NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » CRKVA I SVETA LITURGIJA

CRKVA I SVETA LITURGIJA

S blagoslovom episkopa banatskog G.G. Nikanora objavljuje se

PREDAVANJE EPISKOPA BANATSKOG NIKANORA
U MANASTIRU SVETOG STEFANA U LIPOVCU

 
3/16. januara 2008. god.
 
CRKVA I SVETA LITURGIJA
 
Veliki je Božiji blagoslov, draga braćo sveštenici i sestre monahinje, i draga braćo i sestre, u danima kada je moguće nama ljudima manje govoriti, a više se radovati prazniku ili praznicima, kao što smo mi u ovome sada vremenu – prazniku rođenja Božijeg, boravku njegovom među nama, svemu… Onome što smo mi trebali da govorimo ili radimo uradio je Bog za nas. Dakle, naše je samo da se toj radosti radujemo, da se toj žrtvi pripojimo i vrlo malo od nas se traži, ali to malo mora biti vredno, neizmenjivo, onako kao što nam je predao sam Gospod Hristos. Ovom prilikom zahvaljujemo najpre domaćinu naše eparhije, Preosvećenom vladici našem Irineju, koji je dao svoj blagoslov da se danas nađemo sa vama, da odslužimo Svetu Liturgiju. To je najvažnije i najbitnije za sve nas jer je to život, život po Bogu, a često puta čujemo da smo nedostojni da je služimo čak, a negde i da prisustvujemo njoj, zbog našega greha. A nemojmo jedno zaboravljati: da nema nikoga na zemlji dostojnog, kada mu Bog ne bi dao blagodaću svojom moć da ga udostoji da bude velik, da bude sveštenoslužitelj, da bude episkop, uopšte da bude kršten. Dakle, sve što imamo – od Boga je. I sve što radimo za Boga radimo. Ali, opet radi nas i radi našega spasenja. Zato se još jedanput usuđujem da ponovim reči koje sam i u hramu ponovio: najsrećniji je svakako pravoslavni hrišćanin koji pravoslavno – pravoverno ispoveda Boga i pridržava se njegovih svetih zapovesti koje su neizmenjive i koje niko od ljudi ovde u ovome svetu i kad bi hteo, ne može i nema pravo da menja. Jer je Bog Gospod Isus Hristos kroz svete zapovesti dao smernice, put kojim treba da idemo. Sam je za sebe rekao da je on Put , Istina i Život i to se ne menja u sve vekove. Crkva naša i opstaje samo zbog toga što je osnovana Bogočovekom Hristom na prečistoj Njegovoj Krvi. A ta Krv imala je veći značaj od Crkve, veći značaj od Crkve. Znači On je Krvlju Svojom osnovao Crkvu. A koji je to veći značaj? Zato što je Krvlju Svojom On oprao naš greh. Mada je sve Njemu moguće. E zato mi, pravoslavni hrišćani koji živimo životom Crkve, moramo se toga pridržavati bez obzira sa kakvim se susretali iskušenjima u ovome svetu. U Zakletvi arhijerejskoj kaže se da će svaki arhijerej istinski čuvati dogmate i istinu vere i ni u čemu neće odstupati od onoga što je Crkva… i kanoni propisali i dogmati, to jest što su Sveti oci potvrdili svojim životom i svojim znanjem i predali nama samo da čuvamo. Malo ko od nas može šta novo reći, nego ono što je već rečeno, najpre od samoga Gospoda, pa Njegovih Svetih apostola, njihovih naslednika. Sveti vaseljenski sabori i oci Vaseljenskih sabora učvrstili su našu veru i predali je nama da je čuvamo i da se tako kroz nju, takvu kakva ona jeste, spasavamo. Zato je jako važno da svakome od nas pravoslavnih, bude jasno da je Crkva toliko jaka i snažna da joj vrata paklena neće odoleti. I svaki onaj koji pokušava da Crkvu, ne dao Bog, ruši ili omalovažava, poznato je da se on razbija i da njega nestaje na ovaj ili onaj način, ili makar da gubi snagu u odnosu na Crkvu. Crkva je neodoljiva. Crkva je večna od onoga momenta kad je Hristos ustanovio, i u ovome i u budućem svetu i veku, i neizmenjivi su Njeni istiniti dogmati. Kroz nju se sve projavljuje, kroz nju se sve uči, kroz nju se rađamo, živimo i umiremo – fizički umiremo. Kroz nju dostižemo večno Carstvo Božije. Ima mnogo onih koji govore o Crkvi sa svoga aspekta, zanemarujući i zapostavljajući onaj osnovni temelj, Jevanđelje Sveto – reč Božiju. Ali bez toga, bez te nauke, sve druge nauke, svako drugo umovanje ljudsko malo je, iako je Gospod rekao da se i mi kao ljudi usavršavamo, ali samo u onome pravcu koji nam je Bog pokazao. Da idemo onim putem i da učvršćujemo i sebe i druge u onoj istini koju nam je predao Bog. A taj Put, i ta Istina, svedoči da ćemo dobiti život večni, život… i u ovome svetu one radosti koje Bog daje onima koji Njega ispovedaju i koji ispunjavaju Njegovu svetu volju. Nije lako, zaista nije lako, biti hrišćanin. Pogotovo nije lako biti hrišćanin pravoslavni. Ali je zato to i najveće i najsvetije. Nije lako ako se mi bunimo: da li biti pravoslavni hrišćanin ili biti uopšte hrišćanin? Jer tu su razne zamke, skretanja od moćnika, preučenih možda, ali je lako ako mi imamo osnovne istine kojih se pridržavamo. Nasledili smo to od Svetih apostola kroz istoriju do danas i nemamo apsolutno razloga da skrećemo drugim putem niti da primamo neku drugu nauku. Dolaze danas razni „učitelji“ sa raznih strana sveta, posebno iz Amerike, sa Zapada. Da li lično, ili posredstvom nekih svojih istomišljenika, dolaze na naše prostore da propovedaju neku nauku i ubeđuju nas kako je sad ta nova nauka – neka nauka kojoj treba da pribegnemo. Verovatno ni ne poznaju mentalitet našega naroda srpskoga, ne znaju ni njegovu istoriju, da mi imamo pored sebe, i u našoj istoriji, naše učitelje koje su slušali naši Sveti preci. I ta nauka, koju su oni slušali, dala im je takvu mogućnost da poznaju Boga, da poznaju svoju Crkvu, da žive u Crkvi sa Bogom. I ta nauka ih je spasavala do visine rasta Hristovoga. Zato naša Crkva koja je možda, relativno, fizički brojčano mala, po broju duša, ima veliki broj svetitelja. To najbolje svedoči da je Bog pohodio naš narod i našu crkvu Srpsku, i naše Svete pretke pomagao u njihovom podvigu, jer je i sam video da podvig koji su Sveti naši preci činili bio Bogu ugodan. I danas tako. I danas se susrećemo sa velikima iz našega naroda. Nije ih malo. Ima dosta onih svetila Crkve Božije iz našeg naroda kod kojih dolaze mnogi, i naši Srbi, ali i drugi, čak i nepravoslavni, obraćajući se i tražeći duhovne savete i pomoći. Zašto oni to rade? Zato što ti ljudi, sveti ljudi već, duhovnici naši, upravo projavljuju sebe; ne zato što oni sami to hoće, već zato što ih Bog projavljuje i oni su potrebni koliko god bili skromni, oni su potrebni našem narodu danas. Jer narod naš danas, takođe, zapljusnut, pogotovu sa Zapada, raznim iskušenjima i pada. Zato mu je potrebno podizanje, uspravljanje, i da mu se omogući da dalje nastavi putem svojih predaka. U tome nas čuva naša Crkva i sve ono što ona sadrži: svetinje, Svete tajne, na prvom mestu Sveta Liturgija, bez koje može da se živi, ali kako? – Nehrišćanski, ne po Bogu. A sa njom neophodno je živeti, isto kao što je neophodno hraniti se, da bi održavali fizičko telo. Donekle, znači, možemo i bez fizičke hrane, ali zna se kakav će biti kraj – smrt organizmu. Tako isto, i u duhovnom smislu, bez Svete Liturgije, bez Svetih tajni, pravoslavni hrišćanin može, ali da bude mrtav duhovno, za ovaj svet i za budući. Zato su potrebni naši duhovnici, naši sveštenici. Zato je potrebno obraćati se Bogu kroz Svete tajne. Ali, nije samo bitno… jeste bitno, ali nije najbitnije, bilo kako, formalno biti to što se od nas zahteva, čega ima u našem narodu. Moramo da priznamo, kad upitate nekoga da li je verujući, da li je pobožan, da li je crkven, taj- da, jesam, slavim slavu, sečem kolač, vodicu sveti sveštenik itd., ali kad ga upitate da li se ispoveda, da li se pričešćuje, da li redovno dolazi na sveta bogosluženja, makar tamo gde je to moguće, tu već ostaje, ili sa poluodgovorom, ili bez odgovora. E sad, nekada ne smemo naš narod za to kriviti, možda ima nekoga udela i nas sveštenika, da bi i mi trebali prilježniji biti, aktivniji biti, više sa narodom našim raditi. Sada nam se pruža ta mogućnost kroz veronauku. I to je dobro da imamo naše sveštenike, naše veroučitelje u školama. Ako, pak, roditelji nisu uspeli da uče nauku o večnom spasenju u školama, nauku koja se zove Veronauka, makar njihova deca… A imamo takvih primera da su već deca uticala na svoje roditelje i na njihov preobražaj. To sve govori koliko je potreban duhovnik i duhovnici, koliko nam je potrebna Crkva. I važno je da to što učimo – učimo pravoslavno, ispravno, pravoverujuće. Pravoslavni- znači pravoverujući čovek . Ima ih, rekoh, više koji se nazivaju hrišćanima, ali je eto jedna Pravoslavna crkva. Mi smo rođeni u toj Pravoslavnoj crkvi i zato Bogu zahvaljujemo. A videli smo, i osetili, da i oni koji su poznali pravoslavno učenje, prihvatali su ga, prihvataju ga i sada. Imamo često primera da ljudi ostavljaju doskorašnju svoju religiju, i uverenje u svojoj religiji, i prelaze u Pravoslavlje. Ne pritiskom nekim, nego najverovatnije osećanjima. Koliko im je potrebna i značajna i važna istina po Bogu!
 
Mi se danas susrećemo, znaju to naši oci sveštenici, naročito po manastirima našim, monaštvo, a i vernici, vi, sa jednim nesvakidašnjim problemom koji je od skora… projavio se u našoj Crkvi. Počele su neke novine, ili novotarije da se unose od strane pojedinaca. To smo, ili većina nas, konstatovali da nije dobro. A ništa nije dobro što se radi bez blagoslova. U ovom slučaju bez blagoslova Crkve naše. I kad nešto Crkva nije blagoslovila, to ne može imati ni duhovne koristi, ni duhovne radosti, još manje nekog rezultata koji bi našim vernicima, našoj Crkvi, našem narodu, pomogao. Zato, potrebno je, u svakom slučaju… Ja ću otvoreno to da kažem, da govorim rečima sigurno i Preosvećenog vladike Irineja (niškog), znajući ga više od 20 godina kao arhijereja koji je u svojoj službi bio uvek na putu Crkve svoje, istine koju Crkva zagovara i te istine koja našu Crkvu čuva. Zato se i pridržavam… pogotovo zato što se i nalazim na teritoriji njegove eparhije. Staraću se da njegove misli, također, prenesem, i njegovim osećanjima da govorim, ne želeći, svakako, da u bilo čemu odstupim od onoga čemu sam i sam naučen. A naučen sam onome kako sada radim, i kako sada bogoslužim i služim narodu svome.
 
Da ne bi govorio o svojoj Liturgiji, jer ja svoju Liturgiju nemam, kako znate… Evo, najbolje je bilo jutros videti da ja služim Liturgiju, onako kako je naša Crkva sveta blagoslovila. I mislim da nikakvih tu niti ima dodavanja, ni oduzimanja, niti je potrebno, nego tako kako su nam predali naši Sveti preci. Tom Svetom Liturgijom su se oni spasavali služeći je i pričešćujući mnoge – spasavali mnoge. Ako je to tako, a tako jeste, nikakve potrebe nema, ni razloga za bilo šta dodavanja u Svetu Liturgiju i oduzimanja. Jer je to po blagoslovu Božijem, po blagoslovu svetih, mnogo svetijih od nas, mnogo umnijih od nas. To su osnovne istine, osnovni dogmati, put i sav život kroz Svetu Liturgiju i kroz Svetu službu i Evharistiju. Ja, u svakom slučaju, sam zagovornik… i ne ja, nego… ja samo hoću da budem samo ono što su bili moji predhodnici, da svakoj svetoj službi treba pripremljen prići. Počevši od nas samih, sveštenika, mene kao episkopa, svakoga sveštenika, da se dostojno, po blagodati Božijoj… Jesmo mi to što smo jesmo, ali da se isto kao ljudi pripremamo za vršenje Svete tajne. Posebno to važi za verne naše koje… U svakom slučaju zahtevamo da se pripreme dostojno postom, molitvom i Svetom tajnom, naročito ispovesti, da bi mogli da prime Sveto pričešće. Ja verujem čvrsto da Bog neće osuditi nas što smo se retko pričešćivali, već će nas više osuditi ako se budemo nedostojno pričešćivali. Zato je naše, posebno naših otaca duhovnika, da ispitaju srce i dušu svakoga svoga vernog, koji mu dođe sa kakvim osećanjima, duhovnim raspoloženjem, verom, pristupa Svetom pričešću. Samo takvi možemo pristupiti, očišćeni i pripremljeni, znajući šta je Bog za nas učinio. Znajući da je On ne samo čist – nego Prečist. Mi kažemo Prečisto Telo. Taj pojam Prečistog Tela, to je gotovo za razum neshvatljivo, isto kao što je beskraj neshvatljiv. Ali će nam biti dovoljno jasno kad kažemo da je to Hristos, da je to istinsko Telo Hristovo i istinska Krv Hristova. Prečista Krv i Prečisto Telo. Jer za nas ljude, ograničene razumom, dovoljno je čisto, a prečisto je već stvar naše vere i apsolutno, pomoći Božije da razumemo. Zato neka se niko ne usuđuje, to je moja ocena i procena, pristupiti Svetoj čaši, Svetome Telu i Svetoj Krvi da je uzme nepripremljen. To je moj stav, a moj stav nije moj, nego moje Crkve, naše Crkve. I ja verujem da se vi svi ovde sa tim slažete, odnosno, to je ono što Crkva nudi preko nas sveštenika, episkopa.
 
Rekoh ima zastranjivanja potpuno, možda suprotno od onoga što čujete od mene. Ali ja sam odgovoran za one koji su mi povereni. Odgovoran sam za celu Crkvu u celini i tu odgovornost prihvatam. I po mogućnosti, i blagodati koju mi je Bog dao, činim i za one koji nisu u mojoj eparhiji, koliko mogu, na najbolji način, sa željom da i njima makar, eto, na ovakav način, rečima…, a kada dođu na teritoriju moje eparhije, a nije redak slučaj da se to događa, onda i primerom, bogosluženjem i ovako kao što govorim, dajući Svete tajne, želeći da što čistiji pristupe, što dostojniji. To, svakako, čini i veliku radost i zadovoljstvo i meni samome. Pogotovo kad osetim, a to po blagodati Božijoj čovek može da oseti kad uradi jedan posao, pogotovo u Crkvi, oseća i on sam blagoslov, blagodat, jer se ispunjava i on blagodaću. Jer se Živi Bog tu useljava, a Bog sam neće tamo gde je nečisto, jer je On Prečisti.
 
Zato, ja znam i osećam, koliko bi bilo važno da svi imamo jednomislije, da svi imamo isti stav u Crkvi našoj. Tako bi trebalo. Međutim, ja činim, mi hoćemo da činimo, da do toga dođe, da to bude. Ali, sam Gospod, videli ste, imao je svoje učenike i nije mogao, ne da nije mogao, nego nije hteo… jer nije želeo da ugrozi slobodu apostolu Judi, da ga ne izda. Ja ne znam kako možemo nazvati ljude koji se ne pridržavaju osnovnih istina Crkve, svoje zakletve koju smo dali pred našim patrijarhom, pred episkopima, pred narodom, da ćemo čuvati tu istinu. Bilo je kroz istoriju, takođe vama dobro znano, takvih koji su zastranjivali. Crkva ih je opominjala i kada je to… razum prevladao kod takvih ljudi i svest, obraćali su se, kajali su se i opet se priključivali zajednici Crkvenoj. Međutim, bilo je, nažalost, i onih koji su posle zastranjivanja otišli potpuno u pogrešnom pravcu, koje je Crkva i anatemisala. I oni nam u istoriji služe kao negativni primeri i pokazuju kakvi ne smemo mi da budemo. Zato je istina veliko čudo, malo i neobjašnjivo, da to pojedinima i iz naše Crkve nije jasno, da je bilo otpadnika u Crkvi koji su kad – tad primili svoju platu. Za to otpadništvo Crkva ih je sama kažnjavala. Narod ih je kažnjavao. Sam je Gospod dopuštao na njih razna iskušenja. Naše je, i moje je, da se molimo Bogu za takve ljude, koji imaju namere da menjaju nešto bez blagoslova, bilo u Crkvi… pogotovo u Crkvi. A ako i to nije dovoljno, verovatno Crkva ima i druge sankcije koje će, pre ili kasnije, primeniti.
 
Zašto nema niko pravo da menja službu? Zato što to nije privatno vlasništvo jednog čoveka, makar on bio i patrijarh i episkop! Zato što eparhija nije ničije privatno vlasništvo, pogotovo verni narod, nego Bogom povereni i eparhija, i sveštenstvo, i monaštvo, i narod, jednom episkopu koji se zaklinje da će pravilno upravljati tim narodom Božijim, svojim sveštenstvom, svojim monaštvom, učiti ga, usmeravati ga na put koji vodi ka spasenju. Danas imamo, na žalost, jednu drugu situaciju, da dolazi do razmirica, da dolazi do sukobljavanja i vernika, i sveštenika i monaštva u pojedinim eparhijama. Upravo zbog toga što, možda, glava te eparhije ili, ne znamo kako da kažemo, prvi pastir, vodi u takvom pravcu svoje stado. I sad, veliko je pitanje kakva je njegova briga i da li mu ona priča jevanđelska o jednoj izgubljenoj ovci, pastiru dobrom koji ostavlja 99 onih ovaca svojih koje su na sigurnom mestu, u toru, a ide da traži onu izgubljenu. Ja tako mislim da nijedan episkop ne bi smeo da se raduje ako ima i jednu samo dušu koja nije zadovoljna sa njegovom naukom, ili njegovim vođenjem. Potrebno bi bilo uložiti maksimalno snage duhovne, i znanja, i mudrosti, makar sa druge strane, od drugih, da bi se pomoglo takvom čoveku, takvoj duši. Ako je to, svakako, samo razlog episkopovog rukovođenja, ili nerukovođenja dobrog.
 
Danas se suočavamo, dakle, braćo i sestre, i oci, sa takvim jednim fenomenom koji je čudan za priču. Pre svega dogodio se bez blagoslova. Govori se o njemu bez blagoslova i silom, želeći da se nametne to neblagosloveno učenje u Crkvi našoj, a rekli smo da nema niko pravo na Crkvu, jer to nije ničija svojina, ni vlasništvo. Čak i kada bi naša Crkva drznula se u celini, naša pomesna Pravoslavna crkva srpska da nešto menja, ona bi mogla, i to sa strahom velikim i trepetom, da samo predloži toj porodici velikoj Pravoslavnih crkava da ima neku nameru nešto izmeniti! I uvek da bude spremna i rezervisana na odgovor da li će druge Pravoslavne crkve pristati na takvu jednu drastičnu izmenu i promenu kakva se događa, po nekoj slobodi pojedinih naših episkopa, to moramo reći, koji nisu ubeđeni u ono što zagovaraju. I gde njihova nauka nije osnovana, a to je pokazao i Sabor svih episkopa naše pomesne Crkve, kada je rekao da pojedine stvari kod pojedinaca nisu na svome mestu i da je potrebno to ukloniti iz svoje eparhije, iz svoga programa, što je i učinjeno. Ali, vidite i danas sa kakvim se problemima susreću naši verni.
 
To je sve realnost, nažalost, današnjega vremena. Ali, ja vas hrabrim, ako to mogu da kažem, da ima onih koji su zaista spremni u našem Saboru i na veću žrtvu nego što je odbrana istine u Crkvi, (a odbraniti istinu, verovatno, za nas je najveći podvig, pa i žrtva), a to je ne dozvoliti da ovlada pogrešno učenje u našoj Crkvi. Znači, odbraniti istinu je veliki podvig. Još veći je podvig ne dozvoliti da neistina zavlada i da nestina uzme mesto istine. Mi verujemo da će nam tu Bog pomoći i Bog nam pomaže jer mi radimo Njegov posao. Mi smo saradnici Njegovi, što kaže naš Patrijarh. Mi smo kao saradnici Božiji i trudićemo se, kol’ko do nas stoji, da mi to učinimo. I mi to činimo. Ja lično govorim u ime svoje. Vama je, verovatno, i znano, i čuli ste, i bilo je priča nekada, možda, i u negativnom kontekstu od pojedinaca, kako se pojedini, među njima i moje ime se sigurno pominje, bore…, kako još uvek gledaju ono što je bajato, zastarelo… -Mi smo moderniji, mi možemo … Tako da i nije važno, što kaže apostol Pavle, reći i hiljadu reči ako ih ljudi ne razumeju. Bolje je, i meni je draže i radosniji sam, ako smo jutros služili ovako lepo Svetu Liturgiju, da je ona bila korisna svima. I ne samo prisutnima, nego da smo se moleći za ceo naš narod, našeg episkopa, patrijarha, sve episkope, sve sveštenstvo, monaštvo, verne cele naše pomesne Crkve…ako je Gospod primio tu žrtvu, a ja verujem, čak i znam da jeste! Zašto? Zato što se videlo i kod sveštenoslužitelja i kod pomagača naših u oltaru , i kod hora, i kod sestara, i kod naroda vernoga, videlo se spokojstvo, mir i radost duhovna. A to je onda garancija da mi radimo posao Božiji u Svetoj službi. I da nikakvih nije bilo uznemiravanja, da nikakvih nije bilo pomeranja, da nikakvih nije bilo reakcija. Jer to je naša obaveza. Ja to nikada… svoju službu, kako su me naučili u Bogosloviji, pa u školi dalje, i u praksi, nisam menjao i ne mislim da menjam. Jer nema potrebe. Bilo bi mi mnogo teže sada nešto izmenjeno raditi koje sam ne znam kako da uradim. Jer, evo vidite, svedoci smo mi da kod ovih… unošenja tih nekih novotarija, kako mi sada ih nazivamo u Crkvi, sami ti ljudi ne razumeju jedni druge. Sami sebe ne razumeju. Nekada ovako, nekada onako, a ako treba tako ćemo, na drugom mestu ćemo onako. Nema pravo niko da da… kada je Sveta Liturgija u pitanju, ili Sveta služba, Božiji posao, ono što nam je Bog odredio, da kaže: radi kako hoćeš. Ne može to biti. Mi možemo da radimo samo onako kako je propisala Crkva.
 
E sad, budimo svesni braćo i oci, uvaženi naši arhimandriti i oci, da ćemo za to biti gonjeni. Jer čuvati istinu, isto kao što je Hristos gonjen bio kad je čuvao Istinu, samoga sebe. On je Istina znači. Bio je gonjen, pa biće i verni gonjeni. Evo uzmimo Vitlejemske… Vitlejemsku decu, Nikomidijske mučenike i mladence. Sve su to ispovednici. A koliko miliona je duša ljudskih nevino stradalo za Boga. Možda je ovo vreme i našega stradanja, za sada ne još krvlju. Ali načinom na koji naši vernici ispoljavaju svoje nezadovoljstvo, to je određena žrtva, jer se i oni susreću sa određenim pretnjama, susreću se sa određenim kaznama, ili pretnjama da će biti kažnjeni. To je već žrtva. Ali, na tome moramo istrajati. Na tome moramo istrajati molitvom najpre, i istrajaćemo, ja se nadam, ako Bog da. Verujem u to. Inače ne bi radio ni ja to što radim. I ja ‘oću da vam jednu samo stvar kažem. Ja sada trenutno u mojoj eparhiji nemam takve vrste problema. Makar nemam što ja znam. Možda i meni neki sveštenik, ili neki verni iza leđa rade nešto što je mimo moje volje. Možda … da ne mislite da je sve to idealno… Ali sa mojim znanjem, ne. I sa mojim blagoslovom ne, nego samo ono kako je predanje naše Crkve, kako naša Crkva čuva istinu. Samo tako. To je moj blagoslov. Eto, ja moram da priznam, ovde ću javno da kažem, ja se nažalost, susrećem sada više sa problemima iz drugih bratskih i sestrinskih eparhija, sa našima vernima, sa sveštenstvom, nego sa mojim. Ali i to mi je Bog dao kao jedan podvig. Jer to i govori o tome koliko je naša Crkva zajednica, bez obzira na udaljenost kilometarsku ili mesto. Da li je to manastir ovde Svetoga Stefana, manastir Mesić, manastir Žiča, manastir… ne znam u Americi neki, u nekoj našoj drugoj eparhiji, svejedno je to. To je naša Crkva i mi smo dužni i obavezni… kao što je vaša briga da se čuva Crkva… Kad se meni pojedini obraćaju vernici, ne kažu oni onda samo za sebe, za svoju porodicu, nego za celinu… kako se to čuva Crkva! Pogotovo naši oci, ovde koji su prisutni, o tome najbolje svedoče koliko vernika njima dolazi sa svih krajeva i iz svih eparhija moleći za pomoć. Isti je to slučaj sa nama. I u svakom slučaju, zato kažem, nije to lak podvig. Nije to lak podvig, pogotovo zato što neki put, ‘ajde, verujete možda će Bog prosvetiti razum ljudi, pa će videti tu reakciju. A neće se to nikada smiriti ako se bude radilo mimo blagoslova Crkve, mimo blagoslova Svetog Arhijerejskog Sabora. Makar ja mogao biti i nezadovoljan nekim odlukama u Saboru, ali ih moram poštovati. Osim, ne daj Bože, onih koje ne može niko prihvatiti, makar razumom.
 
Ja samo ‘oću da vam kažem da će moj stav ostati po pitanju naše Svete službe – Liturgije, pogotovo u našem vremenu, onakav kakav smo nasledili od naših predaka. Jer za mene je potpuno normalno služiti Svetu Liturgiju onako kako je služio Sveti Vladika Nikolaj, otac Justin, kao što su služili naši sveti episkopi koji su postradali, život svoj dali, koje je Bog proslavio. Potrebe nema da tražimo nešto novo. A ako se pojave neki novi svetitelji, koji su izvršili reformu službe, pa ih Bog udostojio svetosti, onda ćemo opet razmišljati da li ćemo preći na tu službu. Jer ovde imamo već sigurno nešto. Zašto da rizikujemo bilo šta? Šta je potrebno da rizikujemo, da unosimo neke novine? Nije našem svešteniku, našim monasima, našim manastirima, nije teško prihvatiti naše vernike da ih ispovede kako bi bila savest mirna i duhovniku i detetu duhovnome, koje dolazi da ostavi to što je najružnije i koji se oslobađa toga što ga najviše opterećuje – greha. I tako primiti, takav, čistoga tela, primiti Prečisto Telo Hristovo i sjediniti se sa Bogom. Zar nije to radost? I obratno. Ja ću samo ovako uporediti nešto. Tu su naše domaćice pa će one najbolje…, a i mi ćemo svi razumeti. U jednom loncu kad se kuva ručak, možda možete u njemu još jedanput skuvati ručak ne opravši ga pre toga. Ali dva, ili tri, ili dvadeset i tri, ili sto dvadeset i tri puta u istom loncu kuvati, a da se prethodno ne opere, vi sami prosudite da li će ta hrana biti ukusna i kakva će ta hrana biti. Da li će uopšte moći da se hrana stavi za kuvanje u takav lonac koji sto dvadeset i tri puta nije opran. Isti je to slučaj sa našijem telom, ako se ne ispovedamo i svaki dan se pričešćujemo, znači, primamo ono što je dobro, kao što se sveža hrana stavlja u taj lonac koji nije opran, neće imati ni ukusa, ni lepote, čak će se možda onaj kome se ponudi i ukloniti da je ne jede, tako se plašim da ne dođe do našeg tela i organizma koje se ne ispoveda, i čoveka koji se ne ispoveda, a prima Prečisto Telo Hristovo. Pogotovo što se tamo i kaže da se niko nedostojan, čak ne privodi ni da primi čin, a kamoli da primi svetinju. Jer čin mogu primiti samo izabrani, a svetinju obavezni su da prime svi. Ali, prethodno pripremivši se za to postom, molitvom i ispovešću. Čak i kada bi bili uvereni od nekih umnih bogoslova, teologa, da je to ispravno, ne bi smeli da izneverimo, a pogotovo ovde, u Srbiji, kod nas, centralnoj Srbiji gde su naše velike svetinje, veliki duhovnici, gde je bila takva praksa. Danas svaka naša porodica u Srbiji zna da treba da posti sedam dana pa da dođe da se pričesti, da se moli Bogu, da dođe da se ispovedi. A tako je u većini slučajeva u našoj Crkvi i uopšte u Pravoslavnoj crkvi. Čak i kada bi govorili, eto, da moguće je pričestiti se, ne znam, bez pripreme, a naši vernici to znaju da ne, treba ostaviti da tako bude kako vernici naši traže i kako je tradicija, kako je praksa bila naših predaka, dedova. Zamislimo naše dedove odavde, sa ovih prostora iz Srbije, koji su živeli možda skromnije od nas, ali bogatije duhovno. Zato što su upravo pridržavali se tih svetih principa koje je naša Crkva čuvala i naš narod čuvao. A da je to istina… kako su se gradile naše svetinje. Grade se, istina, i danas. Međutim, čini mi se danas, ja polazim i od sebe, nek Bog oprosti, jurimo brzo… ‘ajde daj juri jednoga ministra da ti da pomoć, daj privrednika nekoga, daj opštinu, daj neke… i samo što više para da se gradi nešto što veće… Tako treba, neka, tamo gde ga nije bilo treba graditi i treba obnavljati …neka, za to sam ja. Nisam ja za to… Ali kad se setimo kako su naši Sveti preci gradili i izgradili hramove svoje, oni su, znači, gradili…Sveti Stefan Lazarević je gradio ovu svetinju kao mesto molitve gde je on dolazio i molio se. I mnogi iz naše Svete loze Nemanjića gradili su te velike svetinje za svoju dušu i, normalno, za svoj narod. Zato ne smemo odustati i ne smemo napustiti našu tradiciju, naše običaje. Jer da nije naših običaja tih, bilo Božićnih, Vaskršnjih, Krsnih slava, sabiranje ovako oko manastira, nama bi i manastiri naši bili, bez obzira što ih je bilo možda… pusti. Ne bi imao da živi ko u njima, a bilo bi i mnogo štošta čega bi se lišili kroz istoriju. Ne bi imali… ne bi imali svoje duhovne kulture na kojoj mogu da zavide mnogi. Sa Zapada, bez obzira sa kakvim raspolagali materijalnim bogatstvima i sredstvima, vidimo šta nam sve čine, šta nam sve rade. Ali imamo svetinje naše, imamo manastire naše. Kad nam je najteže, mi odemo u hram Božiji, služimo službe Božije. Vidite eto, kako je blagosloveno ovo vreme vaše ovde provođeno, ovi dani… Još kad je blagoslov za nešto, kako se lepo sve to završava.
 
E zato ne smemo da izdamo nikada naše Svete pretke. Njima, istina, nije bilo lako. Ne kažemo da je i nama lako. Neće nikada ni biti Crkvi lako, jer je Crkva Božija ovde koja se bori, koja ratuje, vojinstvujuća. Ali, mi se borimo za tu Crkvu, da dobijemo trijumf u Carstvu Božijem. Da uđemo u onu Crkvu, trijumfujuću Crkvu Večnog Carstva i radosti večne. Zato će biti i moja radost, i sviju nas radost, znajući da je Gospod taj koji poslednji pobeđuje i da nikada neće biti pobeđen! A mi se radujmo što smo pravoslavni, makar imali iskušenja, braćo i sestre, i raduje nas da ste, evo, već četvrta godina ovde zajedno, a po blagoslovu našeg episkopa, brata Irineja, u ovoj našoj drevnoj svetinji pod duhovnim vođenjem oca Dionisija, njegovih ovde sestara ovoga svetoga manastira u školi, jednoj školi koja uči kako se slavi Bog. Na način, tradicionalno, kako su ga slavili naši preci, tako da kažem, onako kako je naša Srpska crkva uredila i naše pojanje i na taj način slavljenje Boga. Zato velika nagrada će biti organizatorima, našem episkopu, našem duhovniku, našim sestrama koje se trude ovde i žrtvuju. Istina, i na drugim mestima ima sličnih škola, i seminara, i upoznavanja i priča. Ali ovo je jedna, može slobodno da se kaže, u ulozi Crkve. I ovo što vi radite nije ništa drugo, nego ona mala crkva srpska pod duhovnim vođenjem episkopa, pod duhovnim nadzorom duhovnika i eto, pogotovo vezano za manastir… Jasno je da svi želite da istina u Crkvi ostane onakva kakva je bila – bez promena.
 
Ako je išta od ovoga bilo korisno, ja se radujem i Bogu blagodarim. Ja mislim da je lako vama govoriti o Crkvi, o Svetoj Liturgiji. Zašto lako? Zato što vi znate već o tome. Problem je govoriti vama koji znate, sa pozicija onih koji bi nešto hteli kazati drugo, što nije crkveno, a još manje pravoslavno. Tu je problem. Zato mi, trudimo se, kad nam je već poznata istina, u Crkvi da je takvu zadržimo. Ja obećavam, što do mene stoji, učiniti i pomoći svakome onome koji to od mene bude tražio. I obratno. Svakome skrenuti pažnju i, kol’ko bude u mojoj moći, sankcionisati onoga koji bude učio drugačije nego što uči naša sveta Crkva, kojoj je Hristos temelj i Crkva koja se čuva Duhom Svetim kroz Svete tajne, molitvoslovlja, obrede i sve ono što je predato nama, ne samo na čuvanje, nego i na upotrebu. Živimo sa tim, jer Crkva je život, a još ako je život ispravan, život po Bogu, onda nema ništa da se plašimo.
 
Amin. Živeli. Hvala vam.
 
PITANJA
 
Stanojević Srđan: Vaše Preosveštenstvo, blagoslovite! Dolazim iz Srednjoevropske eparhije i s obzirom da su ovo novine za nas koji živimo u Srednjoevropskoj eparhiji, hteo bih da pitam, konkretno, ko od Vaše braće arhijereja menja Svetu Liturgiju, zašto to čini i šta mi možemo kao laici u Crkvi da učinimo da sačuvamo Sveto pismo i Sveto predanje?
 
Vladika Nikanor: Da sačuvamo Sveto pismo i Sveto predanje odluka je Sabora naše Crkve, Sabora iz maja meseca prošle godine. Episkopima koji su pokušali da uvode novine, bez blagoslova Crkve, dato je do znanja da se Sabor Srpske pravoslavne crkve, znači punoća Crkve, većina episkopa, ne slaže sa tim stavovovima. I da se sve vrati, bez obzira šta je ko radio, šta je ko pokušao da uradi, ili šta će ko pokušati da uradi, da se sve vrati na ono staro predanje naše, koje su čuvali preci naši i koje i mi treba da čuvamo. Ima dosta episkopa koji imaju svoj stav, što je, rekosmo, suprotno od onoga što je većina, i zašta je većina. Što ja mislim da neće… Zašto mislim da neće? Zato upravo što dolazi do reakcije vernika u eparhijama, dolazi do reakcije sveštenstva, monaštva. Ja mogu samo da kažem da Vi imate u Vašoj eparhiji, za sada, sreću da Vaš episkop nije jedan od tih koji unosi neke novine, makar se nije čulo i mislim da vi, vernici Srednjoevropske eparhije nemate te probleme sa Vašim episkopom i sveštenstvom i monaštvom kol’ko ga ima. Crkva je zadovoljna sada sa njegovim rukovođenjem te eparhije… on ima neke druge probleme… tako, ali to je neka druga tema. On je za sada u broju onih episkopa koji su protiv bilo čega od ovih novotarija u bogosluženju.
 
Miroslav Ćurčić, veroučitelj iz Aleksinca: Šta da rade sveštenici u eparhijama gde su episkopi dekretom uveli promenu u bogoslusluženja? Želeo bih da prokomentarišete o situaciji sveštenika koji su tamo. Da li će biti u pravu ako se usprotive volji svojih episkopa. I posle tako iznesenog stava, šta onda sveštenik da radi? Jer mi znamo kakvo je uređenje u eparhijama i kakva ovlašćenja ima episkop. Mene brine šta se dešava sa sveštenicima koji ne prihvate ono što im je dato i imaju li oni pravo da ne prihvate ono što im je episkop ukazom, ili dekretom naredio?
 
Vladika Nikanor: Imamo takvih slučajeva i ja sam lično uzeo učešća da bi pomogao svešteniku koji je bio nezadovoljan takvom odlukom svoga nadležnog episkopa. Pomogao sam mu zato što je on bio kažnjen. Ne znam da li bi mu i sada kazna bila skinuta da ga ja nisam primio direktno u eparhiju. Istina, vladika mu je posle skinuo ovu zabranu, kad sam mu ja poslao pismo da ću primiti toga sveštenika, i on je, normalno, došao, kanonski ispravan u moju eparhiju i služi bez ikakvog problema, bez ikakvih trzavica, nikakve smetnje nema.
 
Sveštenici imaju posledica kao i narod. Narod ima posledica i sveštenici imaju posledica. A to je upravo ono što smo već rekli, da dok god ima razlike između episkopa koji naređuje, uvodeći tako novine, i sveštenstva koje je također dalo jednu zakletvu da će čuvati dogmate i istine… Postavlja se jedno veliko pitanje tu, zaista. Ja samo mogu da kažem, a vi ćete sad zaključiti, da nije bilo pisma toga sveštenika upućenog svima episkopima, koje je pročitano na Saboru, sumnjam da li bi… i šta bi sa tim sveštenikom danas bilo. Sabor ga je uzeo u zaštitu. Znači, vi imate pravo, ne samo obaveze. Mnogi će reći: nemate šta narod… Ja mislim da je narod važan, ne važan, nego mi smo zbog našega naroda. Ja sam episkop zbog našeg naroda! I ako je našem narodu loše, nezadovoljan je, kako ja mogu biti zadovoljan ili srećan?!
 
Imaju sveštenici posledica, imaju manastiri posledica, monaštvo, a da ne govorimo i verni. Mi smo uradili što smo mogli uraditi. Sabor je rekao tom episkopu: ne možete Vi to raditi. Ne možete Vi aktom naređivati nešto što nije Crkva blagoslovila. Jer nije Liturgija tvoja, nego i moja. Nije tvoja i moja, nego cele Crkve, svih episkopa. I ako se mi svi saglasimo da ti možeš nešto menjati, to ćemo da vidimo. Ali ja sam napomenuo da moramo da pitamo i druge pomesne Pravoslavne crkve da li se i one slažu da unosimo neke novine. Ima tu mnogo problema, na toj relaciji sveštenici – episkop, narod – episkop, narod – sveštenici. U pojedinim eparhijama dolazi, na žalost, do verbalnih, ili će doći uskoro do verbalnih sukoba, bojim se. Ali to neće biti nepoznato. Toga je bilo u istoriji. Toga je bilo kroz istoriju Crkve. Ali u ovom našem slučaju je to apslolutno nepotrebno. Nepotrebno je. Većina je episkopa za to da ne bude i ne treba da bude bilo kakvih promena. I ima odluka Sabora da pojedini episkopi koji su tako nešto radili, ili uradili, ili planiraju da urade, ne mogu. Ne mogu zato što je to stav Crkve.
 
Eto, ja ne idem tako mnogo. Imam posla u eparhiji svojoj, velika je moja eparhija i zaista ima dosta posla, ali hoću da pomognemo tamo gde je moguće pomoći. Eto, konkretno u ovom slučaju sam pomogao ovom svešteniku koji je bio kažnjen, baš zbog toga što se nije složio sa odlukom svoga episkopa. Bio je pod zabranom sveštenodejstva i ja ne znam kada bi mu bila skinuta da ga ja nisam primio. Došao je kod mene i molio me da pređe… kako bi mir bio u parohiji, kako bi mir bio između vernika i episkopa. Jer tamo je bilo, vama je poznato to, do te mere usijano da Bogzna da je on ostao dalje… iako je on imao nameru da ostane dalje u takvom statusu u kakvom se našao. A šteta bi bilo za jednog sveštenika sa troje dece, supruga… Ali može da se nađe kompromis, da se pomogne i to smo učinili. I apsolutno mi sada nemamo nikakav problem sa njim. A znači, zašto nije moglo da bude tako, kad je već Sabor stajao iza njega da ga brani, odluka postoji, samo da kaže: pogrešio sam, izvini. Ne mora reći ni izvini. Promenim odluku jer je to Sabor tako naredio. Ako meni Sabor nešto naredi, ja sam obavezan da to sprovedem.
 
Ima problema i biće problema. Još uvek je dobro ako nema većih problema.
 
Pitanje: Kakva je situacija u ovim eparhijama gde se služi po novom? Slučajno se nađemo tamo za neki veliki praznik, da li da se pričešćujemo tamo ili ne?
 
Vladika Nikanor: Evo, ja sam i rekao šta je blagoslov Crkve, a svako ima pravo da odluči po svojoj savesti. Ja lično ne bih preporučio nikome da mimo svoje savesti se pričešćuje. Ja ako nekoga hoću da kaznim, nemam pravo da ga kaznim što se tiče Svete tajne ispovesti. I niko nema pravo da nikome oduzme pravo kajanja i pravo na kajanje. Na pričešće ima, a kajanje i služi, i ispovesti i služi da se čovek popravlja. Da bi, ne dao Bog, ako je kažnjem odlučenjem od Svetog pričešća, da što pre to primi. Ja bih svima vama preporučio da, ne znam ko vas i kako savetuje, ko ima svoga duhovnika neka njega sluša, on je odgovoran za njegovu dušu. A ja bih, sa pozicije episkopa, poručio da ako želite na nekom mestu, bilo kojim povodom u drugoj eparhiji da se pričestite, da se pripremite za Svetu tajnu pričešća i postom, i molitvom i ispovešću. Evo, tu su oci naši, duhovnici, oni su iskusniji od mene u tome po stažu, to je za uvažavanje, apslolutno. Oni su svojim životom i svojim radom u manastirima to sigurno doživeli da neko dođe i kaže: ja se moram danas pričestiti. Pa zašto se moraš pričestiti danas? Nema razlike između Svetog pričešća ni danas, ni sutra, ni na Vaskrs, ni na Božić, ni na bilo koji drugi dan ako verom pristupamo. Ja tako i mislim i tvrdim i tako smo i naučeni, neće nas Gospod pitati koliko smo se mi puta pričestili, nego kako smo se pričestili. To je moje mišljenje. Dakle, pripremiti se u svakom slučaju za Svetu tajnu prečešća.
 
Mati Nektarija: Preosvećeni, da Vas pitam, ovo što je bilo u Raveni, da li ima neke veze ono što je bilo u Raveni sa svim ovim što se kod nas događa? Sa ovim promenama, izmenama, reformama?
 
Vladika Nikanor: I to mi još nismo ništa čuli. Nikakav zvaničan izveštaj ni od strane komisije koja je išla, niti Sinoda kome je ona (komisija) trebalo podneti… najmanje Sinodu izveštaj. Nikakav mi izveštaj još nemamo. Tako da sve tumačimo proizvoljno. Dobili smo tekst. Dobili smo čak i originalni tekst koji je potpisan od strane naše delegacije. Ali taj akt neće imati nikakvu validnost za našu Crkvu. Neće, ja se nadam, ako Bog da, uopšte neće nikada imati nijedan akt, ni taj akt, ni tako sličan tome. Pregovori sa katoličkom crkvom ne mogu ići od strane jedne delegacije. To mora biti… pogotovo takve prirode…Jer ima neka recipročnost. Ako se ne slažu svi episkopi jedne Pomesne crkve za neke stvari, ne može se odluka doneti. Pogotovo kad je u pitanju Rimska crkva. Ali čekaćemo Sabor, pa ćemo videti njihov izveštaj, šta su oni potpisali i kako oni to tumače. Mi znamo da je uopšte negativno reagovanje srpskog sveštenstva, monaštva, vernika u većini, pa i episkopata, po tome pitanju. Ali kažem, još nismo dobili nikakav izveštaj, ne znamo o čemu se radi, osim toga što smo videli na papiru. A da posledica može da bude, Vi ste sestro, dobro to primetili, moglo bi da bude posledica ako se ne obrati na to pažnja i ako se tome ne da značaj i važnost. Šta to znači? Evo čuli smo da i u pojedinim eparhijama dolazi do nekih skupova koji su bukvalno anonimni, kojima je to neki putokaz, taj ravenski dokumenat. Ali dok ne budemo dobili nešto… Zato smo i mi tražili da Sabor naš bude održan. Bez objašnjenja, makar pravog objašnjenja, nije došlo do toga i mi nismo, nažalost, imali tu mogućnost da porazgovaramo o mnogim problemima koji se tiču naše Crkve i koji muče naše verne i nas same u Crkvi, episkope. Ali sad, ostaje nam da vidimo u kakvom se stanju nalazi naš Patrijarh. Pa je i to jedan od razloga da se tako važna dokumenta ne bi mogla i ne bi smela donositi. Čak i taj ravenski dokumenat, ako ništa drugo, on ne može imati nikakvu validnost zbog toga što o njemu naš Patrijarh ništa ne zna. To je ovako, moje mišljenje. I mi ćemo to tražiti i postaviti na dnevni red, koliko je validan taj dokumenat o kome naš Patrijarh ništa ne zna, odnosno nije upoznat. A može, nažalost, može da bude posledica. Mi ćemo se truditi da ne bude.
 
Milan Petrović, Eparhija šabačka: Vaše Preosveštenstvo, jedan moj prijatelj, a kolko čujem on će biti asistent na Bogoslovskom fakultetu, kada sam ga pitao: zar Sveti Vladika Nikolaj nije nama uzor kako da se služi Sveta Liturgija, rekao mi je: pa znaš šta, Vladika Nikolaj nije bio liturgičar. Ja Vas pitam da li će studenti Bogoslovskog fakulteta, budući sveštenici, učiti nas i našu decu da Vladika Nikolaj nije bio „stručan“ za neke stvari, a za neke jeste? Hvala.
 
Vladika Nikanor: Kada je reč o Vladici Nikolaju, suvišne su naše reči. Ja nemam šta da tu kažem. On je bio za sve, ako ne za ljude, a ono za Boga stručan. Ako je mogao da postrada za veru, ako je mogao da ispoveda veru tamo gde se drugima neće nikada ni ukazati prilika, na Zapadu na primer, znao je da odbrani to… Nije mogao da odbrani ako nije znao Liturgiju i liturgiku. A on je čovek koji je i na zapadu i na istoku, i u Rusiji i na zapadu, učio i susretao se sa bogoslovima, sa teolozima, sa doktorima raznih nauka, pa sigurno i liturgike. I sigurno, taj momak koji je Vama takvu stvar rekao, možete mu savetovati samo: nemojte da idete da budete profesor jer će i vama neko reći da niste za nešto stručni. A kako možete da budete profestor ako niste za sve stručni? Prema tome, kada je Sveti arhijerejski sabor izabrao Svetog Vladiku Nikolaja za episkopa, onda je rekao aksios! – što znači dostojan. A biti dostojan znači poznavati sve ono što je potrebno za svešteničku, odnosno episkopsku službu. Takav dečko, vidi se, da je jednostrano obrazovan, da ima nekoga ko ga uči da Vladika Nikolaj skoro da nije ni važan, a važan je, da nije možda ni Svetitelj, a Svetitelj je. Crkva ga je proglasila. Da nije u svemu primer mnogima, ‘oće taj da kaže, da nije onima koji su dobri liturgičari kod nas. A koji su to kod nas dobri liturgičari? Neka mi pokaže sad taj momak jednoga, pa da vidimo, možda i Vi sad možete sad razgovariti sa tim liturgičarom. Pogotovo ako ovako donosi i unosi neke novine u Crkvu, ne poznajući istoriju liturgike, ne poznajući istoriju Crkve. Sigurno da je Sveti Vladika Nikolaj poznavao liturgiku dobro, i Liturgiju poznavao dobro. I ako imamo malo vere i svesti i njegovim molitvama… on se sada Bogu moli za naš narod, za sve nas i u ovom vremenu kada se mi između sebe prepucavamo. Ko je najbolji liturgičar? Nema najboljega. Svi smo mi… od Boga nam dan čin… udostojili se da služimo Svetu Liturgiju. Niko ne poznaje Liturgiju. Kanon evharistije niko nije objasnio, nikada nije objasnio kako to Bog Duhom Svetim čini da hleb postane Telo istinsko, da vino postane Krv istinska. Videli ste da sveštenici, i duhovnici, i episkopi… nikada se o tome ni ne propoveda. O Kanonu evharistije niko ne propoveda. Zato što je to tajna koja je neobjašnjiva i anđelima. Pa anđeli ne znaju Liturgiju, ne znaju liturgiku. Kako mi ne znamo Liturgiju koji se pričešćujemo i sjedinjujemo sa Hristom Bogom? Pa On nam sve prosveti što nam treba. Kako može da kaže za Svetoga Nikolaja!? Pa nema što Svetitelj ne zna.Takva je vera naša. Zato ga je Bog proslavio. Kako možemo deliti… ko smo mi da delimo i degradiramo svetitelje i da stavljamo u različite staleže i da govorimo ovaj je dostojan, a ovaj nije dostojan? Malo smešno. Rekoh, ja ne bih o Svetom Nikolaju ni smeo da govorim . Trebalo bi da svi ustanemo kad govorimo o tome Svetitelju. Zbog njegove svetosti, zbog ljubavi njegove prema rodu svome, zbog žrtve njegove koju je učinio za naš narod. Kako nije znao? Pa on je bio profesor na Akademiji Svetoga Tihona u Džordanvilu, gde je i umro. Predavao je tamo studentima i bogoslovske nauke, i istoriju, i filosofiju. Ko je taj momak koji…
 
Otac Simeon (dodaje Vladici tiho): Unose sumnju…
 
Vladika Nikanor: Što kaže otac Simeon, unose sumnju da je Svetitelj – Svetitelj. To je ono što zbunjuje naše ljude, i što daje povoda za teme da se o tako nečemu komentariše. Takva čvrsta vera treba da bude naša… Da imaju drugi Vladiku Nikolaja Svetoga, čak i pravoslavni narodi, zamislite kakav bi oni njemu pijetet dali. Eto, neka Bog pomogne tome detetu da on bude dobar. Vi mu poručite, kao svom prijatelju, da mu Sveti Vladika bude uzor. Nema pitanja na koja Sveti Nikolaj ne zna odgovor.
 
Ali je problem što mi postavljamo takva pitanja. Tu je problem. To je problem nekih koji… kako može da postavlja pitanje da li je Vladika Nikolaj – Svetitelj. Da li ima nešto što Sveti Vladika nije ispunio što Bogu nije bilo ugodno? A to hoće da se kaže: šta se vi Vladike Nikolaja držite i oca Justina? Trebamo li da se držimo nekih drugih, nama nepoznatih bogoslova i teologa, tuđe teologije koja nam nije poznata. A ova teologija koju su svetitelji posvedočili svojim životom, istinu, tu oko koje se sada sporimo. Ne sporim se ja. Ona je meni jasna, ali smo u prilici da odgovaramo toj deci koja sada… makar i teolozi svršeni bili, moramo da kažemo… Ali nećemo nikada prepustiti njima da oni daju kvalifikacije o Svetom Vladici Nikolaju i ocu Justinu. Neka odu sada u Ćelije, u Lelić, pa da vide kako se naš narod tamo sabira, kako molitve traže Svetog Nikolaja i sigurno Sveti Nikolaj pomaže. Nema sumnje. Ne sumnjamo uopšte u to. Neka naša vera takva bude. Pođite od Prologa samo koji je duhovna hrana našim vernicima, gde se dotakao svih pitanja života: i Liturgije, i liturgike, i Pričešća, i molitava, i istorije, i patrologije i svega.
 
…Što se tiče ovog aktuelnog pitanja, a ono je aktuelno od jedanaestog veka i pre nego što se zapadna crkva odvojila od Pravoslavne crkve, to je pitanje bilo uvek, samo na drugi način aktuelno, a to je ličnost koja se zove rimski papa, koja je htela da dominira celim svetom hrišćanskim. A ne treba da se toga plašimo. Zašto ne treba da se plašimo? I najmanja Pravoslavna Crkva koja priznaje Hrista Boga za glavu svoje Crkve, biće veća i moćnija od rimskog pape!!! Pape, koji umesto Hrista priznaje sebe samozvanog. On je samozvani bog na zemlji ovde, i on hoće da se njemu podčine svi narodi, makar hrišćanski. Hoće, doduše, i bukvalno svi, ali hrišćanski u svakokom slučaju, među njima i pravoslavni, da on vlada svima bez Hrista. Zato ne trebamo se plašiti! Vidite koliko je bilo pokušaja sa Rimom, bilo je više pokušaja čak i od pravoslavnih, sećate se onih unija silnih itd. To ništa nije uspevalo. Naš narod ono lepo kaže: Uradiše sve, ‘al ne rekoše: ako Bog da. Eto, ja se nadam i ovaj potpis, u Raveni što su bili, ova naša delegacija što su potpisali, nisu rekli: ako Bog da, biće papa prvi. Možda su zaboravili? Ali je opasna izjava, što oni misle da će provući kroz naš narod. Ali naš narod je toliko mudar zato što ga Bog blagodaću svojom prosvećuje. Zato je naš narod mudar – naš Srpski narod. I bilo je kad je bila ona čuvena Florentinska unija, kad nije naš predstavnik išao, kao što nisu bili sada Bugari, Rusi su napustili, znači, uvek nekako Bog namesti da taj pokušaj da oprostite nekome koji ne traži oproštaj… Ne može. To nije bila punoća delegacija koje su predstavljale Pravoslavnu crkvu. Prema tome, dokumenat je nevalidan. Nikoga ne obavezuje ni za šta. A to je druga stvar što oni pokušavaju, i ranije su pokušavali da se raduju tamo na Zapadu… evo gotovo je, papa samo što nije došao. Dok god on bude smatrao sebe namesnikom i zamenikom Hristovim na zemlji, makar to bilo ono kad govori ex cathedra, a njegova svaka reč je za njih ex cathedra, onda, znači, on je taj koji bez Boga hoće da vlada ovijem svetom. A ti koji bez Boga hoće da vladaju svetom slični su Irodu i Pilatu. Nema pokajanja! On ne traži pokajanje! Ako ne traži pokajanje ne možemo mu oprostiti. Dog god ne bude tražio pokajanja, nema oproštaja! A on ima veliki razlog da traži pokajanje i od Pravoslavne crkve, među njima i od Srpske crkve, što su njegovi predhodnici uradili Srpskom narodu i Srpskoj crkvi.
 
Mati Nektarija: Da li naša Crkva može da utiče na plan i program i izbor kadrova za Bogoslovski fakultet u Beogradu? Mi primećujemo, iz razgovora koje smo vodili sa studentima Bogoslovskog fakulteta koji su dolazili kod nas… pitanje je da li je to učenje koje oni primaju tamo i dalje treba da šire, da li je to učenje izvorno pravoslavno? Posebno da pomenemo jednog grčkog mitropolita Ziziulasa koji je prisutan, da kažem u gotovo svim predmetima, ili u literaturi za sve predmete manje – više. Ali svedoci smo da, u zadnje vreme, ono što on svedoči i propoveda sve manje ima dodirnih tačaka sa izvorno pravoslavnim učenjem. Da li se kadrovi koje sada školujemo na ispravan način školuju? Sumnjamo da se sve više odstupa od planova i programa koji su izvorno bili pravoslavni.
 
Vladika Nikanor: Nažalost, ona Bolonjska konvencija je bila fatalna za naše školstvo. Ne samo za školstvo za versku nastavu, za Bogoslovije naše, za fakultet naš, nego uopšte za školstvo. A za nas u Crkvi najfatalnija. Ja se nikada nisam sa njom složio, možda ste čuli, i ja studente moje ne šaljem na fakultet beogradskog, takozvanog, univerziteta. Posebno iz jednog razloga, što nije više fakultet Srpske pravoslavne crkve.To je, znači, razlog da ja moje studente ne šaljem više na taj fakultet. Potpuno se slažem sa našom sestrom koja kaže da taj fakultet nama više ne garantuje da će dati kvaletetne teologe, da će dati kvalitetne profesore Bogoslovija, magistre… profesore Bogoslovskog fakulteta. Problem je u tome što je naš Bogoslovski fakultet ušao kroz neka mračna vrata, ne ni mala vrata, nego mračna vrata. Do danas mi nemamo odluku o tome da je Bogoslovski fakultet ušao u sastav Beogradskog univerziteta, a da ga je Sabor potvrdio. Bilo je samo govora o tome, dato Sinodu na neki način da to sprovede ili nešto tako, međutim, mi moramo imati… Taj fakultet radi bez blagoslova Duha Svetoga, po mom dubokom uverenju. A druga nevolja je to što ste Vi, sestro, primetili, Crkva Srpska i Sabor Srpske crkve nikakvu ingerenciju nemaju nad tim fakultetom. Mi, episkopi, imamo jedino tu mogućnost i to pravo, da potpišemo molbu našem studentu koji hoće da se upiše i mi više ne smemo ni čistačicu, ni portira upitati kako je naš student, i kako se on uči, kako se on ponaša, šta on radi. Nikoga više nemamo pravo da upitamo. E zato ja ne dozvoljavam da se bogoslovi naši maltretiraju na takav način na ovome fakultetu. Šaljem ih za sada u Foču, u Srbinje, šaljem neke u inostranstvo, ne mnogo. Voleo bi svi ovde da budu, svi da ovde završavaju studije, školu. E, u tome je problem i potpuno ste u pravu. Upravo onaj dečko iz Šabačke eparhije, brat što je postavio pitanje, koji je govorio da Sveti Vladika Nikolaj nije bio liturgičar. Zar je za nas Ziziulas, Jovan Ziziulas, koga njegova sopstvena Crkva ne priznaje, ne da mu eparhiju, za koga smatra da ne zna da vodi eparhiju, da ne zna da vodi narod, ne da mu eparhiju. E, sad je on ekspert za ekumenska, liturgička, i neka druga pitanja i koji predstavlja pravoslavlje itd. Meni nije uzor. Ali, nažalost, na fakultetu našem mnogima jeste. E, to je taj problem. Što reče otac naš Simo prekrasno: šta se sada radi na našem fakultetu? Da li se predaje ili se nešto novo dodaje, pa se tako servira. Ako se predaje, onda ćemo predavati ono što smo nasledili od naših bogoslova vrsnih, od naših teologa. Vi danas ako pomenete Justinovu Dogmatiku, računajte, dobijate peticu, fakultetsku je li, i završen ispit. Samo ako pomenete! Pa kako to može da bude?! Gde su se školovali isti ti koji sada uče nešto novo?! Oni su polagali kod tih naših svetih velikih bogoslova. Pa zar se stide svojih učitelja?! Oni su nas naučili da budemo to što jesmo. I samo, što kaže otac Simeon, da samo predamo to našim mladim generacijama i dovoljno je to sa naše strane. Uzimamo tuđu neku teologiju. Pre svega, taj čovek po duhu nije pravoslavan! Taj čovek je na Zapadu rođen. On je odrastao na Zapadu. Taj Ziziulas. Nema veze sa pravoslavnom mišlju, sa osećanjem, sa verom. Pa zato njegova Crkva, zvanična njegova Crkva, ne da mu eparhiju. On je titularni samo… pergamski. Nikakve veze nema sa upravljanjem i rukovođenjem Crkve! Taj ko ne zna voditi svoju porodicu ne može učiti drugoga kako se vodi porodica. Taj ko ne zna voditi svoj manastir ne može učiti drugoga kako se treba voditi manastir. Taj ko ne zna voditi svoju eparhiju ili je nema, iz bilo kojih razloga, ne može da vodi čak i celu Crkvu i pokušava da on bude na nivou vaseljene… da se predstavlja itd. To se, sestro, potpuno slažemo.
 


Izvor: Vidovdan.org

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *