NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ZAVISNOST OD NEBA – VERA I UZDANJE U BOGA
 
Usrdno verujmo u Boga
 
Starče, mnogo me brine što mi se javljaju pomisli nepostojanosti u veri.
 
– To što se brineš i ne prihvataš takve pomisli znači da su te pomisli od đavola. Hristos ponekad dopušta da imamo pomisli sumnje i nepostojanosti u veri, kako bi video našu odlučnost i usrdnost. Međutim, naš Bog nije mit kao Zevs, Apolon i drugi. Naša religija je istinska i živa. Imamo „oblak svjedoka“, kako govori Apostol Pavle (vidi: Jev. 12,1), koji su poznali Hrista, doživeli ga izbliza i žrtvovali se za: Njega. I u naše vreme postoje ljudi posvećeni Bogu koji žive u uslovima nebeskim i opšte sa anđelima, sa svetiteljima, pa čak i sa Hristom i Bogorodicom. I reći ću ti nešto i o sebi, samo da bih ti pomogao. Vidiš, postajem i ja… davalac krvi: obelodanjujem izvesne činjenice da bih pomogao. Tamo gde vidim riznicu znanja i poljuljanu veru, želim tu veru da učvrstim i zato ponekad ispričam neke događaje.
Kada sam bio mali, u Konici, pročitao sam mnogobrojna žitija Svetih i davao i drugoj deci da ih pročitaju, ili sam ih okupljao oko sebe da čitamo zajedno. Divio sam se velikom podvigu i postu kojem su se podvrgavali Svetitelji i pokušavao i sam da činim što i oni. Od posta mi je vrat postao tanak kao peteljka od trešnje. Deca su me ismevala. „Pašće ti glava!“ vikala su za mnom. Šta sam sve podnosio! No, to je druga tema. Sa druge strane, moj stariji brat, budući da sam postajao sve ozbiljnije bolestan od posta, bojeći se da neću stići da završim školu, kupovao mi je da čitam verske časopise. Posle sam ih krio u šumi, u kapeli Svete Varvare i krišom odlazio onamo da ih čitam. Jednoga dana, jedan naš sused, po imenu Kosta, reče mome bratu: „Ja ću ga naterati da se opameti, da pobaca sve te knjige koje čita i da se okane svih tih postova i molitvi.“
I tako me pronađe – bilo mi je tada petnaest godina – i počne da mi objašnjava Darvinovu teoriju. Govorio mi je i objašnjavao, sve dok mi se nije sve zamutilo u glavi. Tako zbunjen i sluđen, odem odmah u šumu, do kapele Svete Varvare. Ušao sam u kapelu i počeo da molim Hrista: „Hriste, ako postojiš molim Te da mi daš neki znak“, ponavljao sam ko zna koliko dugo i preklanjao kolena. Bilo je leto. Znoj je tekao sa mene, bio sam potpuno mokar, posustao sam od umora, ali nisam ništa ni video ni čuo. Ni Bog da mi malo udovolji, makar najmanjim znakom, makar nekom senkom, ma, kažem vam, bio sam potpuno slomljen.
Da je neko razuman potledao sa strane, rekao bi: „Šteta, Bože moj, tolike muke! Od jedanaeste godine uspinjao se po stenama, toliko se podvizavao i sada prolazi krizu. Pomutio ga drugi nekim besmislenim teorijama. U kući ima problema sa starijim bratom. Pobegao je u šumu da od Tebe ište pomoć…“ Međutim, ništa, ama baš ništa, sve je bilo uzalud! Iscrpljen, seo sam malo na zemlju. Pomislio sam tada: „Dobro, kada sam pitao Kostu šta on misli o Hristu, evo, šta mi je rekao: „Bio je najbolji, najpravedniji čovek i pošto je propovedao pravednost, ugrozio je interese Fariseja, pa su Ga razapeli iz zavisti“. A onda sam naglas rekao: „Ako je Hristos bio tako dobar čovek, toliko pravičan, i nikada se nije pojavio niko sličan Njemu, a drugi su Ga iz zavisti i zlobe usmrtili, onda je dostojno da za Njega učinim još i više nego što sam učinio, pa čak i da umrem.“
Čim sam to na taj način samome sebi izložio, Hristos se prikazao okupan svetlošću – čitava unutrašnjost kapele je blještala neverovatno jakom svetlošću – i reče mi: „Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće.“ (Jn. 11, 25-26). Te sam reči mogao da pročitam i u otvorenom Jevanđelju koje je držao u jednoj ruci. Cela moja unutrašnjost se ozarila, promenila toliko da sam uzbuđeno neprestano ponavljao: „Dođi sada ovamo, Kosta da razgovaramo, pa da vidimo da li Bog postoji, ili ne postoji“. Vidiš, Hristos je čekao da ja sam nađem sopstveno štedro rešenje za svoju zbunjenost, pa se tek onda pojavio. Ako od deteta traži štedrost u suočavanju sa sumnjama, tim pre to zahteva od odraslog čoveka.
 
Neki ljudi, starče, poriču postojanje čitavog Ustrojstva Božijeg.
 
– Ma, kako može da se smatra bajkom sve što se dogodilo sa Hristom? Toliko čitamo u Starom Zavetu u Knjigama proroka, koji su živeli sedam stotina godina pre Hrista, a oni govore sa toliko pojedinosti o Hristu. Zar im to nije dovoljno? Stari Zavet govori čak i tačno za koliko novca će izdati Hrista (vidi: Zah. 11,1-13). Potom kaže da taj novac Jevreji neće uložiti u kasu Hrama, zato što će biti cena za krv, već da će kupiti jedno polje da u njemu sahranjuju strance (uporedi: Jer. 18, 2 i 39,9; Mt.,27, 79). Ispunilo se i proroštvo proroka Zaharije i drugih. Sve je toliko jasno! Takve pojedinosti! Kaže čak i šta će biti sa haljinama Njegovim (vidi Psal. 22,18).
I sve to je izrečeno toliko godina pre Rođenja Hristovog. Pa kako, onda, mogu da imam pomisao sumnje? Pogledajmo, zatim, Apostola Pavla! On je bio progonitelj! Pošao je u Damask sa drugom namerom. Pojavljuje mu se Hristos i kaže mu: „Savle; Savle, zašto me goniš?“ A on upita: „Ko si ti Gospode?“ „Ja sam Isus kojega ti goniš.“
I posle toga Hristos obaveštava o tome Ananiju! I zatim, koliko se zlopatio i borio Apostol Pavle da projavi Ime Hristovo svim narodima!
Pa potom, koliko je bilo Mučenika da svedoče! Jedanaest miliona mučenika! Zar su svi oni bili ludi? Kako neko može sve to da zaboravi? Kad bi makar malo čitao Jevanđelje, da li bi mogao da ne veruje? I kada bi bilo još više pojedinosti, to bi mnogo pomoglo da poveruju svi ljudi. Ali, Bog namerno nije dopustio, kako bi se ljudi naprezali, da bi mogao da vidi ko Ga voli, ko se žrtvuje za Njega ne očekujući čuda. Mislim da usrdnog (štedrog) čoveka ne dodiruje i ne utiče na njega, što god hulno da čuje.
Čovek treba usrdno da poveruje u Boga, a ne da mu je potrebno čudo kako bi počeo da veruje. Kada vidim odrasle ljude kako od mene traže da vide neko čudo da bi postali vernici, znaš li kako mi je? Da su mladi, imali bi nekakvo opravdanje zbog svoje mladosti. Ali ovi, nisu učinili ništa za Hrista i kažu: „Daj da vidimo nešto, pa da poverujemo“, to je tako nisko i ružno. Da li bi im, možda, pomoglo kada bi i videli čudo? Rekli bi da je to neka obmana i tako dalje.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *