NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ZAVISNOST OD NEBA – GDE NE MOŽE DA STIGNE ČOVEK, POMAŽE BOG
 
Pomoć na početku duhovne borbe
 
Starče, da li Bog pomaže čoveku više na početku duhovne borbe?
 
-Da. U prvim koracima duhovnog života Bog mnogo pomaže čoveku, kao što roditelji mnogo više paze na decu dok su još mala. Kada malo porastu, paze na njih manje jer deca počinju da koriste svoj razum. Čovek na početku duhovne borbe izrazito oseća blagodat Božiju. Potom ga Bog malo ostavlja da bi se izborio i osnažio. Zasadio sam nekoliko strukova paradajza. U početku sam ih zalivao svakoga dana, a posle sam ih ostavio. Zalivao sam ih samo kada je lišće počinjalo da im žuti. Što su duže ostajali nezaliveni, bili su primorani da dublje spuštaju korenje kako bi naišli na vlagu, i zametnuli plod. Da sam ih neprestano zalivao, samo bi rasli uvis, a korenje bi im ostalo plitko u zemlji.
 
Rekli ste, starče, da čovek na početku duhovne borbe oseća blagodat Božiju, a kasnije da ga na neko vreme napušta.
 
– Da, Bog oduzima blagodat Svoju kako bi se čovek smirio i razumeo pomoć Božiju.
 
Zar ta promena nije malo bolna?
 
– Nije, zato što ga Bog ne napušta potpuno. Kada čovek započinje svoj duhovni rad, Bog mu daje, na primer, jednu… čokoladu. Počinje tako malo po malo da radi jedući i poneku… čokoladu. Ali, kada mu Bog ne daje čokoladu i on prestane da radi i kaže: „Ranije sam jeo čokoladu, sada više ne jedem, oh, šta me snašlo!“ ne napreduje. Treba, naprotiv, čovek to da pozdravi. Ne smemo da želimo da nam Hristos lako pomaže, ne treba da tražimo ustupke, jer ćemo, u tom slučaju, da budemo neiskušani, nepoučeni. I u vojsci, oni koji sve dobro nauče ne poginu. Kada čovek neprestano dobija pomoć, na kraju to nije pomoć. Mene dira to što Hristos ne pomaže neprestano. Osećam se kao učenik, a profesori postavljaju učenicima zahteve. A teško je položiti duhovne ispite: treba neprestano pratiti (nadgledati) samoga sebe i imati snage, ali tako se duhovno napreduje. Da nije možda teško Bogu da neprestano pomaže svakom čoveku? Ne, nego tako čovek ne bi dobio istinsku pomoć. Bio bi kao razmaženo dete kome roditelji neprestano daju čokoladu i želi samo da mu daju, pa tako postaje lenjo, nesrećno i jadno. Tako isto i čovek, kada bi neprestano primao pomoć Božiju, bez ikakvog napora sa svoje strane, ne bi nikada sazreo duhovno. Zato, iako na početku duhovnog života Bog pomaže čoveku, a zatim se malo po malo povlači, da bi čovek razumeo da treba i sam da učini sve što može. Evo, malo dete roditelji ne drže neprestano za ručicu, kada hoda: puštaju ga da malo hoda samo, ali čim krene da pada, odmah ga hvataju. Posle dete razume da je njegova snaga dovoljna da samo hoda u dubku! Ako dete hoda samo kada ga drže za ruku i, kada ga puste, ne pridržava ga dubak da bi hodalo, i malo po malo postajalo snažnije, ono bi samo sedelo, ne bi nikada naučilo da hoda jer nije učinilo sve što je moglo.
 
Da li čovek oseća da je u početku imao pomoć Božiju, a da je posle nem?
 
Ako čovek ne pazi samoga sebe, ne oseća ništa.

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *