ima otšelnika[1] na Svetoj Gori?
 
– Ne znam. Kažu da ih je sedam.[2] Već nekoliko godina veoma je teško naći mirno mesto za podvizavanje. Zato je nekolicina otaca, dok su na Svetoj Gori još postojali idioritmijski[3] manastiri, pronašli drugi način da žive u podvigu. Na primer, rekli bi: „Ovde nema mira, otići ću u neki idioritmijski manastir i radiću da sakupim novac“ i drugi su im to poverovali. Odlazili bi u idioritmijski manastir, radili onde dva – tri meseca i posle toga bi tražili veliku povišicu. Pošto je ne bi dobili, rekli bi: „Nemam interesa. Otići ću.“ Uzeli bi malo dvopeka i odlazili. Krili bi se u nekoj pećini i podvizavali se. Ostali su imali utisak da su otišli da rade na neko drugo mesto. A ako bi u manastiru pitali: „Šta je bilo sa onim ocem, je li bio ovde?“ govorili bi: „Jeste, bio je, ali kakav čudan čovek! Hteo je odavde da pokupi novac. Tražio je povišicu. Monah, pa traži povišicu! Kakav je to monah?“ Međutim, takav otšelnik bi imao dobrobit i od podviga u kome je živeo i od optužbi drugih, a imao je dobrobit i od kradljivaca. Zato što bi lopovi saznali da taj i taj ima novaca, otišli bi u pećinu, mučili bi ga, ali ništa ne bi našli.
 
Starče, kako da se ugledam na vrlinu neke sestre, ako je ona krije?
 
– Kada je ne bi krila, ne bi bila vrlina. Svetitelji su se više borili da sakriju svoju vrlinu, nego da je steknu. Znate li šta su činili ludi Hrista radi? Prvo bi napustili svetovni način mišljenja i pronikli duboko u jevanđelsku istinu. Ali, kako im to nije bilo dovoljno, dovodili su se u stanje svete jurodivosti zarad ljubavi Hristove. Uopšte ih nije doticalo što god da im čine, ili govore drugi. Za to je, međutim, neophodno veliko smirenje. Čovek iz sveta, međutim, mnogo se potresa ako mu neko kaže nešto rđavo, ili se žalosti ako ga ne pohvale za nešto što je učinio. Ovi se, međutim, raduju kada ljudi imaju pogrešno mišljenje o njima.
U stara vremena, bilo je Otaca koji su se čak pretvarali da su đavoimani, kako bi sakrili svoju vrlinu i kako bi drugi promenili mišljenje o njima. Kada sam bio u manastiru Filotej[4], koji je tada još bio idioritmijski manastir, bio je tamo jedan otac, koji se ranije podvizavao u Vigli[5]. Čim je shvatio da su oci naslutili njegov podvig i njegov duhovni napredak, otišao je sa blagoslovom svog duhovnika. „Hajde,“ rekao im je, „dosadilo mi je da ovde jedem raskvašeni dvopek. Idem u neki idioritmijski manastir, pa da jedem i meso, da živim kao čovek! Moram li da budem ovde?“ Tako je otišao u Manastir Filotej i pretvarao se da je đavoiman. Dočula njegova sabraća da je postao posednut, pa su, među sobom, o njemu govorili: „Šteta, jadan, postade đavoiman. Ali, to se moglo očekivati. Ode odavde u idioritmijski manastir da bi tamo jeo meso, jer mu je dosadilo da ovde jede raskvašeni dvopek.“ A šta je on, u stvari, radio? Više od dvadeset pet godina nije jeo kuvano jelo i nije spavao. Po celu noć je hodao po hodnicima, sa fenjerom u ruci, da ne bi zaspao. Kad bi se umorio, na kratko bi se naslonio na zid, pa čim bi ga malo uhvatio san, šapatom bi počeo da izgovara molitvu: „Gospode Isuse Hriste…“ pa bi nastavio umno. Ponekad bi mu izmakla i čula se poneka molitva. Kada bi sreo nekog od monaha, govorio bi mu: „Moli se, moli se da ode demon.“ Tako su ga svi smatrali posednutim. Jedan sasvim mladi monah reče mi jednoga dana: „Uh, taj posednuti!“ „Ne govori tako“,rekoh mu, „on poseduje mnoge vrline, ali se pretvara da je posednut.“ Posle toga ga je poštovao. Kada je umro, našli su ga kako u ruci drži parče hartije na kome su bila ispisana imena sve njegove sabraće, a pored svakog imena bio je pogrdni nadimak, samo da bi osujetio, čak i mrtav, i najmanje dobro mišljenje koje bi neko mogao da ima o njemu. Odisao je mirom. Vidiš, sve je učinio da se prikrije, ali ga je blagodat Božija odala.
Zato niko ne treba da donosi sud o nekom čoveku na osnovu toga kako izgleda, ako nije u stanju da prosudi šta u sebi krije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Godine 1950, kada je starac Pajsije prvi put otišao na Svetu Goru, dok je tražio puteljak koji vodi od Kavsakalivije do skita (isposnice) Svete Ane, susreo je jednog otšelnika „…ozarena lica – mogao je imati oko sedamdeset godina – po odeći se videlo da nije običan čovek. Celom svojom pojavom izgledao ja kao svetitelj!“(Geroutos, Psisgši ‘Aušre1too, ‘AušreTtš. Pateres, ka1 AyiopeiTiKa, ekb. ‘I. ‘Hao^. Ebauu. l’Ico. 6 (c)eoA,6uos,, Eoorsvtt) (c)eaaa-Xov’.kxc, 1993. a. 46 k. e.). Kada je upitao isposnika gde boravi, on mu je odgovorio: „Negde ovde“, i pokazao mu vrh Atosa. Kasnije, iskusni starci Su ga uveravali da je na vrhu Atosa u bezmolviju živelo dvanaest otšelnika.
  2. Razgovor se vodi novembra 1988. god.
  3. Idioritmijskim se naziva manastir u kojem svaki monah ima svoj propis, a za svako zaduženje plaća mu starešina koji upravlja manastirom.
  4. Od 1956. do 1958. godine
  5. Isposnica Vigla nalazi se na jugoistočnom delu poluostrva Atos.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *