Црква и секте

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

Кажимо одмах да скоро сви секташи, заједно са материјалистима поричу загробни живот човекове душе; а најотвореније, и најенергичније то чине адвентисти и Јеховини сведоци.
По њима, душа после смрти тела ” спава ” до свеопштег васкресења, када ће се поново сјединити са васкрслим телом. Заиста је смешно слушати их кад ту своју тезу покушавају да докажу уз помоћ библијских цитата – издвојених из контекста и погрешно протумачених.
Ево и једног таквог примера: по секташком тумачењу Библије душа не постоји као неко посебно духовно биће суштински различито од тела. Душа, то је сам жив човек – веле секташи позивајући се на (1Мој. 2.7). А шта у ствари говори овај цитат: ” А створи Господ Бог човека од праха земаљског (први акт стварања човека) и дуну му у нос дух животни (други акт стварања човека) и поста човек душа жива “.
Као што се види из текста на који се секташи позивају, постоје два акта при стварању човека. Према томе, јасно је и несумљиво да Библија приказује човека не као неко биће јединствено по своме саставу, него двојно по саставу своје природе. Један део човековог бића је материјалан. Други део је духовне природе, и он је носилац човековог живота, његове свести и личности. То је човеково ” Ја “!
Да је душа (дух животни) суштински различита од тела сведоче и следећи цитати: ” Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се више бојте онога (Бога) који може и душу и тело да погуби у паклу ” (Мт. 10.28); … ” А кад се растављаше с душом те умираше … ” (1Мој. 35.18); …” Господе Боже мој, нека се поврти у дете душа његова ” (1Цар. 17.21); …” Само тело његово док је жив болује, а душа његова у њему тужи ” (Јов. 14. 22); …” Људи у граду уздишу и душе побијених вичу ” (Јов. 24.12); “… А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело беспрекорно сачувају приликом доласка Господа нашега Исуса Христа ” (1Сол. 5.23) – овде душа означава нетелесни део људског бића, а ” дух ” интелектуалне и моралне квалитете човека.
Као што се види, Библија, за ралику од секташа, прави разлику између душе и тела – што њима изгледа и није важно. Секташи и даље не одустају, па зато настављају са питањима и доскочицама попут ове – Ако је душа заиста бесмртна, зашто бар један једини пут у Библији то није изричито речено?! Нигде, баш нигде, није употребљена реч ” бесмртна “!
Заиста није! Али није ни потребно! То је исто као кад би неко казао: ” млад младић “, или ” нова новост “, или ” стара старица “, итд.. Секташи даље настављају – Библија нам говори да је човек у почетку створен смртан, а не бесмртан. Зато је свако учење о тзв. ” бесмртности душе ” директно ђаволско учење, и ђаволска превара. То је одјек оне сатанине преваре речене у рају Еви: неће те ви умрети. Бог говори Адаму да ће умрети у онај час кад окуси плод са забрањеног дрвета. Дакле Божија је тврдња да је човек смртан, а ђаво прича Еви о бесмртности: ” неће те ви умрети ” (1Мој. 2.17 ; 3.1-4). То је ” сатанина прва лаж ” – каже нам адвентистичка ” пророчица ” Хелена Вајт.
Оваква тврдња је двоструко погрешна. Прво, Библија каже да је човек постао смртан, а не да је створен смртан. Постао је смртан услед греха (1Мој. 2.17); смрт је ушла, као уљез, у свет и у све људе грехом Адамовим (Рим. 5.12); као ” плата за грех ” (Рим. 6.23).
Друго, као што знамо, Адам није умро оног тренутка кад је окусио плод са дрвета од знања добра и зла. Поживео је он после тога поприлично дуго и умро тек у својој 930- тој години живота! (1Мој. 5.5).
Истина је следећа: кад је Адам прекршио Божију заповест, онда га Бог кажњава говорећи: ” Са знојем лица свог јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет ; јер си прах и у прах ћеш се вратити ” (1Мој. 3.19). Дакле очигледно је да је Својом пресудом грешном Адаму Бог говорио само о људском телу, о његовом материјалном животу. Оно је прах, и оно одлази у прах. Исто тако је очиглено да тело није носилац живота, него прималац живота, јер по Библији, тело првог човека било је мртво док Господ у њега не удахну ” дух животни “. Тек тада је човек постао душа жива! А ако питамо Библију шта бива са тим ” духом животним ” по одласку тела у земљу, она ће нам казати: ” дух се врати Богу који га и даде ” (Проп. 12.7 ; Псл. 104.29-30) – а ” Бог није Бог мртвих него живих, јер су њему сви живи ” (Лк. 20.38).
Свесно одбацујући постојање загробног живота секташи се још једном показују као потпуни непознаваоци писане Речи Божије. Јер, Св. Писмо изричито тврди да људска душа надживљује тело и одлази Богу, тј. у духовни свет, где проводи свесни део живота до другог Христовог доласка и општег васкресења. Наиме, душа наставља свесно да живи у условима који зависе од начина њеног овоземаљског живота – или у привременом блаженству, или у привременом мучењу – све до Страшнога суда.
Додајмо свему овоме и директно обећање Господа: ” Ко верује у Мене ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у Мене неће умрети вавијек ” (Јн. 11.25-26); И поруку ап. Јована: ” ко одржи реч Његову неће видети смрти вавијек ” (Јн. 8.51). За нас Православне хришћане све ово досад наведено било би довољно, али ради секташа навешћемо још неколико примера:
” Богаташ и Лазар ” (Лк. 16.19-31) – Овај текст из Св. Писма толико смета секташком порицању бесмртности душе и постојању загробног живота да се толико силно муче да пруже какво – такво објашњење којим би све то порекли. Најомиљенија посластица им је (а и најлакша) да просто кажу: ” Па то је само прича. То не може бити никаква стварност. “- А где пише у Библији да је то прича? Баш нигде! И словом: нигде! Из Св. Писма се јасно види да кад год је Христос нешто говорио у причама то би било наглашено као прича речима: ” И каза им причу “. То се очигледно види из: – приче о безумном богаташу (Лк. 12.16-20); – приче о сијачу и семену (Мт. 13.3); – приче о пшеници и кукољу (Мт. 13.24-30); и остале приче из 13- те главе Матејиног Јеванђеља, као и из осталих Јеванђеља.
Кад год би значи у питању била нека прича она би се причом и назвала. А то, као што видимо није случај са ” Богаташом и Лазаром “. Назив ” прича ” не постоји ни у наслову главе, ни у самом тексту. У наслову 16- те главе једноставно стоји ” о богаташу и убогом Лазару ” – и то је све! Али постоји још нешто, што највише говори против тврдње да је овај текст обична прича као и све друге – то је чињеница да Христос само овде спомиње једно лично име – Лазар. Ако је то само обична измишљена прича, не би било никакве потребе да се спомиње просјаково име, јер ” прича ” и без тога има исту поучну вредност!
Један савет: секташи се често код ове приче служе разним триковима и доскочицама како би збунили свог саговорника, и на тај начин извукли бар реми! Зато треба знати следеће:

Богаташ није осуђен само зато што је богат, већ зато што је био немилостив према Лазару,
” Наручје Аврамово ” само сликовито описује блаженства која Лазар осећа на небу,
Као што ” ватра ” може да пече тело, тако зла и немирна савест пече грешника (нпр. ” гризе ме савест “). Дакле, богаташ, као грешник, дошао је после смрти у такво стање, и такве околности које га муче као што би врела вода, или ватра пекле тело.
Душе су после смрти тела свесне стања у којем се налазе. Оне на један духовни, нама непознат, начин могу да опште једна са другом.
Одлазак душе на онај свет није један усамљени прелазак. Душу праведника прате анђели (Лк. 16.22), али из ” приче о богаташу коме је родила њива ” (Лк. 12.16-20) видимо да ће и његову душу неко тражити, а то неће бити Бог, као што се и види: ” безумниче, ове ноћи тражиће твоју душу од тебе ” (Лк. 12.20). Дакле, тражиће а не Тражићу! Ко ли ће је то тражити? Највероватније ће то бити зли дуси (демони) – којима таква грешна душа и припада!

” Мојсије и Илија разговарају с Христом ” (Мт. 17.3 ; Лк. 9.4) – Као што знамо Мојсије је умро у земљи Моавској (5Мој. 34.5-6), и место његовог гроба је до данашњег дана остало непознато. 1400 година после његове смрти постоје три човека која тврде да су га видела и чула где говори! Појава Илије на гори и није толико чудна с обзиром да он и није умро већ је био узнешен на небо (2Цар. 2.11-12). Али, откуда ту Мојсије ако, како то тврде секташи, човек нема душу која је суштински различита од тела?! И у овом случају на сцену ступају секташке доскочице. Тако нпр. адвентисти тврде да је Христос подигао Мојсија из мртвих. Где су то прочитали стварно не знам! Но добро, ајде кад би смо и прихватили тако нешто; Али, шта са Илијом?! Он, као што рекосмо није умро, већ је узнесен на небо. Ово питање није упућено православним хришћанима, јер је њима јасно где одлазе душе са овога света. А да ли је то јасно и секташима? – сумњам!
” Христово предсмртно обећање ” (Лк. 23.43) – Господ је покајаном разбојнику на крсту дао обећање: ” Заиста, кажем ти: данас ћеш са мном бити у рају “. Ово Христово обећање могло је бити испуњено једино ако постоји рај небески, и у њему душе покајаних праведника. Дакле, Христос је покајаном разбојнику обећао приступ у рај истог оног дана када буде издахнуо, тј. ” данас “. Значи да постоји и рај и душе у њему. Овде изгледа као да је све јасно, али … , на сцену опет ступају они са својим верзијама:
Прва верзија: Веома је једноставна. Просто измене интерпункцију, па онда Христово обећање изгледа овако: ” Заиста, кажем ти данас: бићеш са мном у рају “. Значи, Христос није обећао разбојнику да ће с њим бити у рају тог дана када умру, него ће доћи у рај о општем васкресењу мртвих.
Одговор: Христос је у својим беседама често користио израз: ” Заиста вам кажем ” ( Мт. 5.26 ; 6.2,5,16 ; 8.10 ; 10.15,23,42, итд.), али никада, ни на једном месту у Библији, није том изразу додао и реч ” данас “. Никада Он није казао: ” заиста кажем вам данас “, просто стога што се оно ” данас ” подразумева – пошто свако коме је Христос говорио, види и зна да му Христос говори ” данас “, тј. тог тренутка, а не ” сутра “, или ” прекосутра “. Зато није било никакве потребе да он то ” данас ” наглашава ни када је дао обећање покајаном разбојнику.
Друга верзија: само доказује секташко непознавање Христове Божанске природе! Дакле, по секташима, Христос није могао обећати разбојнику да ће у рају бити с њим већ истога дана, јер тог дана се ни Христос још није био узнео своме Оцу небеском, позивајући се при томе на цитат: ” не дотичи ме, јер још нисам отишао горе Оцу ” (Јн. 20.17).
Одговор: Зашто Христос није дозволио Марији Магдалени да дотакне Његово тело, а осталим апостолима јесте (Лк. 24.39 ; Јн. 20.27) – ми не знамо, јер нам Св. Писмо о томе ништа подробније не казује. Али, зато има нечег другог! Заборављају секташи да је Христос Бог, и да се по Својој Божанској природи није ни одвајао од Бога Оца, и Бога Духа Светога. Па зато, када обећава разбојнику рај, Он то обећава као Бог, јер само Бог има право да некоме обећа и подари рајско блаженство.
” Мртвима се проповеда Јеванђеље ” – Ово је нешто на шта ће вас секташи само унезверено гледати саблажњавајући се на саму такву помисао.
Као што знамо Св. Писмо казује да је Господ Исус Христос ” духом ” сишао у ад и проповедао Јеванђеље душама које су се тамо налазиле, тамо где: ” Душе побијених вичу ” (Јов. 24.12) – о чему и пророк Осије пророкује: ” Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живећемо пред Њим ” (Ос. 6.2). То је обећање и самога Господа: “… тако ће и Син Човечији бити у срцу замље три дана и три ноћи ” (Мт. 12.40) – Христос је распет у петак, а васкрао у недељу – тачно три дана. И даље: ” Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је дошао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће, … , Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега ” (Јн. 5.25-28). Ове речи првенствено се односе на грешнике – мртваце који ће пошто поверују у Христа – оживети. Али у пренесеном смислу означава и проповедање душама у аду на шта нас наводе и речи ап. Петра: ” Зато је, наиме, и мртвима објављено Јеванђеље, да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе ” (1Пт. 4.6); ” Јер је и Христос једном умро за грехе, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, тело су му додуше, убили, али је духом оживљен: њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некад били непослушни, кад је Бижија стрпљивост чекала у Нојево време док се градио ковчег ” (1Пт. 3.18-20). Ти ” духови ” у тамници (аду) нити су демони, нити зли духови, већ духови (душе) оних старозаветних људи који су били непослушни Богу, и који су се до Христовог доласка налазили у аду (царству мртвих). А да је Христос сишао у ад говори и следећи цитат: ” Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац твој види труљења, … , говори за васкрсење Христово да не би остављена душа Његова у аду, нити тело Његово виде труљење ” (Д. ап. 2.27-31 ; Еф. 4.8-10 ; 1Кор. 15.4).
Као што се види, Библија и овом приликом недвосмислено сведочи да постоји душа као духовни део човековог бића, и да она, свесним животом, постоји и после смрти тела.
” Аврамово виђење ” – (Јн. 8.56). Ево шта каже Св. Писмо: ” Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се “. Како, ако по секташима душа не надживљује тело? Правог одговора са њихове стране овде сигурно неће те добити.
” Што даље од гатара и врачара ” – (5Мој. 18.10-11). ” Нека се не нађе у тебе … ни бајач, ни који се договара са злим дусима, ни опсјенар, ни који пита мртве “. Овај цитат је јасан да јаснији не може бити. Св. Писмо очигледно разликује зле духове од оних који су мртви телом, а живи духом (душом). Јер како другачије објаснити чињеницу да жив човек може разговарати са мртвим човеком !?
” Жеља ап. Павла ” – ” Мучим се с две стране: имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је куд и камо боље; али остати у телу – то је потребно ради вас ” (Флпљ. 1. 23-24) ; и : ” Уздамо се и спремни да радије изиђемо из тела и да се код Господа настанимо као код куће ” (2Кор. 5.8). Овде се поставља једно питање – Зашто се ап. Павлу баш толико жури да умре и оде Христу, кад по секташима он неће одмах отићи и бити са Њим, већ ” тек тамо ” о општем васкресењу? Па чему онда толика жеља и журба када он својом смрћу неће убрзати виђење с Господом ни за један минут?! Зар онда не би било логичније да остане што дуже на овом свету како би што већем броју људи проповедао о Христу?! Али, њему се ипак жури! Видети и (2Пт. 1.13-15).
” Јованова визија ” – (Отк. 6.9-11 ; 7.9-17 ; 8.3-4 ; 11.1 ; 15.2-4). Сви ови цитати јасно доказују да душе праведника, након смрти тела, одлазе Богу, у Небески Јерусалим, где и даље проводе свестан део живота, где се моле и залажу за наше спасење, чекајући свеопште васкресење и живот вечни.
Из свега досад изложеног, несумњиво следи Библијско учење да човек има смртно и распадљиво тело и бесмртну душу. То учење није никаква ” сатанина лаж ” као што кажу секташи – већ чињеница. Ако се пак секташи не слажу с тим, нека онда своје притужбе упуте лично Господу, а нас нека више не замарају својом тврдњом да они ето верују ” само ” Св. Писму.
Дакле, пошто су душе покојника свесне свог постојања, онда наше молитве светитељима нису бесплодне и некорисне, нити су писмо без адресе. Светитељи их чују на један духовни начин и са нама се моле Богу за нас (Отк. 8.3-4).
Рецимо и то да је од најранијих хришћанских времена постојала молитва не само за живе, него и за мртве. То се очигледно види из текстова прастарих литургија од којих једна потиче од ап. Јакова – брата Господњег.
Споменимо још и обичај раних хришћана да остављају натписе на надгробним споменицима својих преминулих рођака и пријатеља с надом да ће се ови за њих молити и залагати пред Господом Исусом Христом. Тврдити да први хришћани нису знали шта је, и каква је права вера, па још и да су грешили у спровођењу Христових заповести, велики је грех.