NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
PRAVEDNOST I NEPRAVEDNOST – PRIHVATANJE NEPRAVDE
 
Radost zbog prihvatanja nepravde
 
Starče, kada sa zahvalnošću prihvatim ukor zbog greške koju učinim, da li je, onda, ono što osećam čisto i bez zablude?
 
– Vidiš, ako napraviš štetu, pa te grde, a ti ne gunđaš zbog toga, već si srećna i kažeš: „Slava neka je Tebi, Bože, ovo mi je bilo potrebno“, tvoja radost biće nepotpuna. Ali, ako ne napraviš štetu, pa te nepravedno grde i ti to prihvatiš sa dobrom pomisli, onda ćeš doživeti svu punotu radosti. Ne kažem da treba da juriš da ti čine nepravdu, jer može da te odvede u gordost. Nego, prihvati nepravdu kada te zadesi i raduj se.
Postoje četiri stadijuma prilikom suočavanja sa nepravdom. Neko te, na primer, sasvim bez razloga povredi. Ako se nalaziš u prvom stadijumu, ti ćeš da mu uzvratiš. Ako si u drugom stadijumu, osetiš u sebi veliku uznemirenost, ali se uzdržiš i ništa čak i ne kažeš. U trećem stadijumu ne uznemiravaš se. Ali, ako se nalaziš u četvrtom stadijumu, osetiš veliku radost, veliku duševnu sladost. Kada neko doživi nepravdu i dokaže da nije kriv, opravda se i dobije zadovoljenje, tada doživljava samo nekakvu zemaljsku radost. Ako se, međutim, sa nepravdom duhovno suočava, sa dobrom pomisli, i ne mari da dokaže svoju nevinost, oseća duhovnu radost. To znači da on u sebi poseduje Božiju utehu, nalazi se u stanju slavoslovlja. Znate li kakva radost preplavljuje dušu kojoj je bila naneta nepravda, a ona se nije opravdavala kako bi joj rekli „bravo“, ili „oprosti“? Ta je radost mnogo veća ako ne pokušava da se opravda. Mnogi dospevaju u situaciju da žele da zahvale onome ko im je naneo nepravdu, jer im je omogućio da dožive toliku radost u ovom životu, ali i što im je osigurao radost u večnom. Koliko se razlikuje duhovnost od svetovnosti!
U duhovnom životu čini se da je sve naopako. Ako zadržavaš za sebe ružno, osećaš se lepo. Ako to predaješ drugom, osećaš se ružno. Ako ti prihvataš nepravdu, a opravdavaš bližnjega svoga, primaš u svoje srce mnogonapaćenog Hrista. Tada Hristos boravi u tebi i ispunjava te mirom i sladošću. Hajde, čeda moja, okušajte život u takvoj radosti! Poznaćete duhovnu radost, a ne svetovnu. Kao da je svakoga.dana Vaskrsenje.
Nema veće radosti od one koju osećate kada prihvatite nepravdu. Kamo sreće da su svi ljudi prema meni nepravedni! Najiskrenije vam kažem, najblaženiju duhovnu radost osetio sam kada su mi nanosili nepravdu. Znate li koliko se radujem, kada mi neko kaže da sam u prelesti? Slava Tebi Bože, kažem, od toga ću imati nagradu. Međutim, kada me nazivaju svetiteljem, zapadam u dugove. Ne postoji ništa blaženije od nepravde!
Jednoga jutra u kolibi, neko zakuca na vrata. Pogledam kroz prozor da vidim ko je, jer još nije bilo vreme da otvorim. Ugledam mladića ozarena lica i shvatim da je imao duhovne doživljaje, jer je odisao blagodaću Božijom. Zbog toga, iako sam bio zauzet, prekinuo sam to što sam radio, otvorio sam vrata, uveo sam ga unutra, poslužio sam ga čašom vode i pažljivo počeoda ga ispitujem o njegovom životu, jer sam video da u njemu ima duhovnosti. „Kakvim se poslom baviš, momče?“ Upitah ga. „Ma, kakav posao, oče?“ Reče mi, „Ja sam odrastao u zatvoru. Najveći deo života proveo sam tamo. Sada mi je dvadeset i šest,“ „Pa, dobro, momče, šta si učinio da dopadneš zatvora?“ – upitah ga, a on mi otvori srce: „Još dok sam bio mali, ‘mnogo me je bolelo da vidim nesrećne ljude. Poznavao sam sve koji su imali neku nevolju, ne samo u našoj parohiji, već i u drugim parohijama. Naš sveštenik je neprestano sakupljao novac, podizao zgrade i trošio taj novac na slične stvari. Neprestano su nešto popravljali i ulepšavali. Potpuno su zanemarili siromašne porodice. Nisam tu da sudim da li je bilo neophodno sve što su činili, ali video sam mnogo nesrećnih ljudi. Odlazio sam, tako, krišom, i krao od novca koji su sakupljali od parohijana. Uzimao sam samo deo, nisam ni nameravao da uzmem sve. Kupovao sam od toga hranu i razne neophodne potrepštine i, da niko ne vidi, ostavljao pred vratima siromašnih. Posle sam, odmah, da ne bi nekog drugog okrivili, odlazio u policiju i govorio: „Ja sam ukrao novac iz crkve i potrošio ga.“ Ništa im drugo ne bih rekao. Tukli su me i psovali: „Bitango, lopove!“ Ja sam ćutao. Posle su me bacali u zatvor. Tako je to trajalo godinama. Čitav grad u kome sam živeo (sa oko trideset hiljada stanovnika) saznao je za mene, a i drugi gradovi i svi su me nazivali lopovom i propalicom. Ja sam ćutao i osećao sam radost. Jednom su me zatvorili na čitave tri godine. Nekoliko puta su me zatvorili bez razloga, pa su me pustili tek kada su našli pravog krivca. Ako ga nisu našli, ja bih odležao u zatvoru celu kaznu umesto njega. Zato sam ti rekao, oče, da sam veći deo svog života proveo u zatvoru.“ Pošto sam ga pažljivo saslušao, rekoh mu: „Ali, momče, ma koliko izgledalo dobro to što radiš, ipak nije dobro i nemoj to više da činiš. Slušaj šta ću ti reći. Hoćeš li da me poslušaš?“ „Poslušaću te, oče.“ – odgovori on. „Idi iz tog grada,“ počeh da ga savetujem, „otidi negde gde te ne poznaju, u taj i taj grad, na primer, a ja ću se pobrinuti da budeš u društvu dobrih ljudi. Radi i pomaži nesrećnim ljudima, koliko god možeš, od onoga što sam zaradiš, jer to ima veću vrednost. Ali, čak i kada čovek nema ništa da udeli siromašnom i boli ga srce zbog toga, tada on prizove milosrđe sviše, prizove ta krvlju svoga srca. Zato što bi dao nešto da ima, osetio bi i radost u tome, a kada nema ništa da udeli, oseća bol u srcu.“ Obeća mi da će da posluša moj savet i ode radostan. Posle sedam meseci dobijem od njega pismo iz zatvora. U pismu je stajalo ovo: „Sigurno ćeš se pitati, oče, zašto ti pišem iz zatvora posle tolikih saveta koje si mi dao i posle obećanja koje sam ja tebi dao. Znaj da ovoga puta izdržavam zasluženu zatvorsku kaznu. Dogodila se nekakva greška. Sreća je što ne postoji ljudska pravičnost, zato što bi, u suprotnom, nepravda bila naneta duhovnim ljudima, ne bi zaslužili nebesku nagradu.“ Kada sam pročitao poslednju rečenicu, osetio sam divljenje prema tom mladiću, koji je tako toplo prigrlio duhovni život i koji je tako dobro razumeo najdublji smisao života! Gospode Bože, lopov! Posedovao je Hrista u sebi! Nije mogao da se zaustavi samo zbog radosti koju je osećao. Božanstvene li ludosti!
 
Da li je, starče, osećao radost zbog sramote?
 
– Ne, osećao je radost zbog nepravde. Bio je svetovni čovek. Nikada nije čitao dela drevnih Otaca, pa ipak, dok su ga nepravedno tukli i zatvarali, smatrali ga u gradu propalicom, nevaljalcem i lopovom, on nije govorio i suočavao sr sa svim tim tako duboko duhovno! Bio je mlad, a nije brinuo o tome kako da stekne imetak, nego kako da pomaže drugima! Velike lopove često ne strpaju u zatvor ni jedanput, a ovog jadnička zatvarali su po dva puta za istu krađu, a mnogo puta i bez razloga, dok ne pronađu pravog lopova! Međutim, radost koju je doživljavao on, nisu mogli da dožive stanovnici njegovog grada. Trideset hiljada radosti ne bi moglo da se smesti u jednu njegovu.
Zbog toga kažem da za duhovnog čoveka ne postoje nevolje. Kada se uveća ljubav i srce se zapali bogočežnjom, u njemu više nema mesta za muke. Velika ljubav prema Hristu pobeđuje svaki bol i sve muke kojima su uzrok ljudi.

9 komentar(a)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Slava Bogu

      Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Vladimir

    Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *