Црни флор

Питање:
Да ли је исправно носити црни флор (траку) у знак сећања на преминулог, мени се чини да је довољно носити тамнију одећу и да је далеко важније читати акатист, молитве, давати име за помињање, палити свеће, дати милостињу…
Ранко


Одговор:
Бог Ти помогао, драги брате, Црни флор или трака на реверу није никакав хришћански обичај. Господ Исус Христос је сажаљевао оне који су изгубили своје најмилије. Сажалио се на жену удовицу и вратио је у живот њеног јединца сина. Заплакао се над умрлим Лазарем. Међутим, како се треба односити према смрти, лепу поуку пружа Свети апостол Павле, који поручује Солуњанима: „Нећемо, пак, браћо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су уснули у Исусу довести с Њим“ (4, 13-14) . Облачење црне (тамне) одеће, пре свега код жена, а пуштање браде код мушкараца, за одређено време, пре је знак онима који долазе у додир са ожалошћеним, него само изражавање жалости. Кад неко на себи носи видљив знак жалости, онда они који такве особе сусрећу, треба да имају примерено понашање, да не би случајно или из непажње повредили осећање жалости због губитка вољене особе. У црквеном, брачном праву је била обавеза удовичке црнине, која је трајала девет месеци. То је због тога, ако жена удовица роди дете пре истека девет месеци од упокојења мужа, умрли је уписиван као законити отац детета.
Свакако да ни црна одећа, ни флор ма колике ширине или необријана брада, нису стварни показатељи односа породице са својим упокојеним чланом. Као што Црква не престаје да брине о сваком свом упокојеном чеду и врши молитве за њих у одређене дане, тако су и сродници дужни да у тим црквеним молитвама учествују. Смрт хришћана оглашавају црквена звона, одмах се врши помен и до погреба чита се Псалтир. Опелом се умрли испраћа до гробља, а у трећи, девети и четрдесети дан по смрти врше се парастоси, затим полугодишњи и годишњи парастоси, као и о васељенским задушницама. Љубав према нашим драгим покојницима изражаваћемо најбоље ако се за њих непрестано будемо молили Богу, за њихову душу палили воштанице и у име њихово чинили добра дела, „за душу“, отуда и реч задужбина. На свакој Светој литургији, свештеник на проскомидији вади честице за здравље живих и покој душа уснулих чланова Цркве. Те честице се стављају близу Агнеца, који представља Христа, а после причешћа верника свештеник те честице сједињује са Крвљу Христовом. Дакле, нема бољег начина да се молимо и поштујемо своје покојнике, од давања свештенику наших читуља, да за наше покојнике извади честице.
У породичним молитвеницима постоје и молитве за покојнике, па се тако можемо и у својим свакодневним молитвама сећати наших драгих покојника. Уосталом, сви смо пред Богом живи, јер Бог није Бог мртвих, већ живих (Лука 20, 38) . Упокој, Господе, у вери почивше! Мир Ти и радост у Христу Исусу.
о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *