ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ
 
– Дакле, ти си хришћанин? – упита Поплије.
– Да, господару.
Поред стола за којим је седео Поплије Клем, усправан и уздигнуте главе стајао је Милвије. Сенатор се још једном дубоко замислио. Све што је знао о хришћанима изгледало му је немогућим сад кад се из прве руке уверио какво је понашање истинског хришћанина. Све те приче да обожавају магарећу главу и да су анархисти и бунтовници одједном су биле бесмислене.
– Моме сину си спасао живот, а сада и мени, па ипак ниси тражио награду. Зашто? Зашто чиниш сва та добра дела?
– Зато, господине, јер сам гледајући Вас и Вашег сина видео Исуса Христа – безазлено одговори младић.
– Не разумем – збуњено ће сенатор.
– Исус је рекао: Кад учинисте једном од своје браће, мени учинисте. Тако се, на неки начин, може рећи да сам спасавао Самог Христа кад сам покушао да зауставим бесног коња. Исто се десило кад сам сазнао о Арминијевим намерама. Врло је једноставно.
У том тренутку на вратима се појави Нервин.
– Шта хоћеш? – упита сенатор.
– Господару, дошао сам да добијем од Вас наређења за данас.
– Даћу ти их касније. Иди сада!
Изненадно појављивање Нервина подсетило је сенатора на узалудност његових напора да одржи слепу послушност својих слугу. Непрестани надзор и организована присмотра га нису могли заштитити од смртоносне стреле германског роба, док је реч овог детета била сасвим довољна да заустави убицу.
– Милвије, јесу ли сви хришћани као ти? – изненада ће сенатор.
– Не знам, господине. Осим тога, ја нисам за пример. Хришћани не треба само да верују у Христа, већ и да живе по Његовом учењу и следе Његов пример.
– А ако то не чине?
– Онда нису прави хришћани.
Одговори су били једноставни и искрени. Сенатор се поново замислио. Било је заиста за неверовати да он, гувернер читаве провинције Римског царства и саветник и блиски царев пријатељ, пажљиво и са заносом слуша простодушне речи једног од својих робова, простодушне речи детета.
– Зашто је Брут, по твом савету, одбио да ме испрати до Кибелине пећине?
– Зато што је своје срце већ предао Христу и мислио је да ћете га одвести тамо да се поклони демонском идолу.
– То значи да бисте обојица жртвовали живот за вашег Бога?
– Видели сте то, господине.
Опет је уследио тајац, а потом је сенатор упитао:
– Да ли сте већ видели свога Бога?
– Не, али ни Ви нисте видели цара Тиверија који је владао кад је Исус Христос био на земљи.
– Нисам то мислио. Видео сам Кибелу, њене посвећенике и поклонике укочене од страха пред њеним величанством. Чуо сам њеног првосвештеника како саопштава њене заповести. Да сте видели оно што сам ја видео, и ви бисте веровали у њену моћ.
Сад је био ред на Милвија да ћути. Затворио је очи, а усне су му се једва померале, као да је нешто шапутао.
– Немаш одговор на то, зар не?
– Господару, мислим да ниједан од Кибелиних обожавалаца не би изложио свој живот опасности да спаси Вашег сина или да Вама спаси живот, а да не обелодани Арминијеве намере свима око себе.
– Слажем се. Али зар ништа не значи оно што се десило у пећини? Брут је видео што и ја. Можда га је страх због онога што је прошли пута видео и спречио да крене са мном.
– Господине, Брут се није уплашио крста.
– Истина – уздахну сенатор потврдно климнувши главом.
Милвије се изненада, надахнут тајанственом унутрашњом светлошћу која га је прожела, обрати свом господару, погледа га у очи и рече:
– Господине, ако ми наредите да вечерас кренем са Вама у пећину, поћи ћу.
 
* * * * *
 
У ноћној тишини сенатор је ишао са својим младим робом.
– Стварно се не бојиш? – запита Поплије.
– Да сам сам, господине, свакако бих се бојао.
– Не схватам како те моје присуство може охрабрити и дати ти осећај сигурности будући да верујем у богињу Кибелу.
– Господине, храбри ме не Ваше, већ присуство неког другог. Сада је то тешко објаснити и требало би ми много времена за то.
Поплије није ништа рекао. Размишљао је о томе како се све више диви овом детету. Толико је било догађаја који су га задивили. Милвије је спасао два живота из љубави према свом Богу и силно је променио Арминија и Брута. Дечаци су неустрашиво прихватили смртну казну на крсту. Осим тога, Милвије сада смирено иде да узме учешћа у ужасном призору, страшном као онај који су му описали. Чудно! Својим уједначеним кораком и јасним гласом је одавао потпуно смирење. “Ниједан од наших философа не би жртвовао живот за веру у своје учење. А и шта нас то тако важно уче философи? Неке нас гурају у очајање, а друге у забаву. Али ни једни ни други, па чак ни сам цар, не могу све учинити да не дође до побуне робова. Но ако Милвијев Бог стварно постоји, онда ја…” – размишљао је сенатор.
Господару, неко је овде – прекиде Милвије његово размишљање.
Био је то првосвештеник који је дошао Поплију у сусрет, баш као и прошли пут.
Пећина је сенатору изгледала исто као и пре. У њеној дубокој унутрашњости стајали су непомични посвећеници. На лицима им се видело ишчекивање нечег великог, што су поклоници доживљавали увек кад су се окупљали да одају пошту Кибели.
Сенатор је стајао у средини пећине а поред њега Милвије. Стојећи тако у тишини млади роб је спустио своју светиљку и прекрстио руке. “Господе, ако сам овде стварно по надахнућу од Тебе и по Твојој вољи, молим Те, не дозволи да овде будем узалуд. Твојом Божанском Силом помози овој мојој јадној браћи” – безгласно се молио.
Чаробњак је већ почео са својим чаробним речима и чинима. Док је цртао круг у песку, изговарао је древне речи које је само он разумео. На почетку је изгледало да се све одвија мирно. Његово певање и њихање је постајало све ватреније. А онда му је лице задрхтало. Покрети и глас су му постали напрегнути и сенатор је видео да је вршење обреда захтевало много више напора него прошли пут. Чинило се као да га је нешто спречавало да настави обред. Узнемирено се сагнуо и још једном нацртао исти круг. С трагичним изразом лица окренуо се према посвећеницима који су се узалудно борили да умилостиве Кибелу и дрхтали у својој немоћи.
Чаробњак је лицем додиривао земљу и викао тако као да је хтео да призове силу из саме земље. Низ лице му се сливао зној. Изненада се окренуо према Поплију и малаксалим гласом рекао:
– Не могу! Богиња одбија да ми да упутства. Или не жели, или не може.
У том трену примети Милвија и свирепо га погледа. Чинило се као да га ексерима пробада.
– Ко си ти? Зашто си дошао? Ко те је позвао? урлао је чаробњак.
Сенатор је хтео да се умеша, али чаробњак је наставио:
– Зашто си дошао овамо? Ко живи у теби? Ко?! Изненада се окренуо према Кибелином кипу, узвикујући три пута и очајничким гласом захтевајући помоћ:
– Кибела! Кибела! Кибела!
Подстакнут невидљивом унутрашњом силом, Милвије начини корак напред, подиже руке па чврсто и одлучно учинио знак крста у правцу кипа.
– У име Христово! – рекао је.
И догоди се нешто што је код присутних изазвало страх. Огромна и сташна бронзана статуа богиње се уз грозан прасак распрши у парампарчад. Њени делови се разлетеше по свој пећини. Посвећеници, који су само тренутак пре тога помамно покушавали да умире богињу, устукнуше и прибише се уз зид пећине, згранути и скамењени од праска. Њихов вођа је лежао на земљи! Пена му је ишла на уста а тело му се у грчевима ломило.
Блед и без даха сенатор се придржа за Милвија, ухвативши се за његово раме, а потом, држећи се за дечака, тихо рече:
– Хајдемо!
Милвије га одмах послуша те кренуше из пећине. Ишли су обалом без застајкивања и без речи. Док је свежи поветарац дувао са обале, Поплије је осетио да му је туника мокра од зноја. Догађаји који су се управо збили толико су дубоко потресли патриција да му је читаво тело дрхтало. У исто време је приметио да је дечаково раме, за које се и даље придржавао, остало чврсто. Милвије је био спокојан.
– Тај човек је искрено говорио. Милвије, ти си га заиста победио!
– Не ја, господине! Нисам био ја онај који га је победио.
– Него ко?
– То је био Бог Који живи у мени. Због Његовог присуства сам остао смирен и сигуран кад смо ишли кроз пећину. Његово присуство пре неколико тренутака је оно које је победило демона који је живео у том кипу.
Иако су речи младог Милвија истински оставиле утисак на њега, Поплије Клем их је слушао претварајући се да је равнодушан и зато није проговорио ни речи. Кад су стигли у вилу, скинуо је руку са Милвијевог рамена и рекао му:
– Мора да си врло уморан. Немој сутра да радиш. Обавестићу Алексамена.
То је свакако било први пут у животу да је Поплије Клем, сенатор, гувернер провинције, саветник царева, на тај начин говорио једном робу.

Comments are closed.