NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ZAVISNOST OD NEBA – PROMISAO BOŽIJI
 
Bog sve okrene za dobrobit čoveku
 
Starče, često se dešava da nam se, kada krenemo da obavimo neki posao, ispreči čitava gomila prepreka. Kako da znamo da li su, ili nisu, te prepreke delo Božije?
 
– Moramo da ispitamo da li smo mi sami tome krivi. Ako nismo, onda su prepreke delo Božije, ali za naše dobro. Zato niko ne treba da se žalosti, ako nešto nije mogao da obavi, ili uradi, ili ako je isuviše kasno završio. Jednom sam žurno silazio iz manastira Stomi u Konicu da obavim neki hitan posao! Na jednom jako strmom delu puta – nazivao sam ga Golgotom – susreo sam jednog poznanika, čiča Anastasija, koji je vodio tri natovarene mazge. Od teškog uspinjanja samari su im se iskrenuli u stranu i jedna mazga je bila sasvim na rubu puta iznad provalije, pa je pretila opasnost da se prevrne u bezdan. „Bog te poslao, oče“, reče mi čiča Anastasije. Pomogao sam mu da skine tovare sa mazgi i da ih ponovo natovari, pošto je ispravio i učvrstio samare, a onda smo zajedno mazge poterali uzbrdo sredinom puta i tek onda sam ga ostavio da se dalje sam uspinje. Odmakavši nešto malo, naišao sam na mesto gde tek što je došlo do velikog odrona. Odron je bio dug trideset metara i čitavom njegovom dužinom više nije bilo staze. Drveće i kamenje survali su se u reku. Da se nisam zadržao, našao bih se na tom mestu tačno u trenutku odronjavanja. „Čiča Anastasije, spasao si mi život“, rekoh u sebi, „Bog te je poslao“.
Hristos sviše gleda svakoga od nas šta činimo i kako se ponašamo i zna kako i kada da deluje za naše dobro. Zna kako i kuda da nas vodi, a mi samo treba da zaištemo pomoć, da Mu kažemo svoje želje i da Ga pustimo da sve uredi. Kada sam bio u manastiru Filotej, hteo sam da odem na neko pusto mesto: razmišljao sam da odem na jedno pusto ostrvo. Čak sam se bio dogovorio sa jednim čamdžijom da dođe da me odveze, ali na kraju ipak nisam otišao. Tako je Bog ustrojio, jer sam još bio neiskusan i boravak na pustom ostrvu bi mi mnogo naškodio: uništili bi me demoni. Pošto nisam mogao da odem onamo, okrenuo sam misli prema Katunakiji. Voleo sam pustinjaštvo u Katunakiji i molio sam se i pripremao da odem onamo. Želeo sam da se podvizavam uz starca Petra[1], jednog velikog duhovnika. Desio se, međutim, jedan događaj zbog kojeg sam bio prinuđen da odem u Konicu, a ne u Katunakiju. Jedne večeri, posle večernje molitve, povukao sam se u svoju keliju i molio sam se do duboko u noć. Negde oko jedanaest sati, malo sam prilegao da se odmorim. Oko pola dva, posle ponoći, probudilo me manastirsko zvono koje nas je pozivalo u hram. Napravio sam pokret da ustanem, ali to je bilo nemoguće. Neka nevidljiva sila držala me prikovanog za ležaj. Shvatio sam da se nešto dešava. Ostao sam u tom položaju, bez mogućnosti da se pomerim, sve do dvanaest sati u podne. Mogao sam da se molim, mogao sam da razmišljam, ali nisam mogao da se pomerim. Dok sam bio u tom stanju, mogao sam, kao na televiziji, da vidim sa jedne strane Katunakiju, a sa druge manastir Stomi u Konici. Sa čežnjom sam gledao u Katunakiju. Tada mi jedan glas – bio je to glas Presvete Bogorodice – sasvim jasno reče: „Nećeš otići u Katunakiju, otići ćeš u manastir Stomi.“ „Presveta Bogorodice, molio sam Te da odem na pusto mesto, u isposništvo, a Ti me šalješ u svet?“ rekoh. Ponovo začuh isti glas kako mi strogo govori: „Otići ćeš da se sretneš sa tom i tom osobom i ona će mnogo da ti pomogne.“ U tom trenutku oslobodio sam se čudesne nevidljive sile koja me je vezivala za postelju i moje srce se ispuni blagodaću Božijom. Odmah potom sam otišao kod svog duhovnika i sve to mu ispričao. „To je volja Božija“, reče mi duhovnik, „ali nikome nemoj ni reč da kažeš o ovom događaju. Reci da ćeš iz zdravstvenih razloga – u to vreme sam izbacivao krv – morati da odeš sa Svete Gore i idi.“ Ja sam želeo nešto drugo, ali Bog je imao svoj plan. Pomislio sam da je volja Božija bila da obnovim taj manastir i da tako ispunim zavet koji sam dao Presvetoj Bogorodici još kada sam služio vojsku za vreme rata. „Presveta Bogorodice“ izrekao sam tada, „pomozi mi da postanem monah, pa ću raditi tri godine da ponovo podignem Tvoj spaljeni manastir“. Kasnije se, međutim, pokazalo da je osnovni razlog, zbog kojeg me Bogorodica poslala onamo, bio taj da pomognem da se osamdeset tamošnjih porodica, koje su prešle u protestantizam, ponovo vrate u krilo Pravoslavlja.
Bog često gleda da se zbude ono što predstavlja dobrobit za mnoge ljude. Nikada ne čini samo jedno dobro, već tri-četiri dobra istovremeno. I ne dozvoljava nikada da se desi nešto rđavo, ako iz toga ne proiziđu mnoga dobra. Sve okrene da bude nama na korist, i ono što je naopako i ono što je opasno. Dobro i zlo su pomešani: dobro bi bilo izdvojeno, ali se u njega umešaju lične koristi. Ali Bog i to tako izmešano čini da nama na kraju bude na dobro. Zato treba da verujemo da Bog dopušta da se zbiva samo ono što može da iziđe na dobro, jer On voli Svoje stvorenje. Može, na primer, da dopusti jedno malo iskušenje, kako bi nas zaštitio od većeg. Jednom je, na Svetoj Gori, jedan mirjanin pošao u jedan manastir na nekakvu slavu. Popio je malo i napio se. Kada je otišao iz manastira, pao je na zemlju i kako je padao sneg, napadao je po njemu i prekrio ga. Od njegovog disanja, na snegu se napravio mali otvor. Posle nekog vremena, prođe neki čovek onuda i ugleda rupu u snegu. „Šta li je to ovde? Da nije izvor?“ upita se prolaznik i malo lupne štapom. „Oh!“ zaječa pijani, i tako je Bog ustrojio da bude pronađen i spasen sigurne smrti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: rspovtoc, Pšaši ‘Aušrepoo, ‘AušrvThš Pateres; ka ‘Ayw-peiriKa, a. 64-73.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *