NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
ZAVISNOST OD NEBA – PROMISAO BOŽIJI
 
Čovek često određuje bez Boga
 
Neki čovek je napravio akvarijum i celoga dana je govorio „slava Tebi Gospode“ jer je neprestano u njemu gledao promisao Božiji. Govorio mi je kako ribica, čim se izlegne, pa bude mala kao glava čiode, ima na sebi kao neku kesicu sa tečnošću, kojom se hrani sve dok ne poraste toliko da može da ulovi u vodi poneki mikroorganizam. Obezbedio joj je, dakle Bog „manjerku“[1]! A ako čak i za ta bića postoji promisao Božiji, kako je tek za čoveka! Ali čovek često odlučuje i određuje ne osvrćući se na Boga. „Imaću“, kaže, „dvoje dece“. Boga i ne računa. Zbog toga se i dešavaju tolike nesreće i ginu tolika deca. Većina ljudi ima dvoje dece, jedno udari auto, drugo se razboli i umre, pa na kraju ostaju bez dece.
Kada roditelji, sastvoritelji Božiji, imaju problema uprkos velikom trudu koji ulažu da bi odgajili i othranili decu, treba smireno, šireći ruke ka nebesima, da zaištu pomoć od Velikog Stvoritelja. Tada se raduje i Bog, Koji dariva pomoć i čovek, koji blagodarno Njegovu pomoć prima. U vreme kada sam bio u manastiru Stomiju, upoznao sam jednog oca porodice koji je imao mnogo dece. Bio je poljar[2] u jednom selu u Ipiru, udaljenom četiri i po sata pešačenja od Konice gde je živeo sa porodicom. Pošto je put, kojim je išao na posao, prolazio pored manastira, svraćao je u manastir i pri odlasku i pri povratku. Kad god se vraćao iz sela kući, molio me da mu dozvolim da sam upali kandila. Iako bi mu se uvek prosulo malo ulja, puštao sam ga da to čini, jer mi je bilo milije da posle obrišem pločice u hramu, nego da ga ražalostim. Kada je odlazio iz manastira, na nekih tri stotine metara od manastira, opalio bi jedan hitac iz puške! To nikako nisam mogao da objasnim i zato sam odlučio da ga pratim, od trenutka kada uđe u hram, pa sve dok ne krene putem prema Konici. Prvo je, dakle, palio kandila u hramu, a potom izlazio u pripratu. Pošto bi i onde upalio kandilo koje se nalazilo iznad ulaza u crkvu, ispred ikone Presvete Bogorodice, umočio bi prst u ulje u kandilu, preklonio bi kolena raširio ruke prema ikoni i rekao: „Presveta Bogorodice, imam devetoro dece; dobavi im malo mesa.“ Zatim bi uljem iz kandila namazao nišan na pušci i otišao. Tri stotine metara od manastira, baš na mestu gde raste jedan dud, čekala ga je jedna divokoza. On opali, kako već rekoh, jedan hitac iz puške, ubije divokozu, odnese je dole do jedne pećine, odere je i ponese kući svojoj deci. Sve to odigravalo se istim redosledom svaki put kada se vraćao sa posla. Zadivio sam se veri tog čoveka i promislu Presvete Bogorodice. Posle dvadeset i pet godina, dođe i pronađe me na Svetoj Gori. U jednom trenutku, prosto mi izlete pitanje: „Kako su ti deca? Gde su?“ A on, pruži ruku prema severu i reče: „Jedni su u Nemačkoj“ potom pokaza prema jugu, dodavši: „A drugi u Australiji; hvala Bogu, svi su zdravi.“ Taj čovek je zadržao svoju čvrstu veru i samoga sebe sačuvao neokaljanim raznim bezbožničkim ideologijama, zato ni Bog njega nije napustio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Manjerka – deo vojničke opreme u kojoj se nosi hrana.
  2. 06 Poljar: čuvar polja (prim. prev).

12 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *