NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
PRAVEDNOST I NEPRAVEDNOST – PRIHVATANJE NEPRAVDE
 
Radost zbog prihvatanja nepravde
 
Starče, kada sa zahvalnošću prihvatim ukor zbog greške koju učinim, da li je, onda, ono što osećam čisto i bez zablude?
 
– Vidiš, ako napraviš štetu, pa te grde, a ti ne gunđaš zbog toga, već si srećna i kažeš: „Slava neka je Tebi, Bože, ovo mi je bilo potrebno“, tvoja radost biće nepotpuna. Ali, ako ne napraviš štetu, pa te nepravedno grde i ti to prihvatiš sa dobrom pomisli, onda ćeš doživeti svu punotu radosti. Ne kažem da treba da juriš da ti čine nepravdu, jer može da te odvede u gordost. Nego, prihvati nepravdu kada te zadesi i raduj se.
Postoje četiri stadijuma prilikom suočavanja sa nepravdom. Neko te, na primer, sasvim bez razloga povredi. Ako se nalaziš u prvom stadijumu, ti ćeš da mu uzvratiš. Ako si u drugom stadijumu, osetiš u sebi veliku uznemirenost, ali se uzdržiš i ništa čak i ne kažeš. U trećem stadijumu ne uznemiravaš se. Ali, ako se nalaziš u četvrtom stadijumu, osetiš veliku radost, veliku duševnu sladost. Kada neko doživi nepravdu i dokaže da nije kriv, opravda se i dobije zadovoljenje, tada doživljava samo nekakvu zemaljsku radost. Ako se, međutim, sa nepravdom duhovno suočava, sa dobrom pomisli, i ne mari da dokaže svoju nevinost, oseća duhovnu radost. To znači da on u sebi poseduje Božiju utehu, nalazi se u stanju slavoslovlja. Znate li kakva radost preplavljuje dušu kojoj je bila naneta nepravda, a ona se nije opravdavala kako bi joj rekli „bravo“, ili „oprosti“? Ta je radost mnogo veća ako ne pokušava da se opravda. Mnogi dospevaju u situaciju da žele da zahvale onome ko im je naneo nepravdu, jer im je omogućio da dožive toliku radost u ovom životu, ali i što im je osigurao radost u večnom. Koliko se razlikuje duhovnost od svetovnosti!
U duhovnom životu čini se da je sve naopako. Ako zadržavaš za sebe ružno, osećaš se lepo. Ako to predaješ drugom, osećaš se ružno. Ako ti prihvataš nepravdu, a opravdavaš bližnjega svoga, primaš u svoje srce mnogonapaćenog Hrista. Tada Hristos boravi u tebi i ispunjava te mirom i sladošću. Hajde, čeda moja, okušajte život u takvoj radosti! Poznaćete duhovnu radost, a ne svetovnu. Kao da je svakoga.dana Vaskrsenje.
Nema veće radosti od one koju osećate kada prihvatite nepravdu. Kamo sreće da su svi ljudi prema meni nepravedni! Najiskrenije vam kažem, najblaženiju duhovnu radost osetio sam kada su mi nanosili nepravdu. Znate li koliko se radujem, kada mi neko kaže da sam u prelesti? Slava Tebi Bože, kažem, od toga ću imati nagradu. Međutim, kada me nazivaju svetiteljem, zapadam u dugove. Ne postoji ništa blaženije od nepravde!
Jednoga jutra u kolibi, neko zakuca na vrata. Pogledam kroz prozor da vidim ko je, jer još nije bilo vreme da otvorim. Ugledam mladića ozarena lica i shvatim da je imao duhovne doživljaje, jer je odisao blagodaću Božijom. Zbog toga, iako sam bio zauzet, prekinuo sam to što sam radio, otvorio sam vrata, uveo sam ga unutra, poslužio sam ga čašom vode i pažljivo počeoda ga ispitujem o njegovom životu, jer sam video da u njemu ima duhovnosti. „Kakvim se poslom baviš, momče?“ Upitah ga. „Ma, kakav posao, oče?“ Reče mi, „Ja sam odrastao u zatvoru. Najveći deo života proveo sam tamo. Sada mi je dvadeset i šest,“ „Pa, dobro, momče, šta si učinio da dopadneš zatvora?“ – upitah ga, a on mi otvori srce: „Još dok sam bio mali, ‘mnogo me je bolelo da vidim nesrećne ljude. Poznavao sam sve koji su imali neku nevolju, ne samo u našoj parohiji, već i u drugim parohijama. Naš sveštenik je neprestano sakupljao novac, podizao zgrade i trošio taj novac na slične stvari. Neprestano su nešto popravljali i ulepšavali. Potpuno su zanemarili siromašne porodice. Nisam tu da sudim da li je bilo neophodno sve što su činili, ali video sam mnogo nesrećnih ljudi. Odlazio sam, tako, krišom, i krao od novca koji su sakupljali od parohijana. Uzimao sam samo deo, nisam ni nameravao da uzmem sve. Kupovao sam od toga hranu i razne neophodne potrepštine i, da niko ne vidi, ostavljao pred vratima siromašnih. Posle sam, odmah, da ne bi nekog drugog okrivili, odlazio u policiju i govorio: „Ja sam ukrao novac iz crkve i potrošio ga.“ Ništa im drugo ne bih rekao. Tukli su me i psovali: „Bitango, lopove!“ Ja sam ćutao. Posle su me bacali u zatvor. Tako je to trajalo godinama. Čitav grad u kome sam živeo (sa oko trideset hiljada stanovnika) saznao je za mene, a i drugi gradovi i svi su me nazivali lopovom i propalicom. Ja sam ćutao i osećao sam radost. Jednom su me zatvorili na čitave tri godine. Nekoliko puta su me zatvorili bez razloga, pa su me pustili tek kada su našli pravog krivca. Ako ga nisu našli, ja bih odležao u zatvoru celu kaznu umesto njega. Zato sam ti rekao, oče, da sam veći deo svog života proveo u zatvoru.“ Pošto sam ga pažljivo saslušao, rekoh mu: „Ali, momče, ma koliko izgledalo dobro to što radiš, ipak nije dobro i nemoj to više da činiš. Slušaj šta ću ti reći. Hoćeš li da me poslušaš?“ „Poslušaću te, oče.“ – odgovori on. „Idi iz tog grada,“ počeh da ga savetujem, „otidi negde gde te ne poznaju, u taj i taj grad, na primer, a ja ću se pobrinuti da budeš u društvu dobrih ljudi. Radi i pomaži nesrećnim ljudima, koliko god možeš, od onoga što sam zaradiš, jer to ima veću vrednost. Ali, čak i kada čovek nema ništa da udeli siromašnom i boli ga srce zbog toga, tada on prizove milosrđe sviše, prizove ta krvlju svoga srca. Zato što bi dao nešto da ima, osetio bi i radost u tome, a kada nema ništa da udeli, oseća bol u srcu.“ Obeća mi da će da posluša moj savet i ode radostan. Posle sedam meseci dobijem od njega pismo iz zatvora. U pismu je stajalo ovo: „Sigurno ćeš se pitati, oče, zašto ti pišem iz zatvora posle tolikih saveta koje si mi dao i posle obećanja koje sam ja tebi dao. Znaj da ovoga puta izdržavam zasluženu zatvorsku kaznu. Dogodila se nekakva greška. Sreća je što ne postoji ljudska pravičnost, zato što bi, u suprotnom, nepravda bila naneta duhovnim ljudima, ne bi zaslužili nebesku nagradu.“ Kada sam pročitao poslednju rečenicu, osetio sam divljenje prema tom mladiću, koji je tako toplo prigrlio duhovni život i koji je tako dobro razumeo najdublji smisao života! Gospode Bože, lopov! Posedovao je Hrista u sebi! Nije mogao da se zaustavi samo zbog radosti koju je osećao. Božanstvene li ludosti!
 
Da li je, starče, osećao radost zbog sramote?
 
– Ne, osećao je radost zbog nepravde. Bio je svetovni čovek. Nikada nije čitao dela drevnih Otaca, pa ipak, dok su ga nepravedno tukli i zatvarali, smatrali ga u gradu propalicom, nevaljalcem i lopovom, on nije govorio i suočavao sr sa svim tim tako duboko duhovno! Bio je mlad, a nije brinuo o tome kako da stekne imetak, nego kako da pomaže drugima! Velike lopove često ne strpaju u zatvor ni jedanput, a ovog jadnička zatvarali su po dva puta za istu krađu, a mnogo puta i bez razloga, dok ne pronađu pravog lopova! Međutim, radost koju je doživljavao on, nisu mogli da dožive stanovnici njegovog grada. Trideset hiljada radosti ne bi moglo da se smesti u jednu njegovu.
Zbog toga kažem da za duhovnog čoveka ne postoje nevolje. Kada se uveća ljubav i srce se zapali bogočežnjom, u njemu više nema mesta za muke. Velika ljubav prema Hristu pobeđuje svaki bol i sve muke kojima su uzrok ljudi.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *