ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
У ПОПЛИЈЕВОЈ ВИЛИ
 
Недалеко од плаже Арминије је вешто затезао лук, док су га остали робови пажљиво посматрали. Неки од њих су седели, а неки лежали на песку.
– Пази се осталих – промрмља Сепијун, бојажљиво се осврћући око себе.
Мишићави плавокоси роб је олабавио тетиву на оружју и с необичним нагласком полако рекао:
Ево има годину дана откако у шуми одапињем стреле и још нико ми то није замерио.
– Али ти као да заборављаш да више ниси слободан човек. Ти си сада Арминије, а не Герман, како су те звали у твојој земљи, и роб си, а не ратник – упозори га један од робова.
Знам да робу није дозвољено ни да дотакне оружје и да га чека бич уколико то учини. Али одапињање стрела у слободно време ми представља једину радост. Осим тога, пријатељи, сигуран сам да ме нико од вас неће одати.
Нико му није одговорио. Тек након неког времена Сепијун лукаво упита:
– А зашто бисмо те издали?
– Заиста зашто?! Можда би се надзорник о теби боље старао и дао ти да обављаш лакше послове, или можда да би добио веће следовање хране – заједљиво ће Арминије.
– Знаш како се каже: свако гледа себе – узгред му одговори један од робова, слежући раменима. – А у шта циљаш?
– Увис, и то сваки пут све даље! – поносно ће Арминије па поново затеже лук из све снаге.
Остали робови се од срца насмејаше.
– Тако ћеш сигурно погодити право у мету! – гласно ће један од робова, пљеснуши се о бутину.
– Будало, па ти нишаниш у море! – грохотом се насмеја други.
Поносни Герман се намршти и подиже обрву:
– Од детињства нисам никад промашио мету. Погледајте!
У том тренутку галебови су летели изнад површине воде, кружећи над јатом риба. Арминије је ставио стрелу у лук, затегао га и нациљао у птице. За тили час је један велики галеб пао мртав, прободен кроз срце врхом Германове оштре стреле. Поновио је то шест пута, сваки пут све брже. Робови су зинули од изненађења и попут каквих кипова поседали на песак.
Где си купио такав лук? – најзад ће Квинт.
– Сам сам га направио, и то тако да га је веома лако сакрити – похвали се Арминије показујући им једноставан склоп свог оружја. – Видиш, могу да га расклопим и у стене сакријем и да га поново саставим кад год ми затреба.
У том тренутку зачу се продоран и дуг звук трубе.
Знак за рад! Боље да пожуримо!
Брзим кораком робови кренуше низ долину, чији је почетак био на крају пешчане плаже. Под врелим сицилијанским сунцем имање је изгледало величанствено. Но робови, исцрпљени од свакодневног гешког рада, нису уживали у том изузетном пејсажу.
Ове године је жито добро родило – примети Квинт.
Не само жито већ и грожђе и маслине – додаде неко од робова. – И жетва и берба ће бити добре.
– А господар Поплије Клем ће постати још имућнији. Као да већ није довољно богат и моћан!
– Нема он само ова поља. Наш господар има још сто ствари које ми никад нећемо ни видети.
– Тако је! – прогунђа Арминије. – Има и руднике, где ме сад чека толико посла.
На те речи се Квинт заједљиво искези:
– Да можда не машташ о томе да џина, као што си ти, запосле у библиотеци? Снажне руке попут твојих требају им за рад у руднику.
А ти?
– Друго сам ја! Био сам учитељ у Александрији! То је занимање од којег не јачају руке. Зато су ме задужили да се бринем о господаревим књигама. Погледај, ено господара. Изгледа да је прилично задовољан.
Група робова је стигла до величанствене палате у којој је римски сенатор проводио вреле летње месеце са својом породицом, далеко од града. На покривеној веранди Поплије Клем је доручковао са својом супругом Корнелијом и сином Алексаменом.
Погледај, господар држи у руци златну чашу и полако пијуцка из ње. Мора бити да је нешто добро. Очигледно ужива у пићу! – тихо ће Сепијун.
Библиотекар Квинт изненада привуче пажњу осталих робова. Гледајући право у сенатора, као да сведочи о призору који је одавно видео, Квинт је почео да рецитујje свечаним и одмереним гласом:
На праг велики стане и почне с погледом страшним брзе изметат’ стреле, Антиноја погуби кнеза,
потом на друге стране болдносне бацати стреле гађајућ’ право,
и просац за просцем падаху брзо. Видело се да помоћ од неког добивају бога,
јер се по кући они поведоше за срцем својим,
са свих страна их стану убијати и главе им сећи,
грдан их јаук стоји, а крв им се по тлу пуши.[1]
 
– Шта ти то тамо мумлаш? – запита Сепијун.
– Сећање – меланхолично ће Квинт. – Да, то је сећање на време кад сам у Александрији имао своју школу и ученицима предавао Хомера. То је одломак из Одисеје и говори о стрелцу који зна шта хоће и како да се освети онима који га угњетавају.
На то се Арминије изненада примирио и пребледео, усресређено посматрајући људе који су седели на елегантно украшеној веранди.
– Хеј, ти! Шта је то с тобом? Зар су Хомерови стихови ганули твоју варварску душу? – из забаве ће Квинт. Закаснићеш на посао. Како си кренуо да изостајеш, неће ти бити први пут да добијеш бичем по леђима. Пожури, Арминије! У рудник, драги мој стрелче, у рудник!
 
* * * * *
 
Од тренутка кад су сели за сто, Поплије Клем једва да је проговорио. Његова жена је неколико пута покушала да започне разговор, али безуспешно. За столом је владо осећај неспокојства. У једном часу Корнелија се обрати сину:
– Дакле, Алексамене, да ли те је Трасеј јутрос подстакао да учиш?
– Мајко, тај учитељ је досадан као и остали које сам до сада имао – равнодушно одговори дечак.
– Али не можеш време да проводиш у лову и играма на стадиону! – узвикну његова мајка, очито се љутећи што јој се син све више отуђује од њиховог свакодневног породичног живота.
– Напротив, могу. То су једине ствари које ме занимају. Кад бацам диск или ловим срндаћа, осећам се као друга особа. Зашто да учим о Грцима и Персијанцима и чиме се они баве? Какве ћу користи имати од тога кад одрастем? – оптужујуће упита дечак.
Овај разговор је пренуо Поплија Клема из дубоке замишљености и, обраћајући се сину, смишљено поче:
– Кад одрастеш, наследићеш ме на дужностима. Постаћеш римски сенатор и зато мораш познавати наше законе и обичаје, као и законе и обичаје народа које смо поразили. Можда ћеш једног дана, попут мога оца, постати конзул неке далеке провинције.
– Зашто? Зар нисмо довољно богати да живимо како живимо? Мајка има мноштво поседа у Тесалији и велико имање у Коринту, које је добила од своје породице, а ти си, оче, ако не рачунамо нашу палату у Риму, власник огромног имања на Сицилији и толико много рудника, те верујем да је моја будућност потпуно обезбеђена – уображено одврати Алексамен, заваливши се у столицу.
– Сине, разумем зашто тако говориш. Пре неколико месеци си напунио тек четрнаест година и још увек си млад, али кад одрастеш, схватићеш да је све то богатство несигурно.
– Али зар ти ниси царев пријатељ? – инсистирао је дечак.
– Наравно да јесам. Но цар Аурелијан[2] неће живети довека! Могао би да га наследи неко попут Тиверија или неко њему сличан, а такви једино раде на томе да саставе спискове људи које треба погубити и присвојити њихова имања.
– А како се ми можемо заштитити од тога? – забринуто ће Алексамен.
– Тако што ћемо се потрудити да што више вредимо – одлучно ће Поплије. – Морамо бити способни да истински служимо цару. Само на тај начин неко може бити незаменљив. И управо зато није довољно знати само како се баца диск или како се лови срндаћ.
– Алексамен се намршти и ућута. Никад није ни помислио да би могли да изгубе своје велико богатство и зато су очеве речи повредиле његов не тако мали понос, а помало га и забринуле. Покушавајући да смири своју стрепњу, рече:
– Али, оче, не треба да бринеш!
– Можда, дечаче мој! – с уздахом ће Поплије. – Но ако је тако, онда је то само зато што сам, као и твој деда, научио да будем користан. Алексамене, најважније је бити од користи. Цару су потребни добри поданици који ће бранити царство. Веома му је важно да око себе има само образоване људе.
– Зато, чедо моје, треба више да читаш. Зар не желиш да једног дана постанеш сенатор? – додала је Корнелија.
Алексамен није рекао ни речи. Међутим, његови родитељи су осећали да је хтео да им каже нешто друго, нешто што је од њих крио већ дуже време. Знајући свог сина, осетили су да је нешто држао у себи и зато су га посматрали у очекивању одговора. Младић се врпољио у столици, борећи се са унутрашњим мислима и осећањима. Није био сигуран у то да ли треба да им каже оно што му је заиста било на памети. Коначно, не могавши више да се уздржи, одједном му је излетело:
– Да постанем сенатор? А зашто бих? Ти си, оче, сенатор, али си већ остарио. Више се не усуђујеш да узјашеш коња! Деда је био конзул, и умро је. Нажалост, и ти ћеш умрети као и он. А и ја ћу остарити и једног дана умрети!
– Алексамене! – запрепашћено узвикну мајка. Дечак није могао да заустави бујицу својих осећања.
Зајапурен у лицу и достојанствен смело је наставио:
– Јуче је дивљи вепар убио мог драгог пса Велокса. Питао сам се каква ће бити разлика између леша цара Аурелијана и леша мог пса?
Поплије и Корнелија су се ужаснуто погледали. Није им било јасно шта то њихов син од јутрос говори и зашто је тако забринут и уплашен. Одакле ли само долазе његове речи?
– Алексамене, шта је то с тобом данас? Да ли ти нешто недостаје у животу? – брижно ће мајка.
– Не, наравно, али мислим на онај дан кад све ове ствари више неће постојати и кад ни мене више неће бити. Неко други ће добити наше палате и све наше богатство!
– Шта се то с тобом дешава? – строго ће Поплије.
– Како може један четрнаестогодишњак тако да прича? Читав живот је пред тобом! – завапи Корнелија.
– Колико дуго? Знамо ли то? – настави Алексамен. – Сећаш ли се трагедије која се зимус десила? Зар сте заборавили мог драгог рођака Либија? Кренуо је код мене и пао мртав на путу, а да нико не зна због чега. Имао је само двадесет година и био је власник једног од највећих имања у Риму!
– Шта хоћеш тиме да кажеш? Таква му је судбина неубедљиво ће Поплије.
– Можеш ли ми објаснити шта је судбина? – оштро ће Алексамен. – Могао бих то да схватим да је реч о неком бедном просјаку из Субурског округа који је умро од глади. Али кад неко ко има све што му је потребно да би живео срећно изненада и необјашњиво умре, ја то онда једноставно не разумем! Дакле, живот је бесмислен!
Слушајући како му син плаче, сенатор је допустио wa се на његовом затегнутом лицу покаже огроман бол и још једном је ућутао. Тужан плач његовог чеда дирнуо је нешто дубоко у њему, мешајући његова осећања и будећи исте сумње и страхове, које није хтео да призна и које је дуго потискивао у себи. Корнелију је заболело синовљево очајање као и израз на мужевљевом лицу, израз који је одавао утисак да се повлачи у себе пун неспокоја, што уопште није било својствено његовом сталоженом карактеру. Знајући да нешто мора учинити, покушала је да ублажи разговор:
– Мора да постоје и друге ствари сем славе и новца, а и истина је да то није довољно да би се објаснио смисао живота. Зашто не размишљамо о религији, о боговима?
На те речи се Алексамен иронично насмеја:
– Богови?! Молим те, мајко, заиста нема смисла јер тек у томе уопште не оскудевамо! Има их толико да се не могу ни избројати: Зевс, Хермес, Аполон, па богови шума, планина, долина, извора. Претпостављам да мој учитељ Трасеј зато никад и не престаје да ми рецитује грчку поезију!
Поплије се прену из размишљања па, згранут синовљевом смелом изјавом, ускликну:
– Алексамене, још си дете! Закони наших градова се заснивају на поклоњењу боговима, и….
– Иако сви градови које смо освојили имају сопствене богове, ипак су поражени! – прекиде га дечак. – Њихови богови их нису могли заштитити. То значи да наши богови имају исте слабости као и ми, будући да се, тамо на гори Олимп, стално свађају, а да и не говорим о њиховим манама!
– То нема никакве везе са народним сујеверјем – одлучно ће Корнелија. У мојој домовини, у Грчкој, земљи седам философа, постоје изузетна и мудра божанства.
– Мајко, каква је разлика између наших и њихових богова? Не жртвују ли се и њима бикови и друге животиње? Не баве ли се и богови Грка небитним стварима, као што су жртве и кипови, само зарад уноснијег посла? – иронично ће дечак.
– Откуд ти то знаш? – огорчено ће Корнелија. – Мој отац се увек враћао тако уплашен са прославе Елевсинских мистерија.[3]
– Уплашен? Зашто? Шта је тамо видео? – заинтересовано ће Алексамен.
– Никад ми о томе није причао нити је икад мајку и мене тамо водио.
Корнелија је по први пут споменула сину успомену из детињства, и то само зато што се уплашила Алексаменових очајних речи. Но чим је то изговорила, одмах је зажалила.
Алексаменово лице се озарило од истинске радозналости. Поплије је у мислима био недге другде и није то приметио. Не размишљајући о ономе што ће рећи, поче наглас да размишља:
– Зашто не отпутујемо у Грчку? Корнелија, зар то не би била добра прилика да обиђеш своја имања? Ништа нас не спречава да успут одемо и до Елевсине. Волео бих да и сам видим о каквим је мистеријама реч, будући да су тако преплашиле мог драгог таста – помало у шали ће Поплије.
Пренеражена Корнелија је одмах покушала да промени тему.
– Мојим имањима у Тесалији управља одличан старатељ и ти си тога свестан колико и ја. Зашто бисмо кретали на такав исцрпљујући пут без икаквог разлога?
– Волео бих да Алексамен посети Атину. То би била 3 добра прилика за његово образовање, а и ја бих задовољио своју радозналост – додаде Поплије. – Управо ми је јутрос философ Тутлије Нерв послао жреца. Он ужива велики углед у Риму, а и његов предлог је веома занимљив.
– Шта ти је рекао, оче?
– Предложио је да посматрам обред поклоњења богињи Кибели који намерава да обави у оближњој пећини. Тврди да је најбољи богињин посредник и обећао ми је да ће његове чини оставити јак утисак на мене.
– Оче, могу ли и ја с тобом?
– То се никад неће десити! Те ствари нису за децу! одлучно ће Корнелија.
Сенаторова супруга, паметна и префињена, била је једна од најобразованијих жена Рима. Знала је да је сматрају угледном и желела је да тако и остане, те се нарочито старала да се увек понаша префињено и опрезно. Али у том тренутку је била ван себе. Њене крупне црне очи су пркосно сијале, а руком је тако јако стегла ивицу стола да су јој зглобови на прстима побелели. Сенатор је изненађено погледао своју супругу, схвативши да је такву по први пут види.
Алексамен је био разочаран. Упркос чињеници да је знао колико га његови родитељи воле и како су му, будући слаби према свом јединцу, испуњавали сваку жељу, разумео је да сад није право време да инсистира. Тренутак касније Поплије је поново размислио о читавој ствари и, увидевши да вероватно није требало да открије своје намере супрузи и сину, додао:
– То је заиста чудан предлог. Уосталом, мислим да немам времена да идем. Иако смо овде због одмора и опуштања, цар ми непрекидно шаље гласнике због послова којима морам да се посветим.
– То је тачно – рече Корнелија, брзо се смиривши након што је нашла безопасну тему на коју је могла да усмери разговор. – Јутрос је још један стигао. Није деловао баш уморно па се питам колико им треба да стигну из Рима – додала је весело.
– Само четири дана – сместа одговори Поплије, будући да је готово све знао о администрацији пространог царства. Било му је драго што је могао да промени тему. – Царска пошта је чувена по својој организацији. Нарочито се старају о станицама где се мењају коњи. Нови епарх[4] Рима са великим одушевљењем обавља свој посао. То је, Алексамене, још један човек који зна како да буде од користи.
Али Алексамен није чуо очеве речи. Устао је од стола намргођен и рекао робу који их је служио:
– Реци Бруту да ме чека у соби.
– Изгледа да ти се свиђа млади Сицилијанац – примети Корнелија. – Веома сам срећна што сам га купила да лично теби служи. Желим вам да се лепо дружите.
– Има много тога што мора да научи да би ми угодио – осорно ће Алексамен напуштајући веранду и одлазећи у своје одаје где га је чекао мали Сицилијанац.
 
* * * * *
 
– Хеј ти, шта радиш тамо?
Чувши груби глас надзорника имања, Брут подиже своје сузне очи и тужно га погледа.
– Господар ми је рекао да не зна како ће провести поподне. Знам само да ће ићи или у лов или на стадион. Зато глачам дискове и копље, а лук и стреле сам му већ спремио. Тако ће, шта год да одабере, бити спремно. Не смем да љутим свог младог господара.
Надзорник је за тренутак размишљао, а потом закључио да Алексамен има нови хир, па је зато упитао малог слугу:
– Шта ће бити са ловачким псима?
– Два најбоља су везана напољу и чекају.
– А коњ? Је л’ и он спреман? Којег си изабрао?
– Хенситата, риђана којег је сенатор поклонио младом господару за рођендан. Изгледа да му се много допада и зато мислим да ће бити задовољан оним што сам му припремио.
– Добро је да си извршио све те припреме – строго ће надзорник. – Али још боље би било кад би променио израз лица. Знаш, господари не воле да гледају тужна лица око себе.
Брут је погнуо главу и заплакао.
– Како год желиш, дечаче! Видећеш, много ћеш зажалити ако се не орасположиш до поподнева! – упозори га надзорник.
У том тренутку се појави Алексамен.
– Зар нисам заповедио Бруту да ме чека у мојој соби? Зашто је још увек овде?
– То сам га баш и питао, господару, а он ми рече да је управо завршавао са глачањем Вашег копља и дискова за стадион. Али ако бисте више волели да идете у лов, и у том случају је све спремио за Вас.
– Зашто Брут плаче? Да ли је поново направио неку глупост?
– Не верујем, господару – одговори надзорник. Видите, кад ме је ваша блага мајка замолила да за Вас купим овог младог пастира, на истој тржници су продавали и његовог оца и мајку. Купио сам и њих, јер сам их добио по доброј цени. Али и сами знате, господару, колико ми је стало да будем од користи вашој изузетној породици. Јуче ми се указала прилика да његове родитеље продам за више него што сам их купио и нисам могао да пропустим такву зараду. Брут се никад није раздвајао од њих и зато…
– И зато плаче што зна да их више никад неће видети – хладно ће Алексамен.
– Тачно! Већ два дана кришом плаче. Рекао сам му да Ваша Екселенција заслужује срећна и радосна лица у својој служби. Али изгледа да он то не разуме.
– Заиста! – грубо ће Алексамен. – Својим сузама траћиш моје време! Наређујем ти да сместа промениш израз лица! Мислиш да роб има исто право на породицу као слободан човек? Кад су моји штенци били одвојени од своје мајке, да ли су цвилели? И да ли је мој коњ Хенситат жалио кад су га одвојили од мајке? Треба да поштујеш законе овог дома! Разумеш ли? урлао је на потиштеног младог роба, који се мучио да утуши јецаје.
Не рекавши ни речи, Брут настави да глача металне дискове. Уморан и изнервиран због те расправе, Алексамен се нагло окренуо и ушао у своју спаваћу собу. Тамо је легао међу велике јастуке који су украшавали изрезбарени кревет од слонове кости. Господар је климнуо главом, позивајући тако надзорника који га је допратио до собе.
– Реци ми, Нервине знаш ли добар начин да се спречи побуна робова?
– Наравно да знам!
– Да чујем!
– Учинио сам да уходе један другога – одговори Нервин поносно. – Сад не верују један другом и мало-помало то прераста у занимљиво међусобно неповерење. Тако сам, на пример, скоро сазнао да је млади роб Арминије направио лук који користи у слободно време и да је одличан стрелац!
– Како је то могуће? Роб нема право ни да додирне оружје, а не да га још и поседује! – љутито ће Алексамен. – Како ћеш га казнити?
– За сад никако, господару. Не сме тако брзо да сазна да су га други робови издали. Још увек је нов и не познаје овдашње прилике. Ипак се надам да ће му тиме што га нећу одмах казнити дати времена да…
– Да га продамо?
– А не! Само да се још слободније понаша. Што више знам о њему, то боље!
Алексамен је размишљао за тренутак па рече:
– Добар си слуга, Нервине. Увек ћу се тога сећати. Иди сад, не требаш ми више!
– Нека Вас богови заштите, господару, и Вас и Вашу добру породицу! – рече Нервин и подиже руку указујући тако поштовање.
Док је слуга излазио из одаје, млади господар се заједљиво насмејао.
– Богови! – промрмљао је полугласно. – Наравно, шта бисмо да нас они не “штите”.
После неког времена Алексамен је позвао Брута и дечак се одмах појавио.
– У пет сати, кад напољу захлади, ићи ћеш са мном на стадион а потом на базен. Не мораш да носиш тегове. Данас ћу само вежбати бацање копља и диска.
– Да, господару!
– У међувремену ћу се одмарати. Кад дође мој учитељ, отпусти га.
Алексамен је удобно лежао на јастуцима и затворио очи да би одремао.
Три сата касније, кад је благи поветарац са мора охладио вечерњи ваздух, одморни млади патриције се могао видети како баца фино изглачане дискове по пешчаном пространству његове личне спортске арене.
Уживајући у томе што тако радосно проводи време, осећајући своју младалачку енергију и дивећи се сопственој телесној грађи, није ни приметио колико је његов јадни слуга изнемогао. Брут је вредно трчао напред-назад враћајући господару бачене дискове и копље. Био је задихан и знојав. Борио се да не вуче ноге, али понекад би посрнуо. У једном тренутку скоро да је пао на лице у суви и прашњави песак.
После неког времена, савладан жељом да ужива у топлој води, Алексамен је коначно завршио с вежбањем на стадиону. Скинувши са себе оно мало преостале одеће, хитро је отрчао до оближњег базена, који је био направљен нарочито за њега, и радосно уронио у дубоку плаву воду. Чак је и касније те вечери израз његовог лица одавао такву радост да Корнелија није могла да одоли а да га не задиркује:
– Дакле, Алексамене, претпостављам да ти данас живот није изгледао тако досадан?
– Морам признати да има добрих ствари у животу весело одговори младић, погледом прелазећи преко богато и раскошно постављене трпезе.
Свежи поветарац је кроз ноћни ваздух носио нежни благоухани мирис цветова наранџе, благо помешан са јачим, оштријим мирисом земље далеких житних поља. У том трену Алексамен је, осећајући задовољство и сигурност, имао неодољиву жељу да се захвали родитељима. Пољубивши их за лаку ноћ, пре него што је отишао у своје одаје, озбиљно им рече:
– Обећавам да ћу учинити све што до мене стоји да заштитим углед наше породице, који сте тако тешким трудом стекли!
Сат времена касније безбрижно је спавао на перјаном кревету, покривен свиленим чаршавом. Код врата је, на поплочаном поду ходника, лежао Брут, спреман да брзо устане у случају да се његов млади господар пробуди и да му усред ноћи нешто затреба. Његов положај је био најбеднији, јер млади господар је чак и свом псу
Велоксу, док је био жив, дозвољавао да спава на удобном кревету, склупчан крај његових ногу. Срећа у несрећи је била то што је сироти Брут бар могао да на хладном мермерном поду предахне од исцрпљујуће дневне жеге, коју је морао да подноси све док не би потпуно малаксао.
Тек што је Брут заспао, осетио је како га поспаног и дремовног неко дрма за раме. Најпре није схватио шта се дешава и ко га то буди. Особа која је стајала пред њим носила је груб и једноставан памучни плашт, попут оних које носе обични пољски радници и сељаци, док му је лице скривала кабаница коју је навукао преко главе. Но ипак је било нешто познато у његовом упечатљивом ставу и држању.
– Устани, Бруте! – заповеди незнанац тихим али оштрим шапатом.
– Ма, ко је то? Ох, то сте Ви, господару?!
– Да! – оштро ће Поплије. – Узми ову светиљку и хајде са мном.
Иако је дечак још увек био збуњен и уморан, ипак је урадио оно што му је речено и откачио оближњу уљану светиљку која је висила у углу ходника.
– Ходај поред мене! – нареди му сенатор. – Нећемо ићи на главни улаз, већ кроз башту, кроз ону малу капију.
Неко време су ћутке ишли песковитом обалом изван главног дела имања, а онда је господар строго рекао:
– Забрањујем ти да икоме причаш, чак и мом сину, о месту на које идемо и о ономе што ћемо видети. У супротном ћеш умрети од бича!
– Да, господине! Дајем Вам реч да ћу ћутати!
– Постарај се да одржиш своје обећање!
Ишли су кроз мрачну, мирну ноћ готово читаву вечност, како се чинило уплашеном Бруту. Тек што су стигли до усамљене шпиље, окренуте ка неким стеновитим пећинама, изненада се ниоткуда појави неки човек и дубоко се поклони сенатору.
Ово је велика част! – ускликнуо је театрално гестикулирајући, као да се обраћа невидљивој публици. – Његова Екселенција, чувени сенатор Поплије Клем је благоизволео да дође и да нам се придружи! Сигуран сам, господару, да нећете зажалити труд који сте ноћас уложили. Заиста се по први пут богиња Кибела на Сицилији обожава и поштује онако како јој приличи и они који су присутни свакако ће задобити њену наклоност. Дозволите ми да вам покажем пут. Пођите за мном. Очекују нас.
Скренули су лево кроз уску пукотину између стена и у трен ока се нашли пред отвором велике пећине. Опрезно се осврнувши десно и лево, Поплије Клем дубоко уздахну и настави да следи свог водича. Идући иза свог господара, Брут је држао светиљку изнад његовог рамена и осветљавао му пут.
Брзо су ушли у пећину покушавајући да одгонетне њене нејасне обрисе при слабом осветљењу уљане лампе. После неколико секунди заобишли су испупчену стену у зиду пећине и ступили у велики природни амфитеатар. Пред очима им је била отворена крипта. Упркос томе што је све у њиховом окружењу било влажно, земља испод њих је била покривена свежим слојем крупног, сувог песка. У средини пропланка стајала је мала бина подигнута изнад запаљене ватре. Бронзани кип богиње Кибеле се издизао изнад бине језиво се пресијавајући при треперавој светлости. Много људи, обучених у одећу са капуљачама, стајало је око круга у нестрпљивом ишчекивању. Копља и мачеви су им били положени крај ногу. Поплије Клем, љубитељ фине уметности, није много обраћао пажњу на њих, већ је, као да је на некој тајанственој поноћној лицитацији, гледао у кип и несвесно у себи процењивао квалитет уметничког рада и његову вредност. Но Брут се одмах уплашио тог мноштва људи и упркос топлоти у пећини, осећао је како му се злослутна језа пење уз кичму. Изненада њихов водич прекиде тишину:
– Велики господару, ови људи су се окупили да се поклоне Кибели. Ја, богињин првосвештеник, и моји следбеници прешли смо дуг пут да бисмо Римљанима објавили поклоњење богињи која, као што Ваша Екселенција можда зна, већ ужива углед у Малој Азији захваљујући многим чудесима и тајнама.
Кад је говорник видео да Поплије не реагује, наставио је:
– Посвећеници који се клањају богињи знају многе ствари, но Ви ћете видети више но што они знају и то посведочити. Дођите, Кибелини посвећеници, окупите се и удружите снаге!
А онда је тај човек почео да чини низ чудних покрета и да запева на језику који је Поплију био непознат. Посвећеници су узели своја копља и мачеве и великом силином почели да ударају једне о друге. У исто време пећину испуни громогласни звук бубњева који је долазио из неког скривеног удубљења. Све се претворило у метеж. Језиви крици и вика одјекивали су пећином. Плесачи су скочили на бину кезећи зубе и кривећи тела у позама налик на животињске. Док се чудни обред одвијао, пламен испод идола је постајао све већи, бацајући по зидовима језиве изобличене сенке посвећеника.
Првосвештеник је пребледело, а очи су му се зацаклиле. Црте лица су му се измениле тако да је личино на неку грозну маску. А онда је уздигао руке са чврсто стиснутим песницама и почео да дозива богињу:
– Кибела! Кибела! Кибела!
Изненада одјекну звекет оружја које су посвећеници истовремено бацили на земљу. У пећини завлада тишина, а посвећеници подигоше руке са стиснутим песницама. Сви погледи су били уперени у непомичног првосвештеника који је стајао без икаквог израза на лицу.
Брут је читав овај призор преплашено посматрао а онда је пао на колена и, сав дрхтећи, покрио лице с обе руке. Одједном се зачу некакав страшан глас. Чинило се као да долази из унутрашњости пећине. Био је то глас њиховог водича, који је говорио веома лагано, наглашавајући сваку реч и чинећи тако читав призор још озбиљнијим и драматичнијим:
– Ви, моји верни следбеници, чујте шта поручују богови! До сада смо ми били једини који су владали земљом, али сад се појавила нова религија и шири се по целом царству. И док она привлачи све више присталица, наши храмови су се испразнили а олтари остали без жртава. Послушајте сада шта Зевс, отац богова, заповеда! Велика несрећа ће задесити оне који се занесу овим новим веровањем а још већа беда и проклетство ће снаћи оне који имају власт и силу да је униште, а ништа не чине. Они ће све изгубити, без обзира на свој друштвени положај, јер ја Кибела тако заповедам!
Тим речима је посредник завршио оно за шта је тврдио да су Кибелина наређења њеним следбеницима. Један од посвећеника се окренуо према водичу и дрхтавим гласом упитао:
– Господару, шта значе ове речи? Да ли знаш која је то нама непријатељска религија?
– Знам. Долази са Истока а установио ју је неко ко се зове Христос.
Док се тај страшан обред вршио, Поплије Клем је успео да остане смирен и достојанствен, као што и приличи његовом положају. Окренувши се водичу, рекао је:
– Није ми непознато да ова религија покушава да се прошири читавим светом и да су је многи наши цареви жестоко прогонили.
– Да ли је неки од њих успео да је^искорени?
– Морам признати да није.
– Има ли много људи који следе ту религију?
– Аурелијан има друге бриге.
– Али чули сте да богиња заповеда да они који је не прогоне и не труде се да је затру морају изгубити све што имају.
– Господине, да ли Ви то мени претите? – надмено ће Поплије.
– Господару мој, нек’ ме богови штите, нисам то мислио. Али речи које су изашле из мојих уста, нису биле моје. Ја сам само сасуд за језик богова који говоре кроз мене, а нарочито за богињу Кибелу.
На знак свога вође посвећеници су почели да напуштају пећину. Брут, који је дрхтавим рукама држао светиљку, кратко погледа водича а потом свог господара, који су напето посматрали један другог.
– Не бих се усудио да говорим са Вама, господару, да то није за Ваше добро и за благостање Ваше породице. Верујте ми и немојте пренебрегнути ово питање. Кад Вам ових дана цар пошаље своје гласнике, немојте пропустити прилику и допустити себи да се изложите опасностима на које Вас је богиња упозорила.
Поплије није одговорио. Заједно са својим малим слугом напустио је пећину и вратио се на имање, и то у потпуној тишини. Док су се приближавали вили, обратио се Бруту и строго му наредио:
– Врати се на своје место, испред спаваће собе мог сина, и ако хоћеш да живиш, побрини се да никоме не кажеш ни реч о ономе што смо ноћас видели и чули. Покушај да то заборавиш. Претварај се да се никад није ни десило.
 
САДРЖАЈ
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Хомер, Одисеја, Завод за уџбенике и наставна средства, 2002, превод Милош Т Јурић, стр. 438.
  2. Луције Домиције Аурелијан, римски цар од 270-275. године.
  3. Елевсинске мистерије су старогрчки пролећни обред са по’ реклом у граду Елевсини, а одржавао се у част богиње Деметре.
  4. Епарх је био администратор провинције или великог града, о управнику или гувернеру области.

Comments are closed.