NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
BORBA PROTIV POMISLI – VEROVATI SOPSTVENOJ POMISLI
 
Umišljene bolesti
 
Od svih bolesti najgore je kada čovek poveruje pomisli da od nečega boluje. Ta pomisao mu stvara osećanje teskobe, potištenosti, nema volje za jelom, ne može da spava, uzima lekove i naposletku se zaista razboli, a bio je potpuno zdrav. Da je neko bolestan, pa da se leči, to razumem. Ali da je zdrav, a da misli da je bolestan i da se iz čista mira razboli, to je… Neko, na primer, iako ima i telesne i duševne snage, ne može ništa da radi, jer je poverovao u svoju pomisao koja mu govori da nije dobro, pa se, kao rezultat toga, gasi i telesno i duševno. Ne radi se o tome da on laže. Ako čovek poveruje da sa njim nešto nije u redu, uspaniči se i nema hrabrosti ništa da počne. Tako postaje nesposoban bez razloga.
U kolibu dolaze neki koji su potpuno slomljeni. „Kaže mi pomisao da imam sidu“ kažu i veruju u to. Pitam ih: „Da vam se nije dogodilo to i to?“ „Ne“, kažu. „Onda se bez razloga brineš. Idi i pregledaj se da ti ode ta pomisao.“ „A ako me ispitaju i nađu da imam?“ – kažu, ne slušaju me i muče se. Sa druge strane oni koji čuju, odu na ispitivanje, uvide da im nije ništa i da vidite kako im se lice promeni, vraća im se hrabrost. Oni drugi od brige legnu u postelju i neće ni da jedu. U redu, imaš sidu. Za Boga nema teškog problema. Kad bi duhovnije živeo, kada bi se ispovedao, pričešćivao i ostalo, Bog bi ti pomogao.
 
Kako to počinje, starče, i kako neko počne da misli da je bolestan?
 
– Malo-pomalo razvije takvu pomisao. Često se dešava da postoji neki razlog, ali obično nije ozbiljan. Pomisao to preuveliča. Kada sam bio u manastiru Stomi, bio je jedan otac porodice u Konici, koji je mislio da ima tuberkulozu. Nije ni ženi dozvoljavao da mu priđe. „Ne približavaj se“ govorio joj je, „zarazićeš se.“ Jadnica je vešala korpu sa hranom ne neki štap i davala mu je izdaleka. Sirotica je sva usahla. Njegova deca, zlosrećnici, gledali su ga samo izdaleka. A njemu nije bilo ništa, ali pošto.nije izlazio nikuda, pa ni sunca nije video – bio je zatvoren u sobi i uvek umotan u ćebad – bio je žut i bio je ubeđen. da je tuberkulozan. Pođem ja njegovoj kući. Čim me je ugledao, reče: „Nemoj da mi prilaziš, kaluđeru, da se ne zaraziš i ti, a narod dolazi tamo kod tebe u manastir. Imam tuberkulozu.“ „Ko ti je, more, rekao da imaš tuberkulozu?“ pitam ga. Njegova žena iznese da me posluži slatkim od oraha. „Otvori usta“, kažem mu. „Budi sada poslušan.“ Otvorio je usta: nije znao šta nameravam da uradim. Stavim orah prvo u njegova usta, pa ga onda uzmem i pojedem. „Nemoj, nemoj, zarazićeš se!“ – vikao je. „Od čega da se zarazim! Tebi nije ništa“ – kažem. „Da si zaista bolestan, jesam li ja izgubio pamet, pa da uradim ovako nešto? Ustaj, da izađemo napolje.“ Kažem njegovoj ženi: „Baci sve ovo: lekove, ćebad…“ Podignem ga tako i izađemo napolje. Posle tri godine, koliko je bio zatvoren u sobi, sve mu je izgledao neobično napolju. Posle je malo-pomalo počeo i da odlazi na posao. Eto, šta je pomisao, kada je gajiš!

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *