NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
SMERNI MISIONARI
 
Kad su senator i njegova supruga ušli u Aleksamenovu dvoranu za učenje, na Kornelijinom licu se videla nesigurnost.
– Ostavi nas same, Traseju – odlučno će Poplije. Čim je učitelj izašao, Poplije se okrenu prema sinu i poče:
– Aleksamene, treba da razgovaram s tobom.
– Da li stvarno veruješ, dragi, da je ovo najbolje? tiho će Kornelija.
– Da, Aleksamen je rimski građanin i dovoljno je zreo da čuje ono što imam da kažem – odgovori senator na ženino poluizgovoreno pitanje, a potom se ponovo obrati sinu.
– Aleksamene, zar se nisi iznenadio juče ujutro kad ispred vrata nisi našao svoje sluge?
– Svakako, oče. Šta se desilo?
– I jedan i drugi su se usudili da me ne poslušaju. Aleksamen je skočio. Užasna pomisao da će se njihovi robovi jednog dana pobuniti i ranije mu je dolazila na um, ali da su dvojica mladića, i to njegovi vršnjaci, bili neposlušni Popliju Klemu, ni na pamet mu ne bi palo. To mu je izgledalo kao najgora uvreda koja se ikada mogla desiti njegovom ocu.
– Za to će platiti krstom! – zakle se.
– Upravo sam i zapovedio da se tako kazne. Ali dozvoli da ti ispričam šta se posle toga zbilo.
Arminijeva smrt i njegova čudesna ispovest na samrtnom odru su zabrinuli Aleksamena. No kad mu je otac ispričao o onome što se desilo u pećini, zaprepašćeni Aleksamen je ustao sav bled.
– Ali, oče, ko je ovaj Milvije?
– Sine, da budem iskren, stvarno ne znam. Zaista ne znam.
– Dakle, oče, spasao je život i tebi i meni. Šta ćemo sad da uradimo? Moramo da saznamo ko je on. Ja, koji nisam verovao u bogove, odjednom osećam da se vera ponovo rađa u meni. Oče, da li misliš da je Milvije novi bog koji je došao na zemlju?
Senator odmahnu glavom.
– Ne, sine. Milvije je, kao i mi, čovek od krvi i mesa. Ali taj mladić ima nešto što nas prevazilazi, a što ne mogu da objasnim. Nema sumnje da je i pre bilo robova koji su dovodili svoje živote u opasnost da bi spasili gospodare, no niko nije video ništa nalik na čudo koje se sinoć zbilo u pećini.
– Eh, kako se Milvije tako lako složio da umre na krstu i učinio da i Brut to prihvati tako brzo, Brut koji je samo pre nedelju dana bežao od mog biča! I sve to za religiju koja se protivi carevoj!
– Kako bi bilo da pozovemo Milvija da dođe ovamo? – predloži Kornelija. – Ne mislite li da bi bilo bolje da sve to čujemo od njega?
Posle nekoliko minuta Milvije se pojavi pred svojim gospodarima. Ponovo su primetili da je mladi rob bio tako dostojanstven da bi se moglo pomisliti da mu je otac neki kralj, bez obzira što je bio odeven u debelu neuglednu tuniku i što su mu ruke bile pune žuljeva od rada u rudniku.
Sa nestrpljenjem koje je svojstveno njegovom uzrastu, Aleksamen prvi poče s pitanjima:
– Objasni nam šta se sinoć dogodilo. Tvoji drugovi robovi kažu da poznaješ magiju. Reci nam gde si učio o tim stvarima?
– Gospodaru, prezirem i uvek ću prezirati sve što ima veze sa magijom.
– No ipak te je boginjin prvosveštenik optužio za svoj neuspeh. Samo jednom rečju si učinio da se ogroman Kibelin kip rasprši u paramparčad. Odakle ti ta moć? – insistirao je Poplije.
– Gospodaru, rekao sam Vam tada, a i sada Vam još jednom kažem da nisam ja bio taj koji je to učinio, nego da je to bio moj Bog, Koji živi i obitava u meni.
– Bog koji živi u tebi? Kako to misliš? Ako bismo te rasekli, da li bismo našli tvoga Boga? – s nevericom će Aleksamen.
– Bog je u duši svakog hrišćanina, naravno kad ta duša nije počinila ozbiljne grehe.
– Zar nije greh to što me Brut nije poslušao? – zapita Poplije.
– Ne, gospodaru! Nije Vas poslušao zato što ste mu naredili da se klanja drugom bogu, a ne Jedinom Istinitom.
– Dakle, hoćeš da kažeš da ne treba slušati nikog drutog do tvog Boga? Ali ja sam tvoj gospodar!
– Da, Vi ste moj gospodar jer Vam je Bog dao tu vlast. No ipak mi ne možete zapovediti da radim nešto što se protivi Njegovoj volji.
– I svaki hrišćanin ima istu čudnu silu koju si sinoć pokazao? – s nevericom će Kornelija.
– Ne, gospodarice, ni ja sam nisam znao da je imam u sebi. Odjednom sam osetio da sam vođen da učinim ono što sam učinio, no sasvim je moguće da ne bih mogao ponovo da uradim istu stvar.
– O, mora da ti je žao zbog toga?
– A ne, gospođo! Bog ne traži od nas da učinimo nemoguće da bismo Mu ugodili. Bogu je isto bilo ugodno kad sam radio u rudniku kao i kad sam prekinuo idolopoklonjenje.
Neko vreme niko nije govorio.
– Milvije, nemoguće je da si se sam naučio ovoj mudrosti. Neko te je naučio svemu tome. Želeo bih da se sretnem sa njim – najzad će senator.
Milvije je iznenada prebledeo. Svojim krupnim crnim očima prodorno je posmatrao gospodara. Videlo se da je zabrinut. Nije ništa odgovorio.
– Pretpostavljam da se plašiš da ću vođu tvoje religije predati policiji – poče Poplije. – Saslušaj me, Milvije, dajem ti reč, reč rimskog senatora, da neću izdati tvoje poverenje. Veruješ li mi?
– Čedo moje, a ovo je prvi put da slugu nazivam svojim čedom, zaklinjemo se da smo iskreni – dodade Kornelija.
Milvije je već bio potresen, no Aleksamenove reči su uklonile i poslednji tračak sumnje.
– Milvije, nikad mi nije bilo tako žao svog sluge. Želeo bih da si mi brat! – iskreno će senatorov sin.
– Brat? O, gospodaru, možda ćete jednog dana shvatiti veliki značaj reči koju ste upravo izgovorili. Gospodine, taj hrišćanski episkop se zove Dionisije i krije se u predgrađu Sirakuze – reče obraćajući se Popliju.
– Možeš li da me odvedeš kod njega?
– Gospodine, Vi ste veoma poznati i ako se pojavite u toj bednoj kući, to će pobuditi sumnju kod mnogih.
– U pravu si.
– Ako mi dozvolite, otići ću da ga nađem i siguran sam da će se složiti da Vas ovde poseti.
– To je veoma daleko. Daću ti kočiju.
– Naši apostoli su navikli da idu pešice, no episkop Dionisije je star. Hvala vam na brizi, gospodaru.
Još iste noći Milvije je otišao u Sirakuzu.
 
* * * * *
 
Prošle su tri sedmice od dolaska episkopa Dionisija. On i senator su te noći sedeli u radnoj sobi Poplija Klema i razgovarali.
– Ne razumem zašto su carevi progonili hrišćane i samim tim radili protiv svojih interesa. Kad bi građani i vojnici svi odreda bili hrišćani, Rim 6i večno bio bezbedan i u miru bi se živelo! reče Poplije.
– Pa zar niste ponosni na čuveni rimski mir? pomalo ironično će arhijerej.
– Oče – poče Poplije, nazvavši ga tako po prvi put – taj čuveni mir se oslanja samo na primenu vojne i policijske sile. U zamenu za povelike poreze koje nam svaka provincija plaća, mi moramo da ih čuvamo i branimo. Ali bune se dešavaju češće no što smo spremni da priznamo pa smo često primorani da zažmurimo i ne obraćamo pažnju na lopovluk i pokvarenost naših upravitelja. Narodi koje smo pobedili vrše našu volju iz straha, a ne iz ljubavi.
– Da, stvarno. Bar cara štiti Pretorijanska garda – pažljivo odgovori episkop.
– Oni to čine radi sopstvene koristi. Odani su jer su dobro plaćeni. Ali kad bi im jedan od bogatih i slavnih Rimljana obećao veće bogatstvo, videli biste da ti isti ljudi postaju ubice svoga „voljenog“ cara.
– Božjom blagodaću ste za kratko vreme shvatili mnogo toga. No očito je da vi u hrišćanstvu vidite samo uspešan sistem vladavine. Hrišćanska vera je više od toga – ozbiljno će vladika.
– Ali, njen Utemeljitelj…
Njen Utemeljitelj je rekao: Ištite najpre carstvo nebesko i sve će vam se dodati. Pod tim On ne podrazumeva samo mir u državi, već još više unutrašnji mir u svakome od nas. Hrišćanstvo od nas traži da vršimo volju Božiju.
Senator je ustao i ćutke koračao po sobi. Činilo se da razmišlja da li da vladiki otkrije nešto što ga Je mučilo.
– Oče, više ne mogu da krijem od Vas da mi je car već nekoliko puta pisao tražeći moj savet o progonu hrišćana. Pod uticajem onog što sam video i čuo prvi put u idolopokloničkoj pećini, ja sam ga savetovao da nastavi progon.
– Tada nisi znao Istinu – prekide ga episkop Dionisije.
– Čim sam od Milvija saznao za veru, pisao sam caru i opozvao svoj prethodni savet. Verujem da sad moram da pišem Aurelijanu i da mu kažem da smo moja porodica i ja hrišćani i da dajem ostavku na svoj položaj na dvoru.
– Ne, ne čini to – upozori ga mudri vladika. – Tvoj uticaj na Aurelijana bi mogao biti korisniji nego što možeš da zamisliš. Ne samo da će se zbog tebe mnogi od naše braće spasiti sigurne smrti, nego možeš da predložiš caru nove zakone. Životi mnogih građana i robova…
– Robova! – s tugom ga prekide Poplije. – O, kako bih voleo da im pomognem! Narediću da im se od sutra udvostruči sledovanje hrane i da im se poveća vreme za odmor.
– To je zaista veoma dobro. Ali postoji još nešto što možeš da učiniš. Ne mislim da ih oslobodiš. To bi, naravno, bilo divno, ali ne možeš da uradiš sve za jedan dan. Objasniću ti šta sam naumio.
– Šta? – zainteresovano će Poplije.
– Treba više da se njima baviš. Mnogo ćeš im olakšati položaj ako se lično postaraš na rešavanju njihovih problema. Kad sluge vide da zaista saosećaš s njima i da s njima postupaš kao sa pravom braćom u Hristu, radovaće se kako ne možeš ni da zamisliš!
– A kako li će se tek zaprepastiti?
– Svakako – odgovori vladika. – U početku verovatno neće imati vremena da ispitaju zašto si promenio stav prema njima, jer će biti zauzeti uživanjem u svojoj sreći, ali kasnije će ih tvoj primer voditi ka Istini.
U tom trenu Nervin pokuca na vrata i do pola ih odškrinu.
– Šta je bilo? – upita ga senator.
Ovde je carev glasnik – odgovori nadzornik. Činilo se da je Aurelijanovo pismo od velike važnosti budući da je glasnik rekao da dolazi pravo iz Rima i da nigde nije stajao, osim da promeni konje.
Po dolasku carskog glasnika, episkop Dionisije se povukao u svoju sobu.
– Nervin će se za tebe pobrinuti – obrati se senator glasniku. – Sad možeš da ideš.
Čim su glasnik i nadzornik izašli, Poplije otvori koverat sa carskim pečatom i pročita naglas svojoj ženi i sinu pismo napisano rukom samoga cara.
„Po prvi put sam iznenađen, dragi moj senatore, tako brzom promenom tvog mišljenja. Nedavno si me ohrabrivao da činim sve što mogu progoneći novu religiju i čak da strpljivo i istrajno radim na pronalaženju njenih čelnika. Međutim, tvoje poslednje pismu zvuči potpuno drugačije i mogao bih reći da nisi rad da izvršiš ono što si ranije predložio. Ne pominješ ništa drugo sem svojih misli o tome kako da se stvari stišaju. I još više, uveravaš me da je nova religija mirotvorna po svom učenju i da ne preti carstvu. Da di bi mogao da dođeš u Rim da lično razgovaramo o ovim stvarima?“
– Nije li očito da smo u opasnosti? – zabrinuto će Kornelija. – Možda car na taj način priprema zamku?
Aleksamen nije rekao ni reči, ali je izraz njegovog lica sve govorio. U mislima je jasno video prizor, koji mu je dželat opisao, kako su se Milvije i Brut hrabro suočili sa svojom predstojećom krsnom smrću.
– Ne, Kornelija, nema opasnosti – reče senator, koji je u međuvremenu pročitao sledeći pasus carevog pisma. – Slušaj šta ovde kaže.
„Postoji još jedan razlog zbog kojeg mi je potrebno da u svojoj blizini imam dobrog prijatelja. Jedan od mojih generala, Tetrik, se sa svojim vojnicima pobunio protiv mene. Poslao sam vojsku da uguši pobunu i on je sada u zatvoru.“
– Ako je u zatvoru, zbog čega je car zabrinut?
– Evo, kaže ovde na kraju pisma – produži senator. „Prirodno, posle toga ne bi trebalo da sam uznemiren. Ali Tetrik je brat Mnesteja, onog kojeg sam učinio slobodnim čovekom i svojim ličnim sekretarom i savetnikom. Mnestej mi je, bez sumnje, odan i ne verujem da je bio upleten u bratovljevu pobunu. Uprkos toj činjenici ne osećam se bezbednim. Čitava Pretorijanska garda nije dovoljna da se osećam sigurno kao što bi to učinilo prisustvo dobrog prijatelja poput tebe. Osim toga, leto je na izmaku i verovatno nameravaš da se uskoro vratiš u Rim. Vrati se brzo, moj dragi prijatelju. To je želja tvoga cara i prijatelja. Pozdrav!“
– Dobro je, ne zvuči kao naređenje – s olakšanjem će Kornelija.
– I ja tako mislim. Za nekoliko dana, kad se glasnik odmori i spremi za povratak u Rim, poslaću po njemu odgovor caru i obavestiti ga da ću se uskoro vratiti rekao je Poplije, već donevši odluku.
– Careva poruka je vrlo prijateljska i više se ne plašim – reče Kornelija. – Slažeš li se Aleksamene? Šta ti misliš?
Mladić nije odmah odgovorio.
– Majko, voleo bih da dokažem da sam sposoban da pokažem istu ljubav prema Hristu kao što su to pokazali Milvije i Brut – napokon će Aleksamen.
Kornelija je prebledela. Bila je spremna da za hrišćanstvo učini sve jer je, kao i njen muž i sin, postala prava hrišćanka, sa velikom verom koju je slagala u srcu. Razumela je iz učenja episkopa Dionisija da bi trebalo da bude spremna da se odrekne svega ako bi Gospod to zatražio od nje. Ali kao majka se strašno uplašila kad je shvatila da to sve može da znači da treba da se odrekne i svog sina jedinca, koji je toliko napredovao u veri da je bio spreman da svoj život položi bez ustezanja i straha.
– Šta si rekao, Aleksamene?
– Majko, kako bi ti bilo kad bi ti sin bio kukavica? – tiho će mladić. – Zamisli da sin rimskog senatora ima manje hrabrosti od svojih slugu! Oče, da li je istina da je car grub i da ga je teško ubediti?
– Pre nego što je postao car, bio je običan vojnik i rimska vojska ga je zvala Aurelijan Gvozdenoruki. On je zaista čovek koji zna kako da nametne svoju volju i da se osveti onima koji mu se suprotstave.
– Oče, kad se vratimo u Rim, – poče uzdignute glave i s pogledom koji je sijao tako kao da je već prkosno stajao pred Aurelijanom – na prvom prijemu kod cara, reći ću mu da sam postao hrišćanin i videće kako mladi Rimljanin zna ponosno da umre!
To nije dobra misao, drago moje čedo – začuše glas koji je dolazio s vrata pa se sve troje u isti mah okrenuše. Bio je to episkop Dionisije! – Ne, uopšte nije dobro. Niko nema pravo da sebe dovede u opasnost i izazove sopstvenu smrt.
– Ali zašto?
– Zato što je tada za Boga nemoguće, usuđujem se da ako kažem, da nispošlje Svoju blagodat. Ako zaista zatraži od nas da svedočimo svoju veru tako što ćemo čak dati život za nju, tada će On, i jedino On, izabrati vreme i mesto i ukrepiti nas da to učinimo.
– Ali, Milvije i Brut… – pokuša Aleksamen da se usprotivi.
– Ni Milvije ni Brut nisu to učinili. Oni su obojica služili Bogu svojom svakodnevnom smirenom dužnošću, naročito Milvije. Da li se sećaš kako si se iznenadio kad si video da se podjednako raduje i da tebi služi i da u rudniku radi? Njegov napor i trud su ili njegovo mučenje i žrtva, njegov prinos Bogu, ako tako želiš. A jednoga dana Bog je zatražio da dokaže da je hrišćanin, što je i učinio.
– No ja ipak sanjam o tome da žrtvujem svoj život za Boga – vatreno i nepopustljivo će Aleksamen.
– Korak po korak – odgovori mu strpljivi vladika. – Prvo treba da naučiš da živiš kao hrišćanin. Pre no što odjuriš da pokažeš svoju hrabrost pred carem, treba da se malo naučiš smirenju, a da i ne pominjem to da treba da zauzdaš svoju narav. Jesi li već zaboravio da sam te jedva zadržao da jutros ne bičuješ jednog od svojih slugu kad ti je uprskao tuniku blatom?
Kad je čuo vladikine reči, Aleksamen je pocrveneo i napokon uvideo da sanjari.
– Da, možda jednog dana – rekao je episkopu Dionisiju. – Oče, mislim da vrlo dobro razumem Vaše učenje.
Zar nisu svakodnevne muke i tiha borba, koju svet ne vidi, teže od onog drugog? – promrmljao je.
– Dabome da jesu – odgovori vladika nasmešivši se. – U Božjim očima imaju istu vrednost kao samo žrtvovanje života. Neznabošci treba da uvide da hrišćani znaju kako se umire, ali da isto tako znamo i kao se živi.
– A živeti kao hrišćanin znači…
– Znači činiti ono što je Milvije činio, to jest sledovati Hristovom primeru svim srcem svojim, i to svakoga dana svog života.
– Oče, mogu li još nešto da Bas pitam? – sa smirenjem će Aleksamen. – Da li dugo poznajete Milvija?
– Poznajem ga od njegovog rođenja. Roditelji su mu živeli u Sirakuzi, gde je naša crkva. Možeš li da zamisliš, sine, bol te divne i brižne porodice kad je bila primorana da se pokori paganskim zakonima i rastavi, prodavana tu i tamo kao stoka?
Aleksamen se sav naježi, a njegova majka vide kako u njegovim krupnim kestenjastim očima blistaju suze zbog sluge.
– Da li ste Vi bili tamo, oče, kad se ta strašna stvar desila? – upita Kornelija.
– Da, bio sam zajedno s nekim vernicima iz naše crkve koji su sakupili svu svoju ušteđevinu u pokušaju da zaustave tu propast. Nažalost nismo mogli da pribavimo čitav iznos.
– O, kako bih želeo da sam bio tamo! – uzdahnu senator, tužno podigavši ruku.
Vladika Dionisije je nastavio:
– Njegova majka je našla najlepše reči kojima se s Milvijem oprostila. Rekla mu je da nikad ne zaboravi Hrista jer je On jedini Koji će ih ponovo sastaviti ovde na zemlji, pre nego što se sretnu na Nebesima.
– Šta te reči znače, oče? – upita Aleksamen.
– Objasniću ti jednog dana, čedo moje. Ima još mnogo toga što treba da te naučim. Danas su me obavestili o dve veoma važne stvari – obrati se potom episkop senatoru Popliju.
– Koje?
– Prvo, progoni u Rimu su sve veći. Aurelijan je već potpisao prve ukaze. Niste to znali?
Senator je naglo ustao.
– Upravo je stigao glasnik i uručio mi pismo koje je car lično potpisao, izražavajući svoje iznenađenje zbog toga što sam mu savetovao da odloži progone. Oče, da li ste sigurni da Vaše obaveštenje dolazi iz pouzdanog izvora?
– Siguran sam, senatore. Rimska crkva je pokušala da me pronađe u Sirakuzi, ali pošto sam bio ovde, vesti sam dobio sa zakašnjenjem.
Činilo se da je Poplije još zadubljeniji u svoje misli.
– Sad razumem – promrmljao je. – Nije se usudio da mi otkrije svoju odluku.
– Misliš li da to ukazuje da smo u opasnosti? – zabrinuto će Kornelija.
– Ne! Car je dobar vojnik, ali sam mu ja potreban zbog mnogih drutih stvari u kojima nema iskustva. Osim toga, ne verujem da bi ga Tetrikova pobuna udaljila od njegovih pravih prijatelja. Ne, ne bojim se za nas, jer u pismu traži pomoć.
– Zašto je onda naredio progone, a da te nije obavestio o tome? – čudio se Aleksamen.
– Zato što je iz mog poslednjeg pisma uvideo da ja zaista nisam hteo da do njih dođe.
– A zašto misliš da je on hteo?
– Ne znam – uzdahnu senator.
– Mislim da znam – reče vladika. – Moji izvestioci kažu da Aurelijan hoće da u carstvu nametne obožavanje boga Mitre.
– Kako je došao na takvu ideju? – namršti se Kornelija.
– Mislim da sad shvatam – mirno će Poplije. – Car se priprema za pohod protiv Persijanaca i dvorski žrec mu je verovatno savetovao novo obožavanje Mitre, umesto starog obožavanja rimskih idola, da bi se tako ustremio protiv živog i životvornog hrišćanstva.
– Polazimo li za Rim? – upita Aleksamen. – Oh, oče, majko, napokon sam razumeo ono što su moji učitelji svih ovih godina pokušavali da mi objasne. Cilj našeg života ovde na zemlji je da ljubimo Boga svim svojim srcem, da se uverimo da i drugi znaju za Njega i, ako moramo, da umremo za Njega! Dakle, kad polazimo? – ponovo će s mladalačkom nestrpljivošću.
Iako je trenutak bio veoma ozbiljan, Poplije nije mogao da se uzdrži pa se slatko nasmeja takvom sinovljevom oduševljenju.
– Pošto se vraćamo lađom, moraćemo da požurimo da se spremimo – reče senator. – Takođe bih želeo da ovde ostavim novi plan rada za vilu, plan koji nikad nije postojao. Oče, svi treba da uvide da je Poplije Klem razumeo hrišćansko učenje.
– Trebaće nam nekoliko dana za pripreme – primeti Kornelija – Oče, Vi ste zaista doneli sreću u naš dom.
– Milvije je posejao seme, ja sam ga samo zalivao, a Bog je Onaj koji je učinio da uzraste – objasni nasmejani vladika.
– Niste nam rekli drugi deo Vaše vesti – bila je uporna Kornelija.
– Zaista. Moji obaveštajci iz Rima su došli i da mi jave o smrti ondašnjeg episkopa. Obavestili su me da je rimsko sveštenstvo mene izabralo za njegovog naslednika.
Nastupio je tajac. Senator i njegova žena su odmah ustali. Aleksamen je po prvi put u svom životu klekao pred drugom osobom pa, uzevši desnicu episkopa Dionisija obema rukama, usrdno je celivao i s poštovanjem objavio:
– Vaše Blaženstvo, Vi ste episkop Rima!
 
* * * * *
 
Poslednji zraci zalazećeg sunca padali su na onu stranu verande koja je bila natkrivena i gde se odvijao ozbiljan razgovor. Kornelija je posmatrala profinjeni Aleksamenov profil ozaren ružičastim zracima zalazećeg sunca. Bila je veoma srećna što njen sin više , nije mrzovoljan i potišten, kao pre nekoliko meseci, i što je ponovo živahan i pun oduševljenja.
Primetivši da se duboko zamislio, nežno ga upita:
– Mili, o čemu sad razmišljaš?
Aleksamen se približi ocu i majci i poče nešto da im govori šapatom.
 
* * * * *
 
Uplovivši u rimsku luku Ostija, Aleksamen je uredio da mu se Milvije i Brut pridruže u kočiji. Dok su se vozili Apijevim putem, pokazivao im je razne znamenitosti i zanimljiva mesta i objašnjavao pojedinosti onako kako bi to samo rođeni Rimljanin mogao.
– Kakva je ono velika pocrnela kula s desne strane? – pitali su dečaci.
– To je grob Sesilije Metele. Vidiš li onaj drugi, malo dalje? To je naša porodična grobnica. Brate
Milvije, da nisi zaustavio moga konja, i ja bih sada tamo trulio.
Grupa putnika se približavala samom gradu.
– Ulazimo u Rim. Ovo je kapija – obavesti ih Aleksamen, koji je jedva mogao da savlada sve veće uzbuđenje.
Njihova povorka kočija kretala se gradskim ulicama i prošla pored brežuljka Palatin.
– Pogledaj – reče je Aleksamen – evo carskog dvorca! Car tu živi kad carstvo nije u ratu. Za nekoliko dana posetiću ga zajedno sa mojim ocem.
– Možda će senator moći da promeni njegovo mišljenje u vezi sa progonima – s nadom će Brut.
– Moj otac će dati sve od sebe, ali ne znam da li će uspeti. Car je u najmanju ruku tvrdoglav, da tako kažem.
Prva grupa kočija zastade.
– Da li smo stigli? – upita Milvije.
– Naravno, kod kuće smo! – odgovori Aleksamen pa obojicu uhvati za ruku. – Rekao sam da smo kod kuće i pritom mislim kod naše kuće. O, draga braćo, ko bi pre samo godinu dana mogao poverovati da će doći dan kad vas više neću smatrati svojim slugama, već braćom!
I kočija sa tri mladića se zaustavila. Aleksamen je prvi izašao i prišao roditeljima, koji su već na stepenicama njihove palate razgovarali sa nadzornikom. Nadzornik se poklonio i obavestio ih da je sve spremno. Lica ozarenog unutrašnjom radošću, Aleksamen priđe ocu,. a potom se okrenuo prema Milviju i Brutu i mahnu im pozivajući ih da idu sa njim u korak.
– Nemojte ići iza mene – reče im dok su zajedno ulazili u palatu.
Aleksamen s ljubavlju pogleda masivna, prelepo izrezbarena drvena vrata. Bio je zadovoljan što se vratio u svoj omiljeni dom. Ušli su u veliko predsoblje s otvorom na krovu kroz koji se inače kišnica slivala u ^dep i dobro napravljen unutrašnji ribnjak. Oko predsoblja su bili hodnici koji su se račvali i vodili u .razne delove palate. U zadnjem delu predsoblja, odmah iza ribnjaka, Aleksamen primeti ognjište posvećeno boginji Vesti, s plamenom koji je stalno goreo. Samo se namrštio i skrenuo pogled na drugu stranu. Ništa nije rekao.
– Tako, Aleksamene, pretpostavljam da se sami možemo snaći do svojih soba! – uz smešak će Kornelija.
– Naravno! – odgovori mladić s takvim nestrpljenjem da su se njegovi roditelji nasmejali.
Prvo su prošli pored senatorove radne sobe. Kroz otvorena vrata su mogli da vide jedna s kabinetom spojena vrata koja su očigledno vodila u drugu sobu. Aleksamen pokaza u tom smeru i tajanstveno upita:
– Jesu li unutra?
Poplije potvrdno klimnu glavom i nasmeši se, a njegovo obično ozbiljno lice se ozari. Aleksamen je gotovo poskočio od radosti. Potom, obraćajući se Milviju i Brutu, uzbuđeno reče:
– Otvorite ta vrata i uđite u sobu. Tamo vas obojicu očekuje iznenađenje.
Mladići se najpre zgledaše, očito iznenađeni i radoznali, a potom poslušaše i krenuše u pokazanom im smeru. Milvije i Brut su otvorili vrata i ušli u sobu. Istog trena Aleksamen začu usklike radosti, sreće, iznenađenja i čuđenja. Usledila je kratka tišina, praćena tihim plačem. Aleksamen poljubi roditeljima ruke i očiju punih suza reče:
– Tako sam srećan! Beskrajno sam vam zahvalan. Hvala vam!
– Kako se ovo desilo? – upita Milvije, ne verujući svojim očima.
Pred njim su stajali njegovi voljeni roditelji dok su im suze tekle niz obraze, a pored njih Brutovi otac i majka koji su čvrsto grlili svoje dete.
– Moje ljubljeno čedo, ni mi ne znamo kako se sve zbilo. Znamo samo da smo, kao i Brutovi roditelji, jednog dana videli članove Počasnog legiona kako traže naše gospodare. Doneli su naređenje koje je glasilo da senator Poplije Klem traži da nas kupi po bilo kojoj ceni. Nikad se više nećemo razdvajati. Slava Bogu!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *