ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИJАСПОРОМ

 

ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА
НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ
 
ГЛАВА II
 
КРИТИКА ГРЧКЕ ТЕОРИЈЕ О ЈУРИСДИКЦИЈИ НАД ДИАСПОРОМ
 
1. Шта кажу канони?
 
У православној Цркви канонско и општеобавезно значење има само то, што је сагласно са канонима, укљученим у православни кодекс, који је био завршен у време Цариградског патријарха Фотија I (883 г.) Заштитници власти Цариградске патријаршије над целом православном диаспором позивају се како у званичним актима црквене власти, тако и у новинарским чланцима на три канона Васељенских Сабора и то а) на 2 правило II Васељенског, Цариградског Сабора, б) на 8 правило III Васељенског, Ефеског Сабора и, напослетку, в) на 28 правило IV Васељенског, Халкидонског Сабора.
а) “У другом правилу II Васељенског Сабора пише п. Мелетије у гореспоменутом писму м. Антонију (од 5. VII. 1927. број 1551, Pantainos, 1927, број 29, страна 514-516), читамо: “Епископи да не простиру власт своју преко своје дијецезе на туђе цркве, те да не заметају цркава… Ако нису позвани, епископи нека не прелазе граница своје дијецезе ради рукополагања или ради другог каквог посла, који се црквене управе тиче. Кад се очува у пуноћи изложено правило о дијецезама, јасно је да ће, као што је установљено у Никеји, свима пословима сваке поједине митрополије управљати сабор дотичне митрополије”.
“На основу овог правила, чини одавде закључак п. Мелетије, ви, као архијереји руске цркве, немате право, да се, као канонски синод, умешате у епископску јурисдикцију ван граница ваше цркве”.
Допустимо за један тренутак, да се наведена од п. Мелетија места односе на наше питање и говоре о православној диаспори. Шта одавде следује? Само то, што православна црква уопште не може да има спољашњу мисију, када се мисионерска територија (partes infidelium) налази ван граница православних аутокефалних цркава. И сама Цариградска црква, као и Римска, не би имала права на мисију, јер правило не даје им ма какав изузетан положај у томе погледу. Али то би значило негирати свештену заповест самог Основаоца Цркве апостолима и у њиховом лицу свима епископима: “Идите, дакле, и научите све народе” (Мат. 28, 19; Мр. 16, 15). Међутим та је заповест jus divinum, ca којим ни један канон не може да буде у противречности.
Јасно је, дакле, да у тумачењу п. Мелетија није све у реду, и у чему је ствар, одмах ћемо видети, чим прочитамо то правило у целини. Онда видећемо да све, што је навео из текста правила п. Мелетије, нeмa односа према питању о диаспори, јер све то говори само у узајамним односима аутокефалних дијецезалних цркава, док ту једину реченицу у правилу, која баш говори о диаспори, он је, ван сумње, случајно, изоставио. Наиме на крају правила читамо: “А оне цркве, који су међу варварским народима, имаћe ce управљати по отачаском обичају, који се досада чувао”.
На тај начин све, што је раније правило говорило о јурисдикцији у самим диецезама, не односи се на територију “међу варварским народима”, т. ј. на диаспору. Овде не важе одредбе правила о чувању граница црквених дијецеза, него важи “отачаски обичај”. Какав је тај обичај? To je ред, који је постајао у цркви у апостолско доба, кад она још није била подељена на обласне цркве и кад је сваки од апостола имао јурисдикцију у целој цркви. Због тога и сада право и обавезу мисије in partibus infidelium имају све аутокефалне цркве, док на тим територијама неће бити организиране нове аутокефалне цркве.
Тако разумеју то правило и канонски коментатори старог времена и ауторитетне нове канонисте.
Тако Јован Зонара указује да према овоме правилу, као и другим (14 апост., 6 и 7 пр. I Вас. сабора) епископи не могу да прошире своју власт на другу митрополију, него у свакој земљи треба да управља обласни сабор, и затим додаје:
“А пошто су онда код варварских народа постојале цркве верних, где, можда, није било толико епископа, да би их било доста за сабор, или постојала је неопходност, ако је тамо био неки, који се одликовао красноречјем, да он често посећује и епархије других епископа, да наставља оне, који примају веру, и њих утврди у њој, Свети сабор дозволио је да важи и за будуће време тај обичај, који се код њих досада чувао” (Ат. Синт. II, 170-171).
Исто буквално понавља и Тодор Ваљсамон и додаје, да је то дозвољено упркос другим канонима услед практичне неопходности и да тај канон дозвољава у циљу црквене икономије присаједињавати цркве, које се налазе код незнабожаца, к другим црквама (Ат. Синт. II, 171, 172).
“Оне цркве, које су се налазиле ван граница римске државе, пише еп. Никодим Милаш, биле су малобројне, да саставе једну дијецезу, и зато о њима ништа особитога сабор не одређује, него оставља да се управљају по пређашњем начину, на име, или да остану потчињене појединим дијецезалним или епархијским епископима, као, на пример, што је Абисинија потчињена била александријским епископима, или да се управљају самостално, не зависећи од једног или другог прво-епископа” (Правило с тумачењима, I, 245 – 246).
Видимо дакле, да правило не само не забрањује аутокефалним црквама слати своје епископе у диаспору, него изречно то дозвољава.
б) У 8 правилу III Васељенског сабора п. Мелетије и други заштитници грчких претензија обраћају пажњу на следеће речи тог правила:
“Да никакав од најбогољубезнејшијих епископа не заузимље другу митрополију (грчки: “епархију”), која није била одавно и од самог почетка под његовом или његових предшаственика руком, а ако је који заузео другу митрополију и насилно је себи присвојио, нека је поврати”.
Одавде Грци чине закључак, да аутокефалне цркве, осим цариградске, немају права да шаљу епископе ван државних граница своје народности, јер те земље нису биле од самог почетка под њиховом руком.
Али доста је само прочитати цело правило да би смо видели, да оно нема односа према нашем питању. Оно тежи, да заштити независност једне аутокефалне цркве (Кипарске митрополије) од друге, исто тако аутокефалне цркве – Антиохиске, која је чинила покушаје да прву себи потчини, т. ј. говори о узајамном односу аутокефалних цркава, а не говори о односу аутокефалних цркава према области мисије или диаспоре. Тако разумеју то правило и сви канонски коментатори, који га односе према црквама унутра Грчко-римске империје, а не према варварским народима, о којима говоре, на пр. споменуто 2 правило Цариградског сабора или 28 правило сабора Халкидонског. Зонара и Ваљсамон указују да је поводом за антиохијске претензије било државно устројство Византиске империје, према коме грађански начелник Кипра био је потчињен начелнику Антиохиског или Восточног екзархата (дијецезе) и Ваљсамон, како у почетку, тако и на крају свог тумачења, подвлачи, да се питање тиче цркава унутра империје (Ат. Синт. II, 204, 206).
Чак ако би смо и проширили дејство овог правила на диаспору, теорија п. Мелетија не би нашла овде за себе никакве потпоре, него чак и тешку осуду. Правило не допушта никаквих изузетака ни за какву цркву, у том броју и цариградску, о којој оно и уопште не спомиње. Због тога ти јерарси, који хоће да искористе цркву, као оруђе својих политичких панјелинистичких планова, морају применити и к себи речи правила: “Који је узео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вређају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост светске власти и да нерасудно не изгубимо по малу ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, Освободилац свију људи”. Нема сумње да, на пр., епархије С. Американска, Естонска, Финска никад нису биле под влашћу Цариградске Патријаршије, пошто су оне основане од цркве Руске.
в) Главну основу за своју теорију о диаспори Грци виде у 28 правилу Халкидонског сабора. Правило говори о привилегијама Цариградске цркве. Оно се позива на 3 правило II Васељенског сабора, које је дало иста права части Цариграду, као и Риму, и затим даје Цариграду и привилегије власти: “Према томе сами митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи код варварских (народа?) у реченим диецезама биће постављени од реченог најсветијега престола најсветије цариградске цркве; т. ј. сваки ће митрополит речених диецеза са епископима митрополије постављати епископе у митрополији, као што у божанственим правилима прописано, а митрополите речених дијецеза, као што је казано, постављаће цариградски архиепископ, пошто се по обичају изведе односни избор и о истом он буде извештен”. Католички писци оспоравају ауторитет тог правила, као непризнатог од Римске цркве, a y последње доба они су почели доказивати, да је то правило, и особито пасус у њему, који говори о варварским земљама или народима, фалсификат.[1]
Нећемо да улазимо у то питање, које је доста разбистрено од православних канониста.[2] Римска црква је сада потпуно одељена од православне и њен однос према томе правилу нема за нас значења. Што се тиче фалсификата, то се тврђење опровргава већ том борбом, коју су водиле римски папе, почев од Лава I, против тог правила, као неправилно донетог, али аутентичног. Чак и сами садржај правила, које говори не само о повластицама Цариграда, него и о битним ограничењима тих повластица, које Цариград већ је добио via facti (на име лишење цариградског архиепископа права постављати епископе у другим митрополијама Цариградске Патријаршије и саме митрополите без претходног избора од епископа митрополије), доказује погрешност теорије фалсификата. Fecit cui prodest, a цариградски архиепископ није добио никакве користи од ограничења те власти, коју је он фактички већ имао.
He можемо да гледамо као интерполацију ни речи о варварским народима само на том основу, што акта Халкидонског сабора и посланица п. Анатолија и 183 епископа папи Лаву не спомињу то питање. Ћутање тих докумената објашњава се друкчије – том околношћу, да то питање тада није имало велике важности и само 28 халкидонско правило узгред спомиње о њему, изгледа, више због своје везе са 2 правилом II Васељенског сабора, него због практичких мотива.
Ма да морамо признати 28 правило као аутентично и ауторитетно, ипак никако не можемо да нађемо у њему тај смисао, који су нашли тамо нови грчки канонисти.
Пре свега морамо да појаснимо, што наиме разуме правило под варварима или иноплеменицима, код којих Цариградски престо може да стави епископе. Реч о ὁ βάρβαρος y Новом Завету означује сваког човека, који не говори грчки (I Кор. 14, 11; Римљ. 1, 14), ма да он живи у границама империје. Дела Апостолска називају варварима (28, 2 и 4) становнике Мелита (Малте) римске поданике, пошто су они говорили на пунијском језику.[3] У грчко-римској империји Грци су називали тако Персијанце и Тракијце.[4] У множини реч “варвари” или “варварски народи” означавалa је пре свега народе ван империје, као непријатељске силе (Codex Just. XII, 36, 9 и 39 пр. карт. сабора по лат. тексту, изд. Lauchert, p. 169), али могла је означавати и негрчке народе, који су живели у границама империје. (Сократ, IV, 33, Migne 67, 551-554; Созомен, VI, 37, Migne 67, 1404-1404 и др.) На послетку за означавање свих територија ван граница грчко-римске империје употребљавали су реч τὸ βαρβαρικὸν (т. ј. μέρος) или barbaricum.[5] У таквом смислу налазимо, на пр., ту реч у 52 (63) правилу Картагенског сабора, где се говори да се Мауретанија налази “на крају Африке и близу варварског (света)” – “τῷ βαρβαρικῷ παράκειται.” 28 халкидонско правило каже: “ἔτι δὲ καὶ τοὺς ἐν τοῖς βαρβαρικõις ἐπισκόπους τῶν προειρημένων διοικήσεων.”
Видимо, дакле, да у халкидонском правилу постоји само придев “варварски” али нема именице, коју тај придев одређује. Ипак због везе тог правила са другим правилом II Васељенског сабора, треба мислити овде исту именицу, коју налазимо тамо, т. ј. – “ἔϑνος” – народ. На тај начин 28 халкидонско правило, за разлику од 52 правила картагенског, не говори о свим територијама ван грко-римске државе уопште, него говори о варварским народима, који су могли живети и у границама државе и, што је најважније, не говори о свим варварским народима уопште, него говори о варварским народима само у границама “речених дијецеза”, т. ј. Понта, Азије и Тракије. И те две речи речених дијецеза”, до темеља руше ту вавилонску кулу, коју граде на халкидонском правилу Грци.
Због чега правило даје Цариграду право постављати епископе код варвара само у овим диецезама? Само због тога, што је оно потчинило те дијецезе Цариграду. Патријаршије су се јавиле услед прилагођавања црквеног делења према делењу грчко-римске државе на дијецезе или екзархате. Понт, Азија и Тракија у тој држави састављали су дијецезе, које су и у црквеном погледу имале аутокефалију и уопште исти црквени ранг, као што и друге дијецезе, Александрија и Антиохија, о чему говори већ 2 правило II Васељенског сабора.
“Александријски епископ, гласи правило, нека управља оним црквама, које су у Египту, источни епископи нека воде старања о Истоку, уз очување повластица, признаних никејским правилима Антиохијској цркви, епископи азијске дијецезе нека воде старање само о Азији, епископи понтијски само у Понту, тракијски ће управљати само y Тракији… Свима пословима поједине митрополије управљаће сабор митрополије, као што је установљено у Никеји”…
lmplicite исто је установљено у погледу тих дијецеза већ у 6 правилу Никејског сабора, које каже: “Исто тако и у Антиохији и у другим митрополијама нека се чувају повластице цркава”.
Када су се у V веку црквене дијецезе, за разлику од грађанских, почеле називати патријаршије, тај наслов добиле су и дијецезе Понта, Азије и Тракије. На пр. црквени историчар Евагрије пише о азијској дијецези да је митрополит те дијецезе био лишен патријаршијских права само на Халкидонском сабору (Ист. цркве, III. 6. Migne, 86, II, 2610, A).
Као аутокефалне, те дијецезалне цркве имале су право самостално водити послове спољашње мисије, у том броју и код варварских народа, који су живели близу њихових граница, и уопште имале су припадајуће само аутокефалним црквама право ставити епископе тамо, где они нису раније постојали, како каже Синтагма Властарова (Е, 11, Ат. Синтагма, VI, 253). И II Васељенски сабор, као што смо видели, забрањујући дијецезалним митрополитима, да шаљу епископе ван своје дијецезе, дозволио је њима то за мисионерске области, где, услед малобројности епископа, није било могуће применити 34 апостолско правило о самоуправи цркве сваког народа сабором својих епископа. Црквена историја сведочи, да су поглавари дијецеза искоришћавали то своје право у погледу мисије. На пр. поглавар Понтијске дијецезе Леонтије, митрополит Кесарије Кападокијске, поставио је за епископа у јерменској Григорија Просветитеља, поглавари Азијске дијецезе христианизирали су неке народе на обали Црног мора и т. д. Међутим пре Халкидонског сабора Цариградски епископ није имао тих права дијецезалног поглавара. De facto он је имао велику власт. Он је посвећивао не само митрополите, него и епископе у суседним дијецезама, судио их и водио енергичну мисију између суседних варварских народа. Али та власт није имала за себе канонске основе. Слично Јерусалимском епископу на I васељенском сабору (пр. 7), Цариградски епископ добио је на другом Васељенском сабору (пр. 3) само повластице части, а не власти. De jure, осим престонице, он није имао своје области, јер и сами Цариград улазио је у Тракијску дијецезу, услед чега митрополит те дијецезе у Ираклији хиротонисао је цариградског епископа.[6]
Халкидонски сабор успоставио је и de jure равнотежу између повластица части и повластица власти епископа престонице. Правила 9 и 17 дају цариградском епископу иста судска права, као и дијецезалним митрополитима, а правило 28 даје му и независну територију, потчињавајући му митрополите понтијске, азијске и тракијске дијецезе.
У вези са тиме Цариградски епископ добије и права у погледу мисије. Митрополити трију дијецеза, пошто су изгубили своја аутокефална права у корист цариградског епископа, изгубили су и везано са аутокефалијом право слободно ставити епископе код варварских народа. Сада је то право прешло томе јерарху, коме су прешла и сва остала аутокефална права тих цркава ” – епископу цариградском, и због тога IV Васељенски сабор, мењајући одредбу II Васељенског сабора у томе погледу, каже:
“Епископи код варварских (народа) у реченим дијецезама биће постављени од најсветијег престола најсветије цариградске цркве”.
На тај начин у ствари цариградска црква добила је на основу 28 правила Халкидонског сабора нова права у погледу диаспоре, али та су права била нова само за цариградску цркву, а не за друге аутокефалне цркве, које су већ давно та права имале. Халкидонски сабор није дао цариградској цркви никаквог искључивог права у погледу диаспоре, нити је лишио друге аутокефалне цркве њихових права у томе погледу. Он чак ниуколико није ограничио та њихова права, а само је лишио тих права три цркве, које су изгубиле своју аутокефалију и пренео је та права, пренео баш у томе обиму, у којем су ове три цркве та права имале, на цркву цариградску.
Да ствар стоји баш тако, о томе сведоче како ауторитетни канонски коментатори, тако и читава историја православне мисије, почињујући од 451 године – године Халкидонског сабора до 1922 г., кад је п. Мелетије почео уводити у живот новоизмишљену теорију о потчинењу целе диаспоре Цариграду.
Да 28 правило само предаје Цариграду права у погледу диаспоре, која су раније припадала понтијској, азијској и тракијској дијецезалним црквама, а сасвим не даје му искључиве јурисдикције над диаспором, у томе су сагласна сва три канонска коментатора, и Ваљсамон не слаже се са претходним коментаторима само у одређивању граница тракијске дијецезе.
“Цариградском епископу, пише Јован Зонара, предаје се и хиротонија епископа код варварских народа, који су у реченим дијецезама, какви су Алани и Роси, јер (γαρ) први граниче са понтијском дијецезом, а Роси – са тракијском” (Ат. Синт. II, 283).
“Епископу Цариграда потчињавају се, пише Аристин, само митрополити Понта, Азије и Тракије и од њега добијају хиротонију, а такође и епископи варвара у овим дијецезама, јер дијецеза Македоније и Илирика и Тесалије и Атике и Пелопонеса и читавог Епира и (варварских) народа у њему била је тада под влашћу римског епископа” (Ат. Синт. II, 286; Крмчаја, гл. 13, изд. 1816 г., лист 73).
“Епископије код варвара, пише Ваљсамон, то су Аланија, Росија и друге, јер Алани су понтијске дијецезе, а Роси тракијске” (Ат. Синт. II. 285).
У Синтагми Матије Властара читамо:
“Епископу Цариграда дозвољено је хиротонисати и епископе код варварских народа, пограничних са подчињеним му дијецезама, какви су Алани и Роси, јер први граниче са понтијском, а други са тракијском дијецезом” (Е, 11; Ат. Синт. VI, 257). Видимо, дакле, да сви ови стари ауторитетни коментатори тврде, да је халкидонски сабор дао Цариградском епископу само то право у погледу диаспоре, које је припадало пре тог сабора дијецезама Понта, Азије и Тракије, т. ј. Право слати епископе за диаспору само пограничних са тим дијецезама територија, а Зонара и Аристин осим тога указују, да чак на Балканском полуострву право слати епископе за диаспору у свима провинцијама, осим Тракије, припадало је не цариградском епископу, него епископу римском.
У самом извору позитивног права Цариградске Патријаршије – Пидалиону нема ништа повољног за нове претензије Цариграда. Специално 28 халкидонско правило овде има исто тумачење, као што и код споменутих канонских коментатора, као и 2 правило II Васељенског сабора (Изд. у Закинфу, 1864, стр. 157 и 207-209; изд. у Атини 1908, стр. 161 и 207-209).
Потпуно су сагласни са старим коментаторима и с Пидалионом и нови ауторитетни тумачи, на пр. еп. Јован Смоленски, еп. Никодим Милаш.
У својем раду: “Опытъ курса церковнаго законовѣдѣнiя” (С-Петербургъ, 1851, стр. 500) еп. Јован тако описује канонску управу диаспоре.
“У организацији нових цркава код незнабожачких народа узимали су активно учешће пастири главних цркава, који су слали њима проповеднике, хиротонисали пресвитере и епископе и узимали у своју надлежност њихове послове. Уопште од какве цркве иноплеменици примали су кршћење, од те су цркве они примали и јерархију и административни ред. Јер нове цркве, разуме се, нису могле одмах завести тврди ред у својој управи.”
Еп. Никодим Милаш у својим “Правилима с тумачењима” (I, 309) наводи у коментару 28 халкидонског правила споменуте речи Ваљсамона и говори само о праву Цариграда слати епископе тим народима, који су од њега примили хришћанство, али нема ни појма о неком искључивом праву Цариграда у погледу целе православне диаспоре, које не би имале остале аутокефалне цркве. Нема о томе појма ни један од многобројних ауторитетних канониста, чији су радови наштампани у православном Corpus juris canonici – у Атинској Синтагми. А све то непобитно доказује да та грчка теорија није израз правосладне свести, није православна теорија, него је створена ad hoc ca политичким циљевима, модернистичка теорија противна основама канонског и чак божанског права.
Ако ми сада од канона и канонских зборника пређемо на историју, видећемо да су свагда и свуда, како пре издања 28 Халкидонског правила, тако и после тога издања све аутокефалне цркве имале право и обавезу мисије ван својих граница и граница других аутокефалних цркава и заједно са тиме право назначивати у своје мисионерске земље своје епископе и никад ни на једном сабору то право није било од њих одузето. Тако Римска црква назначавала је епископе in partes infidelium целе Европе, осим земаља Тракијске дијецезе, Александријска – у земље, које су лежале к југу од Египта, Антиохијска – на Истоку – у Иверији, Персији, Арменији, Месопотамији и т. д. Ако су понекад неке цркве то правило губиле у неким територијама, то сасвим не “на основу неких искључивих права Цариграда, већ у име права на аутокефалију сваког народа, на основу 34 апостолског правила, т. ј. када су се код нових цркава јављали канонски услови, потребни за њихову самоуправу. Тако су изгубиле то право Антиохијска црква у Иверији, Персији и Арменији, Цариградска црква – у Русији, Србији, Бугарској и т. д.
Ако би у ствари Халкидонски сабор дао Цариградској цркви права над целом диаспором, његова јурисдикција морала би да се после тог сабора прошири на све територије ван осталих аутокефалних цркава у читавом свету. У ствари територија диаспоре, која је била под јурисдикцијом те цркве после Халкидонског сабора, била је врло незнатна. Имајући у Европи само једну Тракијску дијецезу (Илирик био је потчињен Цариграду само од 732 г.), Цариград могао је постављати епископе само код тих, већином словенских, народа, који су граничили са овом дијецезом. У време Јустинијана I Цариградском епископу била су потчињена само два епископа диаспоре, – епископ Мале Скитије са катедром у г. Томи и епископ Исаврије у Азијској дијецези, са катедром у Исавропољу (Cod. I, III, 36; Номок. XIV тит. I, 20; VIII, 1, – Ат. Синт. I, 57, 144; Крмчија, гл. 44, изд. 1816 г., лист 34). На Балканском полуострву јурисдикцја Цариграда у току готово три века била је ограничена источним делом тог полуострва – до Сердике, т. ј. Софије[7]. Да у то време нико чак није ни мислио о искључивим правима Цариграда у погледу диаспоре, доказује тај факат, да је Јустинијан по истеку само 84 г. после Халкидонског сабора оснивао аутокефалну архијепископију Прве Јустинијане без ма каквих протеста од стране Цариградских патријараха, поглавито, са циљем уређења црквених послова код пограничних империји варварских народа. Блаженим архијепископима Прве Јустинијане били су потчињени епископи Средоземне Дакије, Дакије Рипенсијске, Превaлеје и Дарданије и Горне Мизије (Nov. 11 и 131 сар. 2, 3, 4; Номок ХIV тит. I, 5 – Ат. Синт. I, 42, 44; Синт. Власт. Е, II – Ат. Синт. VI, 259; Basil. V, III, 4, изд. Хејмбаха, I, 134). На тај начин ова је архијепископија укључила у своје границе не само територију садашње Југославије и Албаније, него и западни део садашње Бугарске. Основана 535 године XI новелом Јустинијана та архијепископија није била потчињена Цариграду, него с почетка је била аутокефална а од 545 г. била је потчињена Римској цркви 131 новелом Јустинијана[8]. Када је почетком VII века та архијепископија била поништена због сеобе словенских народа, право постављати епископе код суседних народа прешло је не Цариграду, него митрополитима пограничних словенским народима градова, који су искористили борбу између Првог и Другог Рима за учвршћивање своје независности. Тако Митрополија Филипска оснивала је за Словене епископију Великују, и епископију за племе Смољена, Солунска митрополија оснивала је епископију Сервија и другу за племе Другувита, Лариска митрополија установила је епископије Језеро и Радовиште за Словене у Јелади, Тесалији и Епиру[9]. He можеме допустити да су ови митрополити имали јурисдикцију над диаспором у име Цариграда, као његови делегати, јер у то време све гореспоменуте митрополије нису улазиле у опсег Цариградске Патријаршије.
Као што смо видели, Зонара и Аристин сведоче да су тада Македонија, Тесалија, Јелада, Пелопонес, Епир и Илирик били потчињени епископу Рима. Ако Ваљсамон (Ат. Синт. II, 285) и, понављајући га, Властар (Е, 11, А. Синт. VI, 257) кажу, да је територија Тракијске дијецезе долазила до Дирахија, они говоре о времену после 732 г., када је Лав Исавријски одузео од Рима Илирик.
Напослетку најстарији спискови епархија Цариградске Патријаршије Де Боора[10], Лава Мудрог[11], Нила Доксопатора[12] сведоче да је власт Патријаршије само мало прелазила границе империје, и да је њој био потчињен само мали део диаспоре тога доба. Додуше први списак спомиње читаву Готску митрополију са 8 епархија, али историјска критика доказала је, да, ако би смо однели тај списак према VIII веку, а не каснијем времену, у њему треба видети само Цариградски пројекат, а не стварност. Списак Лава на 62 месту спомиње и Русију, о којој, као што смо видели, спомињу и канонски коментатори у тумачењу 28 правила Халкидонског сабора, али у првом случају имамо каснију интерполацију, a y другом – очигледни анахронизам и 28 халкидонско правило само по себи не даје права Цариграду за власт над Руском црквом[13].
Ако се у другој половини IX века власт Цариграда над диаспором проширила, то је било читавих четири века касније халкидонског сабора и ван сваке везе са његовим 28 правилом.
И историја православне мисије у најновије време доказује, да ни цариградска Црква није видела у 28 правилу ма какву своју искључиву привилегију у погледу диаспоре. Руска Црква раширила је православну веру у Америци, Кини, Јапану, Урмији, имала је те мисије под својом влашћу, слала је тамо епископе, организовала епархије без ма каквих протеста са стране Цариграда. И, можда, најбоље доказује неистинитост своје теорије о искључивој јурисдикцији Цариграда над диаспором сам аутор те теорије п. Мелетије, који, као патријарх Александријски, већ је поставио неколико нових епископа за диаспору ван граница своје Патријаршије, – у Јоханесбург за ЈужнуАфрику, у Аксум (Адис-Абебу) за Абисинију, у Хартум за Нубију, у Картаген за Мауретанију.[14] Дакле на пракси теорија значи, да право мисије имају само Грци и немају све друге православне народности. To je само нова модификација теорије, која је постојала већ у доба св. Кирила и Методија, да Реч Божију можемо читати само на једном од три језика – грчком, латинском и јеврејском.
 
2. Црквена икономија
 
Прелазимо на питање о диаспори са гледишта црквене икономије. Из тога факта, што досада диаспора није припадала једној Цариградској цркви и што за то нема никакве основе у канонима, још не следује, да тако мора бити и у будуће. До душе, тешке прилике у православном свету, недостатак реда и мира у узајамним односима аутокефалних цркава изнуђавају, да се покрене питање о некој новој регулацији тих односа, што делом спада и у задатак скупова представника православних цркава. И сам Цариградски патријарх у својој посланици од 3, V, 1931 патријарху Српском поводом питања о црквеној јурисдикцији над православнима у Угарској (бр. 1200) тврди, да потчињење целе диаспоре Цариграду “налаже сам интерес одржања хармонијског односа између сестара цркава”.
Али ни тај аргуменат не може да издржи ни саме лаке критике. Пре свега потчињење целе диаспоре Цариградском патријарху не значи ништа друго, но лишење свих осталих цркава, осим Цариградска права мисије, што није сагласно чак са божанским правом, са заповести самог Основаоца Цркве својим апостолима, a у њиховом лицу и свим епископима о научењу свих народа. Разуме се и за ту божанствену мисију, као и за сваки рад у цркви (Двукратн. 7), потребан је ред и систем, због чега руководство мисијом обично припадало је у аутокефалним црквама централној власти тих цркава, али одавде следује само то, да православне цркве на скуповима својих представника и преко делегата и посланица морају да се споразумеју у погледу распредељивања између себе мисионерских области и послова, али никако не следује, да оне могу да то своје право и свештену обавезу предаду једној – Цариградској цркви.
И треба признати да баш Цариградска Црква има најмање услова за успешно остварење мисионерских задатака, о чему сведочи већ тај факат, да се у последњим вековима њена властита територија не само да се не проширава, него стално смањује. И сада још Патријаршији прети опасност, да она изгуби Албанију и Додеканез, чију аутокефалију траже Албанска влада и Мусолини.
Историја хришћанске мисије доказује да су највеће успехе у погледу ширења хришћанства имале велике цркве, цркве великих народа, којима су стајала на расположењу велика духовна и материјална средства и помоћ великих држава. Такве су биле римска, руска, a у старо време александријска, антиохијска и цариградска. Али садашња цариградска црква – то је само слаба сенка своје старе величине. Највећи успех мисија може да има само између припадника исте народности, али цариградска припада малобројној грчкој народности. Она не само не може да рачуна на ма какву помоћ са стране те државе, у којој се налази, него у својој црквеној делатности много је везана турском владом, која, вођена начелима турског шовинизма, не допушта никакве енергичне акције са стране патријаршије. Готово све православно становништво истерано је из Турске, тако да у границама државе број потчињених патријаршији верника не надмашује неку стотину хиљада. Нема сада ни великог града св. Константина, о којем говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда, а постоји турска варош Стамбул, која је чак у Турској изгубила положај престонице. Патријарх цариградски не само да је изгубио своју титулу и права етнарха, него му се оспорава и сама титула патријарха, и крајем 1930 г. турске су власти званично објавиле, да у Стамбулу не постоји “рум-патрикхане”, т. ј. грчки патријарх, него постоји само “рум-башпапазлик”, т. ј. грчки поглавица попова, који нема никакве власти, чак ни чисто религијске ван границе Турске републике.[15]
Чак и постојање саме патријаршије било је, а делом још и јесте, под знаком питања и само интервенција хришћанских држава, поглавито Енглеске на Лозанској конференцији, није дала могућности, да план поништења патријаршије буде остварен, што је изазвало велико незадовољство националистичке турске владе, која и сада чека само повољне прилике за остварење те своје намере.[16]
Изнуђена, да се измири, ма да привремено, са постојањем патријаршије у Цариграду, Турска влада на сваки начин смета њену активност и бори се против свега, што би могло повећати њезин значај. План сазива Васељенског сабора у Цариграду није могао да буде остварен баш због решења Турске владе, која је забранила долазак у Цариград иностраних јерараха. Због истог разлога Припремна комисија за Васељенски сабор састала се на Атону, где ће бити и Просинод. Нерадо гледа Турска влада и на односе патријаршије са њезиним деловима ван границе Турске и понекад предузима мере против њих. Чак и саме грчке цркве решиле су 1908 г., да грчка диаспора мора бити потчињена Атинском Синоду, а не Цариградском патријарху, а тада је положај патријаршије био још много повољнији но сада, и ако је 1912 г. п. Мелетије дао други правац послу, он је то учинио само за то, што је то било потребно за остварење његових планова у погледу словенске, румунске и арапске диаспоре, јер је Цариград још и досада делом сачувао своје старо очарање у православном свету. Да ствар стоји наиме тако, доказује тај већ споменути факат, што баш сам Мелетије сада шаље за грчку диаспору независне од Цариграда епископе.
О слабости Цариградске мисије чак усред грчке диаспоре сведоче велики нереди, који су имали место у Америци после потчинења те мисије Цариграду. 1922 г. Овде је водио агитацију против Цариграда митрополит Смирне, 1924 овде је организовао независну од Цариграда грчку цркву митрополит халдејски Василије Комбопуло, a 1925 почео је борбу са Цариградом митрополит Наплуса Пантелеимон (Јерусалимски патриархат) и т. д.
Али ако Цариградска патријаршија не може да створи ред чак ни код диаспоре своје грчке народности, како се могу њој поверити и cвe друге народности?
Чак и у самој патријаршији грчка хегемонија изазива протесте и нереде, и раскол Пале Евтимија постоји још и сада.[17]
Још веће нереде изазива та грчка црквена хегемонија у другим источним патријаршијама. У Александријској патријаршији после великих нереда египатска влада изнудила је п. Мелетија да хиротонише 1. 1. 1928 у Каиру за сирско становништво митрополита Николаја Абдалаха.[18] У Антиохијској и у Јерусалимској патријаршији још и сада иде огорчена борба за патријаршиски трон између кандидата грчке мањине и арапске већине тако да је и овде могућа нова шизма.[19]
На тај начин правилно решење питања о православној диаспори треба тражити не у потчињењу те диаспоре Цариграду, него у другом правцу. Док нема могућности организовати у мисионерским земљама нове аутокефалне цркве на териториалном начелу, које је питање (ма да на неправилан начин) већ покренуто у Америци,[20] православне мисије морају, да по завету Основаоца цркве, уче народе, т. ј. да имају национални карактер. А за питање о јурисдикцији над словенском диаспором потребан је помесни сабор словенских и румунских цркава, под председништвом Српског патријарха (услед политичког положаја у Русији), а нису потребне међуправославне комисије и просиноди са својом вештачки створеном грчком хегемонијом. Како су Грци решили 1908 г. питање о грчкој диаспори узајамним преговорима, не мешајући у то питање словене, тако морају поступити и словенске цркве у погледу словенске диаспоре. Искуство је доказало да грчки политичари и у црквену област уносе девизе светске политике: divide et impera, jep duobus litigantibas tertius gaudet и радо се мешају у словенске црквене распре не са циљем њиховог измирења, него са циљем повећавања своје власти и својих материјалних користи. Словенским црквама нису потребни такви посредници. Њима је потребан православни помесни сабор словенских цркава на строго канонским основама, који би решио спорна питања између словенских цркава и на тај начин “поравнао би пут” (Јов. 1, 23) и за Васељенски сабор. Онда би словенске цркве дошле на Васељенски сабор не као оптужени кривци пред грчким форумом, него као сложне сестре за заједничку борбу не у корист својих месних интереса, него у корист Христове истине и општег блага Православља.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Види напр. Michel d’ Herbigny, De Ecclesia, Paris, 1928, 3 Ed. t. II. p. 157 и сл.; Idem, Eveques Russes en exil, Roma, 1931. p. 208-212.
2. Види, напр., Н. Милаш, Правила с тумачењима, Нови Сад, 1895. I. стр. 391-423; М. Остроумовъ, Введенiе въ церковное право, Харьковъ, 1893. стр. 215-217.
3. Е. Preuschen, Handworterbuch za dem N. T. Giessen, 1910, S. 199.
4. Stepan Senc. Grčko-hrvatski riečnik, Zagreb, 1910, стр. 150.
5. Е. A. Sophocles, Greek Lexicon, New-Jork 1888, p. 298; Du Cange, Glossarium totius graecitatis, Vratislaviae, 1891, sub v. βαρβαρικὸν; Beveregius, Synodicon, II, Oxoniae, 1702, Annotationes, p. 125.
6. Види Сократ, Ист. цркве V, 8, Migne, 67, 579; Созомен, Ист. цркве, VII, 9; Migne, 67, 1439; Никифор Калист, Ист. цркве, XII, 13; Migne, 146, 782; , Ваљсамон у тумач. на 3 пр. II Вас. саб., Ат. Синт. . II, 176; Синт. Властара Е, 11, Ат, Синт. VI, 256.
7. Види П. Лепорскiй, Исторія Ѳессалоникійскаго экзархата до времени присоединенія его къ Константинопольскому патрiaрхату, С-Петербургъ.
8. Види Е. Е. Голубинскiй, Kpaткiй очеркъ истоpiи пр. црквей болгарской, сербской, румынской, М. 1871, стр. 108-110; Проф. Груић, Историја хришћ. цркве, Београд, 1823, I, 38; П. Лепорскiй, op. cit. 188-212; 250-253; 260.
9. Грујић, ор. с. стр. 38.
10. Zeitschrift fur Kirchengeschichte, 1891, XII.; В. А. Мошинг, Епархiя Gotѳias въ Хазаріи въ VIIIмъ вѣкѣ, Труды IV съѣзда Русских академическихъ организацій, I, 149-156, где има података и о осталој литератури.
11. Leinclavius, Jus Graeco-Romanum, Francofurti, I, 88-898, Aт. Синт. V, 474-465.
12. Heineccius, Abbildung D. Griech. Kirche, Leipzig, 1711, p. 32-42, Migne, 132, 1097.
13. Види, Т. Барсовъ, Константинопольскій Патрiархъ и eгo власть надъ Русскою церковью, С-Петербургъ, 1878, стр. 364-366, 443-446; А. П. Павловъ, Теорія восточнаго папизма въ Русской литературѣ, Православное Обозрѣніе 1879, декабрь, стр. 753.
14. Види “Воскресное Чтеніе”, 1932, Nr. 8, стр. 110. “Въ Александрији”.
15. Види “Гласник Српске патр.” 1931, бр. 5, стр. 67-68.
16. Гласник, 1924, бр. 7.
17. Воскр. Чт. 1931, N. 44, стр. 628; Гласник 1926, бр, 12, стр. 189. 1931, бр. 7, стр. 106.
18. Echos d’Orient, 1928, N. 150, p. 217-218.
19. Гласник, 1932, бр. 7, стр. 106; Воскр. чт. 1931, N. 44, стр. 628; N. 46, 663.
20. Види Constitution of the Holy Eastern orthodox catholic Apostolic Church in North America, Brooklyn, N. Y. 1927.