NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
U ZATVORU
 
Tamničar se kod zatvorskih vrata duboko pokloni posetiocu i reče:
– Možete slobodno ući, Vaša ekselencijo. Verovatno hoćete da vidite zatvorenike koji su juče osuđeni? Znate, čitav Rim oseća veliko olakšanje zbog njihovog hapšenja. Ti pokvarenjaci su spremali zaveru protiv našeg carstva!
Naglašavanjem poslednjih reči tamničar je želeo da pokaže svoju odanost caru i pritom se nadao da će dobiti osmeh ohrabrenja od dostojanstvenog i ozbiljnog senatora, koji je neočekivano stigao sa sinom i slugama.
– Da, voleo bih da ih vidim. Jedan od mojih slugu je među njima – reče Poplije strogo ga pogledavši.
– O, to mora da je dečak za koga nam je car naredio da ga ne mučimo. Pođite sa mnom, odmah ću Vas tamo odvesti – s poštovanjem će tamničar i dalje pokušavajući da stekne blagonaklonost jednog od najmoćnijih ljudi u carstvu. – Ovuda, molim Vas.
– Samo trenutak! – reče Poplije, zaustavivši ga naglima pokretom ruke. – Želeo bih da dečaka vidim nasamo. Imam razloga za to – odsečno će senator.
– Naravno, gospodaru, zašto da ne? Kako želite! Tu pored je jedna prazna ćelija i, ako mi dozvolite, odvešću vas tamo zajedno s Vašom cenjenom pratnjom i tu ću Vam dovesti Vašeg malog zatvorenika.
– Hvala ti! – ozbiljno će Poplije, pokušavajući da ne pokaže emocije.
Prošli su kroz mračni hodnik gde je, sa desne strane, bila velika odaja puna ljudi i žena uhapšenih prošle večeri kraj spoljašnjeg rimskog zida. Kad su prošli pored nje, tamničar se zaustavi i reče:
– Ako mi Vaša Ekselencija dozvoli, hteo bih da Vam ukažem na nešto što sam primetio.
– Nastavi – hladno će Poplije, prikrivajući s kakvim nestrpljenjem očekuje da čuje vesti o hrišćanskim zatočenicima.
Tamničar uspori i dok je išao postrance prošapta:
– Stvarno ne znam kakvi su to ljudi! Svi osuđenici, koji su ovde dovođeni radi pogubljenja u areni, su urlali i vikali na mene i sve druge vojnike tako glasno da su njihovi krici, tako mi Zevsa, probijali i same zidove! Ali ovi ljudi – zaprepašćeno nastavi potpuno se zaustavivši i prišavši. senatoru tako kao da želi da mu prenese najpoverljiviji podatak – se uopšte ne žale! Gledaju jedan u drugog i razgovaraju tihim glasom, a mnogo puta sam video da se okupljaju i pevaju himne. Neverovatno! – dodade u neverici odmahujući glavom.
Poplijeve oči su bile pune suza dok je slušao tamničara. Ovaj je već išao ispred njega sa bakljom u ruci i nije mogao da primeti senatorova osećanja. Poplije se okrenu i pogleda Aleksamena i ostale i, pri slaboj svetlosti baklje, vide da su i oni čuli tamničareve reči i slično njemu reagovali. Brzo je obrisao oči krajičkom svoje skupocene tunike i, gledajući ostale s puno ljubavi i saosećanja, krenuo da se priključi svom vodiču. Tamničar je već bio na kraju hodnika i pokušavao da otključa vrata prazne ćelije.
– Izvinjavam se što Vi i Vaša pratnja morate da pričekate u ovoj ćeliji – ponizno će tamničar. – Odmah ću učiniti ono što ste tražili! – Pošto je upalio sve baklje u maloj i vlažnoj prostoriji, okrenuo se i odmah otišao, ali se ubrzo vratio zajedno sa Brutom. – Tvoj gospodar je došao da te vidi! – reče sažaljivo, a potom se, ostavivši dečaka pred vratima ćelije, udalji.
Kad se Brut pojavio pred niskim dovratkom ćelije, nije ni malo ličio na uplašenog i poniznog roba, kakav je bio na Siciliji. Vrlo dobro je razumeo vezu koja je u hrišćanstvu spajala bogate i siromašne. Lice mu je bilo spokojno i odražavalo je veliku radost koja je, poput svežeg proleća, preplavila njegovu mladu dušu a čudesna svetlost, naizgled sjajnija od baklji, blistala mu je u očima. S ljubavlju i poštovanjem se naklonio Popliju i pohitao uplakanim roditeljima.
– Oče! Majko! – uskliknuo je i oboje ih zagrlio. Oh, ne plačite, molim vas! Kad biste samo znali kako sam srećan! Znajte da se nikada nećemo razdvajati! Su;gra ću biti sa Hristom u Raju, a samo zamislite koliko ću tamo moći da se molim za vas! A jednog dana – produži gušeći se u suzama – oh, kakve li radosti, jednog dana ćete doći i srešćemo se u Raju! – reče pa za trenutak zastade. – Žao mi je što ste tužni, a voleo bih da se radujete mojoj sreći! – nastavi s neverovatnom snagom i hrabrošću. – Gospodine, ukazali ste mi veliku čast time što ste došli i obišli me, pa mi čak i roditelje doveli! – zahvalno će Brut okrenuvši se prema Popliju koji je, preplavljen osećanjima, stajao malo dalje posmatrajući čitav prizor.
– Dete moje, zamolio sam cara za pomilovanje, ali je odbio – tužno će senator suzdržavajući suze.
– Ako Bog hoće da baš sad dam život – poče Brut, ali videvši Milvija i Aleksamena kako stoje malo dalje, za trenutak zastade. – Kao što vidiš, Milvije, objasnićeš našim školskim drugovima da je Hristos Onaj koji ukrepljuje Svoje prijatelje da se ničega ne boje! – nastavi s osmehom na usnama.
Aleksamen je sve ovo ćutke posmatrao iz dubine mračne ćelije, a onda je glasno zajecao. Zatim, ne mogavši više da se uzdrži, pade Brutu pred noge i obgrli ih:
– Dragi brate, molim te, oprosti mi što sam pre bio tako surov prema tebi. Ja…
– Aleksamene, tada nisi znao za Hrista – prekide ga Brut, podigavši ga i nežno ga zagrlivši. – Od trenutka kad je On ušao u tvoj život, ti i tvoji roditelji ste postali tako dobri prema meni, i ne samo prema meni već prema svima! – Gospodine, poče odvažno okrenuvši se prema Popliju – želim da znate da je Vaša poruka tačno prenesena episkopu Dionisiju. Rekao sam mu sve što ste mi objasnili. I on se slaže da se sledeće sabranje održi u Kalistovoj katakombi. – Samo mi je zbog jednog žao – nastavi setno dok mu se u očima ogledao očaj. – Želeo bih da se poslednji put pričestim Svetim Telom i Prečasnom Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista. Da sam samo znao da će me u povratku uhapsiti, zamolio bih oca Dionisija da me pričesti pre mog odlaska.
Na to Milvije, koji je celo vreme ćutao, načini korak napred i ozbiljno reče:
– Ne tuguj, mali brate. Sad ćeš se pričestiti Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista!
– Ali kako, Milvije?
– Video sam kad su te uhapsili i odmah sam otišao da o tome obavestim našeg gospodara. On je otišao pravo kod cara da traži pomilovanje, a ja kod episkopa Dionisija.
I?
– I on mi je poverio Telo i Krv Hristovu za tebe! reče Milvije isprekidanim glasom punim emocija.[1]
Milvije je zatim jednom rukom skinuo tuniku s ramena, a drugom otkrio ono što je pažljivo čuvao kraj srca, moleći se sve vreme. Odvio je parče novog čistog platna, izvadio bočicu i osećajno uskliknuo:
– Gle, Jagnje Božje!
Sa licem koje je sijalo kao sunce od radosti i olakšanja i očiju punih suza, Brut je kleknuo i pomolio se u sebi, a zatim se, pobožno i ispunjen strahopoštovanjem, poslednji put u ovozemnom životu pričestio Svetim Darovima Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista sa strahom Božjim, verom i ljubavlju.
 
* * * * *
 
U tom trenutku je, kao nikad pre, u školskom dvorištu bilo veoma bučno. Potresen jučerašnjim događajima, Milvije je želeo da ostane kod kuće sa Brutovim i svojim roditeljima, ali je ipak došao jer je trebalo da ispuni Brutovu želju. Zamolio ga je da školskim drugovima objasni da je Hristos Onaj koji ukrepljuje Svoje prijatelje da se ničega ne boje i zato je ovog jutra Milvije sam došao u školu, sećajući se usput kako su Brut i on često zajedno išli istim tim putem i razgovarali o veri. Čim je stigao, školski drugovi su ga obasuli pitanjima:
– Da li si video Bruta?
– Šta je rekao?
Gledajući ih ozbiljno i trudeći se da ničim ne oda svoju tugu, Milvije odgovori:
– Kazao mi je da se oprašta sa vama i da vas uverava da će vas se tamo gde ide uvek sećati.
– Ali večeras ide u arenu!
– Da, u pravu si, no posle toga ide Bogu. Od tada će vas se zauvek sećati. Biće vam zauvek prijatelj i moliće se za vas!
Neznabošci očito nisu razumeli ni reči od onoga što im je rekao.
– Bio sam tamo sa nekima iz naše družine kad su ga uhapsili. Trebalo je samo da kaže jednu reč i oslobodili bi ga! – dobaci Ruf.
– Znam, Rufe, ali tom rečju bi se odrekao istinitog i živog Boga!
– Ako bi tebe uhapsili, da li bi i ti isto učinio?
– Da! Onako kako je Bog dao snagu Brutu da ispovedi Ime Njegovo, tako bi i meni dao.
– Ma nemoj! Ne govori gluposti! – poče Krisp nakon kraće pauze. – Siguran sam da nas je video u trenutku kad su ga uhapsili i samo se pretvarao da je hrabar i jak. Ali hajde da ga za nekoliko sati vidimo u areni! Što se tebe tiče, Milvije, znaš da mi ne odajemo jedan drugoga, iako već neko vreme sumnjamo da si hrišćanin. Sve znamo!
– Kako ste pogodili?
Njegovo bezazleno pitanje je iznenadilo školske drugove i nisu znali šta da kažu.
– Mogu odmah da ti kažem da smo sumnjali zato što si uvek tako dobar i ljubazan – Najzad se usudi Strimb da izgovori ono što mu je bilo na umu. – Baš kao i Brut! – dodade iznenada obuzet nekim skrivenim osećanjem.
Na to mu Ruf prekorno dobaci:
– Ne razumem kako bilo ko može da sažaljeva neprijatelje našeg carstva! A naročito kad smo pušteni iz škole ranije kako bismo mogli da posmatramo prizor u areni – dodade okrenuvši se prema ostalima. – Ne vidim razlog zbog kojeg bismo to propustili. Iskoristimo priliku! Ko ide sa mnom? – upita polazeći na brzinu.
Svi su, čak i mladi Strimb, krenuli za njim. Samo je Milvije ostao. Osmotrivši napušteno školsko dvorište, polako je i sam krenuo kući.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pod normalnim okolnostima Svete Darove može dodirnuti samo rukopoloženi sveštenik ili đakon. Međutim, njih može nositi i dati laik koga posebno odredi episkop u slučaju krajnje nužde, kao kad su hrišćani bili zatvarani u tamnice pred mučeničko stradanje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *