NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ZAVISNOST OD NEBA – VERA I UZDANJE U BOGA
 
„Bez mene ne možete činiti ništa“[1]
 
Ako čovek ne želi da se muči treba da veruje u ovo što je Hristos rekao: „Bez mene ne možete činiti ništa“. Treba, znači, sa dobrim naumom da se odrekne samoga sebe i da veruje u silu Božiju. Kada se neko sa dobrim naumom odrekne samoga sebe, onda nalazi Boga. „Svu svoju nadu polažem u Tebe“.[2] Čak i najduhovniji ljudi nisu sigurni za svoj život, i zato neprestano traže sigurnost u Bogu, polažu nadu u Boga i odriču se svoga „ja“, zato što „ja“ čoveku donosi svu duhovnu nesreću.
Samouverenost je najveći i najgori naš neprijatelj, jer nas iznenada nesmiljeno baca u vazduh i ostavlja nas unesrećene na drumu. Kada čovek poseduje samouverenost, vezane su mu ruke i ne može ništa da učini, ili je primoran da se bori sam. Rezultat toga je da biva pobeđen od neprijatelja, ili doživi neuspeh i njegovo „ja“ se skrši. Dobri Bog često mudro ustroji da vidimo i Njegovo božansko posredovanje i neuspeh koji smo doživeli zbog svoje samouverenosti. Kada čovek prati i ispituje svaki događaj u svom životu, stiče iskustvo, postaje pažljiv i tako napreduje.
Hristos je zahtevao pre svega veru u silu Božiju, a potom je činio čudo.“Ako možeš vjerovati, sve je moguće onome koji vjeruje“ (vidi: Mk. 9, 23), govorio je. A ne kao što neki danas pogrešno govore: „Čovek ima silu, i ako veruje u svoju silu, može sve da učini. Zar ne kaže Jevanđelje „veruj“? Prema tome, slažemo se.“ Da, Hristos je rekao „ako možeš vjerovati“, ali je pod tim mislio: „Ako možeš vjerovati u Boga, u silu Božiju“. Zahtevao je ubeđenje čovekovo da veruje u Boga i onda je pomagao. Jevanđelje nigde ne kaže da treba da verujem u svoj egoizam, nego da verujem u Boga, u silu Božiju i da verujem da ona može da mi pomogne, da me isceli. Ti ljudi, međutim, okrenuli su sve naopako, pa kažu: „Čovek ima silu i treba da veruje u samoga sebe“. Misao da neko treba da veruje u samoga sebe sadrži ili egoizam, ili je demonska.
 
Starče, ti ljudi, kada se dogodi neko čudo, kažu da se ono dogodilo zato što je čovek verovao da će da se dogodi.
 
– Iza tog egoističkog „tumačenja“ krije se đavolska sila. U Hristove reči „vjeruješ li…?“ (Jn. 11, 26) upliću svoje sopstveno „vjeruju“. Odatle proističe i sav onaj demonizam koji postoji u svetu. Posle ti kažu: „Ne treba da poštuješ ni staro ni mlado da bi stekao svoju ličnost“. Tako možeš da čuješ i ovakav savet: „Zgazi ih, slomi ih da bi ti uspeo“. Poštovanje se smatra zastarelim i đavo trijumfuje. Ako neko dete nešto malo kaže bez poštovanja prema roditeljima, ili starijim ljudima, napušta ga blagodat Božija, i ono pada pod demonski uticaj, a šta će tek da se dogodi, ako čovek takvo ponašanje proglasi „normalnim“!
 
Starče, a kako to neko kaže da veruje u Boga, ali ne veruje da nas Bog štiti?
 
– Takav čovek kaže: „Verujem u Boga, ali Bog nam je dao pamet, da bismo mogli da činimo što god hoćemo.“ Ili kaže: „Ja sam bog. Zar ne kaže Pismo: „Bogovi ste, i sinovi višnjega svi“ (Psal. 82, 6)? Ne razmišlja o tome da, kako bi neko bio bog po blagodati, treba da poseduje blagodat Božiju, nego je po svojoj pameti sam sebe načinio bogom. Jedno je da neko poseduje blagodat Božiju i po blagodati postaje bog, a drugo je da samoga sebe načini bogom. Prvo samoga sebe načini bogom, a završi tako što postaje bezbožnik.
 


 
NAPOMENE:

  1. vidi: Jn. 15, 5.
  2. (c)eoxoKio pi t)hoo

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *