NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
SLOBODNI ROBOVI
 
– Mislim da se Sekst Akila prebrzo vratio iz pohoda protiv Parćana – reče Aleksamen svome ocu. Senator pogleda sina i nasmeja se:
– Da li hoćeš da kažeš da nije ostao dovoljno dugo da napuni svoje kočije neprijateljskim plenom?
– Ne, oče, nisam to mislio. Samo mi je žao što nismo otišli za Rim pre njegovog povratka i tako izbegli ovu posetu.
– Videćeš da neće biti baš toliko zamorno. Nemoj sam sebi da otežavaš.
– Nadam se da nas neće zadržati na ručku, jer se to ne uklapa u moj raspored.
Poplije se namršti:
– Dabome da neće. I ja večeras imam mnogo posla. Pogledaj, evo tvojih slugu. Idi sa njima i pusti ih da se pobrinu o tebi. Obradovaćeš majku ako se lepo obučeš.
Dok je senator odlazio, Aleksamen je klimnuo Brutu i Milviju da mu priđu.
– Za sat vremena ću sa roditeljima krenuti u prijateljsku posetu. Brute, idi i donesi mi tunike. Izabraću onu koja mi najbolje stoji.
Milvije je ćutke stajao pored svog gospodara.
– Jesi li srećan što si se vratio da mi služiš? Nije li tako bolje? – samouvereno će Aleksamen.
– Rad u rudniku je težak, ali mi to ne smeta.
– Kako to? – iznenađeno će mladi gospodar. Milvije se ustručavao da odgovori, ali je ipak, pažljivo birajući reči, rekao:
– Gde god da sam, bez obzira na mesto, srećan sam.
– Srećan?! Zar baš svagde? Kako je to moguće? – grohotom se nasmeja Aleksamen. – Slugo, da li bi bio srećan, ako…
Aleksamen se na vreme zaustavio i zaćutao. Ne, ne može biti da će on, gospodar, jednom robu poveriti kako se oseća i priznati da mu je život prazan i da ga budućnost uopšte ne zanima. No u isto vreme je osetio da bi mu pomoglo kad bi ove svoje misli poverio nekome. „Kakva sramota što je Milvije rob! Nijedan od mojih prijatelja u Rimu nema tako iskreno lice kao on. Ali šta se to sa mnom dešava? Sada se čak i robu divim?“ I dok je tako razmišljao, uđe Brut noseći odeću koju je tražio.
Nespretno i uplašeno, kao što je bilo svojstveno Brutu kad je bio u prisustvu svog gospodara, položio je odeću na krevet, jednu tuniku kraj druge, da bi Aleksamen mogao da izabere šta će obući. Dok je ćutke uklanjao nabore sa odeće, došao je do prelepe grčke tunike koja je bila tako divna, ukršteno izatkana da čak ni Milvije nije mogao da zadrži uzdah divljenja. A siroti Brut, kao i uvek nervozan i preplašen, pomisli da je Milvije uzdahnuo zato što je on u nečemu pogrešio. I od same pomisli da je napravio neku grešku, počeše da mu se tresu ruke te prelepa tunika pade na pod.
– Deset udaraca bičem, i to odmah! – ljutito zaurla Aleksamen i skide svoj bič sa klina na zidu.
Brut je preklinjao i jecao:
– Gospodaru, molim Vas, oprostite mi! Jutros sam od nadzornika primio dvadeset udaraca i još uvek me strašno boli! Molim Vas, gospodaru, nemojte!
– Priđi! Čuješ li! – vikao je Aleksamen, prezirući molbu bednog sluge.
Iznenada Milvije napravi korak napred i odlučno reče:
– Gospodaru, ono što se desilo je bilo mojom krivicom. Posmatrajući ovu lepu tuniku, nisam mogao da ne ispustim uzdah divljenja, i zato se Brut uplašio. Ako neko treba da bude kažnjen, onda, molim Vas, dozvolite da to budem ja.
Rekavši to polagano je kleknuo u uglu sobe, otkrio svoje rame za bič i čekao.
Aleksamen je prebledeo od zaprepašćenja. Nikad nije susreo nikoga tako hrabrog, kao što je to bio Milvije, niti je i slutio da takva hrabrost postoji. Neodlučno je stajao gledajući dvojicu slugu. Iznenada su gordost i ljubomora počeli u njemu da rastu i on se silno razbesni te nemilosrdno izbičeva Milvija. Osećao je da je rob sa svakim udarcem sve nadmoćniji i da kaznu prihvata bez ikakve žalbe, pa je zato svaki udarac bivao sve jači. Kad je završio sa šibanjem, hladno je rekao:
– Obojica ste slobodni. Ne trebate mi. Sam ću se spremiti.
Tako su dvojica dečaka ostali sami. Brut je gledao Milvija sa dubokim poštovanjem. Iznenada je spontano zagrlio svog prijatelja i briznuo u plač.
– Ko si ti? Zašto ovo radiš? Nikad nisam učinio nešto što bi te obradovalo, nego sam naprotiv bio ljubomoran kad te je gospodar vratio iz rudnika, a ti se prvom prilikom žrtvuješ za mene. Zašto to činiš? Objasni mi! Kako možeš da se prema meni ponašaš tako prijateljski i sa ljubavlju?
Milvije nije odmah odgovorio. Ćutao je duboko se zamislivši, a onda je ozbiljno rekao:
– Zato što si mi brat.
Brut očito nije razumeo šta je Milvije time mislio pa ga je upitao:
– Zar ja tvoj brat? Kako je to moguće? Možda zato što smo obojica robovi?
– Ne, nego zato što nam je otac isti Bog.
– Stalno mi govore da bogovi ne mare za robove. Da li znaš da bar jedan od njih misli o nama? – poče da zapitkuje, dok su mu u očima blistale suze.
Milvije se nasmeja:
– Brute, postoji samo jedan Bog, Onaj Koji je stvorio čitav svet. Došao je na zemlju i rekao…
– Šta je rekao? – ozbiljno će Brut zureći netremice u prijatelja i jedva dišući od iščekivanja.
– Rekao je: ljubite jedni druge, kao što vas Ja ljubih.
– Stvarno je to rekao? Šta je još rekao?
– Rekao je i: šta god učinite jednom od braće, meni činite. Po tome će vas svi poznati: da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom.
– Da ljubimo jedni druge? – čudio se Brut. – Znači, samo kaže ljubite7.
– Tačno – tiho će Milvije, gledajući ga nežno. – To je suština naše vere. Onaj ko istinski voli pravi je hrišćanin.
– Šta si rekao? Hrišćanin? Šta ta reč znači?
– Potiče od imena koje je Sam Bog imao dok je bio ovde na zemlji. Njegovo ime je Isus Hristos – polagano i sa strahopoštovanjem izgovori ime koje Brut nikad nije zaboravio. – Rimljani ga izgovaraju malo drugačije od Grka – dodade Milvije.
No Brut iznenada strašno preblede. Setio se čudnog prizora koji je jedne noći sa senatorom posmatrao u pećini. Naglo je zgrabio svog druga za ruku i sa suzama u očima mu rekao:
– Milvije, brate moj, mrtav si!
– Zašto? O čemu se radi?
– Ne pitaj me, molim te! Dao sam reč da neću govoriti o tome. Ali, sa tobom mislim da…
– Ako si obećao, onda moraš da održiš svoje obećanje – prekide ga Milvije.
– Stari gospodar mi je zapretio da ću umreti od biča ako bilo kome kažem šta sam video, ali dobro znam da me nećeš odati. Čuj samo šta je bilo.
I dok je Brut opisivao šta se one noći desilo i šta je bilo rečeno u mračnoj pećini, Milvije ga je iznenađeno slušao.
– Tako će senator poslušati zapovest boginje Kibele i savetovati caru da izda ukaz da svi hrišćani budu ubijeni, pa čak i ti, prijatelju moj.
– Car nikad neće uspeti da ubije sve hrišćane smireno odgovori Milvije. – Ako bi se to desilo, onda bi Crkva Hristova umrla, no Gospod naš Isus Hristos je obećao da to neće dopustiti. To ću ti objasniti u miru i tišini, kad budemo imali više vremena. Hoćeš li da o tome razgovaramo večeras pre spavanja, kad mladi gospodar ode u krevet?
– Milvije, baš bih voleo! Ne mogu ni da zamislim da ću doznati ono što ti znaš! Oh, tako sam srećan. Jedva čekam da dođe veče!
Milvije je održao obećanje. Od tog dana je svake noći, pre no što bi otišli na spavanje, pričao o Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu i Njegovo Jevanđelje je postepeno osvajalo Brutovo prosto srce.
 
* * * * *
 
Jedne noći, dok je ležao pred vratima mladog gospodara, Brut je osetio da ga je neko dodirnuo po ramenu i skočio je. Pred njim je stajao senator, obučen u jednostavan plašt, poput onog koji je imao kad su išli u pećinu.
– Dođi – prošapta Poplije. – Ponesi svetiljku. Idemo na poklonjenje Kibeli.
U noćnoj tišini jasno je čuo kako sluga odlučno i jasnim glasom kaže:
– Ne, ne idem sa Vama!
Bio je to tako neočekivan odgovor da je Poplije pomislio da je pogrešno čuo roba, pa je ponovio:
– Zapovedam ti da uzmeš ovu svetiljku i da me pratiš na boginjin obred.
Ali, na svoje veliko iznenađenje, ponovo je čuo Brutov odlučan odgovor:
– Ne, gospodine!
Njegovo zaprepašćenje je bilo još veće kad je Milvije, koji se u međuvremenu probudio i čuo njihov razgovor, stao pored svog prijatelja i rekao:
– Gospodaru, ja sam odgovoran za to što Brut neće da Vas posluša. Kaznite mene umesto njega.
Poplije je navikao da naređuje i zato je, s nevericom posmatrajući dečake, rekao:
– Zar se usuđujete da se ne povinujete mojim naređenjima?
– Da, gospodaru! – jednoglasno su odgovorili.
– Znate li šta vas čeka?
– Znamo, gospodaru.
Poplije je ćutke stajao. Nije mogao da veruje svojim ušima i za trenutak je pomislio da sanja. Potom se prenuo, glasno pljesnuo rukama i kućni stražar se istog trena pojavio.
– Odvedi ovu dvojicu u podzemni zatvor i pozovi dželata! Biće pogubljeni ujutro, pre početka rada.
Stražar je grubo zgrabio dečake i odveo ih sa sobom. Još uvek zapanjen i u neverici, Poplije se vratio u svoje odaje pokušavajući da shvati zašto su dva mlada roba, čak i po cenu života, stajala tako neposlušno, i to zbog takve beznačajne stvari. Za sve to vreme Aleksamen je mirno spavao u svojoj sobi i nije čuo pometnju pred vratima.
Kad su se teška drvena vrata zatvorske ćelije zatvorila iza dvojice mladih robova, Brut je čvrsto zagrlio svog prijatelja.
– Raduješ li se sa mnom? – zapitao je.
– Da, radujem se – s ljubavlju mu se nasmeši Milvije. – Ali ono što je još važnije jeste da se Gospod naš Isus Hristos još više raduje s tobom. Uostalom, zar nisi zbog Njega odbio da ideš na služenje lažnim bogovima? Ponosim se tobom, Brute. Hoću da to znaš!
– Ostaću veran čak i ako Bog dopusti da me snađe još više teškoća. Je li tako, Milvije?
Milvije je čvrsto držao prijatelja za ruku.
– Brute, i ranije sam ti govorio da možemo činiti velika dela kad na svojoj strani imamo Gospoda. Možemo biti dovoljno jaki da damo svoj život za Njega, čak i ako nam je samo šesnaest godina.
Brut je iznenada ozbiljno pogledao Milvija i zamolio:
– Nauči me kako da se molim.
Sa dečakovih usana su polagano potekle tople reči usrdne molitve Bogu, Onome za Koga su se dva mladića spremala da za nekoliko sati umru, i to istom smrću Kojom je On umro na Krstu:
– Oče naš, Koji si na nebesima…
 
* * * *
 
Strašna buka uznemirila je Poplijevu vilu u sam osvit zore. Zvučalo je kao da neko vuče nešto teško s jedne strane dvorišta, a potom to baca na zemlju uz tup udarac. Nakon toga su se ispred podzemne tamnice čuli nekakvi teški koraci. Vrata su se otvorila i na njima se pojavio dželat!
– Ajde, izlazite! – rekao je grubo. dvojici mladih robova.
Ogroman i silan dželat se uvukao u ćelijicu, ispunivši je mirisom znoja i alkohola. Krupnim ručerdama je zgrabio dečake i gurnuo ih ka uskom i mračnom stepeništu koje je vodilo u dvorište.
Dželat, koji je i sam bio rob, nije obraćao pažnju na dve mlade žrtve, nego je svojim pomoćnicima glasno izdavao poslednja uputstva:
– To su samo deca i njihova tela nisu teška. Bolje je prvo učvrstiti krstove u zemlju, a potom ih zakovati za njih. Neće biti teško. Kad završite, idite u odaju robova i sve ih dovedite da vide kako će ova dvojica umreti na krstu. Gospodar je rekao da hoće da pokaže dobar primer kako se kažnjava neposlušnost – grohotom se smejao, otpivši usput veliki gutljaj iz svog meha.
Psujući i ropćući pomoćnici su postavili osnove dva teška krsta u uzane, duboke rupe, koje su ranije bile iskopane, a potom su ih popunili zemljom i sitnim kamenjem, čvrsto zaglavivši krstove. Dželat, kome je vino još teklo niz bradu, je uzeo veliki čekić i eksere. Pogledao je dva mala roba i rekao, podrugljivo se smeškajući:
– Ko će prvi?
Milvije je istupio napred i odlučno odgovorio:
– Ja ću!
Nakon toga se okrenuo prema Brutu, poljubio ga u oba obraza, čvrsto zagrlio i prošaputao:
– Ja ću da budem prvi, da ti dam primer, da se ne bi uplašio. Budi hrabar. Za kratko vreme ćemo biti u Raju sa Hristom.
Prišao je krstu sa takvom hrabrošću i smirenjem da ga je dželat iznenađeno posmatrao, ne dodirujući ga. No trenutno iznenađenje ga nije sprečilo da krene u izvršavanje zlodela. Svojim debelim rukama zgrabio je Milvija za ramena, podigao ga i spremio se da ga pribija na krst. Dok je postavljao prvi klin u sredinu dečakovog dlana, prišli su mu njegovi pomoćnici kako bi mu pomogli, pridržavajući Milvija na mestu. Uz surov osmehom na usnama, div je jako stisnuo dršku čekića, povukao tešku ruku unazad i spremio se da zamahne.
Iznenada im je neko pritrčao sa drugog kraja dvorišta. Bio je to Nervin. Dok je trčao iz sve snage, mahao je rukama i vikao:
Stani! Gospodar zapoveda da smesta staneš! Zgranut Nervinovim rečima, dželat je ispustio čekić i klimnuo pomoćnicima da skinu dečaka. Brut je pritrčao Milviju i zagrlio ga. Stajali su tako čvrsto zagrljeni oslanjajući se jedan na drugoga.
Stigavši zadihan na mesto obustavljenog pogubljenja, nadzornik reče dvojici mladića:
Gospodar hoće odmah da vas vidi! Kad bi samo znao gde je gospodar u ovom trenutku, zinuo bi još više – reče dželatu, koji ga je i dalje zgranuto posmatrao. – Mnogo čudnih stvari se danas dešava u ovoj kući!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *