ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
ПРОВЕРА
Тог дана је у царском дворцу владала права пометња јер су у току биле припреме за вечерњу прославу, нешто што се ретко дешавало за Аурелијанове владавине. Нико од дворјана није желео да пропусти прилику да ужива у вину, храни и плесу и зато је разочарење било огромно кад су обавештени да је гозба изненада отказана. Речено им је да су стигли гласници са границе царства са Персијом и да су донели важне вести. Због тих новости морало је да дође до озбиљне промене плана за поход на који су се спремали па је цар наредио да се обуставе све припреме за забаву. На двору је поново завладала потпуна тишина, и то таква да би ноћни пролазник могао да помисли да пролази поред гробља, а не покрај палате римског цара.
Аурелијан се затворио у радну собу и без прекида радио. Изненада се окренуо Мнестеју, који је увек стајао одмах иза њега и био спреман да свом господару буде на услузи:
– Који је од мојих перјаника данас на дужности?
– Ваше Височанство, данас је Калвова чреда, али по Вашој жељи заповедио сам да се замени са Алексаменом.
– Добро, реци Алексамену да дође. Треба ми.
Неколико минута касније је син сенатора Поплија Клема стајао пред царем.
– Алексамене, ти си син једног од мојих највољенијих пријатеља. Желео бих да ми директно одговориш на питање, без околишења. Молиш ли се боговима за мене и за наше царство? – озбиљно ће цар.
– Ваше Височанство, молим се свакодневно за Вас и за наше царство. То ми је дужност – одговори Алексамен без устезања.
– Драго ми је што то чујем. Наравно, не питам те ког бога више волиш. Међутим, имамо лоше вести са персијског фронта па мислим да треба да принесемо жртву боговима како бисмо их умилостивили. Мнестеју, дај ми уљану светиљку. Пођи са мном, Алексамене!
Цар је нагло устао и кренуо према излазу заједно са Алексаменом који је био тик иза њега. Са спољашње стране царске одаје капетан на дужности и неколико војника стајали су у ставу мирно док је цар пролазио. Предавши уљану светиљку свом младом перјанику, Аурелијан му даде знак да иде испред њега и осветљава им пут. По протоколу је Мнестеј увек ишао иза цара, али данас је заједно с Алексаменом ишао испред цара и војника. Ускоро се свита кретала широким и дутим ходницима царског дворца. Било је то први пут да их је Алексамен видео тако празне. Обично је мноштво људи испуњавало ове ходнике, међу њима сенатори, конзули, судски чиновници и гласници. Тако пусти Алексамену су се чинили већима него иначе. Изгледало је да њихов ход нема краја.
Након неког времена Алексамен више није знао у ком делу дворца се налазе. Чак ни стражари нису знали више од њега. Чинило се да само Мнестеј, који је малочас добио царево наређење, зна тачно куда иду па је ишао напред уједначеним кораком. Кад су стигли до степеништа које је водило у неке мање одаје, Алексамен је схватио да се налазе у делу дворца који му је био потпуно непознат па је пажљиво следио Мнестеја. За тренутак му се учини да је његов пратилац застао, али не зато што није знао пут. Кренуо је даље, но изненада је успорио и погрбио се баш као да га нешто тешко притиска. Поново су сишли низ неке степенице и дошли до огромне крипте тако мрачне да се више ништа није видело при слабој светлости бакље. И поред тога су ушли унутра.
Напокон је Аурелијан дао знак да се пратиоци зауставе, а војници и капетан на дужности су стали у ставу мирно.
– Мнестеју, и ти остани овде! – заповеди цар.
Мнестеј је посматрао господара са збуњеним, али и помирљивим изразом лица. Не обазирући се на њега, цар се окрену Алексамену и, држећи га за раме, нежно га поведе кроз мрачну крипту. Ишли су тако двадесет метара и, на своје изненађење и ужас, Алексамен се изненада нађе пред олтаром посвећеним Митри. Четири жреца су већ чекала око жртвеног камена. Алексамен виде да жреци држе неки велики предмет код ногу, али није знао шта. Кад је цар климнуо главом, подигли су га на мермерни сто. Широм отворених очију Алексамен с ужасом схвати да је то био неки полунаг човек коме су руке и ноге биле везане заједно као некој животињи која треба да се принесе на жртву!
Затвореник је био млађи човек. Окренуо је главу према цару и погледао га с мржњом помешаном са страхом, али није рекао ни реч. Цар је поново климнуо главом. Један жрец снажно замахну руком и широк и оштар нож севну при слабој светлости бакље. Пре но што је Алексамен могао да схвати шта се дешава, сечиво се зари у грло јадне жртве. Чуо се храпав и пригушен крик, а потом је све било готово. Човек је био жртвован.
Код самог улаза у крипту разлеже се још један врисак и силовито одјекну у тами. Судећи по звуцима који су одатле допирали, чинило се као да се неко отима у настојању да дође до олтара, али да га стражари присилно у томе спречавају. Затим је Алексамен, блед од ужаса, посматрао како цар смирено и хладнокрвно прилази жртви и умаче руку у дубоку рану и тако окрвављену је подиже ка небу полагано изговарајући:
– О Митро, молим те, прими ову жртву из мојих руку и нека она ублажи твој гнев како бисмо имали твоју заштиту у походу против Персијанаца. А сад ти, царски перјаниче, уради тачно оно што сам ја урадио и помоли се Митри за мене и за царство! – заповеди Алексамену строго га погледавши, док је дечак стајао погнуте главе и без речи. – Шта је, зар нећеш извршити моју заповест? – прасну Аурелијан. – Треба ли да ти поновим наређење? Моји војници и старешине ме на прву заповест слушају, а ти се, дечаче, усуђујеш да будеш непослушан? Шта се то десило с тобом?
Присутни су згрануто гледали дете које је смерно стајало пред оним који је био владар њиховог света. Дечак је храбро погледао цара и неустрашиво рекао:
– Царе, свакако да ћу се молити. Молићу се за ову несрећну жртву и за Вас који сте наредили овако страшно убиство, али не Митри, јер није бог. Молићу се само Истинитом Богу, Ономе Који је створио небо и земљу и Који ће једног дана судити свима нама!
Аурелијан није одмах одговорио. Стиснутих зуба је покушавао да обузда свој гнев.
– Ето, сазнао сам оно што сам хтео! Значи ти си хришћанин!
– Да, царе, хришћанин сам! – непоколебиво одговори Алексамен.
– Знаш ли шта те чека?
– Знам да је, по Вашем наређењу, један од слугу мога оца синоћ био разапет у арени зато што је хришћанин. Како год одлучите да морам умрети, надам се да ћу показати исту храброст коју је он показао.
– Будало! Заслужујеш оно што ће ти се десити – прогунђа цар. – Сутра у зору савићеш главу под џелатовим мачем! Дао бих да ти одсеку главу у твојој палати, али зато што ми је жао твога оца, погубићу те на Апијевом путу, окренутог према твојој породичној гробници. С тобом ће умрети читаво твоје поколење! Водите га! бесно нареди војницима. – А ти, капетане, немој да дозволиш да ми се ико обрати с намером да ме моли да помилујем овог бунтовника!
С намером да га ухвате за руке, два војника одмах стадоше са обе Алексаменове стране. Но он није пружао отпор, него је тихо кренуо за њима.
Стојећи и даље поред жртвеника, Аурелијан, гласом који је дрхтао од беса, повика:
– Мнестеју, дођи овамо! Дођи да видиш како кажњавам издајнике!
Мнестеј је брзо пришао цару и при слабој светлости бакље савио се над телом заклане жртве.
Док су га војници одводили, Алексамен је чуо Мнестејев продорни и болни крик:
– Мој брат!
* * * * *
У мрачном подземном затвору Алексамен је чекао свој последњи час. Није прошло много времена пре него што је један од двојице стражара на дужности ушао у његову ћелију и веома опрезно, пазећи да га не би неко видео, врхом копља нацртао рибу на земљаном поду.
– О, мој брат! – радосно ускликну Алексамен.
И баш ту у тамници син великог и угледног сенатора Поплија Клема загрли бедног тамничара и даде му целив мира.[1]
– Шта могу да учиним за тебе, мали брате? Хоћеш ли да одем до твоје палате и обавестим твоје часне родитеље где се налазиш? – саосећајно упита стражар.
Алексамен је размислио за тренутак, а потом полако рекао:
– Стварно бих желео да их видим последњи пут, да их заглрлим и пољубим! Али, не, боље је да касније сазнају шта се догодило. Једино што желим да учиниш је да им испричаш како се све десило. Треба да знају да им је син остао веран и показао се достојан не само својих древних предака и чувене породице већ, још више, крштења које је примио. Желим да то знају.
– Обећавам ти да ћу им све рећи. Али тако бих желео да учиним нешто за тебе – озбиљно ће стражар.
– У реду. Иди у палату и реци вратару да ми је неопходно да видим Милвија.
– Милвија?
– Да. Он је пре био један од мојих слугу, али сад ми је брат. Њему дугујем што сам приступио Христу. Вратар ће мислити да треба да обави нешто за мене, али кад га видиш насамо, замоли га да ми донесе…
– Свете Дарове?
– О, како ме добро разумеш! Стварно ми је сада потребна Христова снага да бих имао храбрости да умрем у славу Његову. Хвала ти, брате, довде ти хвала – рече показујући према небу. – Молићу се за тебе, нарочито ако ти заповеде да ме погубиш. Знам како је тешко да…
– Ако ми дају такво наређење – прекиде га стражар – посведочићу своју веру и заједно ћемо умрети! – заврши саосећајно и брзо крену.
НАПОМЕНЕ:
- Према заповести нашег Спаситеља, Који је рекао: По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом, као и речима светог апостола Павла: Поздравите један другога цјеливом светим, од древних времена је био обичај хришћана да се поздрављају целивом мира. То је обично целив у оба образа, троструки целив, обичај заступљен у већини хришћанских земаља.
