NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

ZAŠTO SRBI STRADAJU?

Selo Poljna, 1948. godine

Kafana ili prodavnica mesta su, kao po pravilu, gde se pretresaju svi značajni događaji. Tako je, uglavnom, po selima Srbije, pa i ovde u Poljni u trsteničkom kraju, selu koje poslednjih nedelja živi u prepričavanju „sahrane“ obavljene još 1948. godine.
A sahranjen je niko drugo do – Bog! Tako su nam pričali meštani okupljeni tog dana pred mesnom prodavnicom. Ko je i kako Boga „sahranio“?
Vlastimir Đorić ovako govori o tom događaju. On je, veli, zarobljen u ratu 1941. kao vojnik sanitetske službe XII puka. Posle prave odiseje obreo se sa drugim zarobljenicima u okolini Hamburga. Savezničke jedinice su ih oslobodile, ali umesto u Poljanu, Vlastimir se zaputio u Ameriku. Proveo je tamo punih trideset godina, radio u Klivlendu, a onda se negde krajem 1975. vratio u rodni kraj.
Prvog dana kada sam došao u svoje selo, krenuo sam u crkvu – seća se starac.
Pošao sam sa bratom Stanimirom i kad smo bili blizu porte, on je rekao da dalje ne sme, da vlasti zameraju onima koji idu na službu i ispovedaju veru i da će me sačekati u vinogradu. Bilo mi je to čudno, a pogotovu kada sam u crkvi zatekao samo popa Jovana i meštanina Tila Đekića.
Docnije su mu u selu pričali da je posle rata sprovođena akcija “ otrežnjenja naroda“ i suzbijanja svakog religioznog ispovedanja. Govorili su da je za vernike veći otkup, veći porez, teže obaveze, a za one koji idu u crkvu postoji i mera slanja na rad u rudnike, ili seču šume po planinama.
Tih dana, kako veli, čuo je priču da je grupa seoskih aktivista organizovala – sahranjivanje Boga! Lepo su organizovali povorku, napravili mali kovčeg, prošli kroz selo, na Mickovoj tresavi iskopali raku i tu sahranili – Boga! Posle su se vratili u centar Poljne i svima pričali da je Bog pokopan i da je sa Njim završeno.
Tako priča Vlastimir Đorić. Božidar Dačić – Dido sve to potvrđuje. On je bio očevidac toga događaja i pamti sve detalje, imena učesnika, njihove sudbine i dalje životne staze.
Kad sam se vratio iz zarobljeništva, kao verujući čovek, izabran sam za člana saveta Crkvenog odbora. Docnije sam postao i predsednik tog odbora za parohije u Poljni i Riljcu. Imao sam grdnih nevolja sa vlastima. Proganjali su me, vršili na mene pritisak da se manem Crkve i vere, ali ja to nisam mogao da učinim.
Uzoran domaćin, bogat seljak i poznati pregalac, uživao je veliko poverenje svojih meštana u Poljni, pa su ga izabrali za svog delegata u skupštini opštine Trstenik. Ubrzo su ga pozvali u grad i saopštili: ili da odustane od funkcije u crkvenoj opštini ili da se odrekne predstavljanja svoga sela u Veću mesnih zajednica.
Odgovorio je, kako reče, da od Crkvenog odbora ne odustaje, a ako ga njegovi meštani smene, jer oni su ga i izabrali, nema ništa protiv, podneće ostavku na delegatsko zvanje.
Meštani nisu hteli da ga smene. Ostao je i odbornik, ali i predsednik Crkvene opštine. To je i danas. Seća se i on živo „sahranjivanja“ Boga. Sve su to, veli, izveli aktivisti sela, oni koji su se borili protiv vere i radili na „otrežnjenju naroda“.
Kako se živelo u tim vremenima u ovim krajevima, slikovito opisuje i penzioner Vaso Bradić: – Ja sam po povratku iz zarobljeništva bio ovde u selu na raznim dužnostima. Stalno sam iz Komiteta dobijao direktive da se sprečava narod i ometa da ne ide u crkvu, a posebno da se u školama pojača rad sa decom oko tvrdnje da nema Boga. Veliki pritisak je bio na nas da se govori o bespotrebnosti slavljenja slave i sprečavanju meštana u vezi sa obeležavanjem krsnog imena.
Priča Vaso kako su dvojica meštana Poljne, Žika Marković i Milun Vasić skinuli krst sa crkve i bacili u bunar Ljubiše Tumića. Ubrzo je Žika stradao u saobraćajnoj nesreći a Milutin je umro od teške neizlečive bolesti.
Mnogo nevolja, kako reče, bilo je i sa nošenjem badnjaka. Koga je milicija oko Badnjega dana uhvatila makar sa grančicom u ruci, privođen je sudiji za prekršaje i kažnjavan.
A što se tiče sahranjivanja Boga, tačno je, to smo svi znali, kaže. Glas o tome je pukao istoga dana širom moravske doline i svet se čudio što se to dogodilo u Poljni. Zanimljivo je da je danas od aktera tog ružnog i primitivnog čina živa samo jedna žena koju svi pominju, iako izbegavaju i ime da joj izgovore. Kažu: tačno je, ona je bila u toj povorci, mnogo je zla nanela selu i danas živi prezrena i odbačena.
Nismo uspeli da razgovaramo sa njom. Nikome na otvara na pozive. A na pragu ljuti pas besno laje na pridošlice.
Niko se u toj kući gostima ne raduje.
Čak i u ono vreme u selu se o ovome poluglasno razgovaralo. Svaka interpretacija ovog događaja mogla je da ima obeležje i „neprijateljske propagande“, pa su se ljudi ustručavali da to pominju.
A zna se tačno šta je bilo.
Vasa Bradić priča kako su negde našli neko zalutalo seosko kuče i ubili ga. Sklepali su sanduk od nerendisanih čamovih dasaka, ubacili unutra mrtvog psa, napravili i krstaču, napisali na njoj „Gospod Bog“ i povorka je krenula selom.
Na Mickovoj tresavi su se zaustavili kraj iskopane rake. Spustili su sanduk i zatrpali ga zemljom, poboli krstaču…
Pri povratku, seća se Bradić, raširi se glas po selu da su bili na pogrebu, da su Boga sahranili i da Njega više nema.
Tako je Poljna 1948. sahranila Boga.

Voja Blagojević
Ilustrovana politika, 6.2.1993. br. 1788. str. 18.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *