NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ČUVAJTE DUŠU!

ČUVAJTE DUŠU!

 

ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
 

 
BORBA PROTIV POMISLI – DOBRE I RĐAVE POMISLI
 
Pomisli sleva najteža bolest
 
Kada moram da rešim neki problem, starče, ne mogu da spavam, mučim se.
 
– Kod tebe je osnovni problem to što imaš isuviše pomisli. Da nemaš tako mnogo pomisli, mogla bi mnogo više da se posvetiš i svojim obavezama i svojoj duhovnosti. Evo, reći ću ti jedan način da izbegneš previše pomisli: kada ti padne na pamet, na primer, nešto što moraš da uradiš sutra, reci svojoj pomisli: „Taj posao nije za danas, misliću o njemu sutra.“ Isto tako, kada treba da doneseš odluku o nečemu, nemoj da se mučiš razmišljanjem kako da nađeš ono što je najbolje i da stalno odlažeš konačnu odluku. Izaberi nešto i idi dalje. Ostavi da se potom Bog pobrine za ostalo. Nastoj da izbegavaš bavljenje nepotrebnim sitnicama, da samoj sebi ne pomutiš mozak. Učini najbolje što možeš i koliko možeš, neka sve to bude prostodušno i sa velikim pouzdanjem u Boga. Mi, na izvestan način, obavezujemo Boga da nam pomogne, kada budućnost i svoje nade polažemo u Njega. Od mnogobrojnih pomisli i potpuno zdrav čovek onemoća. Ako strada i muči se, ima opravdanja što se mnogo brine. Ali onaj ko je zdrav, pa samoga sebe smućuje i muči pomislima sleva, taj nije pri sebi. Da je sa njim sve u redu, a da se muči pomislima!
U naše vreme najtežu bolest predstavljaju isprazne pomisli svetovnih ljudi. Ljudi danas, možda, imaju sve osim, dobrih pomisli. Nesrećni su zato što se ne suočavaju sa problemima na duhovni način. Na primer, neko pođe nekuda automobilom, ali motor se pokvari i on kasni na svoje odredište. Kada bi imao dobru pomisao, rekao bi: „Izgleda da je dobri Bog to sprečio, jer bih, možda, doživeo nesreću, da nisam zakasnio. Kako da Ti zablagodarim na tome, Bože moj?“, i slavio bi Boga. Međutim, ako nema dobru pomisao, ne bi se sa tom situacijom suočio na duhovni način, grdio bi i psovao: „Evo, da sam bar krenuo ranije, zakasnio sam! Ah, i taj Bog…“
Kada čovek sve što mu se dešava prima sa dobrim pomislima, dobija pomoć. Sa druge strane, kada sve radi sa zlim pomislima, muči se, kopni, ludi. Jednom, pre mnogo godina, ušli smo u nekakav stari autobus koji je umesto sedišta imao daske. Pošli smo iz Uranopolja u Solun. Unutra je sve bilo ispremetano: nabacani koferi, pomorandže, ribe, prazne prljave korpe od ribe, koje su vraćali kući sa pijace, bili su tu momci iz Bogoslovske škole Atonijade, neki ljudi su sedeli, neki stajali, monasi, mirjani… Jedan mirjanin je seo pored mene. Bio je debeo, pa kako je bio u toj gužvi prignječen, počeo je da kuka: „Na šta ovo liči!…“ Malo dalje bio je jedan monah koji je, jadnik, sav bio zatrpan korpama, tako da mu je virila samo glava. Ali, kako se autobus truckao – drum je bio stari kolski put – korpe su ga sve više zatrpavale, a on je, jadničak, pokušavao rukom da ih drži dalje od sebe, i levo i desno, da mu ne padnu na glavu. A onaj drugi je vikao, jer je sedeo malo pritešnjen. „Zar ne vidiš“, rekoh mu, „kako je onome, a ti vičeš?“ Pitam monaha: „Kako izdržavaš, oče?“ A on mi, sa osmehom, odgovori: „Ovde je, starče, sigurno bolje nego u paklu!“ Jednome se činilo da se mnogo muči, iako je sedeo, a drugi se radovao, uprkos tome što je bio sav zatrpan korpama. A put je trajao dva sata. Um laika vrteo se oko toga koliko bi mu bilo udobnije da je putovao boljim autobusom, i došlo mu je da pukne od muke, dok je monah razmišljao koliko bi mu bilo teže da je u paklu, pa je bio srećan. Razmišljao je: „Za dva sata stići ćemo na odredište i izaći ćemo, a oni jadnici u paklu muče se vekovima. Uostalom, tamo nema korpi, ljudi i tako dalje, nego mučenja. Slava Tebi Gospode, ovde mi je bolje.“
 
U čemu se sastoji, starče, razlika u poverenju, na primer dvojice poslušnika prema starcu?
 
– U pomisli. Neko može da ima pokvarenu pomisao o bilo čemu i o bilo kome. Ako čovek nema dobru pomisao i ne uspeva da se oslobodi njenog delovanja – ako sve što čini, čini iz sebičnosti ne može da mu pomogne ni svetitelj. Ne samo da ima svetog starca ili svetu staricu (igumaniju), nego i da mu je starac i sveti Antonije i svi svetitelji, nema mu pomoći. Ni Sam Bog ne može da pomogne takvom čoveku, čak i da to mnogo želi. Kada čovek voli samoga sebe, kada je, znači, samoljubiv, kada sve tumači onako kako se njemu samom dopada. I vidiš, jedni to tumače kao greh, drugi onako kako im odgovara i malo-pomalo postaju prirodna ta njihova naopaka tumačenja. Kako god da se postaviš prema njima, sablažnjavaju se.
Ima i takvih ljudi koji, ako im posvetiš malo pažnje, ako im kažeš neku lepu reč, lete. Ako ih ne primećuješ, tuguju mnogo, povlače se, idu u krajnost, a to je kušačevo delo. Vide, na primer, neku situaciju i kažu: „A! To mora da je tako i tako“, i posle završe tako što su ubeđeni da je baš tako bilo. Ili, vide drugog čoveka da je ozbiljan i misle da to ima neke veze sa njima, a taj drugi, međutim, možda je ozbiljan jer ga nešto tišti. Pre nekoliko dana dođe kod mene jedan i kaže: „Zašto je ranije taj i taj razgovarao sa mnom, a sada neće ni reč da progovori sa mnom? Nešto sam mu jednom prigovorio, da nije zbog toga?“ „Slušaj“ rekoh mu, „možda te je video, ali nije obratio pažnju na tebe, ili mu je neko bio bolestan, pa je imao na umu da potraži lekara, ili je tražio da razmeni novac, da bi išao u inostranstvo i tako dalje.“ I, stvarno, onaj drugi je imao bolesnog rođaka, imao je brdo briga, a ovaj je imao nameru da stane i da porazgovara sa njim, pa mu je otuda došlo celo brdo pomisli.

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *