NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
OPASAN ZADATAK
 
Brutovi školski drugovi su i dalje ćutke stajali na raskrsnici dok su njegove poslednje reči još uvek odjekivale u njihovim ušima: „Ako ste pretpostavili a sam hrišćanin, siguran sam da to nije bilo zbog nekog prestupa koji sam prema vama učinio.
– Istina je – poče mladi Strimb – da je Brut veoma druželjubiv i uvek ljubazan. Isti takav je i Milvije. Ako su svi hrišćani kao oni, ne razumem zašto se onda toliko rđavih stvari o njima priča.
Dečaci su pokušavali da sami sebi objasne tu očiglednu protivurečnost, pa je ponovo nastao tajac. Videći da je njegov autoritet podriven, Ruf, koji je ostale podstrekavao na sukob sa Brutom, glasno reče:
– Oni su licemeri! Pretvaraju se pred tobom da su ti prijatelji, a iza leđa potajno rade sve da bi te povredili. Licemerje je najgori porok, a oni su pravi licemeri!
Bilo bi zaista čudno biti danju dobar, a noću rđav. Takvo ponašanje mi nije jasno – u nedoumici će Krisp, sumnjajući u grubu optužbu svog školskog druga.
– Imaju oni svoje razloge za to. Uostalom, svi govore o tome da su oni licemeri i to vam je najbolji dokaz Da je to istina! – ljutito prasnu Ruf. – Videćete da im ništa od onog što rade neće biti od koristi. Neće se time izvući! Verujte mi, znam o čemu govorim!
 
* * * * *
 
Čim je Brut stigao u palatu, saznao je od vratara da ga senator već duže vreme čeka u biblioteci. Kad je ušao u prostranu odaju punu starih knjiga i pergamenata, senator ga srdačno pozdravi, a potom reče:
– Saslušaj me pažljivo, čedo moje. Da li se osećaš dovoljno jakim da preduzmeš jedan veliki i važan zadatak?
– Nadam se, gospodine – smerno će Brut.
– Život episkopa Dionisija je ugrožen – ozbiljno će Poplije. – U velikoj je opasnosti.
– Oh!
– Kao što znaš, trebalo je da se večeras okupimo u kamenolomu Ancio, ali sam od samog cara saznao da je policija o tome obaveštena, najverovatnije od lažnog brata, i da su naumili da postave zasedu za hrišćane. Moramo o tome odmah obavestiti našeg dragog vladiku. Moraš da mu preneseš poruku pre nego što ode u kamenolom!
– O, gospodine, hvala Vam na poverenju i na tako velikoj časti! – uskliknu Brut, pun strepnje pomešane sa uzbuđenjem.
– Čedo moje, mislim da niko neće posumnjati u dečaka. Aleksamen je silno želeo da on ode do vladike, ali njega dobro poznaju na dvoru, naročito svi stražari, i već je pod prismotrom. Zato sam ga poslao tobože u lov s Milvijem, a u stvari je otišao da ovu poruku prenese našoj manje poznatoj braći kako bi onda oni mogli da upozore druge hrišćane. Osim tebe nemam koga drugog da pošaljem do vladike.
– Gospodine, za njega bih i svoj život dao!
– Čedo moje, da bi uspeo da mu preneseš poruku, moraš se i sam dobro čuvati – upozori ga senator. – Budi veoma pažljiv. Treba prvo da izađeš izvan rimskih gradskih zidina, i to kroz kapiju Kapeni, i da ideš ulicom Ostija sve dok ne stigneš do raskrsnice zvane „Tri krčme“. Nećeš je promašiti jer je jedina na tom putu, a i zato što odatle ulica nastavlja pravo. Na toj raskrsnici ćeš videti tri krčme. Svaka od njih sa spoljašnje strane ima svoj znak: prva medveda sa kopljem, druga veliku ribu, a treća drveni znak na kome je izrezbarena vučica. Ući ćeš u treću krčmu i reći ‘Povrće je ovde.’ Zapamti dobro ovu rečenicu.
– Da, gospodine.
– Pazi da kažeš tačno ono što sam ti rekao: ‘Povrće je ovde.’ Nemoj da kažeš, recimo ‘Ovde je povrće’, jer će to promeniti značenje poruke – ozbiljno će senator.
– Razumem, gospodine – odgovori Brut. – Treba da kažem: ‘Povrće je ovde’.
U znak potvrde senator klimnu glavom i nastavi da daje uputstva.
– Na tu poruku jedan čovek će ti odgovoriti: ‘Uđi i uzmi ga.’ Slobodno kreni za njim i on će te kroz neka polja odvesti do ulice u kojoj se nalazi kuća trgovca kožom po imenu Kalv. Kad tamo stigneš, treba da kažeš: ‘Petar i Pavle, apostoli’. Kalv će te onda odvesti pravo kod episkopa Dionisija. Reci mu da si došao u moje ime i obavesti ga o onome što sam juče čuo od cara. Zamolićeš ga da prenoći u Kalvovoj kući i da je noćas ne napušta. Uz to treba da ga uveriš da smo i ostalu braću upozorili na opasnost i da ćemo se sresti za tri dana u Kalistovoj katakombi. Da li si sve zapamtio? Shvataš li da ti ne mogu dati pisanu poruku?
– Da, gospodine, shvatam – odlučno će Brut osećajući važnost onoga što je senator tražio od njega.
– Ne samo da je život episkopa Dionisija u tvojim rukama nego i životi mnoge naše braće – ozbiljno će Poplije. – Ponovi mi one dve rečenice.
Brut ih ponovi bez greške.
– Dobro – smireno će Poplije. – A sad idi. Izađi kroz baštenska vrata. Mislim da je tako bolje. I pazi da ne lutaš da ne bi nabasao na nekog od tvojih školskih drugova.
– Gospodine, obećavam Vam da ću ići što god brže mogu! Dok se Brut spremao da krene, senator ga je gledao sa očinskom nežnošću i rekao:
– Čedo moje, zar te ne čudi da čovek koga si znao kao tiranina sada može biti uključen u jedan ovakav zadatak? Srećom, još uvek sam carev tajnik i prijatelj. Ipak, moram da pazim jer sam i njegov sluga. To što smo izloženi istim opasnostima još više nas zbližava – ozbiljno će senator, pokušavajući da sakrije suze. Idi sada, čedo moje, i neka te Bog štiti i vodi.
Brut je izašao iz sobe u ozbiljnom i odlučnom raspoloženju.
 
* * * * *
 
Prošlo je oko sat vremena od kako je Brut prošao kroz Kapeni kapiju. Došao je do mesta gde Apijev put preseca drugi drum i iznenada zastao. Počeo je da razgleda unaokolo pokušavajući da prepozna tri krčme među okolnim kućama. Sedeo je na ivici puta i pretvarao se da se igra nekim kamenčićima, a u stvari je stalno pažljivo razgledao vrata na okolnim kućama. Mnogi znaci mu nisu bili jasni i to ga je brinulo. Znao je da je u pitanju vladikina bezbednost i osećao je da gubi vreme.
Iznenada je ustao i radosno prišao raskrsnici. Pogled mu je pao na vrata na kojima je bila urezana slika velikog medveda koji je kandžom čvrsto držao koplje. Iz sledeće gostionice dopirali su bučni glasovi i smeh i to ga je osokolilo da priđe bliže. Iznenada je na vratima ugledao naslikanu veliku ribu. Bio je to delfin, čuveni delfin iz grčkog mita, koji je na leđima nosio legendarnog pesnika Ariona. Brut je vrlo dobro znao da to nije bila riba koju su hrišćani koristili kao svoj znak.
I baš kad je hteo da se udalji, primeti da ga iz kafanice gledaju neki ljudi i da su iznenada ućutali. Osetio je hladan znoj po čitavom telu, a potom neočekivano začuo bučan smeh i duboki glas koji ga poziva da uđe.
– Hej ti, mali, uđi unutra!
Brut se silno uplašio. Poželeo je da se okrene i trči koliko ga noge nose, ali u isto vreme je shvatio da bi takav potez samo pogoršao njegov položaj. Zato je skupio hrabrosti i odlučio da mirno uđe u krčmu, prikrivajući svoj strah izrazom staloženosti i pribranosti. Kad je ušao u prostoriju punu naroda, video je da su ljudi u krčmi gladijatori i da piju neko crno vino.
– Priđi bliže, ne plaši se! – zabrunda jedan od njih.
– Zašto bih se plašio? – ravnodušno će Brut koji je i usred sve te buke i galame mogao jasno da čuje jako i brzo lupanje svog srca.
– Zašto? – zagrme jedan čovek. – Zar se ne bojiš nas koji se borimo sa lavovima i medvedima? Je li moguće?!
– Ali, hvala Bogu, nisam ni lav ni medved! – srdačno se nasmeja Brut. – Zbog čega bih brinuo? – upita skrivajući svoj strah.
– Možda ne treba da brineš, ali mi se ne borimo samo protiv lavova i medveda, nego i jedan protiv drugoga! Na primer, evo danas ovaj moj prijatelj pije vino sa mnom, a sutra ćemo se boriti u Koloseumu. Jedan od nas, ili čak obojica, ćemo ostaviti život u areni. No to nas ne sprečava da pre okršaja budemo prijatelji!
Reci mi da li si ikad razmišljao o tome da postaneš gladijator? Znaš, tako možeš da zaradiš mnogo novca! Nije loš posao! – glasno se nasmeja gladijator i otpi gutljaj vina iz svoje čaše.
– Zašto to jadno dete ne ostaviš na miru! – prekide ga drugi gladijator. – Osim toga, nisi ga pozvao da uđe unutra da bi mu pričao ove priče, nego zbog nečeg drugog.
– Tačno! Reci mi, mladiću, šta si naumio da radiš u krčmi kod vučice?
Kad je čuo pitanje, Brut je pomislio da mu je srce stalo i da će se svakog trena onesvestiti. Ali prikupivši svu preostalu snagu i hrabrost, upita:
– Kako ste znali da idem baš tamo?
– Vidiš da sam pogodio! – uzbuđeno će gladijator, lupivši o sto svojom velikom pesnicom. – Eto, znao sam, a i reći ću ti kako sam pogodio. Vidiš, dok smo moj drug i ja pokušavali da odlučimo ko će da plati vino koje smo popili, pogledao sam napolje i primetio kako gledaš u onaj znak medveda. Nisi se zaustavio pred tim vratima, a hteo si da i pored ove krčme prođeš, pa sam tako shvatio da tražiš treću krčmu. Ali samo da znaš da je bez moje pomoći nećeš naći!
– A zašto? – šapatom će Brut, plašeći se da je njegov zadatak u opasnosti.
– Zato što sam pre neku noć bio tamo sa nekim svojim prijateljima – opušteno poče gladijator – i napravili smo takav darmar i stvorili takvu nevolju da nas vlasnik krčme više ne pušta da uđemo. Ali ne brini, osvetio sam se ja za to! Izvsdio sam nož i ogulio vučicu sa vrata tako da se više ne može prepoznati! To će ga naučiti pameti! Eto, na to sam mislio kad sam rekao da nećeš moći da nađeš krčmu bez moje pomoći. Tako si mi, mali prijatelju, pomogao da dobijem opkladu. Kad sam te video, pogodio sam šta tražiš, pa će zato moj drugar da plati ovo vino. A da bih te za to nagradio, pokazaću ti gde je krčma! – odlučno će gladijator pa uhvati Bruta za rame i zajedno s njim izađe napolje. Krčma koju tražiš je druga zgrada s tvoje desne strane – samouvereno će gladijator čim su se našli na ulici. – Pogledaj, još uvek se na vratima vide ogrebotine od mog noža. Idi sad i ako sutra ne ideš u školu, dođi na stadion da nas gledaš!
Gladijator se vratio svojim prijateljima i neotesanim igrama, a Brut je stajao sam na ulici i drhtao od straha. No to ga nije dugo držalo. Čim je došao k sebi, uvideo je da mora da završi posao zbog kojeg je tu. Brzo je otišao do zgrade koju mu je gladijator pokazao i stao pred ulaz. Odlučno i hrabro je ušao unutra. Prostorija je bila bučna i puna ljudi koje su služili dve žene i jedan muškarac. Niko nije obraćao pažnju na sirotog dečaka. Nije znao šta mu je činiti, pa je uznemireno pogledao jednu ženu koja je išla u njegovom pravcu i nosila poslužavnik pun prljavih sudova.
– Povrće je ovde – tiho joj reče u prolazu.
Žena je prošla pored njega i činilo mu se da zbog buke u krčmi ništa nije čula. Snuždeno je gledao za njom i odjednom ga je obuzeo silan strah. Osećao se kao da se pod otvara pod njim. Svi ti ljudi su mu odjednom bili previše glasni i izazivali su njegovu zbunjenost, a on se našao usred svega toga. Pitao se da li ga je žena uopšte čula, ili ga možda samo nije razumela. On joj je pogrešno dao neprocenjivi znak koji je za njihovog voljenog vladiku značio spasenje života. Može biti da ga nije razumela ili nije marila? Najgora mu je bila pomisao da je možda neprijatelju i izdajniku slučajno otkrio najvažniju tajnu lozinku. I dok je tako izbezumljeno razmišljao, iznenada vide da je žena otišla kod onog muškarca koji je služio mušterije, brzo mu nešto šapnula na uvo, a potom hitro otišla u kuhinju. Čovek je pažljivo pogledao Bruta, kao da ga odmerava, prišao mu i glasno ga upitao:
– Hej ti, mladiću, šta hoćeš?
Brut je osetio kako ga podilaze žmarci a kolena klecaju. Ali progutavši knedlu i prikupivši hrabrost, odgovori isprekidanim glasom:
– Došao sam da Vam kažem, ‘Povrće je ovde.’ Čovek je pogledao Bruta pravo u oči, kao da je pokušao da prodre kroz njih i da pročita njegove misli, a potom je odgovorio:
– U redu, onda ‘uđi i uzmi ga. Idemo u baštu.
Brut je osetio ogromno olakšanje. Kad je čuo očekivani odgovor, zapljusnula ga je bujica radosti. Idući odmah iza čoveka, stigao je u zadnje dvorište krčme a zatim su produžili u baštu. Čovek se iznenada okrenu prema njemu i strogo upita:
– Koje povrće je ovde?
Brut nije bio spreman za takvo pitanje. Radostan osmeh olakšanja koje je osetio samo trenutak ranije, smesta nestade s njegovog lica. Uplašio se i prebledeo, pitajući se da nije možda zaboravio nešto važno što mu je senator rekao. No videvši izbezumljeni izraz na njegovom licu i očigledno zadovoljan time što dečak nije mogao da odgovori, čovek se krišom nasmeši.
– Odlično, dečače! Ne treba da odgovaraš na ovo pitanje. Samo sam ga postavio da bi se uverio da si pravi glasnik, a ne uljez – zadovoljno će njegov vodič pokazujući prstom put kojim je Brut trebalo da krene. – Tamo ćeš naći Kalvovu kuću. Prva je s tvoje leve strane. Nije je teško naći.
Sad kada je znao da je na pravom mestu, Brut poče da trči iz sve snage. Bojao se da je zakasnio i da neće uspeti da na vreme preda poruku. Približavajući se Kalvovoj kući, oseti snažan miris sveže kože, a u isto vreme ugleda senku koja je, pri slaboj večernjoj svetlosti, koso padala preko dvorišta. Na glavnom ulazu je ćutke stajao jedan čovek. Kad mu je dečak pritrčao i stao pred njega, prekinuo je ćutanje i upitao:
– Šta hoćeš, mladiću?
Brut ga je pogledao pravo u oči i rekao:
– Petar i Pavle, apostoli.
Bio je to Kalv, trgovac kožom i on je dobro znao da ova lozinka može samo da znači da stiže poruka od velike važnosti, i to poruka o opasnosti. Istog trena je osetio kako ga po celom telu obliva hladan znoj, pa brzo reče:
– Pođi za mnom!
Brut i on se hitro popeše starim drvenim stepenicama i stigoše do jednog čistog hodnika na čijem su se kraju nalazila mala vrata. Kalv pokuca na njih i odmah uđe u odaju držeći Bruta za ruku.
Prostorija u koju su ušli bila je velika i zamračena i samo je malo kandilo treperavim plamičkom obasjavalo zidove i tavanicu. Brut priđe ljudima koje je nazirao u samom uglu sobe. Tek kad su mu se oči prilagodile na slabu svetlost, on prepozna vladiku. Sedeo je u uglu i razgovarao sa nekoliko ljudi. Činilo se da jedan od njih zapisuje nešto što mu episkop Dionisije diktira.
– Oh, oče! – uskliknuo Brut nemoćan da kaže išta više.
Sa ogromnim poštovanjem i radošću dečak pade na kolena pred vladikom i istog trena zaplaka. A onda je osetio ruku koja ga blagosilja krsnim znamenjem a zatim ga umirujuće miluje po glavi. To je zaista bio njegov voljeni vladika i dečak je odmah osetio da je na sigurnom.
Brut je nastavio da tiho plače, sve dok mu episkop Dionisije ne reče:
– Smiri se, dobro čedo moje. Plačeš li od radosti ili od tuge? Uzdaj se u Boga, Koji je stvorio i smeh i suze.
– Oče, šalje me gospodar – poče dečak kroz suze. Otkrio mi je gde se nalazite i poverio lozinke koje sam imao da kažem kako bi me naša braća prepoznala.
– To sigurno znači da donosiš važne vesti od Poplija. Šta je, dečače?
– Moj gospodar Vam poručuje da večeras ne idete na sabranje koje ste sazvali. Policija sve zna i planira da Vas uhapsi!
– Šta je sa ostalom braćom? – smireno upita episkop Dionisije.
– Ne brinite za njih, oče. Moj gospodar je uredio da svi budu na vreme obavešteni. Oče, nikad više ne smete ići u kamenolom Ancio. Senator je rekao da će se sledeće sabranje održati za tri dana u Kalistovoj katakombi.
Izgledalo je kao da je episkop Dionisije na trenutak negde drugde u mislima. Obraćajući se potom dvojici đakona koji su bili pored njega reče:
– Vidite, nevolje su počele. Još jednom se od Hristove Crkve traži da prolije krv za svoju veru.
– I proliće je, oče, kao što je uvek prolivala, ali će kroz ove progone postati još jača – odlučno će jedan od đakona.
– Da, sine moj, ali moramo se moliti da naša ljubav prema Bogu nikad ne ohladni u našim srcima i za to da budemo svi sposobni da izdržimo i iznesemo svoj krst kao što je to Gospod učinio. A ti, čedo, poče vladika ponovo se obraćajući Brutu – zašto ne sedneš i ne odmoriš se malo? Izgledaš tako umorno.
– O ne, oče, ne mogu! Moram brzo da se vratim kući u slučaju da sam im potreban, a i hteo bih da smirim roditelje koji me čekaju – ozbiljno će Brut. Sveti oče, blagoslovi mi da idem! – zamoli uzevši vladikinu desnicu u svoje krstoliko složene dlanove.
U redu, sine – reče episkop, nežno posmatrajući mladića. – Neka je Bog uvek sa tobom. Moj blagoslov svima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *