NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

ZAŠTO SRBI STRADAJU?

Selo Poljna, 1948. godine

Kafana ili prodavnica mesta su, kao po pravilu, gde se pretresaju svi značajni događaji. Tako je, uglavnom, po selima Srbije, pa i ovde u Poljni u trsteničkom kraju, selu koje poslednjih nedelja živi u prepričavanju „sahrane“ obavljene još 1948. godine.
A sahranjen je niko drugo do – Bog! Tako su nam pričali meštani okupljeni tog dana pred mesnom prodavnicom. Ko je i kako Boga „sahranio“?
Vlastimir Đorić ovako govori o tom događaju. On je, veli, zarobljen u ratu 1941. kao vojnik sanitetske službe XII puka. Posle prave odiseje obreo se sa drugim zarobljenicima u okolini Hamburga. Savezničke jedinice su ih oslobodile, ali umesto u Poljanu, Vlastimir se zaputio u Ameriku. Proveo je tamo punih trideset godina, radio u Klivlendu, a onda se negde krajem 1975. vratio u rodni kraj.
Prvog dana kada sam došao u svoje selo, krenuo sam u crkvu – seća se starac.
Pošao sam sa bratom Stanimirom i kad smo bili blizu porte, on je rekao da dalje ne sme, da vlasti zameraju onima koji idu na službu i ispovedaju veru i da će me sačekati u vinogradu. Bilo mi je to čudno, a pogotovu kada sam u crkvi zatekao samo popa Jovana i meštanina Tila Đekića.
Docnije su mu u selu pričali da je posle rata sprovođena akcija “ otrežnjenja naroda“ i suzbijanja svakog religioznog ispovedanja. Govorili su da je za vernike veći otkup, veći porez, teže obaveze, a za one koji idu u crkvu postoji i mera slanja na rad u rudnike, ili seču šume po planinama.
Tih dana, kako veli, čuo je priču da je grupa seoskih aktivista organizovala – sahranjivanje Boga! Lepo su organizovali povorku, napravili mali kovčeg, prošli kroz selo, na Mickovoj tresavi iskopali raku i tu sahranili – Boga! Posle su se vratili u centar Poljne i svima pričali da je Bog pokopan i da je sa Njim završeno.
Tako priča Vlastimir Đorić. Božidar Dačić – Dido sve to potvrđuje. On je bio očevidac toga događaja i pamti sve detalje, imena učesnika, njihove sudbine i dalje životne staze.
Kad sam se vratio iz zarobljeništva, kao verujući čovek, izabran sam za člana saveta Crkvenog odbora. Docnije sam postao i predsednik tog odbora za parohije u Poljni i Riljcu. Imao sam grdnih nevolja sa vlastima. Proganjali su me, vršili na mene pritisak da se manem Crkve i vere, ali ja to nisam mogao da učinim.
Uzoran domaćin, bogat seljak i poznati pregalac, uživao je veliko poverenje svojih meštana u Poljni, pa su ga izabrali za svog delegata u skupštini opštine Trstenik. Ubrzo su ga pozvali u grad i saopštili: ili da odustane od funkcije u crkvenoj opštini ili da se odrekne predstavljanja svoga sela u Veću mesnih zajednica.
Odgovorio je, kako reče, da od Crkvenog odbora ne odustaje, a ako ga njegovi meštani smene, jer oni su ga i izabrali, nema ništa protiv, podneće ostavku na delegatsko zvanje.
Meštani nisu hteli da ga smene. Ostao je i odbornik, ali i predsednik Crkvene opštine. To je i danas. Seća se i on živo „sahranjivanja“ Boga. Sve su to, veli, izveli aktivisti sela, oni koji su se borili protiv vere i radili na „otrežnjenju naroda“.
Kako se živelo u tim vremenima u ovim krajevima, slikovito opisuje i penzioner Vaso Bradić: – Ja sam po povratku iz zarobljeništva bio ovde u selu na raznim dužnostima. Stalno sam iz Komiteta dobijao direktive da se sprečava narod i ometa da ne ide u crkvu, a posebno da se u školama pojača rad sa decom oko tvrdnje da nema Boga. Veliki pritisak je bio na nas da se govori o bespotrebnosti slavljenja slave i sprečavanju meštana u vezi sa obeležavanjem krsnog imena.
Priča Vaso kako su dvojica meštana Poljne, Žika Marković i Milun Vasić skinuli krst sa crkve i bacili u bunar Ljubiše Tumića. Ubrzo je Žika stradao u saobraćajnoj nesreći a Milutin je umro od teške neizlečive bolesti.
Mnogo nevolja, kako reče, bilo je i sa nošenjem badnjaka. Koga je milicija oko Badnjega dana uhvatila makar sa grančicom u ruci, privođen je sudiji za prekršaje i kažnjavan.
A što se tiče sahranjivanja Boga, tačno je, to smo svi znali, kaže. Glas o tome je pukao istoga dana širom moravske doline i svet se čudio što se to dogodilo u Poljni. Zanimljivo je da je danas od aktera tog ružnog i primitivnog čina živa samo jedna žena koju svi pominju, iako izbegavaju i ime da joj izgovore. Kažu: tačno je, ona je bila u toj povorci, mnogo je zla nanela selu i danas živi prezrena i odbačena.
Nismo uspeli da razgovaramo sa njom. Nikome na otvara na pozive. A na pragu ljuti pas besno laje na pridošlice.
Niko se u toj kući gostima ne raduje.
Čak i u ono vreme u selu se o ovome poluglasno razgovaralo. Svaka interpretacija ovog događaja mogla je da ima obeležje i „neprijateljske propagande“, pa su se ljudi ustručavali da to pominju.
A zna se tačno šta je bilo.
Vasa Bradić priča kako su negde našli neko zalutalo seosko kuče i ubili ga. Sklepali su sanduk od nerendisanih čamovih dasaka, ubacili unutra mrtvog psa, napravili i krstaču, napisali na njoj „Gospod Bog“ i povorka je krenula selom.
Na Mickovoj tresavi su se zaustavili kraj iskopane rake. Spustili su sanduk i zatrpali ga zemljom, poboli krstaču…
Pri povratku, seća se Bradić, raširi se glas po selu da su bili na pogrebu, da su Boga sahranili i da Njega više nema.
Tako je Poljna 1948. sahranila Boga.

Voja Blagojević
Ilustrovana politika, 6.2.1993. br. 1788. str. 18.

Ključne reči:

3 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *