НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Црква и друштво

Црква и друштво

Питање:
Помаже Бог, Поштовани оче, Да ли Црква има обавезу да у садашњем стању друштва јавно, поред читања Јеванђеља на Св.Литургијама, нпр.преко медија и сл. апелује на већу православну хришћанску (и људску) солидарност и помоћ ближњем свом и на тај начин, можда, пробуди савест у нама да не будемо тако себични и уједно помогне смањењу или укидању тензија међу малог броја имућних и већине који нису тако имућни? Хвала унапред, Свако добро од Господа.
Небојша


Одговор:
Драги брате Небојша, Разуме се да Црква, поред ширења и утврђивања у народу благе вести, говори и инсистира и на делима милости телесне. Сећаш се, сигурно, јеванђеља о Последњем суду Христовом, када ће Господ од нас тражити искључиво како смо Његово јеванђеље у пракси применили: да ли смо били ближњима од помоћи, када им је то било најнужније (гладног нахранити… нагог оденути…) . У праву си кад кажеш да Црква, сем у храмовима, читањем Јеванђеља и проповеди, треба да користи и савремена средства комуникација и обавештавања, како би потакла верне (и оне који то треба да буду) на већу међуљудску солидарност, не би ли се некако смањила огромна разлика између богатих и сиромашних. То је за Цркву заиста тежек задатак. Не због тога што Црква нема кадрове или не поседује масовна средства обавештавања, већ због тога што апели Цркве и Њених свештеника не допиру до ушију оних који би требали да поштују солидарност. У најчешћим случајевима они не долазе у цркву, на Свету литургију. Они поступају као онај јеванђелски безумни богаташ, сву своју пажњу и све своје време посвећују своме иметку, трудећи се да га што више умноже и осигурају. Не маре они, као ни онај богаташ, да ће смрт, кад тад дошла, све прекинути, а оно што су стекли, коме ће остати. Богати људи у српском народу, из не тако давне прошлости, који су своје богатство стекли својим поштеним трудом, знали су да га искористе, не само за себе и своје породице, већ и за добро народа. Отуда многе задужбине и легати по српским градовима, које и данас служе српском народу (Српска академија наука, Београдски универзитет, Коларчев народни универзитет, Палата Симе игуманова и друге бројне задужбине) , требале би да подстичу и савремене богаташе, да бар од свога сувишка дају и онима који немају, а који су, у неком тамо ланцу, помогли и савременим богаташима да се енормно обогате. Нисмо нешто чули да су се српски богаташи и тајкуни баш птретргли, помажући у земљотресу страдалом Краљеву и поплављеним насељима. Црква још увек не поседује сопствене социјалне установе, преко којих би била у стању да помогне оним најпотребитијим, већ јој преостаје само да апелује на свест оних који имају, да поделе са онима који немају. Истина, не могу да кажем да Црква у целини, у свим својим епархијама и парохијама, чини све што је у њеној моћи, да и личним примером покаже на делу састрадалну љубав према сиромашнима и презренима. Сигурно да би се могло много више учинити, кад би било више солидарности и међу самим црквеним јединицама, епархијама и парохијама. Рецимо, оне епархије које нису осетиле ратна разарања, са оним којима је готово све уништено и народ побијен или протеран. Надам се, драги брате Небојша, да ће црквени посленици употребити сав свој ауторитет, а и своја задужења, па ће настојати да раскраве срца људска за помоћ својим ближњима. А понављам, Христос ће искључиво од нас тражити плодове наше вере, а то је несебична и састрадална љубав и помоћ ближњима, о чему ћемо слушати на Светој литургији у Недељу месопусну. Благослов и мир од Господа о. Душан — Драги брате Небојша, О томе да они којима је Бог дао више, помажу онима који имају мање или немају ништа, говорили су још старозаветни пророци. Тако пророк Исаија саветује: Није ли ово пост што изабрах… да преламаш хлеб свој гладноме и сиромахе и прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га оденеш? … Тада ће видело твоје синути као зора и здравље ће твоје брзо процвасти (Исаија 58, 6-8) . Колика је моћ милостиње показују нам речи Спаситеља богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш иди и продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Матеј 19, 21) . А Свети апостол Петар вели многобожачком капетану Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дела ап. 10, 4) . Милостињу треба да чинимо не само пријатељима и познаницима – него и непријатељима – да будете синови Оца свога који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд (кишу) праведнима и неправеднима (Матеј 5, 45) . Свети апостол Јаков је категоричан: Тако и вера, ако нема дјела, мртва је сама по себи (2, 17) . У праву си, драги брате Небојша, кад кажеш да Црква треба да искориштава не само олтар и проповедаоницу, како би сведочила науку Христову, која много и на разне начине говори о међусобној љубави међу људима и састрадалној жртви једних за друге, већ да користи и сва друга расположива средства комуникације међу људима. И још си у праву када мислиш да Црква недовољно користи све те могућности масовног обавештавања, како би своју узвишену јеванђелску мисију што више учврстила у народу. Ми знамо, из речи Христових, да неће сваки који говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Матеј 7, 21) и зато треба поучавати и инсистирати на практичном хришћанству, то јест, да православни верници следују свога Учитеља и Господа, па да и они могу попут Њега да кажу: иако мени не верујете, делима мојим верујте (Јован 10, 37) . Сигурно да је тешко откравити срца богатих, да део свога богатства поделе са онима који оскудевају, о чему и Христос говори: заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско (Матеј 19, 23) . Тешко је, али не и немогуће. Ми у нашој историји имамо много оних који су зарадили велико богатство, али га нису користили само за себе, већ су штедро помагали и свој народ. Многобројне задужбине од времена Немањића, па све до половине 20. века, красе српске земље, а мото им је био заједнички, онај који краси фасаду Београдског универзитета: Капетан Миша Анастасијевић своме отечеству. Сви они који су били хришћански трудољубци, који су своју имовину својим трудом и поштеним радом зарадили, нису жалили да то поделе са својим народом. Напротив, савремени богаташи, разни тајкуни, који су се разним махинацијама на брзину обогатили, тешко се одричу дела своје имовине у корист сиротиње, на чијој су грбачи то и стекли. Они избегавају и држави да дају што је њено (цару царево, Богу Божје) . Њихове уши не слушају позив Цркве, а њихово срце је тврдо за дела милосрђа. Но, ако је тешко омекшати срца њихова, не значи да треба одустати при првом покушају. Црква, као савест православног народа, треба да куца на свака врата, како то и Христос чини, и онај који врата свога срца отвори, спасиће душу своју. Да Господ помогне Цркви својој и у овој њеној мисији! о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *