NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

ISPOVEST SAMOUBICE

Imam 38 godina, višeg sam obrazovanja. Živim u Sibiru, u Kamerovskoj oblasti. Radim u Tomskoj oblasti, u jednoj ustanovi za dobijanje gasa. Posao mi je veoma drag.
Uvek su me zanimale anomalne pojave, čitala sam članke i o tome često razmišljala. Zatim su, u toku nekoliko godina, i sa mnom počeli da se zbivaju čudni događaji: mali poltergajst (kućni duh, nap. prev.) u stanu, pojavljivanje i iščezavanje predmeta. Nisam se plašila, i podsticala sam „kuckanje“, smatrajući ga nestašlucima „simpatičnog kućnog duha“. Makar kakva zabava u ne naročito raznolikom sibirskom životu. Nisam tada ni mogla ni da pretpostavim u šta će se za mene pretvoriti ta simpatija.
Roditelji moji, kršteni u detinjstvu, nisu verovali u Boga, smatrajući crkveni život predrasudom prošlosti. Pa ipak, kad sam imala pet godina, krstila me je baka, jednom me krišom od roditelja odvevši u hram. Od tog časa duša je, negde u dubini, čuvala veru u Boga, ali sam ja nastojala da ne razmišljam o Njegovom postojanju i u hram sam retko išla.
Blago rečeno, živela sam ne naročito pravedno, što je bilo povod da me uklone sa posla, gde sam zarađivala prilično. To me je potreslo, spopala me je nesanice, skočio mi je pritisak, jednom sam imala težak srčani napad.
I gle, usred nesanice i čamotinje, počela sam da čujem glasove koji su me uspokojavali, predskazujući mi sjajnu budućnost. Odmah sam pomislila da sam poludela, da je počela šizofrenija. Te „glasove“ nisam mogla da povežem ni sa čim drugim, pogotovu ne sa nečistom silom čim su se javile misli o ludilu, glasovi su počeli da me uveravaju u suprotno, a da bi mi dokazali svoje reči, pokazivali su mi, na primer, kretanje tamoamo minutne kazaljke na satu. Ta kretanja su viđali i moji prijatelji. Ali su oni mislili da je reč o trikovima, koje je pravim pomoću magneta ili drugih sredstava (jedno vreme sam radila kao bravar za kontrolno-mernu aparaturu).
Na početku, „glasovi“ su se predstavljali kao „energo-informativna bića“. Razgovarala sam s njima noću. I razgovarala sam, tobož, sa “ centralnim kompjuterom energo-informativnog polja“ (takva imena su mi, čak i posle učenja u višoj školi, bila zagonetna, nepoznata.) „Oni“ su mi pričali kako noću „iščitavaju“ informacije iz ljudi, pri čemu nekim kontakterima srce ne izdrži i oni umru od infarkta. Odbila sam da opštim – nije mi bilo stalo do toga – posao sam izgubila, a sad tu nekakva koještarija… Pa i u „njihovim“ pričama nije bilo ničeg novog, i ja sam počela da se podsmevam „bićima“, sasvim uverena da sam sišla s uma.
Tada su „oni“ izabrali drugu, efikasniju, varijantu. Čula sam glasove bake, majčine majke, koja me je odgajila (krstila me je baka po ocu), kao i glas umrle drugarice. Snažno sam zaplakala, i bespogovorno poverovala da je reč o glasovima mome srcu dragih ljudi. „Bližnji“ su saopštili da se nalaze u adu: baka zbog bezbožništva, a drugarica zbog lošeg ponašanja (ja se nisam vladala bolje od nje). Prorekli su mi sličnu sudbinu.
Tada su počeli da od mene traže da dobrovoljno napustim ovaj život. Rekli su da me više ništa ne veže za zemlju: kći je smeštena, s mužem ionako neće biti mira, mamu ću moći da uzmem sebi kad zaželim… Na kraju krajeva sam se složila.
„Oni“ su mi rekli da se napijem votke i saopštili mi da će me noću, na kraju, uzeti sebi. I pokazali su kako će to da bude. Po telu mi je odozgo prošao neki talas, koji je stigao do srca. I u tom trenu srce mi je stalo. Pokušala sam da kriknem, ali nisam mogla. Za to vreme talas je prošao preko nogu, i otišao. Sekund kasnije, srce je opet stalo. Tek sam tada shvatila da sam smrt izbegla za dlaku. Oni su samo upitali: „No šta?! Uspela si da pozoveš pomoć“. Zatim su „oni“ hteli da pokažu šta mogu, ali ne uzimajući me nasilno. Da bi dokazali svoju silu, pokazivali su trikove: lice mi je u ogledalu postojalo glatko, kao detinje, a zatim suvo i naborano, kao kod dremne babe.
Oproštajno pismo pisala sam samo po „njihovom“ diktatu. I napila sam se i usnula. Probudila sam se usred noći, oko tri sata, sa strašnom glavoboljom, ali živa. „Glas“ je saopštio da je srce izdržalo. Tada sam se predomislila u vezi sa smrću. U sebi sam našla snage da ustanem, dođem do stola i uništim pismo. Ali „glasovi“ nisu prestajali. U sobu je s bukom ulazila nekakva siva, smrdljiva magluština. Pritisak u glavi mi je bio takav da mi se činilo – sad ću da se onesvestim. Uši sam pokrila dlanovima, ali buka nije prestajala.
I odjednom sam „ih“ videla. Bića su ličila na stazicu od mesečine na tek zatalasanoj površini plitkog jezerceta. Tu mi je palo na pamet da ih povežem sa nečistom silom i da se prekrstim. Bića su odmah iščezla, a utihnula je i buka. Ponovo sam legla i spokojno usnula.
Tako se završilo moje „dežurstvo“, i vratila sam se u normalu. Dok sam se vraćala kući kod mene se javila nekakva smirenost i uverenje da se tako nešto više neće ponoviti. Ali što se više približavalo veče, opet je počeo da se javlja onaj poznati, divlji strah, koji obično prethodi javljanju nečiste sile. Morala sam čak da zovem hitnu pomoć, da mi daju injekciju za umirenje. Te noći sam spavala kao mrtvac.
Sledećeg dana, u nedelju, ja, setivši se kume – bakice, reših da odem u crkvu. Pomolila sam se, kako sam umela, iz molitvenika, koji mi je nedavno poklonila sestra od tetke, kupila sam ikonu Majke Božje.
Nisam se usudila da sama zanoćim – pozvala sam dve drugarice. Zapanjujuće je da su i one čule buku koje je pratila pojavu nečiste sile, ali joj nisu pridavale značaja: zaključile su da je to zvuk iz cevi centralnog grejanja. Nisam ih razuveravala, nisam im pričala o svojim problemima, – i sama sam sumnjala u stvarnost onoga što se zbiva. Daleko iza ponoći poznanice su otišle, ali su rekle da će se za izvesno vreme vratiti.
Kad sam ostala sama, ponovo sam počela da osećam stravične napade nečiste sile, koja je iznenada stala da razgovara sa mnom u ime Gospoda. Gvozdeni „glas“ je nabrajao moje grehe, a potom zahtevao da biram: ili smrt, ili ludilo. U svom neznanju sam im poverovala. Opet se javila nametljiva misao o samoubistvu. Pa ipak, nisam htela da okončam sa životom. Tada je „glas“ zapretio da će umesto mene uzeti moju kći ili mamu. Vrtelo mi se u glavi od teških misli: „Nikom ne želim zlo. Moram da izaberem. Da poludim? Kome sam takva potrebna…“
I na kraju, rešila sam – sa suzama, pokoravajući se volji „odozgo“, uzela sam nož. U taj čas, ličila sam na robota: svest se protivila, ali su se ruke ipak pokoravale nekom drugom, dok sam se rezala po grlu.
„Sada umiri“, začuh. „Posle dva dana ćemo te sresti“. Gubeći svest, upitah: „Gde“? Odgovor je bio strašan: „U adu. Ti si samoubica“. Posle toga se začuo histeričan smeh i poslednje klicanje, koje je jasno zazvučalo pre no što sam upala u crni bezdan. Užasne četiri reči: „Tebi se smejao đavo“. Još uvek se čudim kako sam uspela da izađem na stepenište, gde su me, iskrvarelu, i našli susedi.
U bolnici sam bez svesti bila tri dana, da bih zatim počela da dolazim k sebi. Čim mi je postalo lakše, osetila sam novi napad pogane sile. Nečist je opet počela da mi preti, prinuđavala me da izvučem iglu za transfuziju iz vene i tako da završim sa sobom. Ali, na moje zaprepašćenje, vladala sam svojim rukama i nalazila u sebi snage da se borim sa zlim duhom.
Pa ipak, snage su počele da me napuštaju, ustupajući mesto poznatom strahu, ali je tada odjednom, negde pored mene, izvestan tihi, nežni glas rekao da ne slušam đavole. Njihove pretnje nemaju nikakvog značaja bez mog pristanka. Kasnije mi je sveštenik objasnio da je to bio glas mog angela – čuvara.
Nečisti su se dugo dogovarali, nešto se svađali, strašno kričali i rešili… da me ostave na miru. Kažu: „Sad ćemo da ubijemo čoveka koji te je otpustio s posla“. Ne dobivši moju saglasnost, glasovi su se udaljili, a odmah zatim je utihnula i neprijatna buka. I u punoj tišini se čuo radosni glas, a neki ženski glas mi je rekao: „Nataša! Odlazimo. Samo pazi da te se ne stidimo“. Obećala sam da više ne grešim, i tog dana sam počela da se ispravljam.
Pre no što sam izašla iz bolnice, posmatrao me je psihijatar, ali nije otkrio poremećaje. Posle izvesnog vremena sam se ispovedila i pričestila Svetim Hristovim Tajnama. Od tada idem redovno u hram, molim se Bogu, čitam duhovne knjige. Kao da su mi se oči opet otvorile i videle oslepljujuću belu svetlost posle dugog niza godina provedenih u mračnom podzemlju.
Prošlo je više od godinu dana, pa ipak, ponekad još uvek u daljini čujem poznatu buku. Čim se prekrstim, kako me je naučio sveštenik, buka trenutno iščezava.
Bezmerno blagodarim Gospodu što mi je život produžio da bih se pokajala.

Natalija M.

sa ruskog: Vladimir Dimitrijević

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *