NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
U DRUŠTVU CARSKIH PERJANIKA
 
Jutarnje sunce je jarko sijalo i svetlošću preplavilo dvoranu carskih perjanika.
– Dobro jutro! – zacvrkuta Get ušavši u odaju i videći Gaja i Fabija, koji su se tamo već igrali kockicama. – Šta ima novo?
– Ništa zanimljivo! – odgovori Fabije. – Noćas je bila još jedna gozba. Gaj je zamalo pojeo čitavog pečenog vepra – šaljivo će Fabije, na što krupni Gaj pocrvene i nehotice podrignu. – Oko ponoći sam zaspao na stolici, i to usred govora starog brbljivca, senatora Justa.
– Gde su ostali?
– Uskoro će se probuditi. Većina ih nije navikla na vino koje se služi za carevim stolom. Ali gle, evo ih dolaze svi zajedno, baš kao da su se dogovorili za sastanak.
Utom dečaci uđoše u veliku dvoranu i sada je tu bilo deset perjanika. Odavali su snažan utisak. Svi su bili obučeni u otmene grčke tunike najfinije ljubičaste carske boje. Sa njihovih kožnih pojaseva visili su mali zlatni noževi, sa skupocenim drškama od slonove kosti, kao vidljivi dokaz njihovog položaja na dvoru.
– Evo i nas! – reče Tercije. – Treba samo da sačekamo Mnesteja da nam da današnji raspored dužnosti.
– Hej, dvojica nedostaju! – primeti Lukije.
– Ko? – začudiše se ostali, gledajući oko sebe.
– Markel i Aleksamen. Gde li su? Zar je moguće da još nisu ustali? Oni su svako jutro obično ovde prvi.
– Oh, setio sam se! – požuri Gaj. – Aleksamen je sinoć ostao kod kuće jer su imali neki porodični skup. Što se tiče Markela, ne znam. Verovatno stiže.
– Evo ga Mnestej, on će znati.
Od kako se njegov brat, inače general, pobunio protiv cara, Mnestej je ulazio u dvoranu zabrinutog i nespokojnog pogleda. Kao i svakog jutra i sad je nosio veliku tablu, premazanu debelim slojem voska, i postavio je na njeno postolje na mermernom stolu u sredini odaje. Dečaci su se okupili oko nje da provere svoj raspored, koji je bio naspisan finim, pravim linijama po navoštenoj dasci.
– Odlično, imamo još dva sata pre polaska na dužnost! – s olakšanjem će jedan od dečaka, dok su drugi samo nešto promrmljali. – Dakle, Mnesteju, šta se dešava?
– Car neće nikoga primati sledeća dva sata. U Mitrinom je hramu još od ranog jutra i hoće da se odmori.
– Mitrinom?
– Da – potvrdi Mnestej. – On je bog svetlosti i dobre vere. Njegovo obožavanje nam je doneto iz Grčke i dalekoistočne Azije. Kažu da su njegovo obožavanje u Rim preneli vojnici Pompeja, koji se borio protiv kilikijskih gusara. Aurelijan hoće da obnovi zaboravljenu religiju i veruje da će to biti korisno.
– A kako? – upita neko od dečaka.
– Uzda se u Mitru da će sprečiti ovu novu religiju koja dolazi sa Istoka i koja je vrlo opasna za carstvo.
Govoriš li o hrišćanima? Da.
– Mnogi carevi su ih progonili – reče jedan od dečaka.
– Da, to je tačno. Ali, među nama govoreći, činili su to bez značajnijih rezultata – poverljivo će Mnestej. – Pobili su mnoštvo hrišćana, ali hrišćanstvo i dalje postoji.
– Mnesteju, veruješ li da su ti hrišćani opasni?
– Ja mislim samo onako kako car misli – oprezno im odgovori i brzo promeni temu. – A gde je Markel? Danas je njegova čreda. Zbog čega li se zadržao?
U tom trenutku debelu zavesu, koja je razdvajala odaju od glavnog hodnika, neko naglo povuče u stranu.
– O, bogovi! – zavapi Fabije prebledevši od straha i uhvativši se za mermerni sto kako se ne bi onesvestio.
Dečaci ugledaše kako na vratima stoji neko obliven krvlju. Izgledao je užasno. Markel se uhvati za tešku zavesu da bi održao ravnotežu. Krvi je bilo posvuda, a ne samo na njegovoj skupocenoj tunici. Prekrivala je čitavo njegovo telo od glave do pete. Na njegovoj obično lepo doteranoj kosi bili su tragovi usirene i zgrušane krvi. Jedino su mogli da ga prepoznaju po licu, iako je čak i ono bilo ulepljeno suvom krvlju, zbog čega je poprimilo zastrašujući i jeziv izgled.
Najpre je Mnestej pritrčao i zgrabio dečaka da ne padne. Ali, budući okretniji od starijeg čoveka, Markel mu je izvrdao i pobegao, čudno se smejući.
Isprva su pomislili da je od mnogih rana poludeo. No Markel je naglo prestao da trči i okrenuvši se prema svima, glasno se zasmejao. Uz širok i dubok naklon dramatično reče:
– Mom carskom visočanstvu je veoma žao što sam u ovom gnusnom stanju. Dozvolite mi da se okupam pa ću vam sve ispričati.
Uvidevši da je čitav prizor neka vrsta vešto smišljene šale, ostali dečaci su počeli da gunđaju, a zgroženi Mnestej je napustio odaju.
– Požuri! – doviknu jedan od dečaka Markelu.
– Ne brini, on nikad ne bi propustio priliku da govori o sebi – zajedljivo promrlja Gaj koji je prezirao Markela.
Markel je nestao u unutrašnjoj odaji i ponovo se pojavio samo nekoliko minuta kasnije. Oprao se i presvukao, obraćajući pažnju i na najsitnije detalje u svom izgledu.
Oni dečaci koje je to zanimalo, zasuli su ga pitanjima:
– Šta se desilo? Da li si nekoga ubio?
– Dakle, saslušajte šta se desilo. Dok sam juče bio na dužnosti, čuo sam da car izdaje naređenja o žrtvi koja je jutros trebalo da se prinese. Naređenje je bilo dato tako detaljno da sam shvatio da mora da je to caru veoma važno te sam odlučio da budem sa njim tokom obreda. Legionari carske garde su videli da sam jedan od njegovih perjanika i, zahvaljujući svojoj drskosti, uspeo sam da uđem u istu kočiju sa carem! – hvalisavo će Markel, na što su ostali dečaci ljubomorno nešto promrmljali. – Kad smo stigli na forum, video sam da su sve pripreme izvršene do tančina. Čitav Senat je bio tamo. Sveštenice i Pretorijanska garda su se okupili po činu i, naravno, bilo je veliko mnoštvo posmatrača. U sredini foruma bila je podignuta čudna bina. Zamislite četiri visoka i široka stuba, veća od stasitog čoveka, koji drže široku i snažnu platformu kao pod, sa nekoliko otvora iste širine kao i stubovima u njima. To je bilo postolje. Imali su male merdevine pomoću kojih se moglo popeti na platformu. Oko te čudne građevine stajali su ljudi koji će izvršiti žrtvoprinošenje. Nosili su neke neobične kape, poput onih koje nose ljudi u Frigiji, i pevali neku jednoličnu, tužnu melodiju. Car je stajao sa pažnjom i strahopoštovanjem. Potom je mahnuo služiteljima i oni su položili na postolje velikog belog bika rogova prekrivenih zlatom! Vezali su mu noge, a potom je jedan od njih podigao veliki mač i on je sevnuo pri prvim sunčevim zracima koji su se prelivali preko vrha foruma. Onda je Aurelijan govorio ljudima o blagonaklonosti boga Mitre i o njegovom uticaju na istočnjake. Rekao je da je tom bogu moguće da mu obezbedi i zajemči moć i da na taj način blagoslovi carstvo. A onda je car upitao ko će da se složi da u njegovo ime bude očišćen krvlju bika. Dobrovoljac je trebalo samo da stane ispod izbušenog poda platforme da bi se takozvana bikova krv spasenja i očišćenja izlila na njega.
– Da li se neko javio? – zapitkivali su dečaci zaneseni pričom.
– Pa, – poče Markel slavoljubivo, oklevajući i pokušavajući da priču razvuče i tako poveća neizvesnost kod svojih slušalaca – to je bio trenutak kad je cela stvar postala prilično smešna. Iako se car okretao na sve strane ne bi li video ko će da pokaže poslušnost i spremnost, niko se nije pomerio niti istupio napred.
– I najzad si posmislio da je vreme da se nešto preduzme, je l’ tako? – zajedljivo će Gaj, očito ne mogavši više da se uzdrži.
– Smiri se! – nastavi Markel, želeći da upravlja brzinom kojom se priča odvijala. – Uvideo sam da je pravo vreme. Okrenuo sam se prema caru i glasno i ozbiljno rekao: Ako niko drugi nije saglasan da ponudi sebe za dobrobit Rima, ja, Vaš ponizni perjanik, sam spreman!’ Aurelijan je stavio ruku na moju glavu, pomilovao me i rekao: ‘Idi!’ I tako sam otišao. Oh, prijatelji moji, mogu vam reći da nije bilo baš zabavno kad me je vrela gusta krv polila od glave do pete. Ali nisam se pomerao sve dok mi nisu rekli da siđem sa postolja. Odmah su me stavili u kočiju i dovezli nazad u dvorac. Vidite, ja, Markel, sam spasao Rimsko carstvo! I što je još važnije, car je gledao samo u mene!
Trenutak ćutanja je zavladao među mladim perjanicima, koji su pokušavali da sakriju svoju ljubomoru. Napokon je Lelije progovorio:
– Zaključak je da je važno doneti ispravnu odluku u pravo vreme. Dao si nam dobar primer i mi smo ti zahvalni na tome, jer smo nešto veoma važno naučili.
– Vidim da ćete pokušati da imate koristi od mog primera – gordo će Markel. – Dobro, ali zapamtite da sam prvi koji se usudio da tako nešto uradi, što znači da je teško biti pametniji od mene?
U tom trenutku u dvoranu uđe sluga i predade Markelu skupocenu kutiju.
– Od cara! – rekao je.
Svi požuriše da vide šta je u kutiji, no takav sjaj nisu mogli ni da zamisle. Bila je to prelepa ogrlica izrađena od zlata i dijamanata, pravi carski poklon. Car je tim znamenjem hteo da pokaže svoju zahvalnost odanom perjaniku. Markel je odmah stavi oko vrata i zaštitnički reče:
– Ne budite ljubomorni zbog blagonaklonosti koju mi je car ukazao! Mi smo svi dobri prijatelji i od sada pa nadalje primaću sve povlastice, budući da sam carev miljenik, i prenosiću ih na vas!
– Šteta što Aleksamen nije tu da čuje šta govoriš – primeti Lukije.
Na te reči Markelovo lice se naglo promeni.
– Zašto si to rekao? – prasnuo je.
– Zato što…
– Dakle, i ti nešto pretpostavljaš! – prekide ga Markel uz čudan podsmeh.
– O čemu govoriš?
– Eto, pitanje te je odalo na šta misliš. I ti si primetio da se Aleksamen razlikuje od svih nas. Svaki put kad govorimo o nečemu, kao pre neki dan o noćnoj zabavi na dvoru, on pocrveni i promeni temu. A kad god pomene cara, nikad ga ne nazove božanstvenim, kao što bi to trebalo. Rekao bih da je on na položaju perjanika, ali da ga to u stvari ne zanima. To prosto nije prirodno. On sigurno nešto krije i ja ću otkriti šta je to!
– Šta misliš da krije?
– Eto, da si ti jutros bio na mom mestu, da li bi postupio isto kao i ja? Da li bi učestvovao u žrtvoprinošenju Mitri?
– Pa naravno da bi, jer bi svako imao koristi od poštovanja Mitre i drugih bogova – jednoglasno odgovori nekoliko dečaka. Samo su Tulije i Get pocrveneli i nisu ništa rekli. Markel je to primetio i gnevno upitao:
– A zašto vas dvojica ništa ne govorite? Šta biste učinili na mom mestu? Hoću odmah odgovor!
Oba dečaka su još više pocrvenela i uznemirila se, ali su na kraju postiđeno rekli:
– A, zašto da ne.
Markel je neko vreme zurio u njih, a potom se namrštio ne rekavši ništa. Iznenada prekinu tišinu i povika:
– Hoćete li da znate šta ja mislim? Mislim da je Aleksamen hrišćanin! Više sam nego siguran u to.
Čim su čuli šta je Markel rekao, dečaci počeše da negodujući šapuću.
– Ali on je tako velikodušan i ljubazan prema nama – usprotivi se Lelije.
– Možda – odgovori Markel. – Slažem se da je dovoljno prijatno dete. No čim pomislim da je upleten u tu bednu religiju…
– Ali, ne možeš biti siguran. Ti samo sumnjaš!
– A ne, siguran sam i vrlo brzo ću to i dokazati. Samo čekajte da vidite šta će naći kad stigne!
Izvadivši iz korica na kaišu mali nož sa zlatnom oštricom, Markel na zidu ureza podrugljivu sliku razapetog čoveka sa magarećom glavom. Ostali dečaci nisu mogli da se uzdrže od smeha.
– A da bi bilo još očiglednije za koga ovo urezujem, nacrtaću još nešto – dodade Markel pa malo dalje ureza lik dečaka sa rukama ispruženim na molitvu, a potom ispod crteža napisa na grčkom: ΑΛΕΞΑΜΕΝΟΣ ΣΕΒΕΤΕ ΘΕΟΝ, što znači Aleksamen se klanja Bogu.
U tom trenutku sve se orilo od smeha dečaka, ali su se, isto tako naglo, svi skamenili. Zavesa na vratima se pomeri u stranu i Aleksamen uđe u dvoranu s vedrim osmehom na licu, veselo pozdravljajući svakoga ponaosob, kao što je to obično činio. Najpre nije primetio da su se zbog njegove pojave ostali perjanici osećali neugodno, ali kad je ugledao crtež na zidu, na licu mu se pojavi duboka tuga. Ne rekavši ni reči, priđe zidu i, izvadivši mali nož iz korica, ispod prvog zapisa ureza: Aleksamen je veran.
Markel je prebledeo. Osetio je Aleksamenov prodoran pogled, ali na svoje iznenađenje uvideo je da to nije pogled mržnje. Svi su osetili da se u Markelu odvija velika borba. Iznenada je prišao Aleksamenu i stavio ruku na njegovo rame.
– Sviđaš mi se! – reče s puno osećaja, pa smelo pogleda Tulija i Geta. – Što se vas tiče, prezirem vas!
Okrenuvši se ljutito prema vratima, Markel napusti odaju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *