ЧТЕНИЈА ПОСНОГ ТРИОДА

 

ЧТЕНИЈА ПОСНОГ ТРИОДА

ПОУКА НА БЛАГОВИЈЕСТИ

 
Браћо и оци! Стигоше Благовијести. Са благоговенијем ми поштујемо први празник Господњи. А у чему се састоји тајанство Благовијести? У томе да је Син Божији постао син човјечији, изабравши у посредништво Свету Дјеву, уселивши се у Њу, саздавши од Ње Себи храм и поставши савршен човјек, ради искупљења човјека од проклетства закона (Гал. 3:13) и ради тога, да постанемо синови Божији и да не будемо више слуге ђавола, да постанемо слободни, не више страсни, него бестрасни, не тјело-љубиви, него Богољубиви, не по тијелу ходећи, него по духу; јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно. Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир. Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. (Рим. 8:5-7).
Ето у чему је смисао тајанства. Из овога слиједи да ми морамо духовно празновати и духовно живјети у преподобности и истини, у љубави и кротости, у миру и дуготрпљењу, у благости, у Духу Светом, да, колико то од нас зависи, оваплоћење Господа нашега Исуса Христа не би за нас било узалудно и јалово.
Ми морамо да се молимо и тугујемо за свијет, зато што је Син Божији дошао да спасе свијет, а свијет Га одбацује. Не примају Га племена и народи: одбацују Га варварски народи, издају Га и они који исповиједају име Његово свето, једни изопаченом вјером, а други порочним животом. Шта је требало учинити а да није учинио Господ? Будући Бог, Он је постао човјек, унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флб. 2:8); даровао нам је за јело Тијело Своје и за пиће Крв Своју; удостојио нас да Га зовемо Оцем и братом нашим, главом, учитељем, жеником и санасљедником – све се ни набројати не може. И упркос томе Он је одбачен, и трпи то: не дођох да судим свијету, него да спасем свијет (Јн. 12:47).
А шта ми на то да кажемо, браћо? Да истински ученици, видећи неповиновање и бунт другова, тугују и жале због њих, показујући тиме љубав коју имају према учитељу и друговима својим.
И велики Апостол заповиједа хришћанима да врше молитве, прозбе, мољења, благодарења за све људе (1 Тим. 2:1,2). Он говори и друго, више: Истину говорим у Христу, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом Светим, да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу (Рим. 9:1-3). Видиш ли силу љубави? Видиш ли висину човјекољубља? Исто ово је показао и Мојсије, који је говорио Богу: опрости им гријех њихов, а ако нећеш, избриши и мене из књиге Твоје, у коју уписа (2 Мој. 32:32).
Тако и ми, као искрени ученици Христови, а не незаконита дјеца, морамо да тугујемо не само за себе, него и за браћу у цијелом свијету, и да патимо, и да се молимо. На тај начин, чинећи угодно Господу, наслиједићемо живот вјечни, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.

 

   

Comments are closed.