NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
U POPLIJEVOJ VILI
 
Nedaleko od plaže Arminije je vešto zatezao luk, dok su ga ostali robovi pažljivo posmatrali. Neki od njih su sedeli, a neki ležali na pesku.
– Pazi se ostalih – promrmlja Sepijun, bojažljivo se osvrćući oko sebe.
Mišićavi plavokosi rob je olabavio tetivu na oružju i s neobičnim naglaskom polako rekao:
Evo ima godinu dana otkako u šumi odapinjem strele i još niko mi to nije zamerio.
– Ali ti kao da zaboravljaš da više nisi slobodan čovek. Ti si sada Arminije, a ne German, kako su te zvali u tvojoj zemlji, i rob si, a ne ratnik – upozori ga jedan od robova.
Znam da robu nije dozvoljeno ni da dotakne oružje i da ga čeka bič ukoliko to učini. Ali odapinjanje strela u slobodno vreme mi predstavlja jedinu radost. Osim toga, prijatelji, siguran sam da me niko od vas neće odati.
Niko mu nije odgovorio. Tek nakon nekog vremena Sepijun lukavo upita:
– A zašto bismo te izdali?
– Zaista zašto?! Možda bi se nadzornik o tebi bolje starao i dao ti da obavljaš lakše poslove, ili možda da bi dobio veće sledovanje hrane – zajedljivo će Arminije.
– Znaš kako se kaže: svako gleda sebe – uzgred mu odgovori jedan od robova, sležući ramenima. – A u šta ciljaš?
– Uvis, i to svaki put sve dalje! – ponosno će Arminije pa ponovo zateže luk iz sve snage.
Ostali robovi se od srca nasmejaše.
– Tako ćeš sigurno pogoditi pravo u metu! – glasno će jedan od robova, pljesnuši se o butinu.
– Budalo, pa ti nišaniš u more! – grohotom se nasmeja drugi.
Ponosni German se namršti i podiže obrvu:
– Od detinjstva nisam nikad promašio metu. Pogledajte!
U tom trenutku galebovi su leteli iznad površine vode, kružeći nad jatom riba. Arminije je stavio strelu u luk, zategao ga i naciljao u ptice. Za tili čas je jedan veliki galeb pao mrtav, proboden kroz srce vrhom Germanove oštre strele. Ponovio je to šest puta, svaki put sve brže. Robovi su zinuli od iznenađenja i poput kakvih kipova posedali na pesak.
Gde si kupio takav luk? – najzad će Kvint.
– Sam sam ga napravio, i to tako da ga je veoma lako sakriti – pohvali se Arminije pokazujući im jednostavan sklop svog oružja. – Vidiš, mogu da ga rasklopim i u stene sakrijem i da ga ponovo sastavim kad god mi zatreba.
U tom trenutku začu se prodoran i dug zvuk trube.
Znak za rad! Bolje da požurimo!
Brzim korakom robovi krenuše niz dolinu, čiji je početak bio na kraju peščane plaže. Pod vrelim sicilijanskim suncem imanje je izgledalo veličanstveno. No robovi, iscrpljeni od svakodnevnog geškog rada, nisu uživali u tom izuzetnom pejsažu.
Ove godine je žito dobro rodilo – primeti Kvint.
Ne samo žito već i grožđe i masline – dodade neko od robova. – I žetva i berba će biti dobre.
– A gospodar Poplije Klem će postati još imućniji. Kao da već nije dovoljno bogat i moćan!
– Nema on samo ova polja. Naš gospodar ima još sto stvari koje mi nikad nećemo ni videti.
– Tako je! – progunđa Arminije. – Ima i rudnike, gde me sad čeka toliko posla.
Na te reči se Kvint zajedljivo iskezi:
– Da možda ne maštaš o tome da džina, kao što si ti, zaposle u biblioteci? Snažne ruke poput tvojih trebaju im za rad u rudniku.
A ti?
– Drugo sam ja! Bio sam učitelj u Aleksandriji! To je zanimanje od kojeg ne jačaju ruke. Zato su me zadužili da se brinem o gospodarevim knjigama. Pogledaj, eno gospodara. Izgleda da je prilično zadovoljan.
Grupa robova je stigla do veličanstvene palate u kojoj je rimski senator provodio vrele letnje mesece sa svojom porodicom, daleko od grada. Na pokrivenoj verandi Poplije Klem je doručkovao sa svojom suprugom Kornelijom i sinom Aleksamenom.
Pogledaj, gospodar drži u ruci zlatnu čašu i polako pijucka iz nje. Mora biti da je nešto dobro. Očigledno uživa u piću! – tiho će Sepijun.
Bibliotekar Kvint iznenada privuče pažnju ostalih robova. Gledajući pravo u senatora, kao da svedoči o prizoru koji je odavno video, Kvint je počeo da recitujje svečanim i odmerenim glasom:
Na prag veliki stane i počne s pogledom strašnim brze izmetat’ strele, Antinoja pogubi kneza,
potom na druge strane boldnosne bacati strele gađajuć’ pravo,
i prosac za proscem padahu brzo. Videlo se da pomoć od nekog dobivaju boga,
jer se po kući oni povedoše za srcem svojim,
sa svih strana ih stanu ubijati i glave im seći,
grdan ih jauk stoji, a krv im se po tlu puši.[1]
 
– Šta ti to tamo mumlaš? – zapita Sepijun.
– Sećanje – melanholično će Kvint. – Da, to je sećanje na vreme kad sam u Aleksandriji imao svoju školu i učenicima predavao Homera. To je odlomak iz Odiseje i govori o strelcu koji zna šta hoće i kako da se osveti onima koji ga ugnjetavaju.
Na to se Arminije iznenada primirio i prebledeo, usresređeno posmatrajući ljude koji su sedeli na elegantno ukrašenoj verandi.
– Hej, ti! Šta je to s tobom? Zar su Homerovi stihovi ganuli tvoju varvarsku dušu? – iz zabave će Kvint. Zakasnićeš na posao. Kako si krenuo da izostaješ, neće ti biti prvi put da dobiješ bičem po leđima. Požuri, Arminije! U rudnik, dragi moj strelče, u rudnik!
 
* * * * *
 
Od trenutka kad su seli za sto, Poplije Klem jedva da je progovorio. Njegova žena je nekoliko puta pokušala da započne razgovor, ali bezuspešno. Za stolom je vlado osećaj nespokojstva. U jednom času Kornelija se obrati sinu:
– Dakle, Aleksamene, da li te je Trasej jutros podstakao da učiš?
– Majko, taj učitelj je dosadan kao i ostali koje sam do sada imao – ravnodušno odgovori dečak.
– Ali ne možeš vreme da provodiš u lovu i igrama na stadionu! – uzviknu njegova majka, očito se ljuteći što joj se sin sve više otuđuje od njihovog svakodnevnog porodičnog života.
– Naprotiv, mogu. To su jedine stvari koje me zanimaju. Kad bacam disk ili lovim srndaća, osećam se kao druga osoba. Zašto da učim o Grcima i Persijancima i čime se oni bave? Kakve ću koristi imati od toga kad odrastem? – optužujuće upita dečak.
Ovaj razgovor je prenuo Poplija Klema iz duboke zamišljenosti i, obraćajući se sinu, smišljeno poče:
– Kad odrasteš, nasledićeš me na dužnostima. Postaćeš rimski senator i zato moraš poznavati naše zakone i običaje, kao i zakone i običaje naroda koje smo porazili. Možda ćeš jednog dana, poput moga oca, postati konzul neke daleke provincije.
– Zašto? Zar nismo dovoljno bogati da živimo kako živimo? Majka ima mnoštvo poseda u Tesaliji i veliko imanje u Korintu, koje je dobila od svoje porodice, a ti si, oče, ako ne računamo našu palatu u Rimu, vlasnik ogromnog imanja na Siciliji i toliko mnogo rudnika, te verujem da je moja budućnost potpuno obezbeđena – uobraženo odvrati Aleksamen, zavalivši se u stolicu.
– Sine, razumem zašto tako govoriš. Pre nekoliko meseci si napunio tek četrnaest godina i još uvek si mlad, ali kad odrasteš, shvatićeš da je sve to bogatstvo nesigurno.
– Ali zar ti nisi carev prijatelj? – insistirao je dečak.
– Naravno da jesam. No car Aurelijan[2] neće živeti doveka! Mogao bi da ga nasledi neko poput Tiverija ili neko njemu sličan, a takvi jedino rade na tome da sastave spiskove ljudi koje treba pogubiti i prisvojiti njihova imanja.
– A kako se mi možemo zaštititi od toga? – zabrinuto će Aleksamen.
– Tako što ćemo se potruditi da što više vredimo – odlučno će Poplije. – Moramo biti sposobni da istinski služimo caru. Samo na taj način neko može biti nezamenljiv. I upravo zato nije dovoljno znati samo kako se baca disk ili kako se lovi srndać.
– Aleksamen se namršti i ućuta. Nikad nije ni pomislio da bi mogli da izgube svoje veliko bogatstvo i zato su očeve reči povredile njegov ne tako mali ponos, a pomalo ga i zabrinule. Pokušavajući da smiri svoju strepnju, reče:
– Ali, oče, ne treba da brineš!
– Možda, dečače moj! – s uzdahom će Poplije. – No ako je tako, onda je to samo zato što sam, kao i tvoj deda, naučio da budem koristan. Aleksamene, najvažnije je biti od koristi. Caru su potrebni dobri podanici koji će braniti carstvo. Veoma mu je važno da oko sebe ima samo obrazovane ljude.
– Zato, čedo moje, treba više da čitaš. Zar ne želiš da jednog dana postaneš senator? – dodala je Kornelija.
Aleksamen nije rekao ni reči. Međutim, njegovi roditelji su osećali da je hteo da im kaže nešto drugo, nešto što je od njih krio već duže vreme. Znajući svog sina, osetili su da je nešto držao u sebi i zato su ga posmatrali u očekivanju odgovora. Mladić se vrpoljio u stolici, boreći se sa unutrašnjim mislima i osećanjima. Nije bio siguran u to da li treba da im kaže ono što mu je zaista bilo na pameti. Konačno, ne mogavši više da se uzdrži, odjednom mu je izletelo:
– Da postanem senator? A zašto bih? Ti si, oče, senator, ali si već ostario. Više se ne usuđuješ da uzjašeš konja! Deda je bio konzul, i umro je. Nažalost, i ti ćeš umreti kao i on. A i ja ću ostariti i jednog dana umreti!
– Aleksamene! – zaprepašćeno uzviknu majka. Dečak nije mogao da zaustavi bujicu svojih osećanja.
Zajapuren u licu i dostojanstven smelo je nastavio:
– Juče je divlji vepar ubio mog dragog psa Veloksa. Pitao sam se kakva će biti razlika između leša cara Aurelijana i leša mog psa?
Poplije i Kornelija su se užasnuto pogledali. Nije im bilo jasno šta to njihov sin od jutros govori i zašto je tako zabrinut i uplašen. Odakle li samo dolaze njegove reči?
– Aleksamene, šta je to s tobom danas? Da li ti nešto nedostaje u životu? – brižno će majka.
– Ne, naravno, ali mislim na onaj dan kad sve ove stvari više neće postojati i kad ni mene više neće biti. Neko drugi će dobiti naše palate i sve naše bogatstvo!
– Šta se to s tobom dešava? – strogo će Poplije.
– Kako može jedan četrnaestogodišnjak tako da priča? Čitav život je pred tobom! – zavapi Kornelija.
– Koliko dugo? Znamo li to? – nastavi Aleksamen. – Sećaš li se tragedije koja se zimus desila? Zar ste zaboravili mog dragog rođaka Libija? Krenuo je kod mene i pao mrtav na putu, a da niko ne zna zbog čega. Imao je samo dvadeset godina i bio je vlasnik jednog od najvećih imanja u Rimu!
– Šta hoćeš time da kažeš? Takva mu je sudbina neubedljivo će Poplije.
– Možeš li mi objasniti šta je sudbina? – oštro će Aleksamen. – Mogao bih to da shvatim da je reč o nekom bednom prosjaku iz Suburskog okruga koji je umro od gladi. Ali kad neko ko ima sve što mu je potrebno da bi živeo srećno iznenada i neobjašnjivo umre, ja to onda jednostavno ne razumem! Dakle, život je besmislen!
Slušajući kako mu sin plače, senator je dopustio wa se na njegovom zategnutom licu pokaže ogroman bol i još jednom je ućutao. Tužan plač njegovog čeda dirnuo je nešto duboko u njemu, mešajući njegova osećanja i budeći iste sumnje i strahove, koje nije hteo da prizna i koje je dugo potiskivao u sebi. Korneliju je zabolelo sinovljevo očajanje kao i izraz na muževljevom licu, izraz koji je odavao utisak da se povlači u sebe pun nespokoja, što uopšte nije bilo svojstveno njegovom staloženom karakteru. Znajući da nešto mora učiniti, pokušala je da ublaži razgovor:
– Mora da postoje i druge stvari sem slave i novca, a i istina je da to nije dovoljno da bi se objasnio smisao života. Zašto ne razmišljamo o religiji, o bogovima?
Na te reči se Aleksamen ironično nasmeja:
– Bogovi?! Molim te, majko, zaista nema smisla jer tek u tome uopšte ne oskudevamo! Ima ih toliko da se ne mogu ni izbrojati: Zevs, Hermes, Apolon, pa bogovi šuma, planina, dolina, izvora. Pretpostavljam da moj učitelj Trasej zato nikad i ne prestaje da mi recituje grčku poeziju!
Poplije se prenu iz razmišljanja pa, zgranut sinovljevom smelom izjavom, uskliknu:
– Aleksamene, još si dete! Zakoni naših gradova se zasnivaju na poklonjenju bogovima, i….
– Iako svi gradovi koje smo osvojili imaju sopstvene bogove, ipak su poraženi! – prekide ga dečak. – Njihovi bogovi ih nisu mogli zaštititi. To znači da naši bogovi imaju iste slabosti kao i mi, budući da se, tamo na gori Olimp, stalno svađaju, a da i ne govorim o njihovim manama!
– To nema nikakve veze sa narodnim sujeverjem – odlučno će Kornelija. U mojoj domovini, u Grčkoj, zemlji sedam filosofa, postoje izuzetna i mudra božanstva.
– Majko, kakva je razlika između naših i njihovih bogova? Ne žrtvuju li se i njima bikovi i druge životinje? Ne bave li se i bogovi Grka nebitnim stvarima, kao što su žrtve i kipovi, samo zarad unosnijeg posla? – ironično će dečak.
– Otkud ti to znaš? – ogorčeno će Kornelija. – Moj otac se uvek vraćao tako uplašen sa proslave Elevsinskih misterija.[3]
– Uplašen? Zašto? Šta je tamo video? – zainteresovano će Aleksamen.
– Nikad mi o tome nije pričao niti je ikad majku i mene tamo vodio.
Kornelija je po prvi put spomenula sinu uspomenu iz detinjstva, i to samo zato što se uplašila Aleksamenovih očajnih reči. No čim je to izgovorila, odmah je zažalila.
Aleksamenovo lice se ozarilo od istinske radoznalosti. Poplije je u mislima bio nedge drugde i nije to primetio. Ne razmišljajući o onome što će reći, poče naglas da razmišlja:
– Zašto ne otputujemo u Grčku? Kornelija, zar to ne bi bila dobra prilika da obiđeš svoja imanja? Ništa nas ne sprečava da usput odemo i do Elevsine. Voleo bih da i sam vidim o kakvim je misterijama reč, budući da su tako preplašile mog dragog tasta – pomalo u šali će Poplije.
Preneražena Kornelija je odmah pokušala da promeni temu.
– Mojim imanjima u Tesaliji upravlja odličan staratelj i ti si toga svestan koliko i ja. Zašto bismo kretali na takav iscrpljujući put bez ikakvog razloga?
– Voleo bih da Aleksamen poseti Atinu. To bi bila 3 dobra prilika za njegovo obrazovanje, a i ja bih zadovoljio svoju radoznalost – dodade Poplije. – Upravo mi je jutros filosof Tutlije Nerv poslao žreca. On uživa veliki ugled u Rimu, a i njegov predlog je veoma zanimljiv.
– Šta ti je rekao, oče?
– Predložio je da posmatram obred poklonjenja boginji Kibeli koji namerava da obavi u obližnjoj pećini. Tvrdi da je najbolji boginjin posrednik i obećao mi je da će njegove čini ostaviti jak utisak na mene.
– Oče, mogu li i ja s tobom?
– To se nikad neće desiti! Te stvari nisu za decu! odlučno će Kornelija.
Senatorova supruga, pametna i prefinjena, bila je jedna od najobrazovanijih žena Rima. Znala je da je smatraju uglednom i želela je da tako i ostane, te se naročito starala da se uvek ponaša prefinjeno i oprezno. Ali u tom trenutku je bila van sebe. Njene krupne crne oči su prkosno sijale, a rukom je tako jako stegla ivicu stola da su joj zglobovi na prstima pobeleli. Senator je iznenađeno pogledao svoju suprugu, shvativši da je takvu po prvi put vidi.
Aleksamen je bio razočaran. Uprkos činjenici da je znao koliko ga njegovi roditelji vole i kako su mu, budući slabi prema svom jedincu, ispunjavali svaku želju, razumeo je da sad nije pravo vreme da insistira. Trenutak kasnije Poplije je ponovo razmislio o čitavoj stvari i, uvidevši da verovatno nije trebalo da otkrije svoje namere supruzi i sinu, dodao:
– To je zaista čudan predlog. Uostalom, mislim da nemam vremena da idem. Iako smo ovde zbog odmora i opuštanja, car mi neprekidno šalje glasnike zbog poslova kojima moram da se posvetim.
– To je tačno – reče Kornelija, brzo se smirivši nakon što je našla bezopasnu temu na koju je mogla da usmeri razgovor. – Jutros je još jedan stigao. Nije delovao baš umorno pa se pitam koliko im treba da stignu iz Rima – dodala je veselo.
– Samo četiri dana – smesta odgovori Poplije, budući da je gotovo sve znao o administraciji prostranog carstva. Bilo mu je drago što je mogao da promeni temu. – Carska pošta je čuvena po svojoj organizaciji. Naročito se staraju o stanicama gde se menjaju konji. Novi eparh[4] Rima sa velikim oduševljenjem obavlja svoj posao. To je, Aleksamene, još jedan čovek koji zna kako da bude od koristi.
Ali Aleksamen nije čuo očeve reči. Ustao je od stola namrgođen i rekao robu koji ih je služio:
– Reci Brutu da me čeka u sobi.
– Izgleda da ti se sviđa mladi Sicilijanac – primeti Kornelija. – Veoma sam srećna što sam ga kupila da lično tebi služi. Želim vam da se lepo družite.
– Ima mnogo toga što mora da nauči da bi mi ugodio – osorno će Aleksamen napuštajući verandu i odlazeći u svoje odaje gde ga je čekao mali Sicilijanac.
 
* * * * *
 
– Hej ti, šta radiš tamo?
Čuvši grubi glas nadzornika imanja, Brut podiže svoje suzne oči i tužno ga pogleda.
– Gospodar mi je rekao da ne zna kako će provesti popodne. Znam samo da će ići ili u lov ili na stadion. Zato glačam diskove i koplje, a luk i strele sam mu već spremio. Tako će, šta god da odabere, biti spremno. Ne smem da ljutim svog mladog gospodara.
Nadzornik je za trenutak razmišljao, a potom zaključio da Aleksamen ima novi hir, pa je zato upitao malog slugu:
– Šta će biti sa lovačkim psima?
– Dva najbolja su vezana napolju i čekaju.
– A konj? Je l’ i on spreman? Kojeg si izabrao?
– Hensitata, riđana kojeg je senator poklonio mladom gospodaru za rođendan. Izgleda da mu se mnogo dopada i zato mislim da će biti zadovoljan onim što sam mu pripremio.
– Dobro je da si izvršio sve te pripreme – strogo će nadzornik. – Ali još bolje bi bilo kad bi promenio izraz lica. Znaš, gospodari ne vole da gledaju tužna lica oko sebe.
Brut je pognuo glavu i zaplakao.
– Kako god želiš, dečače! Videćeš, mnogo ćeš zažaliti ako se ne oraspoložiš do popodneva! – upozori ga nadzornik.
U tom trenutku se pojavi Aleksamen.
– Zar nisam zapovedio Brutu da me čeka u mojoj sobi? Zašto je još uvek ovde?
– To sam ga baš i pitao, gospodaru, a on mi reče da je upravo završavao sa glačanjem Vašeg koplja i diskova za stadion. Ali ako biste više voleli da idete u lov, i u tom slučaju je sve spremio za Vas.
– Zašto Brut plače? Da li je ponovo napravio neku glupost?
– Ne verujem, gospodaru – odgovori nadzornik. Vidite, kad me je vaša blaga majka zamolila da za Vas kupim ovog mladog pastira, na istoj tržnici su prodavali i njegovog oca i majku. Kupio sam i njih, jer sam ih dobio po dobroj ceni. Ali i sami znate, gospodaru, koliko mi je stalo da budem od koristi vašoj izuzetnoj porodici. Juče mi se ukazala prilika da njegove roditelje prodam za više nego što sam ih kupio i nisam mogao da propustim takvu zaradu. Brut se nikad nije razdvajao od njih i zato…
– I zato plače što zna da ih više nikad neće videti – hladno će Aleksamen.
– Tačno! Već dva dana krišom plače. Rekao sam mu da Vaša Ekselencija zaslužuje srećna i radosna lica u svojoj službi. Ali izgleda da on to ne razume.
– Zaista! – grubo će Aleksamen. – Svojim suzama traćiš moje vreme! Naređujem ti da smesta promeniš izraz lica! Misliš da rob ima isto pravo na porodicu kao slobodan čovek? Kad su moji štenci bili odvojeni od svoje majke, da li su cvileli? I da li je moj konj Hensitat žalio kad su ga odvojili od majke? Treba da poštuješ zakone ovog doma! Razumeš li? urlao je na potištenog mladog roba, koji se mučio da utuši jecaje.
Ne rekavši ni reči, Brut nastavi da glača metalne diskove. Umoran i iznerviran zbog te rasprave, Aleksamen se naglo okrenuo i ušao u svoju spavaću sobu. Tamo je legao među velike jastuke koji su ukrašavali izrezbareni krevet od slonove kosti. Gospodar je klimnuo glavom, pozivajući tako nadzornika koji ga je dopratio do sobe.
– Reci mi, Nervine znaš li dobar način da se spreči pobuna robova?
– Naravno da znam!
– Da čujem!
– Učinio sam da uhode jedan drugoga – odgovori Nervin ponosno. – Sad ne veruju jedan drugom i malo-pomalo to prerasta u zanimljivo međusobno nepoverenje. Tako sam, na primer, skoro saznao da je mladi rob Arminije napravio luk koji koristi u slobodno vreme i da je odličan strelac!
– Kako je to moguće? Rob nema pravo ni da dodirne oružje, a ne da ga još i poseduje! – ljutito će Aleksamen. – Kako ćeš ga kazniti?
– Za sad nikako, gospodaru. Ne sme tako brzo da sazna da su ga drugi robovi izdali. Još uvek je nov i ne poznaje ovdašnje prilike. Ipak se nadam da će mu time što ga neću odmah kazniti dati vremena da…
– Da ga prodamo?
– A ne! Samo da se još slobodnije ponaša. Što više znam o njemu, to bolje!
Aleksamen je razmišljao za trenutak pa reče:
– Dobar si sluga, Nervine. Uvek ću se toga sećati. Idi sad, ne trebaš mi više!
– Neka Vas bogovi zaštite, gospodaru, i Vas i Vašu dobru porodicu! – reče Nervin i podiže ruku ukazujući tako poštovanje.
Dok je sluga izlazio iz odaje, mladi gospodar se zajedljivo nasmejao.
– Bogovi! – promrmljao je poluglasno. – Naravno, šta bismo da nas oni ne „štite“.
Posle nekog vremena Aleksamen je pozvao Bruta i dečak se odmah pojavio.
– U pet sati, kad napolju zahladi, ići ćeš sa mnom na stadion a potom na bazen. Ne moraš da nosiš tegove. Danas ću samo vežbati bacanje koplja i diska.
– Da, gospodaru!
– U međuvremenu ću se odmarati. Kad dođe moj učitelj, otpusti ga.
Aleksamen je udobno ležao na jastucima i zatvorio oči da bi odremao.
Tri sata kasnije, kad je blagi povetarac sa mora ohladio večernji vazduh, odmorni mladi patricije se mogao videti kako baca fino izglačane diskove po peščanom prostranstvu njegove lične sportske arene.
Uživajući u tome što tako radosno provodi vreme, osećajući svoju mladalačku energiju i diveći se sopstvenoj telesnoj građi, nije ni primetio koliko je njegov jadni sluga iznemogao. Brut je vredno trčao napred-nazad vraćajući gospodaru bačene diskove i koplje. Bio je zadihan i znojav. Borio se da ne vuče noge, ali ponekad bi posrnuo. U jednom trenutku skoro da je pao na lice u suvi i prašnjavi pesak.
Posle nekog vremena, savladan željom da uživa u toploj vodi, Aleksamen je konačno završio s vežbanjem na stadionu. Skinuvši sa sebe ono malo preostale odeće, hitro je otrčao do obližnjeg bazena, koji je bio napravljen naročito za njega, i radosno uronio u duboku plavu vodu. Čak je i kasnije te večeri izraz njegovog lica odavao takvu radost da Kornelija nije mogla da odoli a da ga ne zadirkuje:
– Dakle, Aleksamene, pretpostavljam da ti danas život nije izgledao tako dosadan?
– Moram priznati da ima dobrih stvari u životu veselo odgovori mladić, pogledom prelazeći preko bogato i raskošno postavljene trpeze.
Sveži povetarac je kroz noćni vazduh nosio nežni blagouhani miris cvetova narandže, blago pomešan sa jačim, oštrijim mirisom zemlje dalekih žitnih polja. U tom trenu Aleksamen je, osećajući zadovoljstvo i sigurnost, imao neodoljivu želju da se zahvali roditeljima. Poljubivši ih za laku noć, pre nego što je otišao u svoje odaje, ozbiljno im reče:
– Obećavam da ću učiniti sve što do mene stoji da zaštitim ugled naše porodice, koji ste tako teškim trudom stekli!
Sat vremena kasnije bezbrižno je spavao na perjanom krevetu, pokriven svilenim čaršavom. Kod vrata je, na popločanom podu hodnika, ležao Brut, spreman da brzo ustane u slučaju da se njegov mladi gospodar probudi i da mu usred noći nešto zatreba. Njegov položaj je bio najbedniji, jer mladi gospodar je čak i svom psu
Veloksu, dok je bio živ, dozvoljavao da spava na udobnom krevetu, sklupčan kraj njegovih nogu. Sreća u nesreći je bila to što je siroti Brut bar mogao da na hladnom mermernom podu predahne od iscrpljujuće dnevne žege, koju je morao da podnosi sve dok ne bi potpuno malaksao.
Tek što je Brut zaspao, osetio je kako ga pospanog i dremovnog neko drma za rame. Najpre nije shvatio šta se dešava i ko ga to budi. Osoba koja je stajala pred njim nosila je grub i jednostavan pamučni plašt, poput onih koje nose obični poljski radnici i seljaci, dok mu je lice skrivala kabanica koju je navukao preko glave. No ipak je bilo nešto poznato u njegovom upečatljivom stavu i držanju.
– Ustani, Brute! – zapovedi neznanac tihim ali oštrim šapatom.
– Ma, ko je to? Oh, to ste Vi, gospodaru?!
– Da! – oštro će Poplije. – Uzmi ovu svetiljku i hajde sa mnom.
Iako je dečak još uvek bio zbunjen i umoran, ipak je uradio ono što mu je rečeno i otkačio obližnju uljanu svetiljku koja je visila u uglu hodnika.
– Hodaj pored mene! – naredi mu senator. – Nećemo ići na glavni ulaz, već kroz baštu, kroz onu malu kapiju.
Neko vreme su ćutke išli peskovitom obalom izvan glavnog dela imanja, a onda je gospodar strogo rekao:
– Zabranjujem ti da ikome pričaš, čak i mom sinu, o mestu na koje idemo i o onome što ćemo videti. U suprotnom ćeš umreti od biča!
– Da, gospodine! Dajem Vam reč da ću ćutati!
– Postaraj se da održiš svoje obećanje!
Išli su kroz mračnu, mirnu noć gotovo čitavu večnost, kako se činilo uplašenom Brutu. Tek što su stigli do usamljene špilje, okrenute ka nekim stenovitim pećinama, iznenada se niotkuda pojavi neki čovek i duboko se pokloni senatoru.
Ovo je velika čast! – uskliknuo je teatralno gestikulirajući, kao da se obraća nevidljivoj publici. – Njegova Ekselencija, čuveni senator Poplije Klem je blagoizvoleo da dođe i da nam se pridruži! Siguran sam, gospodaru, da nećete zažaliti trud koji ste noćas uložili. Zaista se po prvi put boginja Kibela na Siciliji obožava i poštuje onako kako joj priliči i oni koji su prisutni svakako će zadobiti njenu naklonost. Dozvolite mi da vam pokažem put. Pođite za mnom. Očekuju nas.
Skrenuli su levo kroz usku pukotinu između stena i u tren oka se našli pred otvorom velike pećine. Oprezno se osvrnuvši desno i levo, Poplije Klem duboko uzdahnu i nastavi da sledi svog vodiča. Idući iza svog gospodara, Brut je držao svetiljku iznad njegovog ramena i osvetljavao mu put.
Brzo su ušli u pećinu pokušavajući da odgonetne njene nejasne obrise pri slabom osvetljenju uljane lampe. Posle nekoliko sekundi zaobišli su ispupčenu stenu u zidu pećine i stupili u veliki prirodni amfiteatar. Pred očima im je bila otvorena kripta. Uprkos tome što je sve u njihovom okruženju bilo vlažno, zemlja ispod njih je bila pokrivena svežim slojem krupnog, suvog peska. U sredini proplanka stajala je mala bina podignuta iznad zapaljene vatre. Bronzani kip boginje Kibele se izdizao iznad bine jezivo se presijavajući pri treperavoj svetlosti. Mnogo ljudi, obučenih u odeću sa kapuljačama, stajalo je oko kruga u nestrpljivom iščekivanju. Koplja i mačevi su im bili položeni kraj nogu. Poplije Klem, ljubitelj fine umetnosti, nije mnogo obraćao pažnju na njih, već je, kao da je na nekoj tajanstvenoj ponoćnoj licitaciji, gledao u kip i nesvesno u sebi procenjivao kvalitet umetničkog rada i njegovu vrednost. No Brut se odmah uplašio tog mnoštva ljudi i uprkos toploti u pećini, osećao je kako mu se zloslutna jeza penje uz kičmu. Iznenada njihov vodič prekide tišinu:
– Veliki gospodaru, ovi ljudi su se okupili da se poklone Kibeli. Ja, boginjin prvosveštenik, i moji sledbenici prešli smo dug put da bismo Rimljanima objavili poklonjenje boginji koja, kao što Vaša Ekselencija možda zna, već uživa ugled u Maloj Aziji zahvaljujući mnogim čudesima i tajnama.
Kad je govornik video da Poplije ne reaguje, nastavio je:
– Posvećenici koji se klanjaju boginji znaju mnoge stvari, no Vi ćete videti više no što oni znaju i to posvedočiti. Dođite, Kibelini posvećenici, okupite se i udružite snage!
A onda je taj čovek počeo da čini niz čudnih pokreta i da zapeva na jeziku koji je Popliju bio nepoznat. Posvećenici su uzeli svoja koplja i mačeve i velikom silinom počeli da udaraju jedne o druge. U isto vreme pećinu ispuni gromoglasni zvuk bubnjeva koji je dolazio iz nekog skrivenog udubljenja. Sve se pretvorilo u metež. Jezivi krici i vika odjekivali su pećinom. Plesači su skočili na binu kezeći zube i kriveći tela u pozama nalik na životinjske. Dok se čudni obred odvijao, plamen ispod idola je postajao sve veći, bacajući po zidovima jezive izobličene senke posvećenika.
Prvosveštenik je prebledelo, a oči su mu se zacaklile. Crte lica su mu se izmenile tako da je ličino na neku groznu masku. A onda je uzdigao ruke sa čvrsto stisnutim pesnicama i počeo da doziva boginju:
– Kibela! Kibela! Kibela!
Iznenada odjeknu zveket oružja koje su posvećenici istovremeno bacili na zemlju. U pećini zavlada tišina, a posvećenici podigoše ruke sa stisnutim pesnicama. Svi pogledi su bili upereni u nepomičnog prvosveštenika koji je stajao bez ikakvog izraza na licu.
Brut je čitav ovaj prizor preplašeno posmatrao a onda je pao na kolena i, sav drhteći, pokrio lice s obe ruke. Odjednom se začu nekakav strašan glas. Činilo se kao da dolazi iz unutrašnjosti pećine. Bio je to glas njihovog vodiča, koji je govorio veoma lagano, naglašavajući svaku reč i čineći tako čitav prizor još ozbiljnijim i dramatičnijim:
– Vi, moji verni sledbenici, čujte šta poručuju bogovi! Do sada smo mi bili jedini koji su vladali zemljom, ali sad se pojavila nova religija i širi se po celom carstvu. I dok ona privlači sve više pristalica, naši hramovi su se ispraznili a oltari ostali bez žrtava. Poslušajte sada šta Zevs, otac bogova, zapoveda! Velika nesreća će zadesiti one koji se zanesu ovim novim verovanjem a još veća beda i prokletstvo će snaći one koji imaju vlast i silu da je unište, a ništa ne čine. Oni će sve izgubiti, bez obzira na svoj društveni položaj, jer ja Kibela tako zapovedam!
Tim rečima je posrednik završio ono za šta je tvrdio da su Kibelina naređenja njenim sledbenicima. Jedan od posvećenika se okrenuo prema vodiču i drhtavim glasom upitao:
– Gospodaru, šta znače ove reči? Da li znaš koja je to nama neprijateljska religija?
– Znam. Dolazi sa Istoka a ustanovio ju je neko ko se zove Hristos.
Dok se taj strašan obred vršio, Poplije Klem je uspeo da ostane smiren i dostojanstven, kao što i priliči njegovom položaju. Okrenuvši se vodiču, rekao je:
– Nije mi nepoznato da ova religija pokušava da se proširi čitavim svetom i da su je mnogi naši carevi žestoko progonili.
– Da li je neki od njih uspeo da je^iskoreni?
– Moram priznati da nije.
– Ima li mnogo ljudi koji slede tu religiju?
– Aurelijan ima druge brige.
– Ali čuli ste da boginja zapoveda da oni koji je ne progone i ne trude se da je zatru moraju izgubiti sve što imaju.
– Gospodine, da li Vi to meni pretite? – nadmeno će Poplije.
– Gospodaru moj, nek’ me bogovi štite, nisam to mislio. Ali reči koje su izašle iz mojih usta, nisu bile moje. Ja sam samo sasud za jezik bogova koji govore kroz mene, a naročito za boginju Kibelu.
Na znak svoga vođe posvećenici su počeli da napuštaju pećinu. Brut, koji je drhtavim rukama držao svetiljku, kratko pogleda vodiča a potom svog gospodara, koji su napeto posmatrali jedan drugog.
– Ne bih se usudio da govorim sa Vama, gospodaru, da to nije za Vaše dobro i za blagostanje Vaše porodice. Verujte mi i nemojte prenebregnuti ovo pitanje. Kad Vam ovih dana car pošalje svoje glasnike, nemojte propustiti priliku i dopustiti sebi da se izložite opasnostima na koje Vas je boginja upozorila.
Poplije nije odgovorio. Zajedno sa svojim malim slugom napustio je pećinu i vratio se na imanje, i to u potpunoj tišini. Dok su se približavali vili, obratio se Brutu i strogo mu naredio:
– Vrati se na svoje mesto, ispred spavaće sobe mog sina, i ako hoćeš da živiš, pobrini se da nikome ne kažeš ni reč o onome što smo noćas videli i čuli. Pokušaj da to zaboraviš. Pretvaraj se da se nikad nije ni desilo.
 
SADRŽAJ
 


 
NAPOMENE:

  1. Homer, Odiseja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002, prevod Miloš T Jurić, str. 438.
  2. Lucije Domicije Aurelijan, rimski car od 270-275. godine.
  3. Elevsinske misterije su starogrčki prolećni obred sa po’ reklom u gradu Elevsini, a održavao se u čast boginje Demetre.
  4. Eparh je bio administrator provincije ili velikog grada, o upravniku ili guverneru oblasti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *