NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ZAVISNOST OD NEBA – VERA I UZDANJE U BOGA
 
Doći će vreme kada će svi verovati
 
Kako se dešava, starče, da ljudi od dobrih vernika postaju bezbožnici?
 
– To se može dogoditi u dva slučaja. U prvom, čovek koji je nekada bio veliki vernik i u njegovom životu projavila se sila Božija sa mnogo opipljivih dokaza, a potom je zapao u nekakvu maglu po pitanju vere. To se dešava kada neko, na primer, bez rasuđivanja krene u podvig, imajući, pri tome izvesnu količinu egoizma. Njegov duhovni život postaje suv. „Šta je činio taj i taj svetitelj?“ kaže, „Pa mogu to i ja“. I upusti se u podvig bez rasuđivanja. Malo, po malo, međutim, da toga i nije svestan, stvara u sebi lažno osećanje da, ako nije baš dostigao tog i tog svetitelja, mora da je već negde blizu. Tako nastavlja sa podvizavanjem. Ali, iako mu je pre te pomisli pomogla blagodat Božija, sada počinje da ga napušta. Zato što blagodat Božja nema šta da traži kada postoji gordost. Tada više ne može da se podvizava kao ranije, pa samoga sebe prisiljava na to. Prisiljavanje, međutim, rađa teskobu. Kao otpor rađa se još veća gordost, a ona mu stvara neku vrstu magle. I, iako je toliko učinio i delovala je na njega blagodat Božja, pa je čak imao i opite, počinju polako da mu dolaze pomisli neverovanja i počinje da sumnja u postojanje Božije.
U drugom slučaju može polupismen čovek da počne da se bavi hrišćanskim učenjem. E, tome se ne piše dobro! Sasvim je druga stvar da baci pogled kako bi nešto znao o učenju. Ali i veoma obrazovan čovek, ako iz gordosti počne da se bavi učenjem, i njega će, budući da je prepun gordosti, da napusti blagodat Božija, i počeće da sumnja. Ne govorim, razume se, o nekome ko je pobožan. Taj, pak, i da nije obrazovan može sa rasuđivanjem da baci pogled sve dotle dok može da ispita i razume smisao učenja. Ali onaj ko ne poseduje duhovnost i počne da se bavi učenjem, ako je ranije imalo verovao, posle neće da veruje uopšte.
 
Starče, u naše vreme neverovanje je veoma rasprostranjeno.
 
– Da, ali često se mogu videti i oni koji kažu da ne veruju u Boga, a u njima još postoji malo prikrivene vere. Jednom mi reče jedan momak: „Ne verujem da postoji Bog.“ „Dođi bliže“, rekoh mu, „Čuješ li kako peva slavuj? Ko mu je podario taj dar?“ Jadničak, začas je bio dirnut. Nestade onaj tvrdi izraz neverovanja sa njegovog lica. Drugom prilikom, došla su u kolibu dva posetioca. Obojica su imali oko četrdeset pet godina i živeli su intenzivnim svetovnim životom. Kao što mi monasi kažemo: „Pošto je ovaj život bezvredan, odričemo se svega“, tako su oni išli u sasvim suprotnu krajnost i govorili: „Ne postoji drugi život“ i kada su bili mladi, napustili su studije i bacili se u svetovni život.
Stigli su do takvog stanja da su postali telesne i duševne ruševine. Otac jednoga od njih je umro od žalosti. Drugi je upropastio imanje svoje majke i ona je postala srčani bolesnik. Posle dugog razgovora, malo su promenili mišljenje. „Postali smo beskorisni“, rekli su. Jednom sam poklonio jednu ikonu da je odnese majci. Hteo sam i drugome da dam ikonu, ali nije želeo da je uzme. „Daj mi jednu od ovih daščica koje rezbariš“, reče mi, „ne verujem u Boga. A u svetitelje verujem.“ Onda mu rekoh: „Bio neko ogledalo, ili poklopac od konzerve, ako na njega ne padnu sunčevi zraci, ne sija. Svetitelji su zasjali blagodaću Božijom, kao što planete dobijaju svetlost od sunca, pa svetle.“
Sirote mlade smućuju raznim teorijama. Opazio sam, tamo u kolibi, da se obično dvojica marksista od pedeset godina umešaju u grupu mladih, da bi ih smutili. Marksisti ne veruju i, kada hoćeš da im dokažeš postojanje Božije, kritikuju Boga i postavljaju brdo pitanja: „Zašto ovo, zašto ono i tako dalje.“ Prorok Isaija kaže da oni koji ne žele da se spasu, ne razumeju (upor. Isa. 6, 9-10). Jednom im rekoh: „Vidite li zvezde? One nisu „prišrafljene“. Neko ih drži u bezvazdušnom prostoru. O Hristu su govorili toliki Proroci i sve se obistinilo. Imamo tolike mučenike, koji su ranije bili bez vere, dželati, idolopoklonici, a posle su poverovali u Hrista i svedočili su. Nekima su odsekli jezik, kako ne bi govorili o Hristu, a odsečenog jezika govorili su još bolje! Svakoga dana imamo toliko svetitelja koji se slave! Prisustvo svetitelja je živo. Čak i ako mi njih ne nalazimo, oni nalaze nas! Mnogi isposnici u pustinji, koji nemaju kalendar i ne znaju koji svetitelj se kog dana slavi, kažu: „Svetitelji današnjeg dana, posredujte za nas“ i svetitelji se ukazuju i projavljuju im i ime svoje: a svakako ima svetitelja sa teškim imenima. Isposnici kasnije gledaju u kalendar i vide da su im se svetitelji ukazivali onoga dana kada se slave.[1] Šta o tome mislite?“
Posle mi rekoše: „Zašto se svetitelji pojavljuju monasima, a ne idu u narod da mu pomognu u nevolji?“ „Čime ste Došli ovamo, momci?“ upitah ih, „avionom?“ „Ne, automobilom“, odgovoriše. „U redu. Koliko ste proskinitarija[2] videli na Putu kojim ete dolazili? Oni nisu nikli posle nedavnog pljuska. Ljudima su svetitelji pomogli, pa su im, iz pobožnosti i poštovanja, ti ljudi podigli proskinitarije i redovno im pale kandila. Duhovni ljudi, što više odbacuju materijalne stvari, to se više uznose. A i materijalisti dobijaju ponešto: proizvode, na priMer, tolike pehare, uzimaju toliki novac. Ako proizvode više, imaju više. Vi samo širite propagandu i tu se zaustavljate: nemate ništa da uživate od toga. Vi trpite veliku muku, jer, kada uspete u tome što želite, nemate ništa od toga, samo muku marksističkog ropstva.“ Na kraju mi rekoše: „Ti si dobar čovek, pravičan, mudar.“
Sve u svemu, hteli to ljudi, ili ne, doći će vreme kada će svi ljudi da veruju zato što će se naći u bezizlaznom položaju i Hristos će posredovati.
 


 
NAPOMENE:

  1. Na dan 3. 6. 1979, godine, pošto starac nije mogao da se seti koji se svetitelj slavi toga dana, a nije mogao da nađe naočare da pogleda u kalendar – tada se tek bir smestio u kolibi „Panaguda“ i još nije sve doveo ured, okretao je brojanicu govoreći: „Svetitelji ovoga dana, posredujte za nas“, Tada ga je posetio sveti Lukilijan koji se slavi toga dana i ponovio mu je tri puta svoje komplikovano ime.
  2. Proskinitarij – je minijaturna kapela posvećena nekom svetitelju, najčešće se sreću na raskrsnicama. (prim. prev)

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *