NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
PROVERA
 
Tog dana je u carskom dvorcu vladala prava pometnja jer su u toku bile pripreme za večernju proslavu, nešto što se retko dešavalo za Aurelijanove vladavine. Niko od dvorjana nije želeo da propusti priliku da uživa u vinu, hrani i plesu i zato je razočarenje bilo ogromno kad su obavešteni da je gozba iznenada otkazana. Rečeno im je da su stigli glasnici sa granice carstva sa Persijom i da su doneli važne vesti. Zbog tih novosti moralo je da dođe do ozbiljne promene plana za pohod na koji su se spremali pa je car naredio da se obustave sve pripreme za zabavu. Na dvoru je ponovo zavladala potpuna tišina, i to takva da bi noćni prolaznik mogao da pomisli da prolazi pored groblja, a ne pokraj palate rimskog cara.
Aurelijan se zatvorio u radnu sobu i bez prekida radio. Iznenada se okrenuo Mnesteju, koji je uvek stajao odmah iza njega i bio spreman da svom gospodaru bude na usluzi:
– Koji je od mojih perjanika danas na dužnosti?
– Vaše Visočanstvo, danas je Kalvova čreda, ali po Vašoj želji zapovedio sam da se zameni sa Aleksamenom.
– Dobro, reci Aleksamenu da dođe. Treba mi.
Nekoliko minuta kasnije je sin senatora Poplija Klema stajao pred carem.
– Aleksamene, ti si sin jednog od mojih najvoljenijih prijatelja. Želeo bih da mi direktno odgovoriš na pitanje, bez okolišenja. Moliš li se bogovima za mene i za naše carstvo? – ozbiljno će car.
– Vaše Visočanstvo, molim se svakodnevno za Vas i za naše carstvo. To mi je dužnost – odgovori Aleksamen bez ustezanja.
– Drago mi je što to čujem. Naravno, ne pitam te kog boga više voliš. Međutim, imamo loše vesti sa persijskog fronta pa mislim da treba da prinesemo žrtvu bogovima kako bismo ih umilostivili. Mnesteju, daj mi uljanu svetiljku. Pođi sa mnom, Aleksamene!
Car je naglo ustao i krenuo prema izlazu zajedno sa Aleksamenom koji je bio tik iza njega. Sa spoljašnje strane carske odaje kapetan na dužnosti i nekoliko vojnika stajali su u stavu mirno dok je car prolazio. Predavši uljanu svetiljku svom mladom perjaniku, Aurelijan mu dade znak da ide ispred njega i osvetljava im put. Po protokolu je Mnestej uvek išao iza cara, ali danas je zajedno s Aleksamenom išao ispred cara i vojnika. Uskoro se svita kretala širokim i dutim hodnicima carskog dvorca. Bilo je to prvi put da ih je Aleksamen video tako prazne. Obično je mnoštvo ljudi ispunjavalo ove hodnike, među njima senatori, konzuli, sudski činovnici i glasnici. Tako pusti Aleksamenu su se činili većima nego inače. Izgledalo je da njihov hod nema kraja.
Nakon nekog vremena Aleksamen više nije znao u kom delu dvorca se nalaze. Čak ni stražari nisu znali više od njega. Činilo se da samo Mnestej, koji je maločas dobio carevo naređenje, zna tačno kuda idu pa je išao napred ujednačenim korakom. Kad su stigli do stepeništa koje je vodilo u neke manje odaje, Aleksamen je shvatio da se nalaze u delu dvorca koji mu je bio potpuno nepoznat pa je pažljivo sledio Mnesteja. Za trenutak mu se učini da je njegov pratilac zastao, ali ne zato što nije znao put. Krenuo je dalje, no iznenada je usporio i pogrbio se baš kao da ga nešto teško pritiska. Ponovo su sišli niz neke stepenice i došli do ogromne kripte tako mračne da se više ništa nije videlo pri slaboj svetlosti baklje. I pored toga su ušli unutra.
Napokon je Aurelijan dao znak da se pratioci zaustave, a vojnici i kapetan na dužnosti su stali u stavu mirno.
– Mnesteju, i ti ostani ovde! – zapovedi car.
Mnestej je posmatrao gospodara sa zbunjenim, ali i pomirljivim izrazom lica. Ne obazirući se na njega, car se okrenu Aleksamenu i, držeći ga za rame, nežno ga povede kroz mračnu kriptu. Išli su tako dvadeset metara i, na svoje iznenađenje i užas, Aleksamen se iznenada nađe pred oltarom posvećenim Mitri. Četiri žreca su već čekala oko žrtvenog kamena. Aleksamen vide da žreci drže neki veliki predmet kod nogu, ali nije znao šta. Kad je car klimnuo glavom, podigli su ga na mermerni sto. Širom otvorenih očiju Aleksamen s užasom shvati da je to bio neki polunag čovek kome su ruke i noge bile vezane zajedno kao nekoj životinji koja treba da se prinese na žrtvu!
Zatvorenik je bio mlađi čovek. Okrenuo je glavu prema caru i pogledao ga s mržnjom pomešanom sa strahom, ali nije rekao ni reč. Car je ponovo klimnuo glavom. Jedan žrec snažno zamahnu rukom i širok i oštar nož sevnu pri slaboj svetlosti baklje. Pre no što je Aleksamen mogao da shvati šta se dešava, sečivo se zari u grlo jadne žrtve. Čuo se hrapav i prigušen krik, a potom je sve bilo gotovo. Čovek je bio žrtvovan.
Kod samog ulaza u kriptu razleže se još jedan vrisak i silovito odjeknu u tami. Sudeći po zvucima koji su odatle dopirali, činilo se kao da se neko otima u nastojanju da dođe do oltara, ali da ga stražari prisilno u tome sprečavaju. Zatim je Aleksamen, bled od užasa, posmatrao kako car smireno i hladnokrvno prilazi žrtvi i umače ruku u duboku ranu i tako okrvavljenu je podiže ka nebu polagano izgovarajući:
– O Mitro, molim te, primi ovu žrtvu iz mojih ruku i neka ona ublaži tvoj gnev kako bismo imali tvoju zaštitu u pohodu protiv Persijanaca. A sad ti, carski perjaniče, uradi tačno ono što sam ja uradio i pomoli se Mitri za mene i za carstvo! – zapovedi Aleksamenu strogo ga pogledavši, dok je dečak stajao pognute glave i bez reči. – Šta je, zar nećeš izvršiti moju zapovest? – prasnu Aurelijan. – Treba li da ti ponovim naređenje? Moji vojnici i starešine me na prvu zapovest slušaju, a ti se, dečače, usuđuješ da budeš neposlušan? Šta se to desilo s tobom?
Prisutni su zgranuto gledali dete koje je smerno stajalo pred onim koji je bio vladar njihovog sveta. Dečak je hrabro pogledao cara i neustrašivo rekao:
– Care, svakako da ću se moliti. Moliću se za ovu nesrećnu žrtvu i za Vas koji ste naredili ovako strašno ubistvo, ali ne Mitri, jer nije bog. Moliću se samo Istinitom Bogu, Onome Koji je stvorio nebo i zemlju i Koji će jednog dana suditi svima nama!
Aurelijan nije odmah odgovorio. Stisnutih zuba je pokušavao da obuzda svoj gnev.
– Eto, saznao sam ono što sam hteo! Znači ti si hrišćanin!
– Da, care, hrišćanin sam! – nepokolebivo odgovori Aleksamen.
– Znaš li šta te čeka?
– Znam da je, po Vašem naređenju, jedan od slugu moga oca sinoć bio razapet u areni zato što je hrišćanin. Kako god odlučite da moram umreti, nadam se da ću pokazati istu hrabrost koju je on pokazao.
– Budalo! Zaslužuješ ono što će ti se desiti – progunđa car. – Sutra u zoru savićeš glavu pod dželatovim mačem! Dao bih da ti odseku glavu u tvojoj palati, ali zato što mi je žao tvoga oca, pogubiću te na Apijevom putu, okrenutog prema tvojoj porodičnoj grobnici. S tobom će umreti čitavo tvoje pokolenje! Vodite ga! besno naredi vojnicima. – A ti, kapetane, nemoj da dozvoliš da mi se iko obrati s namerom da me moli da pomilujem ovog buntovnika!
S namerom da ga uhvate za ruke, dva vojnika odmah stadoše sa obe Aleksamenove strane. No on nije pružao otpor, nego je tiho krenuo za njima.
Stojeći i dalje pored žrtvenika, Aurelijan, glasom koji je drhtao od besa, povika:
– Mnesteju, dođi ovamo! Dođi da vidiš kako kažnjavam izdajnike!
Mnestej je brzo prišao caru i pri slaboj svetlosti baklje savio se nad telom zaklane žrtve.
Dok su ga vojnici odvodili, Aleksamen je čuo Mnestejev prodorni i bolni krik:
– Moj brat!
 
* * * * *
 
U mračnom podzemnom zatvoru Aleksamen je čekao svoj poslednji čas. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je jedan od dvojice stražara na dužnosti ušao u njegovu ćeliju i veoma oprezno, pazeći da ga ne bi neko video, vrhom koplja nacrtao ribu na zemljanom podu.
– O, moj brat! – radosno uskliknu Aleksamen.
I baš tu u tamnici sin velikog i uglednog senatora Poplija Klema zagrli bednog tamničara i dade mu celiv mira.[1]
– Šta mogu da učinim za tebe, mali brate? Hoćeš li da odem do tvoje palate i obavestim tvoje časne roditelje gde se nalaziš? – saosećajno upita stražar.
Aleksamen je razmislio za trenutak, a potom polako rekao:
– Stvarno bih želeo da ih vidim poslednji put, da ih zaglrlim i poljubim! Ali, ne, bolje je da kasnije saznaju šta se dogodilo. Jedino što želim da učiniš je da im ispričaš kako se sve desilo. Treba da znaju da im je sin ostao veran i pokazao se dostojan ne samo svojih drevnih predaka i čuvene porodice već, još više, krštenja koje je primio. Želim da to znaju.
– Obećavam ti da ću im sve reći. Ali tako bih želeo da učinim nešto za tebe – ozbiljno će stražar.
– U redu. Idi u palatu i reci vrataru da mi je neophodno da vidim Milvija.
– Milvija?
– Da. On je pre bio jedan od mojih slugu, ali sad mi je brat. Njemu dugujem što sam pristupio Hristu. Vratar će misliti da treba da obavi nešto za mene, ali kad ga vidiš nasamo, zamoli ga da mi donese…
– Svete Darove?
– O, kako me dobro razumeš! Stvarno mi je sada potrebna Hristova snaga da bih imao hrabrosti da umrem u slavu Njegovu. Hvala ti, brate, dovde ti hvala – reče pokazujući prema nebu. – Moliću se za tebe, naročito ako ti zapovede da me pogubiš. Znam kako je teško da…
– Ako mi daju takvo naređenje – prekide ga stražar – posvedočiću svoju veru i zajedno ćemo umreti! – završi saosećajno i brzo krenu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prema zapovesti našeg Spasitelja, Koji je rekao: Po tome će svi poznati: da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom, kao i rečima svetog apostola Pavla: Pozdravite jedan drugoga cjelivom svetim, od drevnih vremena je bio običaj hrišćana da se pozdravljaju celivom mira. To je obično celiv u oba obraza, trostruki celiv, običaj zastupljen u većini hrišćanskih zemalja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *