NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Aleksej Jakovljev-Kozirjev. Dimitrije Valzuženič
BORBA SA PALIM ANGELIMA

Život i podvizi jeroshimonaha Mojsija (Bogoljubova)

Predgovor
GLAVA 1
GLAVA 2
GLAVA 3
GLAVA 4
GLAVA 5
GLAVA 6
GLAVA 7
GLAVA 8
GLAVA 9


Predgovor

Pred blagočastivog čitaoca iznosimo odabrana poglavlja iz našeg skromnog dela „Pobeda života: susret u ognju poslednjih vremena“, napisanog sa blagoslovom našeg duhovnika. Reč je, naime, o uspomenama na jeromonaha oca Filadelfa, u velikoj shimi narečenog Mojsijem, koji se podvizavao u lavri Svete Trojice u znamenitom Sergijevom Posadu, rođenog 1915. i usnulog u Gospodu 1992. godine. Ovaj divni podvižnik, koji je ostavio svoje profesorsko mesto na Elektrotehničkom fakultetu u Moskvi i karijeru doktora nauka, autor je izvanredne knjige o Presvetoj Bogorodici pod nazivom „Zastupnica usrdna“ i koautor zbornika „Pravoslavlje. Armija. Država.“ Premda obremenjen bolestima i nevoljama, ovaj duhonosni starac čiji duh nije znao za klonulost i raslabljenost nazidavao je ostalu bratiju najdubljim smirenjem; odlikovali su ga preizobilni dar bratoljublja, utehe, pokajnog plača i prozorljivosti – u meri u kojoj je to bilo mogućno – u vezi sa budućnošću i sudbom Rusije Krstonosne.
Dugogodišnje opštenje sa ovim nezaboravnim duhovnikom za nas je predstavljalo najlepši deo života; to iskustvo možemo uporediti sa svetootačkom školom duhovnog života. Sa njim smo sticali dragoceni opit nevidljive borbe, tragali za asketskim, središnjim, carskim putem, jer, kako uči Prep. Jovan Kasijan Rimljanin, „krajnosti sa obeju strana podjednako su opasne“.
Rezultat našeg opštenja sa avvom Mojsijem je i knjiga u kojoj donosimo zanimljiv istorijski materijal, pripovedajući o ognjenim iskušenjima naše apokaliptične epohe i preslavnim čudima velikih ugodnika Božjih. Njihovi podvizi kao da su oživljavali pred našim očima dok smo se nalazili u malenoj avvinoj keliji sa uskim prozorčetom nalik na puškarnicu.
U srcima sviju duhovnih čeda i poštovalaca našeg baćuške zanavek su ostale njegove misli, svojevrsna zaveštanja:
Nema neoprostivih grehova, izuzev onih grehova koje nismo okajali.
Čuvajte sveto Pravoslavlje!
Ako se Ruska Armija sjedini sa Crkvom Pravoslavnom, Rusija će biti nepobediva.
Učinite sve da se Car proslavi!
Sve rešava Prečista.

Moskva, 8. (21.) novembar 1996.
Sabor Sv. Arhistratiga Mihaila i ostalih Nebeskih Sila Besplotnih

Autori

GLAVA 1

„A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu,
i u sili moći Njegove.
Obucite se u sveoružje Božije,
da biste se mogli održati
protiv lukavstva đavolskoga.
Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela,
nego protiv poglavarstava, i vlasti,
i gospodara tame ovoga svijeta,
protiv duhova zlobe u podnebesju“

(Efes. 6, 10-12).

Dar utehe. – Ne boj se! – Blagodušnost u nevoljama. – Osveta kneza tame.

„I život likuje!“ Ovim radosnim, pobednim usklikom koji okriljuje i snaži dušu, a koji je negda izgovorio Sveti Jovan Zlatousti u besedi o Vaskrsu, želeli bismo da otpočnemo kazivanje naših uspomena, pošto je za svakog bogoljubivog pravoslavnog hrišćanina smrt samo prelazak iz ovog privremenog, zemnog života u život večni i preizobilni.
Devetog decembra 1992. godine, uoči praznika Čudotvorne ikone Presvete Bogorodice „Znamenje“ promenio je svetom, otišavši u večnost, podvižnik lavre Svete Trojice u Sergijevom Posadu, čovek velike učenosti, smireni molitvenik, duhonosni jeromonah Filadelf, u velikoj shimi narečen Mojsijem (u svetu – Valentin Jevgenijevič Bogoljubov). Pored mnogih drugih vrlina, starca Mojsija krasili su neverovatna dugotrpeljivost, krotost i dar utehe. O ovome bismo najpre želeli da kažemo koju reč.
Živimo u poslednjim, apokaliptičnim vremenima, zgusnutim i stešnjenim, u doba danonoćne žestoke borbe za svaku dušu ljudsku. O, kako je teško održati se u toj nevidljivoj duhovnoj bici koja se vodi za svetost i večno spasenje!
Prirodno, postavlja se pitanje: a ko su naši neprijatelji? Nećemo oklevati sa odgovorom: to su pali, odbačeni duhovi predvođeni palim, od Boga odbačenim heruvimom – đavolom, odnosno satanom. Demoni, ta razumna bića, ali bića otpala od Boga i okorela u svom jarosnom bogoborstvu, zanavek su izgubili sposobnost za spasonosno pokajanje. Kao nosioci krajnjeg zla, demoni kao da su satkani od apsolutne laži i nepomirljive mržnje. Smisao njihovog paklenog bitisanja jeste da prelašćuju, zarobljavaju i upropašćuju ljude, survavajući ih u bezdan večite smrti. Kako je teška nevidljiva borba sa tim lukavim, bespoštednim neprijateljima!
Samo nas Sveta Pravoslavna Crkva pravilno poučava strategiji i taktici nevidljive duhovne borbe. Jedino se u okrilju svete vere pravoslavne može zadobiti nepobedivo oružje od koga drhte naši protivnici – svepobedna blagodat Duha Svetoga, i jedino se mnogomoćnom silom ove blagodati pobeđuju neizbrojive vojske demonske.
U ovoj nevidljivoj borbi, kao i u svakom ratu, ima i pobeda i poraza, i ofanziva i povlačenja, i radosti i tuge, i trenutaka oduševljenja, i časova teškog uninija. I upravo u duhovnoj borbi pomoć i pouka oca Filadelfa, njegova sposobnost i spremnost da uteši i podrži dušu napaćenu i klonulu, imala je neprocenjiv značaj. On je, naime, bio u stanju da razlikuje i najtananije nijanse u duševnom ustrojenju ljudi koji su mu priticali, te je, čim bi primetio nešto loše, istoga trena hitao da pruži pomoć.
Avva beše „nepopravljivi“ optimista, svagdašnji životoljubac u najuzvišenijem, duhovnom smislu te reči. Bilo mu je više nego dobro poznato koliko je važno na vreme izvući ljudsku dušu iz teskobe dugotrajnog mračnog uninija (čamotinje), stanja koje neretko dovodi i do nečeg najstrašnijeg – do očajanja i samoubistva. Zbog toga ovaj nepokolebivi vojnik Hristov činjaše sve da rečima života večnoga iz srca čovekovog iskoreni misao, pa i senku pomisli o svojevoljnom samouništenju (samoubistvu), koje u biti nije ništa drugo do neposredno žrtvoprinošenje satani, strašni greh hule na Duha Svetoga, užasan zločin kome nema oproštenja ni u ovome veku, ni u budućem. Da čovek ne poveruje kako je tako nešto uopšte bilo moguće: nositi više od sedamdeset godina na plećima, biti pritisnut bremenom neprekidnih nevolja i bolesti, doživeti teško ranjavanje u Drugom svetskom ratu, živeti sa teško bolesnim nogama, sa opasnim gnojnim ranama koje prete da svaki čas pređu u gangrenu… – No gle čuda: pred vama se pojavljuje vedar, vazda osmehnut čovek blaga i unutarnjom svetlošću ozarena lika, i dočekuje vas poznati prijatni glas koji poziva: “ Aljoša, Dima! Dođite, dragi moji! Hajte k meni!“ Ili do vas dopru stihovi iz poznate ratne pesme, stihovi koje je dobro znao svaki avvin poštovalac: „Rano je, braćo, za smrtni čas, jer mnogo dela još čeka nas!“.
Mužanstvo i hrabrost najvažnije su osobine vrlog duhovnog borca. Pored jednog takvog vojnika Hristovog, koji, bez sumnje, beše istinski dostojan svoje ubojite opreme – velike shime, počinjali smo da razumevamo zašto malodušnost i kukavičluk nikako nisu tek beznačajne duševne slabosti prema kojima bismo se mogli odnositi snishodljivo, već su to veoma teške nemoći i prestupi koji na nas navlače gnev Božiji. Tako, jedared je baćuška odlučno presekao brata koji se žalio na svoje neprestano uninije i strah od sve jačih progona Crkve Hristove i dolaska antihristovog, primoravši ga da istog trena pronađe i naglas pročita reči iz Otkrovenja Jovanovog, koje bukvalno šibaju taj greh, stavljajući kukavičluk u isti red sa najodvratnijim bezakonjima: „A strašljivima i nevjernima i nečistima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažama, njima je udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom, što je druga smrt“ (Otkr. 21, 8).
Starac je sa neverovatnom blagodušnošću podnosio skrbi i nevolje koje su se jedna za drugom na njega svaljivale, pri čemu to obično nije pokazivao na rečima, već na delu. Bilo mu je strano ma kakvo licemerje i smirenost na rečima; na pitanje „Kako ste, baćuška, kako živite?“ često bi odgovarao: „Jedva nekako, tek za dvojčicu.“
Samo mali deo tih skrbi i nevolja bio je poznat njemu najbližim ljudima, koji nisu ni sanjali da je krvavljenje iz usta, o čemu je baćuška u njihovom prisustvu ponekad govorio lekaru, izazvano ozbiljnom bolešću koja je za njega bila smrtonosna. Takoće oni nisu znali da avva toliko voli ulje zbog čira koji ga je strašno mučio.
Ovaj hrabri vojnik Hristov, kako nam se činilo, nikada nije ni najmanje posustajao u neprekidnoj, nepomirljivoj borbi sa vojskama demonskim. Ali o žestini te strašne nevidljive borbe moglo se štošta zaključiti po onim slabašnim odjecima koji su do nas dopirali – recimo, po svedočanstvu samoga avve o tome kako su ga jedared usred noći demoni zbacili s kreveta, ili po drugom svedočanstvu da je mladež na obrazu, koji je iznenada počeo da se pretvara u tumor, zapravo osveta palog i odbačenog heruvima. Srdžba kneza tame bila je izazvana izlaganjem ovoga neustrašivog revnitelja za Istinu na okruglom stolu časopisa „Filosofska pitanja“ održanom u drugoj polovini 80-ih godina, gde je u ime Crkve otac Filadelf, verovatno prvi u Rusiji, otvoreno razobličio demonsku suštinu hipnoze, ekstrasenzorskog „lečenja“, „netradicionalnih metoda isceljivanja“ i ostalih pojava savremenog okultizma.
Docnije je, možda pre svega radi ukrepljenja već pomalo pokolebane vere „ovih malih“ – starčevih duhovnih čeda koji svim srcem ljubljahu svog dragog baćušku – ova krvotočiva rana na čudesan način bila isceljena. Po avvinom kazivanju, jednom prilikom posetila ga je nekakva monahinja koja je pre primanja postriga bila lekar. Samo jedan rez skalpela, i ubrzo se na bolesnom mestu pojavila rozikasta koža, poput detinje…

GLAVA 2

Avvina kelija. – Pokajanje „Avganistanaca“. – Izbavljenje od hulnih pomisli. – Ne budi sa onima koji razapeše Hrista!

Malena kelija iza debelih manastirskih zidina. Uzak prozorčić nalik na puškarnicu. Napolju jovanjska mećava. Laka večernja izmaglica. Iverska ikona Presvete Bogorodice nad odrom starčevim. Lik Prečiste ozaren svetlašcem kandila. Prigušena svetlost stone lampe. Ikona Prepodobnog Sergija. Palmova grančica iz Jerusalima…
I život likuje…
Zidovi ove skromne kelije bili su nemi svedoci brojnih nezaboravnih susreta koji su ljudima donosili veliku utehu i koji su, što je još značajnije, mnoge priveli spasonosnom pokajanju. A pokajanje je vaistinu srž molitveno-liturgijskog, pravoslavno-crkvenog života.
„Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko“ (Mt. 3,2). Ove gromopodobne reči u ovdašnjoj obitelji tako poštovanog Preteče Gospodnjeg, najvećeg meću prorocima, koji je pripravljao umove i srca ljudska za veliku golgotsku žrtvu Hrista Spasitelja, pod svodovima starčeve kelije dobijale su jedno novo, živo i trepetno zvučanje. U sećanje se neprestano vraća pogrbljena avvina prilika: gle, još pre zore on žurno kreće u hram Svetog Jovana na svoje tiho i skromno poslušanje – da prodaje sveće onima što se pripremaju za ispovest. Duša je ozarena ognjenim likom Svetog Jovana Krstitelja (fragment poznate Ivanovljeve slike) nad skromnom posteljom…“Pokajanje je kupovina smirenja“ (Sv. Jovan Lestvičnik).
I eto kraj starčeve postelje, na ivici stola, jednog plećatog, visokog bivšeg ratnika koji se borio u Avganistanu. Njegova spoljašnjost čak izaziva strah. Odaje nemir i nespokojstvo. Toga jutra pošao je da ubije nekog čoveka koji ga je uvredio, ali se kroz nekoliko časova po promislu Božijem obreo u avvinoj keliji. Jedna bolećiva starica, koja je toga jutra sedela kraj njega u kupeu prigradskog voza, a kojoj je on zbog nečega otkrio svoje planove, kazala mu je: „Hajde ti, sinko, u lavru, monasi će ti pomoći.“
Posle posete avvi Filadelfu Gospod će ovoga vojnika, po imenu Vladimira, udostojiti kolenopreklone molitve pred kivotom sa moštima Prepodobnog Sergija Radonješkog i prve ispovesti u životu. Verujemo da njegova duša nije mogla ostati nedirnuta nadahnutom pričom velikog duhovnika o predsmrtnom zaveštanju njegove voljene majčice (uvek ju je nazivao baš tako): „Veruj u Boga i nikada nikome nemoj nanositi zlo“. Kao da je i on u dubini duše začuo tajanstveni odjek reči Svetog velikog Jovana, Preteče i Krstitelja Gospodnjeg, upućenih vojnicima…
Poziv na pokajanje je poput dažda životodavnog. Kada je otac Mojsije već promenio svetom, i kada je ono malo stvarčica koje imađaše bilo razdavano njegovim duhovnim čedima za uspomenu, jedan od njih dobio je onu sliku sa likom Jovana Krstitelja što stajaše više starčeve postelje, da bi posle izvesnog vremena u svome domu, među nekakvim starim hartijama, neočekivano za sebe samog pronašao već davno zaboravljeni prvi avvin dar, koga se udostojio još pre krštenja, kada je prvi put kročio u njegovu keliju – malenu, neuglednu sličicu, ikonicu istog tog Preteče i Krstitelja Gospodnjeg, sa posvetom napisanom dragom starčevom rukom: „U Hristu bratu… za spomen na velikog propovednika pokajanja.“ Tih je glas Božiji, ali za srce otvrdlo u gresima i ostarelo u sagrešenjima on je poput groma, poput kaplje životvorne rose koja pada na sasušenu zemlju.
A evo i još jednog „Avganistanca“. Mršav, snažan, mišićav, napet, kao da se sprema za skok. I ovaj mladić se po neispitljivom promislu Božijem obreo u lavri. Od njegovih priča i uspomena iz rata, kazivanih hladno i bezosećajno, kosa se diže na glavi. Ubijao je. Štaviše, navikao je da ubija. U njegovom srcu rat još traje. A njemu nasuprot sedi baćuška, sa onom svojom tihom, krotkom, radosnom mirnoćom, sa pogledom dobrog pastira, punim ljubavi i svepraštanja. I gle, pred našim očima zbiva se čudo: vojnik Sergej najedared odmiče od sebe šoljicu kafe kojom su gosti obitelji tradicionalno posluživani, ustaje i, klanjajući se svakome od nas, sa dirljivom zbunjenošću i jednostavnošću koja svačije srce pleni govori: “ Oprostite mi, braćo, ne znam šta bi trebalo ovde da činim i kako da se ponašam, ali – hteo bih da padnem na kolena“.
Još jedna žrtva avganistanskog rata. Ovaj put ne radi se o spoljašnjim, već o unutarnjim, duhovnim posledicama. U keliju je došao jedan brat koga su već duže vreme mučile hulne pomisli i koga su demoni doveli u strašno, jezivo stanje.
„Propao sam, zauvek sam propao!“ viče ovaj nesrećnik. A u glasu mu treperi beznadna tuga i očajanje, reklo bi se, nesavladivo.
„Ta šta vam je! Gore glavu, momče! Nisu to vaše misli, već nagovor neprijatelja vašega spasenja. Ne smete da obraćate na te misli ni najmanju pažnju!“ Svaka reč koju bi shimnik izgovorio beše puna isceliteljske, životvorne snage. Bilo je dovoljno samo nekoliko sati dušespasonosnog razgovora, i brat Vladimir otrgnut je iz razjapljene čeljusti tame.
Najzad, u sećanje navire jedan neverovatan događaj koji se desio krajem avgusta 1982. godine. Nošen uraganom plotske strasti, narušivši zapovest Božiju, nesrećni grešnik o kome je reč (jedan od sastavljača ove knjige) prebivao je u čemeru (uniniju) i tako dospeo do očajanja. Milošću Božijom srce mu je ozarila blaga spasonosna pomisao: „Pohitaj u lavru, k ocu Filadelfu!“ Ubrzo je došlo do željenog susreta sa avvom na prvom spratu manastirskog konaka, blizu njegove kelije. „Oče, učinio sam težak greh…“ – „Dobro, pao si, ali nemoj ležati! Ustani i hodi! Ne budi sa onima koji razapeše Hrista! Ne budi poput onog zlog sluge koji je, da bi ugodio svome gospodaru, udario šamar Gospodu!“ Posle ovih reči u duši je došlo do preokreta. Um, ozaren pokajanjem, namah je sagledao svu gnusobu greha, da bi istoga trena doneo odluku koja he izmeniti čitav život ovoga grešnika: dokle god živim, neću ponoviti ovaj bogomrski smrtni greh!
U naše tegobno, složeno, predapokaliptično doba mnogi su skloni da obraćaju pažnju na svakojaka znamenja i čudesa. Postoje, međutim, ne samo istinita čudesa, do kojih dolazi silom blagodati Duha Svetoga, već i ona lažna, koja su tvorenja demonska. Desi se, tako, da neka neobična pojava, koja bi se na prvi pogled mogla proglasiti za čudo Božije, uopšte nije to što mislimo; i obrnuto, neki događaj iz svakodnevnog života, za koji bismo kazali da je posve običan, sa punim pravom može se smatrati za istinito i veličanstveno čudo Božije. Tako se pred našim očima na vidljiv način dešavalo čudesno lečenje i isceljivanje mnogih izmučenih i napaćenih duša.

GLAVA 3

Čuvajte celomudrenost!

O, kako često pati, vene i malaksava duša hrišćanska u tegobnoj, porokom oskrvnjenoj atmosferi današnjih velikih gradova! Koračaš tako moskovskim ulicama i osećaš da se sve što te okružuje pretvorilo u zlosmradnu moralnu kloaku. Kakve sve okultne i pornografske gadosti nećeš ugledati u izlozima knjižara, novinarnica, na reklamama i plakatima. Svuda caruju strasti. Greh bez granica. Bahanalija tame. Kako bismo bez oca Mojsija u takvim okolnostima uopšte mogli razumeti evangelsku istinu: “ Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti?“ (Mt. 5, 8), ili kako bismo drugačije primili pouku Svetog Prvovrhovnog Apostola Pavla: „Jer je tjelesno mudrovanje smrt, a duhovno mudrovanje život i mir“ (Rimlj. 8, 6). U keliji našeg prisnopamjatnog, Bogom danog učitelja duhovne i naravstvene čistote vladali su život preizobilni i mir duhovni; iz njegovih reči i postupaka isticao je prekrasni miomir istinske hrišćanske celomudrenosti. Ovde bi bilo umesno setiti se svedočanstva velikog podvižnika XX veka, ispovednika vere Pravoslavne, avve jeroshimonaha Sampsona Siversa o akademiku I. P. Pavlovu, hrišćaninu duboke i istinske vere, koji mu je ne jedanput dolazio radi ispovesti: „Bio je celomudren poput devojke, premda je bio lekar, i to fiziolog, zbog čega je lako mogao da celomudrije izgubi. Poveravao mi se da je dugo vremena primoravao sebe da vazda misli i postupa kao da se nalazi pred licem Božijim – i u opštenju sa ljudima, i u radu sa životinjama, za pisaćim stolom, u laboratoriji, u bolnici… Vazda je bio pred licem Božijim.“ Ove reči s punim pravom mogle bi se kazati i za oca Mojsija.
„Voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni“ (Jn. 4,14), kazao je prečistim Svojim ustima Gospod ženi Samarjanki. Koliko je samo bogožednih duša imalo prilike da pritekne jednom takvom izvoru života u divnoj duhovnoj oazi – keliji ognjenog revnitelja za pravdu Božiju, shijeromonaha oca Mojsija. Ovde su kao što iščezava dim, kao što nestaje pred licem novoga dana košmarni san, u nebiće zauvek odlazile mrske i gnusobne iluzije pseudohrišćanske, inoslavne kvaziduhovnosti koje su sa svih strana zapljusnule Svetu Rusiju, nekada divnu gradinu u kojoj procvetavaše svaka dobrodjetelj, a danas bezvodnu duhovnu pustinju. Činilo se da bi i zidovi starčeve kelije, i kamenje moglo da zavapi: o kako je apsurdno, kako gnusno, kako nedopustivo tobožnje, lažno „hrišćanstvo“ koje propagira „obrasce blagočašća“ poput neopaganskih „liturgijskih“ plesova i filmova rađenih na biblijske teme, „evangelski“ bluz, venčanja akvalangista pod vodom, „hrišćanskih“ rok-opera, trijumfalnog pohoda feminizma, čiji je plod čak i rukopolaganje žena u episkopski čin, učešća rimskog pape Ivana Pavla II u ritualnim nepočinstvima masonerije (o ovome svedoči, između ostalog, fotografija u knjizi arhimandrita Serafima Aleksijeva i Sergija Jazadžijeva „Zašto pravoslavni hrišćanin ne sme da bude ekumenista“, objavljenoj u prevodu s bugarskog jezika i u Rusiji, u Petrogradu, 1992., a koja se nalazi na str. 237) i mnogog drugog.
U ovoj keliji neverovatno, monstruozno je zvučalo priznanje anglikanskog prvojerarha, arhiepiskopa Kenterberijskog Džordža Kerija, izrečeno u njegovom intervjuu časopisu „Tajm“ (2. 9. 1991., br. 35, str. 65) da, povinujući se duhu vremena i zalažući se za „poštovanje ljudskih prava“, rukopolaže u sveštenički čin osobe koje čak ni ne kriju u javnosti da su muželožnici. Kao da je čovečanstvo zaboravilo na Sodomu i Gomoru, gradove pretvorene u prah i pepeo po pravdi Božijoj zbog mrskih greha protivprirodnog bluda!
Zar je moguće da ovo nije poznato jednom „hrišćanskom“ arhipastiru?
Mogu li konfesije koje nisu sačuvale čistotu prave vere dovesti čoveka do istinskog celomudrija? Odgovor je samo jedan: nikako!
U keliji našeg starca, gde su nas sa zidova posmatrali zlatozarni obrazi Svetih, nemo nas podsećajući na uzvišeno prizivanje svakog bića ljudskoga – da dostigne čistotu, neporočnost, svetost, neprestano smo otkrivali i usvajali veliku istinu: pravoverje, odnosno Sveto Pravoslavlje, jedino pruža izlaz iz mračnog duhovno-moralnog ćorsokaka u koji je zapalo kukavno današnje čovečanstvo.
Sa velikom radošću i iskrenim oduševljenjem baćuška je dočekao izlazak iz štampe članka iz pera jednoga od sastavljača ove knjige pod nazivom „O očuvanju uma“, u kome se govori o izvesnim odlikama borbe sa bludnom strašću u ovim poslednjim, apokaliptičnim vremenima. Po njegovim reakcijama videlo se koliko su preporuke date u tom radu značajne, aktuelne i identične njegovim vlastitim duhovnim savetima:
Omrznuti greh bluda u svim njegovim manifestacijama u mislima i predstavama;
Na sve moguće načine izbegavati povode za plotska sagrešenja;
Neprestano i neumorno tvoriti Isusovu molitvu, sa najvećom pažnjom pratiti i uočavati sve nadolazeće pomisli i predstave i otsecati ih bez oklevanja čim se pojave u svesti;
Što češće se ispovedati;
Primati Svete Tajne Tela i Krvi Gospodnje najmanje jednom mesečno, razume se, sa valjanom spremom, sa strahom Božijim i ljubavlju;
Objaviti bespoštedni rat ispraznom bitisanju i lenosti;
Odlaziti iskusnim duhovnicima radi saveta;
Ne osuđivati nikoga ni zbog čega;
Nipošto ne očajavati u pogledu svoga spasenja; ma kako pali, „ustajati blagonadežnim podizanjem“, kako bi kazao Prepodobni Jovan Lestvičnik, vazda imajući na umu da „nema neoprostivog greha, izuzev onoga koji nismo okajali“.

GLAVA 4

Tolstojevo učenje i masonski humanizam kao oblici bogoborstva uoči ruske revolucije

Otac Filadelf bio je vrstan poznavalac ruske klasike. Izuzetno je cenio raskošni talenat Lava Nikolajeviča Tolstoja i istovremeno duboko žalio zbog njegovog pada i duhovne pogibli.
Zamislite samo, Aljoša, – govorio bi baćuška za vreme naših zanimljivih i dugotrajnih razgovora o duhovnosti i književnosti, – kako je to bio veliki pisac! Setite se samo „Rata i mira“! Pa, ipak, kako je žalosno završio!
Čini mi se, avva, da se Tolstoj strašno pogordio, otpavši od Svetog Pravoslavlja, drznuvši se da “ bogoslovstvuje“ od svoga uma, tako da je na kraju završio u jezivom bogohulstvu. To su vešto iskoristili uticajni masoni, afirmišući i propagirajući sve njegove bezumne ideje i novotarije. Pa ipak, u mnogim zemljama, tamo gde su se dala našeg tragičnog mislioca pažljivije čitala i proučavala, recimo u Engleskoj, pametni ljudi otvoreno su se podsmevali Tolstojevom lažnom i naopakom bogoslovstvovanju.
Slažem se. Vidite šta sve može zadesiti čak i vanredno umnog, bolje reći genijalnog čoveka, zbog gordosti..
Znate, Aljoša, govorio je starac. – Tolstojeva rođena sestra Marija, koja je kao monahinja živela u Šamordinskoj obitelji, jedared je usnila čudesan san, otkrovenje: noć je, a njen brat Lav sedi za pisaćim stolom, pogružen u duboko razmišljanje. U radnoj sobi gusta, tegobna pomrčina. Najedared se tačno iznad njegove glave, daleko, u nedoglednim visinama, nebesa otvaraju: pojavljuje se Sam Gospod naš Isus Hristos, i neizreciva svetlost Božija izliva se na nesrećnog grešnika… Ali u tom trenu nekakva odvratna gnusoba svojim crnim šapama zatvara mu oči; on se bori da zbaci sa očiju te strašne šape, ali uzalud…
Neverovatno! Tolstojevoj sestri bilo je, dakle, bilo dato otkrivenje i svedočanstvo da joj je brat porobljen od demona i da srlja u propast!
Čujte šta ću vam još reći: pre no što će Tolstoj umreti, jedan znameniti duhovnik iz Optinskog manastira, avva Varsonufije, zaputio se k njemu da ga ispovedi, pričesti i tako iznova sjedini sa Svetom Crkvom. I zamislite šta se desilo: zlo i naopako! Tolstojeva rođena ćerka nije pustila avvu da uđe k zabludelom grešniku, koji je već bio na samrti… – I baćuška je duboko uzdahnuo.
Danas je malo onih koji poznaju suštinu i bit Tolstojevog lažnog učenja i njegovu neposrednu vezu sa pogubnim masonskim humanizmom, koji ne priznaje nikakav autoritet do palog i grehom pomračenog ljudskog razuma. A klonuli razum poslušno je oruđe palih, odbačenih duhova zla.
Neretko se intelektualci pitaju: zbog čega je Ruska Pravoslavna Crkva isključila Lava Tolstoja? Može li se to danas nekako ispraviti?
Ovde bi bilo umesno setiti se reči slavnog ruskog jerarha, arhiepiskopa Serafima Soboljeva (1881-1950), na čijem se grobu u Svetonikolskom ruskom hramu u Sofiji dešavaju brojna čudesa:
„Na našu veliku nesreću, uticaj humanizma bio je u Rusiji izuzetno osnažen bogoboračkim spisima grofa Lava Tolstoja. On je bogohulno opovrgavao celokupnu veru našu u Svetu Trojicu, Isusa Hrista i Prečistu Majku Božiju; ismevao je sve Svete Tajne Crkve, osobito onu najveću – Tajnu božanstvene Evharistije. Isusa Hrista mrzeo je kao svog ličnog neprijatelja, i, prelašćen mišljenjem o sopstvenom prevashodstvu nad Njim, napisao sopstveno evanđelje. Svojevremeno je o Tolstojevom odnosu prema Hristu u jednom našem duhovnom časopisu pisao kandidat bogoslovskih nauka iz Petrogradske Duhovne akademije Dobroljubov, koji je poslednji imao prilike da poseti Tolstoja u Jasnoj Poljani i vodi sa njim teološku diskusiju. “ Šta biste kazali, upitao je Dobroljubov pisca, kada bi Vam sada neko javio da Vam je u posetu došao Isus Hristos?“ – „Naredio bih slugama da Mu prenesu da pričeka u predsoblju dok ne završim razgovor sa Vama“, odgovorio je Tolstoj.
Zbog svog izuzetnog talenta Lav Tolstoj imao je ogromnog uticaja u ruskom narodu. Među svojim sledbenicima on je duboko ukorenio načela neverja i anarhizma koja je proklamovao u svojim spisima, a taj je odnos gajio i prema Božanskoj, i prema zemaljskoj, državnoj vlasti, negirajući sve državne institucije.
Pogubnom uticaju Tolstojevom naročito je bila izložena naša gimnazijska i studentska omladina. Načitavši se Tolstojevih spisa još u školskim klupama, mladi ljudi prihvatali su Tolstojevo nastrojenje, odbacivali veru, prestajali da odlaze u hramove Božije, postajali revolucionari i anarhisti. Tolstojevo učenje prodrlo je čak i u seoske škole…
I to nije sve. Humanizam i tolstojevština postepeno su zadobili oblik militantnog socijalizma, koji se nazivao revolucionarnim oslobodilačkim pokretom. Imajući svoje korene u bogoborstvu, taj pokret je pre svega bio usmeren protiv samodržavne vlasti, a cilj mu je bio njeno uništenje. Taj pokret uoči druge ruske revolucije (1917. godine – prim. prev.) privukao je celokupnu rusku ateističku inteligenciju, celokupnu radničku klasu, veliki deo ljudi iz naroda i znatan broj pripadnika armije“ („Ruska ideologija“, Petrograd, 1992, str. 25-26).
Na osnovu izloženog, čini nam se, svaki zdravomisleći čovek mogao bi da jasno sagleda demonizam u Tolstojevom učenju, tom klasičnom obrascu lažnog masonskog humanizma.

GLAVA 5

Zamke romantizma. – Intelektualna „elita“ i dolazak Antihrista. – Komunizam i demokratija: dva puta koja odvode u istu provaliju. – Masonska piramida. – „Braća po razumu“ ili pali duhovi? – Tri sveta razumnih bića. – Zakonitosti nevidljive borbe. – O Origenovoj jeresi.

Kad bih se vraćao u Moskvu sa svojih putovanja po Gruziji, Zakarpatju ili Tadžikistanu, hitao bih u lavru, k svome duhovniku. Bili su to tako željeni, tako žuđeni susreti! Koliko samo ljubavi i topline! Radost našeg srdačnog opštenja ni sa čim se ne može uporediti.
Razmenili bismo najnovije vesti, popili kaficu, a zatim bismo prešli na one najvažnije, životne probleme.
Kako su zanimljiva i poučna bila avvina kazivanja o apokaliptičnosti našeg doba, blizini poslednjih vremena i zakonitostima duhovne borbe! Nije nimalo slučajno to što je naš dragi prijatelj u Hristu i naš molitvenik pred Gospodom izuzetno cenio jeromonaha Serafima Rouza i što je mnogo voleo kinjigu Prepodobnog Nikodima Svetogorca „Nevidljiva borba“, koju je držao za nasušno potrebnu svakom današnjem hrišćaninu.
Mnogo sam toga novog i, što je najvažnije, dušekorisnog saznavao besedujući sa avvom. Jedared se, tako, razgovor poveo romantičarskoj književnosti.
Slažem se, avva, mnogo je bilo talentovanih pisaca krajem prošlog i početkom ovog stoleća. I to ne samo u ruskoj, već i u svetskoj književnosti. Recimo, Džek London…
Da, svi smo gutali njegova dela u detinjstvu i mladosti. Ko se ne ceća „Priča sa severa“, „Belog očnjaka“, „Morskog vuka“…
Fenomenalne stvari!
Da, i utoliko opasnije. Pogledajte, recimo, tog „vuka“ Larsena: kakva ljudina! Kakva snaga karaktera! Stalno se bori, stalno pobeđuje, nema za njega nepremostivih prepreka, nesavladivih teškoća, okolnosti u kojima ne bi trijumfovao… Pa ipak, gde je tu vera u Boga? Nema je! Ni reči o Hristu: samo egoizam, bezmerno samopouzdanje, gordost.
Ima tu još gorih poruka. Uzmimo, na primer, umnogome autobiografski roman „Martin Idn“. Glavni junak, pisac na početku svoje književne karijere, uspeva da savlada sve prepreke na svom putu i da se probije, da postane stalni posetilac najprestižnijih aristokratskih salona, da bude hvaljen kao moderan stvaralac. Ali, osetivši strašnu prazninu u svom bitisanju i suočivši se sa jezivom unutarnjom samoćom, odlučuje se da digne ruku na sebe. A svesno samoubistvo nije ništa drugo do neposredno žrtvovanje satani! To je veoma težak, neoprostivi greh hule na Duha Svetoga – skok u dubinu adskog bezdana bez ikakve nade na večno spasenje, duševna pogibao!
Upravo tako. Eto šta se krije pod maskom tako privlačnog, primamljivog, ali često potpuno bezbožnog romantizma.
Čitanje takvih knjiga ne ostaje bez traga. Onaj ko čita nečije delo opšti sa duhom autora i upija suštinu pročitanog.
Oče Filadelfe, čini mi se da je klasična literatura u izvesnom smislu ipak jedna blagonadežna zaštita od pseudoliterarnih tvorevina demonske masovne kulture. O tome vanredno dobro govori jeromonah Serafim Rouz u svom briljantnom predavanju „Carski put“. Isto tako, ljubav prema klasičnoj muzici u dobroj meri štiti dušu od mahnitosti rok-muzike; poznavanje i razumevanje klasične likovne umetnosti sačuvaće čoveka od upadanja u živi pesak vizuelnog demonizma poput onoga iz zlom prožetih nadrealističkih slika Hieronima Boša i Salvadora Dalija ili iz modernističkih skulptura i drugih „bisera“ pop-umetnosti. Elementi romantizma prisutni su u svakom istinski vrednom, klasičnom umetničkom delu. Ali ima različitih romantizama. Ako neko romantičarski nastrojeno delo stremi prema svetlosti, prema večnom i neprolaznom, to je veoma pohvalno: pre ili kasnije iskreno, blagorodno duševno stremljenje privešće čitaoca Bogu, Hristu, Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Ali dešava se da se čovek povuče u sebe, da se zatvori, utapajući se u moru prelašćujućih romantičarskih maštarija. On, naime, neprestano mašta o nečemu uzvišenom, slavnom, neobičnom i tajanstvenom; njegov um i srce obuzeti su igrom neobuzdane fantazije, kaleidoskopom tako privlačnih misli i predstava. A predavanje mašti nikako nije bezopasno. Sveti Oci uče da je uobrazilja most preko kojega demoni prodiru u dušu. To možemo da pročitamo i kod Prepodobnog Nikodima Svetogorca u njegovoj izuzetnoj knjizi „Nevidljiva borba“.
O, kada bi se naša inteligencija obratila Bogu! Kako je to važno, osobito danas!
Pogledajte situaciju uoči revolucije. Šta vidimo meću intelektualcima? Duhovnu mlakost, beskrajnu skeptičnost, a kasnije i otvoreno bezboštvo i jarosno bogoborstvo… Užas!
Samo su retki pojedinci, i to, po pravilu, intelektualci poreklom iz naroda, podizali svoj glas u odbranu vere. Sećate li se kako je Sergej Jesenjin časno i mužanstveno odgovorio Damjanu Bednom koji se drznuo da napiše parodiju na Sveto Evanđelje? Nije ćutao u najstrašnijim godinama boljševičkog terora! Pesnik koga je voleo čitav narod ustao je u odbranu vere Hristove.
Lice oca Filadelfa se ozari, i on sa oduševljenjem nastavi:
Koliko bi narodu mogli da pomognu čestiti intelektualci privoljeni Hristu!
Uzmimo, na primer, naučnike. Neretko im se divimo zbog njihovih intelektualnih sposobnosti. Ali to čoveku nije dovoljno. Sam um nikoga nije doveo do spasenja! Naprotiv, neprijatelj roda ljudskoga često zloupotrebljava upravo intelekt da bi nas odvukao od Hrista. Neprijatelj nikada ne spava: intelektualce on pobeđuje visokoumljem i gordošću, tako da će, ako ne steknu smirenje i ne priđu Hristu, naučnici biti ti koji će širom otvoriti vrata Antihristu i time dospeti u večnu pogibao, – reče baćuška, a u glasu mu zatreperi tuga i srdačna skrušenost.
Ove avvine reči danas su aktuelnije nego ikada. Sve je više intelektualaca prozapadno orijentisanih, onih koji se zanose pričama o „univerzalnim ljudskim vrednostima“, „partnerstvu“, „suživotu“, „slobodnom protoku ideja“, onih koji ulaze u veliku politiku, postajući robovi vlastoljublja, što na njih deluje poput droge. Vlastoljublje je, naime, jedna vrsta duhovne narkomanije, sposobna da čoveka gurne i u najgnusnija nepočinstva. Jedan takav učeni vlastoljubac, američki atomski fizičar čije ime spada u red najpoznatijih u svetskoj naučnoj javnosti, otvoreno priznaje: “ Dobro mi je poznato to stanje nalik na navikavanje na kokain. Znate, čovek oseća da je u stanju da utiče na događaje svetskih razmera. Taj osećaj obuzima čitavo biće, on prosto opija…“ (iz intervjua Teodora Tejlora, objavljenog u časopisu „Strana književnost“ – „Inostrannaja literatura“, Moskva, 1987, br. 12, str. 189-190). Nije potrebna neka naročita mudrost da bismo shvatili kakvu nam budućnost pripremaju „geniji“ poput njega.
I opet se prenosimo u doba revolucije, razmišljajući o tragičnoj sudbini ruske inteligencije. Ko je od najumnijih ljudi Rusije uopšte bio u stanju da shvati jednostavnu istinu da su sve revolucije samo karike u jednom i jedinstvenom hristoboračkom lancu, da se iza masonske trijade „sloboda, jednakost, bratstvo“ krije samo još jedna projava satanske „tajne bezakonja“ (2. Sol. 2,7), da preti pakleni bezdan talmudskog judaizma koji već skoro dva milenijuma priprema dolazak lažnog mesije, Antihrista?!
Nastupio je strašni oktobar 1917. godine…
„Snagama koje su slomile kičmu ruskoj pravoslavnoj državnosti nije ni na kraj pameti bilo da se zadovolje onim što je već učinjeno. Inspiratori revolucije smislili su da naredni koraci sovjetske vlasti budu sve moguće mere usmerene na dehristijanizaciju ruske nacionalne samosvesti, ali i na stvaranje antihrišćanskog pogleda na svet i izgradnju anti-crkve kao organizacione osnove bogoborstva i kadrovskog, strukturnog oslonca svesnog satanizma.
Niz istorijskih svedočanstava nedvosmisleno pokazuje da su pokušaji da se u ruskoj zemlji ukoreni kult satane bili unapred brižljivo smišljani i potpuno adekvatni tome mračnom cilju.
Godine 1921. Danac Hening Keler izdao je u Berlinu knjigu pod nazivom „Crveni vrt“. Iste godine prikazi njegovog dela i izvodi iz njega pojavili su se i na stranicama ruske anti-boljševičke štampe. Keler je mnogo toga video u posunovraćenoj Rusiji, tako da njegov putopis za nas predstavlja veoma zanimljivo i dragoceno štivo. Između ostalog, on opisuje ceremoniju otkrivanja spomenika Judi Iskariotskom, koji predade Hrista Gospoda na sramno raspeće i smrt, u provincijskom gradu Svijašsku.
U Svijašsk, koji pogrešno naziva Svijagorod, Keler dospeva putujući iz Alatirja u Kazanj, i to upravo na dan „svečanosti“.
Povodom otkrivanja spomenika u gradu je održana parada dvaju pukova Crvene Armije i posade oklopnog voza. Predsednik gradskog Sovjeta održao je „vatreni“ govor, u kome je istakao da je odluka o postavljanju spomen-obeležja Judi Iskariotskom doneta posle dugotrajnog većanja i razmatranja svih podnetih predloga. Naime, kao kandidati za ovu visoku počast isticani su još i Lucifer (sam satana) i Kain…
U momentu otkrivanja spomenika, kada je skinuto platno koje ga je prekrivalo, pred očima publike ukazala se tamnocrvena gipsana figura (veća od prirodnih dimenzija) čoveka izobličenog lica podignutog k nebu, čiji su prsti grčevito pokušavali da skinu konopac sa vrata. Šta je to drugo moglo biti nego izazov Bogu i himna satani?“ (Mitropolit Petrogradski i Ladoški Jovan Sničev, „Samodržavlje duha: ogledi o ruskoj samosvesti“, Petrograd, 1994, str. 273-275).
Graditelji komunističkog „raja“ boljševičku diktaturu smatrali su za najprogresivniji oblik državnog uređenja, koji će kao takav predstavljati čvrst i siguran temelj neke buduće cpeće i blagostanja. Međutim, vodeći teoretičari „svetle komunističke sutrašnjice“, za razliku od svojih naivnih slugu, sasvim su dobro znali i šta čine i kome služe. Bili su to destruktivci, rušioci Svete Rusije, potčinjeni samom Luciferu.
„Stenogrami sa masonskih zasedanja do kojih smo uspeli krišom da dođemo nedvosmisleno pokazuju da je silama zla, radi uspostavljanja njihove potpune vlasti u svetu, bilo neophodno da unište Pravoslavlje u Rusiji, a ovo se, sa svoje strane, moglo postići tek posle zbacivanja samodržavlja. Tom strateškom zadatku u velikoj meri poslužio je i marksizam, čiji je začetnik, Karl Marks, bio satanista. U gimnaziji Marks je još uvek ispovedao protestantsku veru, ali je na fakultetu prišao sekti satanista, primio odgovarajuće mističko posvećenje i postao militantni borac protiv hrišćanstva. U jednoj od svojih pesama, u onoj pod nazivom „Violonista“, Marks piše: „Adska isparenja se u kovitlacu podižu i ispunjavaju moj mozak, sve dok ne siđem s uma i dok se moje srce ne izmeni iz korena. Vidiš li ovaj mač? Knez tame mi ga je prodao.“ Ovi stihovi mogu se još bolje razumeti ukoliko se zna da se prilikom rituala najviše inicijacije u satanski kult kandidatu prodaje jedan mač koji je prethodno podvrgnut dejstvu crne magije, a za koji se tvrdi da će mu „garantovano“ doneti uspeh. Novoposvećeni plaća za taj mač, potpisujući krvlju iz sopstvenih vena jedan ugovor kojim se predviđa da njegova duša posle smrti pripadne satani. Jedan od osnivača Prve internacionale, mason Mozes Hes, u pismu B. Auerbahu iz 1841. godine Marksa opisuje kao čoveka koji je „zadao definitivni udarac srednjevekovnoj religiji i filosofiji“ (Sveštenik Rodion Petrogradski, „Rusko Pravoslavlje i masonstvo“, str. 5).
Marksov prijatelj i saborac Fridrih Engels savršeno je vladao jednim svojevrsnim oblikom magije – hipnozom. Bio je u stanju da kod svojih žrtava izazove „kočenje mišića, gubljenje osećajnosti, potpunu pasivnost volje naporedo sa izuzetnom aktivizacijom oseta“ (K. Marks, F. Engels, Dela, 2 izdanje, tom 20, str. 375). A evo šta sam Engels piše o svome kolegi: „Ko je taj što sa tako neobuzdanom energijom kovitla sve oko sebe? Crni čovek iz Trira (Marksov rodni grad). Čudovište pred kojim ostajemo zapanjeni: ne hoda, ne trči, već poskakuje na petama u jarosnoj zlobi, kao da žudi da zgrabi krajičak neba i da ga zbaci na zemlju. Ruke on diže visoko u zrak, pesnica mu je čvrsto stisnuta, pokretana zglobom; gnev njegov ne prestaje, kao da mu se deset hiljada demona zakačilo za kosu“ (Marks – Engels, Izabrana dela na nemačkom jeziku, dopunski 2. tom, str. 301; cit. prema: „Pravoslavnaja Rus“, Džordanvil, 1977, br. 20. str. 6).
Marksov i Engelsov sledbenik V. I. Lenjin, koji je zajedno sa Trockim, Sverdlovom i drugim satanistima predvodio boljševičku bandu, ni u čemu nije zaostajao za svojim učiteljima. Naprotiv, u određenom momentu uspeo je čak i da ih na najočigledniji način prevaziđe svojom bespoštednom, sadističkom surovošću u borbi protiv hrišćanstva. Kako svedoči jedna stara komunistkinja, koja je odlično poznavala i bila bliska sa vrhuškom bogoboračke klike, „voljeni vođa“ nije nastupao samo pred širom javnošću, obraćajući se razuzdanim fanaticima, nego i u uskom krugu posvećenih. Tada bi, pre nego što bi otpočeo govor, ovaj besomučnik jednom nogom stao na krst, drugom na Evanđelje, i sa neizrecivom samodovoljnošću i beskrajnom gordošću skrnavio bi hrišćanske svetinje.
Ovaj primer samo je jedan u nizu činova ritualnog bogoborstva, čiju je kulminaciju predstavljalo ubistvo Cara Mučenika Nikolaja II i čitave Crvske Porodice. Ovaj monstruozan zločin bio je, dakako, mističkog karaktera. Na ovaj zaključak upućuje, između ostalog, i kabalistički zapis nađen na jednom zidu u podrumu Ipatjevljevog doma, gde je strašni zločin bio izvršen.
Ipatjevljeva vila „iz nekih razloga“ bila je srušena i pretvorena u deponiju građevinskog otpada u skladu sa direktivom sadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina…
Nažalost, i naša generacija živi u doba satanizma, koji je sada prešao u generalnu ofanzivu. „Razmere epidemije okultizma su sledeće: do početka 1993. godine u Rusiji je registrovano 3 miliona ekstrasensa (bioenergetičara), čiji je broj mnogostruko premašuje broj profesionalnih medicinara.“ („Sovjetskaja Rosija“, 17. avgust 1993, str. 4). Narod u bezumlju i neznanju ima veliko poverenje prema tim gubiteljima ljudskih duša: u isceliteljske sposobnosti hipnoze veruje između 63 i 89 procenata stanovištva „(„Vek XX i mir“, 1990, br. 12, str. 40).
Ali nije zabludeo samo običan svet. Čelnik ruske države, Boris Nikolajevič Jeljcin, podvrgava se okultističkom tretmanu u Međunarodnom institutu za proučavanje rezervnih mogućnosti čoveka. Mnogi domaći i strani naučnici tvrde da se sve političke odluke Jeljcinu sugeriraju pod hipnozom (A. Dugin, „Konspirologija“, Moskva, 1993, str. 125126). Novine „Narodnaja pravda“ (br. 22, za 1993. godinu, str. 6) raskrinkale su delovanje predsednikovog ličnog lekara, saradnika pomenutog Instituta A. P. Sitnjikova, koji je svojevremeno boravio na stručnom usavršavanju u SAD, i to kod tvorca teorije upravljanja svešću Grindera („Beleška o ritualnom kodiranju“, Petrograd, 1994, sr. 4041).
Ali vratimo se Lenjinu. On je bio taj ko je odmah po preuzimanju vlasti u Rusiji zaveo monstruozan, neopisivi teror od koga nije bila pošteđena nijedna oblast zemlje, a čija je oštrica bila sasvim svesno uperena protiv Pravoslavlja. “ Što više pravoslavnog sveštenstva bude likvidirano, to bolje… Neka i 90 procenata ruskog naroda izumre, važno je da preostane onih 10 procenata koji će dočekati svetsku revoluciju“, pisao je ovaj gnusni satanista. Zato ne treba da nas čudi činjenica da su 20ih godina mnogi pravoslavni hrišćani, uključujući i one najduhovnije, u Lenjinu videli lažnog mesiju – Antihrista koji je već došao na zemlju.
Između dve revolucije (od 1905. do 1917. godine prim. prev.) u ruskim intelektualnim krugovima vlasao je, s jedne strane, vulgarni ateizam, koji je potpuno negirao svaku religioznost, a s druge – religijska permisivnost, po kojoj je bilo dopušteno verovati u sve i svašta, pa čak i u palog heruvima. Postepeno dolazi do približavanja ovih polariteta. Militantni materijalizam, prihvaćen uglavnom među kvaziinteligencijom, kao i „mistički anarhizam“ boema, ostvarili su svoj mračni cilj: inteligencija je izgubila i poslednje ostatke zdravog razuma i sposobnosti razlikovanja duhova, razlučivanja istine od laži. Tako su se na najočigledniji način ispunjavale proročke reči Svetog Apostola Pavla:
„Jer će doći vrijeme kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; i odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama“ (2. Tim. 4, 3-4).
I samo je maleno stado Bogom prosvetljenih pravoslavnih intelektualaca bilo u stanju da pojmi pravu suštinu svega što se zbivalo. Evo jedne definicije antihrišćanske vlasti iz pera prvog zamenika predsednika Crkvenog suda Svetog Arhijerejskog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve, kneza N. D. Ževahova, jednoga, dakle, određenja neverovatne duhovne preciznosti i dubine:
“ Boljševizam jeste… masovno ritualno ubijanje u svetskim razmerama“ (N. D. Živahov, Memoari, tom 2, mart 1917. – januar 1920, Moskva 1993, str. 120).
Naglo se ubrzava i zgušnjava vreme…
Krvavi oktobar 1993.
Narastajuća anarhija 1994.
Rat u Čečeniji 1995…
Navešćemo jedno veoma karakteristično priznanje bivšeg državnog sekretara SAD Henrija Kisindžera: „U Rusiji ću dati prednost haosu i građanskom ratu nad tendencijom njenog objedinjavanja u snažnu, centralizovanu državu“ („Ruskij vestnik“, br. 33-36, specijalni broj, 1995, str. 5).
Od životne je važnosti da se što je moguće pre odrube pipci masonsko – „demokratskoj“ hobotnici. Potrebno je učiniti sve da se spregnu ruske nacionalne i patriotske snage.
Ali kako?
Ne možeš da veruješ – srce se kida od bola, kosa se diže na glavi – dok slušaš kako predstavnica opoziocione političke partije sa nacionalno–patriotskim predznakom sa snažnim emocijama izjavljuje: „Mladi lenjinisti, znate li koliko je samo naš voljeni Vladimir Iljič učinio za Rusiju!“ Neverovatno duhovno slepilo. Jeziva porobljenost duha. Dušegubno samoprelašćivanje. Jedna zaista perfidna demonska prelast – smrtonosna laž koja se prihvata kao spasonosna istina.
Kažu da se istorija ponavlja. Nažalost, lekcije učiteljice života najčešće ostaju nenaučene.
Pre samo nekoliko godina činilo nam se da je sa boljševizmom zauvek svršeno, da je dolaskom novih partija na vlast komunistički sistem doživeo svoj konačni slom. Doduše, još uvek su se nad moskovskim Kremljom uzdizale krvavocrvene petokrake zvezde – zlokobni kabalistički pentagrami; još uvek je bio otvoren neopaganistički hram – mauzolej, koji, po nekim svedočanstvima, predstavlja vernu kopiju pergamskog oltara, „prijestola sataninog“ (Otkr. 2, 13), kamo je mnoštvo naroda proticalo na poklonjenje mumifriciranoj lešini „vođe proletara svih zemalja“… Tada, poslednjih meseci pre no što će naš duhovnik promeniti svetom, nismo mogli da razumemo njegovu brigu i bol koji je osećao dok se govorilo o Rusiji i njenoj budućnosti. Jednom je otac Mojsije, kao prenevši se u mislima u prošlost, odjednom stavio svoj veliki, topli dlan na ruku svoga sagovornika (jednoga od autora ove knjige) i, gledajući ga pravo u oči, sa velikom osećajnošću, kazao: „Vaš je dug da neizostavno raskrinkate komunizam, da pokažete kakav je adski otrov skriven u toj „bombonici!“
Svetska intelektualna „elita“, koja uporno odbija (svaka čast malobrojnim izuzecima) da ukroti svoju gordost i priđe Jedinome Istinitome Bogu, sve dublje tone u zlosmradnoj baruštini strasti: svesno ili podsvesno, voljno i nevoljno, mnogi se bave tehnotronom magijom (aktivnim opštenjem sa demonima putem ultramoderne kompjuterske tehnike i intrumenata koji se koriste u višoj matematici i kibernetici); mnogi prihvataju pogubnu masonsku veru u „savršeno biće“, „kosmički razum“, „vrhovnog majstora stvaranja sveta“, odnosno u palog Lucifera.
Tehnotroni okultizam predstavlja jednu specifičnu destruktivnu pojavu, svojevrsno znamenje našeg doba. To je precizno oružje dolazećeg lažnog mesije – Antihrista. O kolosalnoj rušilačkoj snazi tehnotronog okultizma svedoče, između ostalog, nedavni izveštaji o ljudskim žrtvama kompjuterskog virusa-ubice. Programeri koji su kreirali ovaj virus nazvali su ga satanskim jer mu je šifra „666“. Prvo što oseti čovek koji se nađe ispred monitora zaraženog kompjutera je nešto nalik na hipnotički trans; javlja se želja za neprekidnim posmatranjem reklo bi se najobičnije slike na displeju. Po svedočenju očevidaca, ekran bukvalno „usisava“ posmatrača. Čovek izložen hipnozi ni ne sluti da he, ako poslednjim naporom volje ne isključi kompjuter, doživeti prskanje krvnih sudova u velikom mozgu. Delovanje virusa, koji se, po mišljenju stručnjaka, može ubaciti i u televizijsku mrežu, zasniva se na principu „25. kadra“ – periodičnog ponavljanja običnim okom neuhvatljive i momentalno iščezavajuće grafičke vinjete koja predstavlja složeni sistem vibrirajućih geometrijskih šara sa uticajem na podsvest i krvni pritisak (izaziva naglu promenu pritiska).
Danas se otvoreno može govoriti i o društvenopolitičkoj magiji, čiji je cilj spremanje terena za zacarenje apokaliptičke zveri koja bi se našla na čelu svetske totalitarne države sa čovekomrzačkom ideologijom.
Jedino je pravoslavna eshatologija (učenje o kraju vremena) u stanju da razjasni za svetovnu nauku neobjašnjive protivrečnosti u savremenom društvenom i ekonomskom životu poput sledećih:
„demokratičnost tržišta“ nasuprot jačanju koncentracije vlasti u rukama svetske finansijske oligarhije;
„širenje slobode javne reči“, s jedne strane, a s druge, teror masmedija, gušenje ličnosti sredstvima javnog informisanja (pomenimo samo prostor koji se ustupa na televiziji današnjim magovima i vračarima – ekstrasensima, hipnotičarima, astrolozima i „vidovnjacima“);
„zagarantovane ljudske slobode“ nasuprot potencijalnoj mogućnosti totalne kontrole čovečanstva iz jednog centra koja će ubrzo doživeti realizaciju (između ostalog i putem kompjuterskog stvaranja i obrade baza podataka, odnosno dosijea svakog stanovnika ove planete);
„puna afirmacija nacionalnog samoopredeljenja“, „procvat nacionalnih ekonomija i nacionalnih kultura“, s jedne strane, i diktat multinacionalnih monopolskih kompanija, koje čitave zemlje i regione tretiraju samo kao svoje sirovinske baze i deponije nuklearnog otpada, te teror masovne kontrakulture koja ne priznaje ni državne, ni moralne granice, s druge; „monetarizam“, „apsolutna moć novca“, ali i tendencije odbacivanja novca kao takvog – prelazak na individualne kreditne kartice u novčanom prometu, a kasnije i utiskivanje elektronskog žiga sa kodom bankovnog računa pojedinca neposredno na telo („I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, da im dadu žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovim, da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zvjeri ili broj imena njezina“ Otkr. 13, 16-17).
„Na ruševinama nekad hrišćanskih država, uz pomoć bezbrojnih međunarodnih banaka, fondova, komiteta, saveta i organizacija grozničavo se podiže nakazna vavilonska kula „novog svetskog poretka“.
Njenim graditeljima Rusija odavno nije davala mira. Dugo vremena upravo je ruska država predstavljala zadržavajuće načelo (setimo se reči Svetog Apostola Pavla), te je i samo njeno postojanje onemogućavalo ispunjenje „tajne bezakonja“. Snažna vera u Svetoj Rusiji i njena moćna pravoslavna državnost predstavljale su blagonadežnu zaštitu od postizanja strašnih ciljeva raznoraznih rušilačkih socijalnih i verskih pokreta. Ali do početka XIX veka uticaj tajnih internacionalnih bogoboračkih snaga ipak je postao tako značajan da je na dnevni red došlo i uništenje Rusije.
„Kada samodržavna Rusija ostane poslednja tvrđava hrišćanstva, pustićemo s lanca revolucionare nihiliste i ateiste i izazvati razornu socijalnu katastrofu, koja će čitavom svetu predočiti užas apsolutnog ateizma kao uzroka podivljalosti i krvavih nereda… Tada će bezbrojno mnoštvo ljudi razočaranih u hrišćanstvo, a žednih božanskog ideala, primiti prosvetljenje putem propovedi najčistijeg luciferij anskog (satanskog – prim. autora) učenja, propovedi koja he se iznositi u to doba već sasvim otvoreno i pred licem svega sveta“. Reklo bi se da je to doba već nastupilo: talasi otvorenog ili jedva nekako maskiranog satanizma zapljuskuju zemlju Rusku, odvodeći ljudske duše na put bez povratka, u pogibao. A mi još uvek dremamo…
Zar je moguće da nas greške iz prošlosti ničemu neće naučiti? Dokument koji smo napred citirali potpisao je 15. avgusta 1871. godine Albert Pajk, duhovni vođa međunarodne masonerije onoga doba. I premda je bio objavljen u Francuskoj još davno pre revolucije, da bi ubrzo bio preveden na ruski jezik i objavljen u Rusiji, taj je dokument ostao neprimećen“ (Mitropolit Petrogradski i Ladoški Jovan Sničev, „Tajna bezakonja“, u: „Bitka za Rusiju“, Petrograd, 1993, str. 16).
Masonerija, uslovno govoreći, predstavlja nešto nalik na trospratnu piramidu.
U osnovi te piramide nalaze se masoni nižeg reda (plavi i beli): to su šegrti, kalfe i majstori od kojih mnogi iskreno veruju u „uzvišeni humanizam“ masonske ideologije, zalažući se svom dušom za „univerzalne ljudske vrednosti“ i nemajući ni najmanje predstave o realnim masonskim strukturama vlasti, njihovom tajnom i javnom bogoborstvu.
Tako, na primer, današnja ruska bela masonerija nije prošla ni kroz kakve naročite rituale. Ona čak nije uključena ni u tradicionalne masonske lože. Radi takvih se, naime, osnivaju sada tako moderni međunarodni instituti, klubovi, komisije, komiteti, fondovi, organizuju posebne političke partije i njihovi koalicioni blokovi (Kriblov institut, Institut „A. Saharov“, klub „Magisterijum“, reformski klub „Interakcija“, ruski PEN-centar, komisija „Velika Evropa“, Gorbačovljev fond, partija „Izbor Rusije“, koalicija „Jabloko“ itd.).
Na drugom nivou nalazio se već prilično reprezentativna grupa masona koji imaju visok stepen posvećenja, raspolažu neograničenim materijalnim bogatstvima, znaju štošta o istinskim ciljevima masonerije i u svojim rukama drže određenu vlast, odnosno, njen vidljivi deo.
Treći novi predstavlja vrh piramide, obavijen neprozirnim velom tajne. Do vrha stižu samo odabrani pojedinci, od kojih se formira „Tajna svetska vlada“. U njihovim je rukama koncentrisana celokupna masonska vlast. Pravi lideri najjačih masonsko-cionističkih klanova, koji savršeno vladaju magijom, poznati su samo najužem krugu osoba. To su satanisti, verne sluge preispodnje (ada).
U vezi sa napred iznetim obratićemo pažnju na izvesne, veoma karakteristične izjave jednog današnjeg apologete masonstva:
“ Tačno se zna da se masonski red, kao i po duhu i učenju njemu srodan red Rozenkrojcera, nalazi u vezi sa Izvorom Svetlosti, sa Rukovodiocima naše planete, Starijom Braćom ljudskog roda…
Zreli plodovi ljudske evolucije svojom visoko razvijenom svešću osećaju Svetlost i streme ka Izvoru Svetlosti, dok oni Nevidljivi Rukovodioci, Starija Braća roda ljudskoga, predstavljaju realnost: oni ih osećaju, pa čak i vizuelno opažaju…“ (A. Klizovski, v. knj. Mihaila Nazarova „Istoriosofija Smutnog vremena“, Moskva, 1993, str. 212-213).
Sasvim otvoreno, jasno i veoma krasnorečivo priznanje. Ove reči nedvosmisleno pokazuju da naši protivnici, supostati Svete Crkve, opšte sa razumnim, i, neko bi pomislio dobrim bićima drugačijim od nas, koja blagotvorno utiču na razvoj civilizacije na našoj planeti. Pa ko su zapravo ta naša „razumna braća“ koja izlivaju svoju mudrost na masonske „prvojerarhe“?
Pokušaćemo, dragi čitaoci, da vam ponudimo valjan odgovor.

Postoje tri sveta stvorenih razumnih bića:
svet Angela Božijih i pravednika koji su dostigli spasenje, predvođenih Presvetom Bogorodicom; oni blaguju u neprestanom opštenju sa Gospodom i nepokolebivo su utvrđeni u dobru;
svet palih ljudi, ali ljudi koje Bog nije odbacio i koji mogu da Mu se obrate putem spasonosnog pokajanja;
3. svet demona – palih i odbačenih duhova, predvođenih palim, odbačenim heruvimom – đavolom, odnosno satanom. Demoni su zanavek raskinuli životvorni savez sa Bogom, nepopravljivo su ogrezli u zlo i više nisu sposobni za spasonosno pokajanje.
“ Svi mi porobljeni grehom treba da znamo da nam opštenje sa svetim Angelima nije svojstveno zbog toga što smo se samim našim padom od njih otuđili; naprotiv, iz istog razloga svojstveno nam je opštenje sa odbačenim duhovima. Oni duhovi koji se čulno javljaju ljudima, potčinjenim grehovnosti i obeleženim padom, zapravo su demoni, a nikako ne sveti Angeli“ (Sv. Ignjatije Brjančaninov, Ogledi iz asketike, tom 3. „Slovo o čulnom i duhovnom viđenju duhova“, Petrograd, 1905, str. 9).
Valjalo bi dodati još i to da se, prema pravoslavnom učenju, „sam satana pretvara u anđela svetlosti. Nije, dakle, ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju da su sluge pravednosti kojima he svršetak biti po djelima njihovim“ (2. Kor. 11, 1415).
Eto gde su koreni savremene „planetarne svesti“ i „novog mišljenja“! Sada vidimo ko je zapravo inspirator i pokretač svih „revolucionarno-oslobodilačkih pokreta“ i ko i danas nastavlja da nadahnjuje teoretičare i kreatore „novog svetskog poretka“.
Jedinstvena svetska država, planetarna kvazimesij anska supersila, apokaliptično „carstvo zveri“ stvara se na svim nivoima, i na tome se radi veoma aktivno. Idejni inspirator stvaranja toga carstva u taj poduhvat ulaže sve veće napore. A mi? Znamo li makar ko je to?
Nažalost, ovo pitanje nije retorsko.
Odsustvo znanja i želje da se nađe blagovremeni, jedini istiniti, pravoslavni odgovor na ovo pitanje i da se iz njega izvuku odgovarajući spasonosni zaključci dovelo je Rusiju početkom ovog stoleća do duhovne i moralne katastrofe bez presedana.
Nemojmo ponavljati tragične greške iz prošlosti! Đavo, odnosno satana, nikako nije apstraktni simvol, alegorija ili nekakav arhaizam, već strašna realnost. Taj mahniti bogoborac koji je ogrezao u nepopravljivo zlo, zanavek odbacivši mogućnost spasonosnog pokajanja, posle svog pogibeljnog otpadnuća od Boga očuvao je i umne, i stvaralačke sposobnosti, ali su one zadobile lažnu, izokrenutu, smrtonosnu usmerenost. Pošto je stekao ogromno iskustvo u borbi sa dobrom, Lucifer raspolaže kolosalnim intelektualnim i kreativnim potencijalom usmerenim na rušenje i ubijanje svega što živi. Njegovo postojanje ima samo jedan smisao i cilj: da, ne birajući načine i sredstva, privuče sebi duše ljudske, da ih odvrati od živonosnog opštenja sa Bogom, porobi smrtonosnom lažju i uvuče u prebivališta večite adske tame.
„Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“ (Efes. 6, 1112), svedoči Apostol Pavle.
Već čitava dva milenijuma, danonoćno i neprekidno, vodi se žestoki duhovni rat između pravoslavnih hrišćana, koji vojuju za večno spasenje, i neizbrojivih vojski demonskih, legiona palih, odbačenih duhova. Demoni su lažljiva, zlobna, bespoštedna bića, koncentrati destruktivne mislene energije i bogoboračke volje, koji su, po dopuštenju Božijem, u stanju da se ljudima javljaju i u mislima, i preko čula (pri vizuelnom javljanju oni poprimaju različita obličja). Njihov stvarni izgled, neopisivo je gnusan.
Nevidljiva mislena borba predstavlja odlučujući okršaj duše i demona, u kome se jedan um bori sa drugim, u kome vojuju ideje, postavke, paradigme. Arsenal sredstava koja demoni koriste kako bi porazili čoveka zaista je neiscrpan. Osnovno demonsko oružje jesu lažne pomisli, najčešće prikrivene maskom pravednosti, lepote i harmonije. Perfidni demonski misleni napadaji koji podrivaju Sveto Pravoslavlje iznutra, poput različitih oblika masonsko-ekumenističke jeresi i pseudo-monarhističkih spekulacija, brižljivo su maskirani danas veoma privlačnom i modernom, tobože pravoslavnom retorikom. Zbog svega toga dužni smo da čuvamo duhovnu budnost i trezvenost; u protivnom može nam se desiti da željeno proglasimo za realno, te da na taj način zapadnemo u demonsku klopku, sa svim posledicama koje iz toga proističu.
Nije svaka misao proizvod ljudskoga uma: misli dolaze od Boga, od samog čoveka, ali i od đavola. Njihovo razlikovanje je osobiti dar koji stiču samo oni duhovni najsavršeniji. Ali svakako nećemo pogrešiti ako kažemo da negativni odnos prema Hristovoj Crkvi, roptanje ili hula na Boga, sumnja u postojanje Boga, gubljenje čistote Pravoslavne vere, zanošenje jeretičkim visokoumljem ili crkvenim modernizmom, uninije, očajavanje u pogledu svoga večnog spasenja, pomišljanje na najteži, najstrašniji, neoprostivi greh samoubistva (što ne dao Bog!) i sve slične zle pomisli ne ishode od nas samih, već su plod nagovaranja demona.
Kako je moguće da je takva gnusna laž pod uticajem demona porobila veći deo čovečanstva?
Za one koji žive po ploti i koji su lišeni blagonadežne zaštite blagodati Božije „laža i otac laži“ svakako je besprekorni logičar. Satanska logika nailazi na dobar odjek u palom, neočišćenom, ogrehovljenom čovekovom mentalnom sklopu. Plotskim mudrovanjima bliski su i potpuno saobrazni demonski argumenti. Ako, pak, ovo pređe u naviku, glas savesti u ljudskom biću, koji zapravo nije ništa drugo do glas Božiji, biće zanavek zamenjen glasom palog, lažnog, satanskog razuma. A da bi se ova adska zamena mogla što bezbolnije i lakše izvršiti, satana deluje veoma oprezno, nikako ne otkrivajući svoju pravu prirodu i uspešno proglašavajući svoje mračne, pogibeljne ideje za plod naših vlastitih misli. I tako dolazimo do tragičnog paradoksa: žrtva se nalazi u najtešnjem mislenom kontaktu sa dželatom, a on za nju kao da i ne postoji. Mudra izreka nas uči: „Najveća pobeda satane jeste naše uverenje da on ne postoji.“
Na kraju, naš greholjubivi, strastima porobljeni ego stupa u neprekidno misleno opštenje sa satanom, ne pokušavajući da se zamisli nad tim šta se to sa njim zbiva. Štaviše, čovek više ne može i neće da živi na neki drugačiji način.
Zato, znajući ovo, moramo da na sve moguće načine izbegavamo bilo kakav, pa i najkraći misleni razgovor sa ocem laži. U protivnom nećemo izbeći nesreću.
Demonske pomisli treba odsecati čim se po prvi put pojave, nikako ne stupajući sa njima u razgovor. Kažemo: odsecati, dakle, ne prosto udaljavati, nego ih čupati iz korena i izbacivati iz svesti svesnim i voljnim naporom uma i molitvom, pre svega Isusovom.
Najidealnije bi bilo neprekidno tvoriti Isusovu molitvu: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“ (odnosno, po Sv. Nilu Mirotočivom, „Gospode, Isuse Hriste, Sine i Logose Božiji, Bogorodice radi, pomiluj me grešnog“). U tom slučaju um pogružen u molitvu postepeno će zadobiti sva ona svojstva koja su mu neophodna za duhovni život i borbu – postaće čist, bodar, pažljiv, postojan, pronicljiv; naučiće da još izdaleka prepoznaje neprijatelja i, što je najvažnije, naoružaće se ognjenim mačem koji nikada ne miruje. Misleni neprijatelji ni pored najveće želje neće biti u stanju da se približe takvome umu. Drznu li se da pristupe, biće opaljeni molitvom i prognani.
To je, dakle, sigurna i mnogomoćna zaštita od mislenih neprijatelja.
„Velika je snaga ove kratke, dirljive, svete molitve, i zato vazda moramo biti njome naoružani“, učio je otac Filadelf. „Često ljudi govore: nisam bio raspoložen, nisam imao vremena, loše sam se osećao, bio sam premoren i slično. Ali svi su ti izgovori samo sramno ponavljanje bajki kojima nas omađija lukavi. Ako ti je loše – ponavljaj Isusovu molitvu i laknuće ti. Ako si premoren, lezi, ponavljaj molitvu, i odmorićeš se. Ko je pretrpan obavezama i mora brzo da radi, treba da brže tvori Isusovu molitvu: to će ubrzati njegov posao i omogućiti da se uradi i više i brže. Grize li te uvreda ili zloba, što pre se lati Isusove molitve, i ubrzo ćeš osetiti da bi bio u stanju da zagrliš čoveka koji te je uvredio i prema kome si osećao zlobu.“ Desi se, međutim, da molitve nestane, ili da ona skoro presuši, te da pomisli, ne odstupajući, napokon počnu da pobeđuju. U tom slučaju neophodno je otkriti ih prvom prilikom na ispovesti pravoslavnom svešteniku, pristupajući Svetoj Tajni pokajanja. Otkrivene pomisli gube svoju snagu i neizostavno se udaljavaju.
U manastirima se ranije praktikovalo jedno naročito duhovno upražnjavanje – otkrivanje pomisli. Svake večeri, naime, iskušenici i monasi otvarali bi pred duhovnikom svoju dušu, podrobno opisujući sve pomisli koje su imali tokom dana, da bi zadobili odgovarajuću pouku. Ovo duhovno delanje potpuno je obesnaživalo sve zlobne pokušaje neprijatelja našega spasenja, pružajući podvižnicima veliku korist. Međutim, naivni borci sa zlom – naučnici, političari, vojskovođe – najčešće ne znaju sa kim imaju posla, pa čak ni ne podozrevaju kolika je sila vražijeg uticaja. Oni misle da to što nazivamo neprijateljem roda ljudskog nije objektivna realnost našeg palog sveta, nego nešto apstraktno, nešto što predstavlja samo mitski lik iz priča za malu decu. Ima i visokoumnih intelektualaca koji se izdaju za pravoslavne a odriču postojanje đavola. Mnogi ništa ne znaju o prirodi zla, naivno smatrajući da se jedno zlo može pobediti drugim. Tako je jedan general iz ruskog belogardejskog pokreta svojevremeno proklamovao načelo: „Protiv boljševika, pa makar i sa crnim đavolom!“ Ovde vidimo frapantno nepoznavanje pravoslavne hrišćanske koncepcije sveta, koje je predstavljalo rak ranu Belog pokreta. „Taj nesrećnik nije shvatao da se ne može s đavolom protiv đavola („Kako može satana satanu izgoniti?“, Mk. 3, 23) i da je takva borba beznadežna, besplodna, te da ne može dovesti do uspeha“ (Arhiepiskop Averkije, „Rusija uoči drugog dolaska Hristovog“, str. 114).
Smrtno je opasna još jedna krajnost. Mnogi obrazovani ljudi koji veruju u Hrista kao da uočavaju koliko su raznovrsne, lukave i perfidne demonske zamke, zbog čega lakomisleno izjavljuju: „Da bi se neprijatelj pobeđivao, moramo da poznajemo njegovo oružje.“ Pod ovim izgovorom oni bojažljivo učine prvi korak, priđu polici sa knjigama sumnjive vrednosti i kupe neki demonski falsifikat. Zatim se bace na čitanje, i „da bi bolje upoznali protivnika“ udube se u okultno-magijsko štivo.
Čime se sve to okončava nije teško pogoditi. Ovakvi suviše radoznali „istraživači“ i „analitičari“ zaboravljaju da objekat njihovog interesovanja nije neutralan u duhovnom i moralnom smislu.Naprotiv, on raspolaže strašnom sposobnošću da pokori volju nesrećnog „istraživača“. I to se zaista i dešava. Čak i neznatno misleno približavanje „predmetu interesovanja“ krije u sebi nemalu opasnost.
Izvesni „pametnjakovići“, Origenovi sledbenici, stvaraju svoju vlastitu demonologiju, odbacujući realnost Strašnog Suda i večnost adskih muka. Origenovom jeresi inspirisana je takođe jeretička eshatologija poznatog filosofa Nikolaja Berdjajeva i danas veoma popularnog protojereja Aleksandra Menja.
Ovakve ideje srećemo i u jednom veoma poznatom, romantičarski obojenom apokrifu, prema kome je jedan od predvodnika demonske jerarhije, želeći da nekog pustinožitelja navede na pogibao, zapevao heruvimsku pesmu, a onda se, pevajući, tobože smirio, iskreno pokajao, zadobio oproštaj od Boga i iznova primio svoje prvobitno, svetozarno prekrasno obličje, da bi se napokon vratio na Nebesa u velikoj slavi, praćen od Arhangela Mihaila i Gavrila.
Na završetku ovog poglavlja još jednom bismo istakli nesumnjivu istinu: pali, odbačeni duhovi nikada neće ustati. Demonima, zbog njihove bezmerne gordosti, nema oproštaja. Oni su osuđeni na pogibao bez ikakve nade na spasenje, i za njih su pripravljene večite muke. Zato je 553. godine, na Petom Vaseljenskom Saboru, jeresijarh Origen osuđen, a njegovo krajnje opasno lažno učenje o privremenom kažnjavanju i potonjem pomilovanju demona i nečastivih ljudi, neraskajanih grešnika, odlučno odbačeno.

GLAVA 6

Nesustajuće trezvljenje kao temelj duhovne sigurnosti. – Čuvaj se viđenja! – „Ma šta ti se ukazalo, nemoj to prihvatiti“ (Sveti Ksantopuli). – Naročita dopuštenja Božija. – Ne može se verovati svakom plaču. – Ofanziva okultizma na svim frontovima. – Bela magija – bezdan demonske zlobe. – Žaoka magijskog škorpiona. – Patuljci, vile i ostalo – Pali duhovi. – „Ruža sveta“ kao perfidni magizam. – Demoni u obličju Angela „izgone besove“. – Opasnost samopouzdanja. „Čari“ dolazećeg antihrista. – Veliko iskušenje Prepodobnog Simeona Stolpnika.

I u čistoj prirodi postoji mogućnost preuznošenja.
Prepodobni Makarije Veliki

Kada biste samo znali kakav je to um! – sa nijansom užasa u glasu, rastežući svaki slog, uzviknu jedared naš bogoumni duhovni učitelj dok smo besedili o lukavstvima palog heruvima i njegovih bezbrojnih vojski. Avva učini karakterističan pokret šakom desne ruke i pokaza na pod.
Slažem se, oče Filadelfe. Imamo zaista strašnog protivnika. Kako je važno da čuvamo duhovnu budnost bez ikakvog posustajanja!
Valja se čuvati nečistih snova i viđenja. Sveti Ksantopuli, recimo, savetuju: „Nikada ne prihvataj ono što čulima ili umom vidiš unutar ili izvan sebe, makar to imalo obličje Hrista ili Angela, ili nekoga od svetitelja, ili se činilo kao čudesna svetlost – ne veruj tome i pružaj mu otpor“. Slično uče i Prepodobni Grigorije Sinait i drugi Sveti Oci.
Da, to je izvanredno rečeno.
Avva samo sluša i potvrđuje ono što čuje od sagovornika, praktično ništa ne dodajući. Ali on ostaje učitelj, a njegov gost učenik. Znanja zadobijena čitanjem tek su u ovoj keliji, u živom opštenju sa avvom, poprimala snagu i aktuelnost.
Još nešto. Mnogi ne znaju da je valjana molitva nespojiva sa uobraziljom. Um treba pogružavati u same reči molitve, ništa ne zamišljajući i odsecajući misli i predstave, ma kakve bile. Ljudi skloni maštanju, oni koji žive u svetu snova, makar i najuzvišenijih, zanesenjaci predani romantičarskih idealima, lako postaju plen lukavih demona. O tome govori i Nikodim Svetogorac u „Nevidljivoj borbi“. Evo njegovih reči: „Fantazija je takva duševna snaga koja usled svoje prirode nije sposobna da prebiva u sjedinjenosti sa Bogom“.
Da, „Nevidljiva borba“ je dragocena riznica, knjiga nasušno potrebna svakome hrišćaninu.
Sećam se dana koje sam proveo u Bogom blagoslovenoj zemlji Gruzijskoj. Taj blagodatni mir koji ispunjava tamošnje obitelji ne može se rečima opisati. U Gruziji i danas ima pravih, istinskih podvižnika Hristovih.
Spasi ih i sačuvaj, Gospode.
Mnogo šta sam od njih naučio. A na duhovnom planu najznačajnija pouka koju sam odande poneo je: budi vazda oprezan i pazi se.
Lepo, – reče baćuška sa radosnim osmejkom.
Iguman Betanskog manastira kazao mi je u leto 1986. godine ove reči: „Najstrašnije je biti prevaren u onom što je najsvetije. Zbog toga je najbolje odbacivati sva viđenja, ma kakva ona bila. Neko od njih može nam se učiniti istinitim, može čak i zaista biti istinito, svejedno. Ako od čista srca držiš da si veliki grešnik, da si nedostojan viđenja nečeg dobrog, svetog i nebeskog, Gospod te nikada neće osuditi zbog toga, naprotiv !“ Ova njegova dušekorisna pouka zanavek mi se urezala u sećanje…
Potpuno sam odbacio sećanje na tri sna koji su mi godinama predstavljali veliki teret na duši. Prestao sam da se nadimam i ubrzo osetio očigledno olakšanje.
A šta ste sanjali?
U prvom snu, oče, video sam nekakvog, kako mi se učinilo, vesnika s nebesa. Jedan strašni duh tri puta je proleteo tik pored mene, kao da želi da me satre svojim jezivim pogledom. A na crnom krilu palog angela primetio sam snežno beli krst.
Drugi san usnio sam tokom Božićnog posta 1992, na dan praznika Čudotvorne ikone Presvete Bogorodice „Neočekivana radost“, i to samo nekoliko sati pošto sam se pričestio Svetim Hristovim Tajnama. Telo mi je ležalo na nekakvoj kamenitoj padini, glavom okrenuto prema dole. Svakom ćelijom svoga tela osećao sam čudnu, paklenu težinu. Stadoh da izgovaram molitvu „Nemamo druge pomoći, niti nade osim Tebe, Djevo Prečista“ i uspeh da se prekrstim sa velikim naporom. Istoga trena nestao je taj adski teret, kao rukom odnesen. U daljini ugledah svetleći obris Majke Božije, a negde u dubini moga bića začu se tajanstveni glas: „A sada ka Gospodu mome Isusu Hristu!“ Radošću ispunjena duša, prodirući kroz tamnoljubičasti prostor sa natprirodnom brzinom, vaznese se ka visinama, ka svetlosti koja je bivala sve veća…
Treći san ima zanimljivu predistoriju. Spremao sam se da napišem poemu „Časnija od heruvima“, i dugo sam već na njoj radio. Jedared, kada noć već beše odmakla, ležeći u postelji, pre no što ću pasti u san, molio sam se, izgovarajući misleno molitvu „Bogorodice Djevo, raduj se…“ Snoviđenja koja sam imao te noći bila su košmarna, i slabo sam ih zapamtio, ali su mi se neki najvažniji detalji jasno urezali u sećanje; hram, monaška odeća u mojim rukama, a u daljini, na tren, ukazuje se visoka, veličanstvena žena u belom…
Tako nešto, zaista, se čoveku može desiti, – reče avva, pogružen u razmišljanje, – ali sve to treba odbacivati. Dobro je što ste to odbacili i prezreli.
A sada ćemo na trenutak ostaviti naše uspomene i ponuditi blagočastivom čitaocu odlomak iz knjige „O tajnim slabostima duše“, čiji je autor arhimandrit Lazar, naš savremenik. Razobličavajući perfidno lukavstvo u zlu iskusnih demona, autor na vodi i nekolike citate iz dela jeromonaha Serafima (u velikoj shimi narečenog Sergijem), atonskog podvižnika iz prošlog veka, pod nazivom „Pisma jednog Svetogorca“. Da pogledamo.
„Neki pustinožitelj, koji se udostojio velikih duhovnih darova i retkih podviga, jedne večeri, sedeći u svojoj keliji, tiho šaptaše molitvu. Najedared se pred njim razli čudesna zaslepljujuća svetlost, i nekakav angelopodobni mladić ukaza se pogledu njegovom. Podvižnik, koji se odavno držaše pravila da se čuva od svih čulnih pojava, ma kakve one bile, spokojno ostade na svom mestu, te, i dalje šapćući reči molitvoslovlja, ne obraćaše pažnju na priviđenje. Ali tajanstveni mladić ne iščeze. To napokon začudi ovog pustinožitelja, utoliko pre što se pridošlica ne bojaše ni krsta, ni molitve.
– Ko si? – strogo ga upita podvižnik.
– Tvoj Angeo zaštitnik, – krotko odgovori pridošlica.
Pa zašto si došao?
– Gospod mi je naredio da ti se javim u svom istinskom obličju, i evo, dođoh k tebi.
– Ali meni tako nešto uopšte nije potrebno, – reče pustinožielj, ustade i nastavi molitvu. Ali Angeo ne nestajaše, već se, činilo se, i sam moljaše sa avvom. „Ako je to demon“, rasuđivaše ovaj u sebi, „krst i molitva bi ga sigurno sakrušili i odagnali ovo čudno viđenje.“
A čime ćeš me uveriti da si vaistinu Angeo Božiji? – upita najzad, posle dužeg razmišljanja.
Čime god hoćeš. Tebi je dobro znano da se demoni boje sile krsnog znamenja, ali ja se ne bojim. Klanjam se Bogu. Klanjam se, kao što vidiš, i krstu… – Angeo se prekrsti i sa strahom Božijim pade ničice pred Časnim Krstom. Pustinjak se pokoleba. – Šta još želiš da vidiš? Čime još da te uveravam? – upita Angeo, ustavši sa zemlje. – Video si, dakle, da ne samo što se ne bojim krsta, nego mu se i poklanjam. Znaj, ja sam od Boga ti dati zaštitnik duše i tela tvoga.
– Možda, – spokojno reče pustinjak. – Pa ipak, nisi mi potreban u svom čulnom obličju. Angeli zaštitnici pravoslavnih hrišćana nisu vidljivi!
– Ta zar mi još uvek ne veruješ? – iznova zapita tajanstveni posetilac.
– Ne verujem, i nikada ti neću verovati, – odlučno odgovori avva. – Odlazi od mene s Bogom, ma ko da si, ma bio i sam Arhangel. Tvoje vidljivo prisustvo nije mi potrebno. Samo me udaljavaš od molitve. A već i to mi pokazuje da nisi Angeo.
– Uzalud su tvoje molbe, starče! – usprotivi se ovaj. Neću od tebe odstupiti, jer mi je zapoveđeno da budem uz tebe.
– Tvoja volja, hladnokrvno izusti pustinjak. – Ali znaj: neću da znam za tebe dok ne pitam duhovnika i ne dobijem njegov savet. Idi od mene! Nisi mi potreban u tom obličju!
I podvižnik ustade na molitvu. A duh postade nevidljiv, obećavši da će mu se javiti već sledeće noći na isti način.
Čim je svanulo, inok otide svome duhovniku i otkri mu čudno viđenje. Duhovnik se pogruzi u razmišljanje: poklanjanje Časnom Krstu, osenjivanje krsnim znamenjem, spokojstvo za vreme izgovaranja molitve – sve to ipak nisu svojstva demona.
Ali duhovnik zabrani svome čedu da razgovara sa prikazom i da se na bilo kakav način bavi ovim viđenjem. A za slučaj da se viđenje ponovi, posavetova mu da samo tvori molitvu i uopšte ne obraća pažnju na duh koji mu se javlja. Ovaj ga posluša.
Ipak, da bi razrešio nedoumice koje su ga mučile, duhovnik ode jednome avvi, poznatom na čitavoj Svetoj Gori po svom bogatom opitu (iskustvu) u sazercanju, po velikom daru rasuđivanja i straženja nad demonskim pokušajima, te ga upita: “ Šta činiti prilikom ovakvih viđenja?“
– Ništa, – odgovori ovaj. – Valja znati samo za sebe i Boga.
– A šta misliš o njegovom poklonjenju Časnom Krstu? Da li je to zaista bio Angeo? – upita duhovnik starca.
Može biti, ali je najverovatnije to ipak bio demon.
– A krsno znamenje? A celivanje krsta? – usprotivi se duhovnik. – Šta ćeš na to reći?
– Isto ono što ću kazati i za samo viđenje, – reče, pa, posle nekog razmišljanja, nastavi: “ Sigurno i sam znaš, i složićeš se sa mnom da, što je viši put kojim idemo ka Bogu, to je opasnija i nepredvidljivija borba koju moramo voditi sa satanom. A Gospod, kako bi u nama pokazao silu Svoju i ujedno razotkrio svu nemoć satansku, ponekad dopušta neprijatelju našega spasenja da čini sve što hoće i što može, da vojuje protiv nas kako god zna. Zbog ovakvog dopuštenja Božijeg demon može čak i da se ne plaši krsta, da zaboravi i na ono što je u drugim prilikama za njega smrtonosno i porazno – gnev Božiji.“
(U komentaru uz ovaj tekst arhimandrit Lazar piše: „Danas su se veoma umnožila viđenja duhova koji se javljaju u vidu Angela ili nekakvih tajanstvenih kosmičkih bića. Nekada se ti duhovi pojavljuju noseći krst, ili se tobože mole, poučavaju nečemu što je nalik na hrišćansko učenje i moralnu vrlinu, čine čuda pred kojima i naše molitve, i molebani, i sveštanja masla i vode, ostaju nemoćni. Ne nalikuje li to ovde opisanom dopuštenju Božijem? Jedina razlika je u tome što dopuštenja koja se nas tiču nisu plod naše duhovne veličine i napredovanja u vrlini, nego strašnog unutarnjeg odstupanja od Boga, od nauke Evanđelske, od Svetog Pravoslavlja.“).
– Pa šta da radi ovaj inok ako se viđenje ponovi? upita duhovnik iskusnog starca. – Šta ako mu se zaista javljao Angeo?
– Makar poprimio i obličje Samoga Hrista, neka ne obraća pažnju. Jer, posle Vaznesenja Gospodnjeg dušama našim od mnogo je veće koristi vera u Boga od viđenja. Potrebno samo jedno: ne obraćati pažnju na viđenje, nego se baviti svojim upražnjavanjima, odnosno molitvom. Čak i ako se to stvarno javlja Angeo, opet kažem, neka mu ne pridaje važnost, jer mi hrišćani stupamo u molitveno opštenje i odnos sa Samim Bogom, Vladarom i Gospodom našim, a Angeo je samo Njegov sluga… Rasudi i sam: valja li prekidati razgovor sa Gospodom da bi se ugodilo Njegovom sluzi? Dakle, ako se i vaistinu ovom pustinožitelju javlja Angeo Božiji, neka ga ne prihvata! Istiniti Angeo se nikada neće osetiti povređen zbog toga što ne obraćamo pažnju na njega dok predstojimo na molitvi, budući da mu je znana sva važnost našeg molitvenog opštenja sa Bogom. Osim toga, on nas nikada neće udaljavati od takvih upražnjavanja, nego će nas, naprotiv, u njima još većma krepiti, podstičući nas na postojano i pravilno vršenje molitve. A ako se posetilac gnevi zbog naše hladnokrvnosti u njegovom prisustvu, ako nas ometa u našem molitvenom opštenju sa Tvorcem i Sazdateljem, onda je jasno da taj duh nije Angeo, makar sav bio u krstovima, a ne samo celivao krst. Takvoga ne prihvataj, on je tvoj neprijatelj! Moj savet je, shodno tome, ovakav: ne treba prihvatati, ne treba čak ni želeti da doživimo čulno viđenje duhovnog sveta, jer nam to nije ni potrebno, ni korisno, a veoma je opasno. I u mislenoj duhovnoj borbi koju neprekidno vodimo svi mi sasvim dobro, i bolje nego igde, zapažamo dejstvo među sobom suprotstavljenih snaga: u bestidnosti i nečistim pomislima koje nam se nameću poznajemo satanu, kao što u projavljivanju mirnih i spokojnih misli koje Angeli navode na naše srce jasno sagledavamo njihovu čistotu, svetlost i neporočnost. Satana nas zapljuskuje svakojakim nečistim, gordeljivim, koristoljubivim i bludnim maštarijama, raspaljuje u nama gnev, i po svemu tome ga poznajemo. Pa šta nam još treba? Čemu onda čulna viđenja Angela ili satane, kada ih sasvim dobro znamo i ovako?
– Da bih te uverio u istinitost mojih reči, – nastavi starac, – odnosno da bi pojmio da ne smeš prihvatati viđenja, jer je tako nešto krajnje opasno, čuj šta ću ti ispričati o jednom podvižniku koji je zajedno sa mnom monahovao u pustinji. Tome ocu se noću, čim bi otpočeo molitvu, pričinjavalo da krst koji je visio u prednjem uglu naše kelije počinje da blista zaslepljujućom svetlošću, jačom od sijanja Sunca. To je tako delovalo na njegovo srce da je bio van sebe od radosti. Čim mi je to poverio, pripisao sam ovo viđenje demonskoj igri. Zaželeo sam da to i iskustveno proverim. I tako, dočekasmo mi sumrak i posedasmo svaki u svoj kut. „Čuj me, brate, šta ću ti reći: meni nedostojnom se sve nekako čini da neću ugledati svetlost koja ishodi iz toga krsta. Hoćeš li da mi kažeš kada primetiš to čudo?“ Ovaj odgovori: „Hoću, oče.“ I tako ostadosmo u tišini i ćutanju, prebirajući svoje brojanice. Ali ne prođe ni sat vremena, kada brat glasom punim likovanja uskliknu: „Oče! Vidim svetlost kako ishodi iz krsta! O, nisam u stanju da je gledam! Neopisiva radost ispunjava moje srce… Ushićenje obuzima duh moj, ushićenje zbog siline i krasote toga viđenja! Kako je topla ta božanska svetlost!“ – „Prekrsti se“, prošaputah. – „Ne mogu, oče, radost me je toliko ispunila, da nemam snage ni ruku da podignem!“ – „Nesrećniče!“ – izustih sa gorčinom, pa se bacih prema njemu i prekrstih ga. “ Nesrećniče!“ – ponovih, „eto do čega te je dovela tvoja nerazumnost i gordost! Vidiš li još uvek svetlost, ili je možda već nestala?“ _ „Više ništa ne vidim“, odgovori. „Mrak je kao i pre.“ Eto vidiš šta se sve čoveku može desiti, završi svoju pouku ovaj iskusni avva (Pismo četvrto).
A evo i jednog događaja koji se zbio tu nedavno. Za njega sam čuo od nekog monaha. Tragedija o kojoj ću vam pripovedati desila se njegovom rođenom bratu. Njih dvojica su se skoro obratili u veru; počeli su da idu u crkvu, da odlaze na poklonjenja svetim mestima, da borave u manastirima. Čak su krenuli i da se zanimaju Isusovom molitvom i čitanjem Svetih Otaca. Međutim, brat ovoga monaha nekako je skrenuo s pravog puta i upao u prelast. Jedared, dok je bio sam kod kuće i molio se, ukazao mu se nekakav odvratan demon i počeo da ga ometa u molitvi. Ovaj se ne uplaši, već hrabro stupi s njim u razgovor: poče da poziva prikazu na pokajanje, uveravajući ga u neizrecivo milosrđe i svepraštanje Božije. Ubeđivao je demona da Bog može da ga pomiluje ako se pokaje. I mnogo šta mu je još tako napričao u istom duhu. Zli duh ga je slušao tobože pažljivo, da bi se zatim pretvorio da duboko razmišlja, i najzad počeo tobože da se kaje: molio se, kukao, metanisao pred ikonom, jednom rečju, odavao je utisak najdublje skrušenosti, iskrenog pokajanja zbog učinjenih zala i žudnje za pomilovanjem. Monahov brat netremice posmatraše sve što se zbivaše, likujući u sebi zbog ovakvog preobražaja. I zaista, nije prošlo mnogo vremena, i demona ozari svetlost, činilo se – blagodat Božija, i na mladićeve oči on se pretvori u lučezarnog Angela. Angel stade da mu sa najvećim žarom iskazuje svoju blagodarnost i pokloni mu se, nazivajući ga svojim spasiteljem i govoreći da je njegovim rečima, njegovom propoveđu on sada udostojen spasenja i povratka u dostojanstvo svetlonosnih Angela. Naravno, on mora svome spasiocu i da se oduži, te stoga predloži da bude njegov svagdašnji blagonadežni zaštitnih, da uđe u njega i čuva ga u sve dane, pomažući mu svojom blagodatnom angelskom silom koje se iznova udostojio. U neopisivom ushićenju, potpuno van sebe od radosti, nesrećni mladić pristade. Duh namah uđe u njega, i gle, mladić poče da besni, riče, izgovara najstrašnije reči, da obara ikone i baca ih kroz prozor i mnogo šta drugo. Sada se nalazi u duševnoj bolnici. Povremeno ga puštaju kući, ali čim ponovo dobije napad, iznova ga hospitalizuju, jer su njegovi postupci ljudima odvratni. Međutim, kada mu lakne, u stanju je da se malo Bogu pomoli. A brat mu, sada monah, mnogim je obiteljima poručio da se mole za spasenje duše njegove“ („O tajnim slabostima duše“, Moskva, izdanje Moskovskog podvorja Pskovsko-Pečerskog manastira Uspenja Presvete Bogorodice, 1995, str. 67-72, 75-78).
Neretko se među hrišćanima može čuti: „Živimo u poslednjim vremenima, kada više gotovo da nema iskusnih, blagodaću Božijom osenjenih duhovnika. Zato nam valja čitati Svete Oce i učiti se od njih.“
Ali ne zaboravljajmo: znanje bez smirenja samo nadima i pomračuje um! Naša erudicija neće zaustaviti nasrtaje palih duhova. Naprotiv!
Jedan podvižnik iz našeg doba, koji se mnogo prsio poznavanjem Svetih Otaca, odbio je rukovodstvo duhovnika i strašno sebi naudio. Prebivajući u očiglednoj prelasti, nije ni sumnjao u ispravnost svoga stava.
„Imamo mi spise Svetog Ignjatija Brjančaninova, pa šta nam još treba! Ti spisi su najbolja zaštita od svake prelasti!“ – ponavljao bi samouvereno u svakoj prilici.
Ovaj prelašćeni podvižnik, na najveću nesreću, nije pravilno razumeo učenje Svetog Ignjatija o pokajnom plaču, te se trudio da ga izaziva na spoljašnji, čisto mehanički način. Neprijatelj mu je podmetnuo opasnu zamku. Ubrzo je počeo da svoje vapaje, jauke, bolno zavijanje, što je sve predstavljalo samo jednu histeričnu manifestaciju pale čulnosti, doživljava kao srdačnu skrušenost, da misli da je njegova bolesna egzaltacija zapravo spasonosni plač zbog grehova, kao što je autohipnozu i halucinacije izazvane demonskim dejstvom držao za dejstvo blagodati Božije. Težište svog lažnog duhovnog uzrastanja stavio je na plač. U njemu je sagledavao garanciju svoje duhovne sigurnosti, pravilnosti svoga asketskog podviga, pa čak i prve projave vlastite svetosti. Kao rezultat svega toga u njemu je rasla gordost, duševno rastrojstvo bivalo je sve očiglednije, a o tome su svedočili i povremeni napadi neobuzdanog gneva…
U jesen 1982. godine jedan brat napustio je prećašnji grehovni način života, počeo da redovno dolazi u crkvu, da se ispoveda i pričešćuje. Uloživši ogroman napor, prestao je da puši, a zatim je sve svoje snage upravio na borbu sa bludnom strašću. I tada je zadobio nekoliko podmuklih udaraca od neprijatelja, budući da još nije imao pravog duhovnog učitelja.
Kada bi se našao na molitvi, najčešće noću, u sobi bi se pojavljivala svetlost. Na ikoni Spasiteljevoj glava, obavijena trnovim vencem, počinjala bi da blista. Lik Gospodnji postajao je sve izrazitiji…
Kada bi se ovaj neofit (novoobraćeni – prim. prev.) približio ikonici Presvete Bogorodice sa namerom da je celiva, iz nje bi izbijale iskre nalik na munje. Osećao bi kako mu se plače, bio gotov da rida zbog svojih pregrešenja. U svest su mu nadolazile misli: „Sveti Oci uče nas pokajanju. U tom je spasenje. Eto vidiš, i ti se kaješ sa suzama. Znači, na pravom si putu. Ne boj se. Sve se odvija kako treba. Odlično! Samo napred!“
A demoni su postajali sve drskiji. Uznemiravali su ga ne samo kada je bio sam, nego i pred svetom. Jedanput su ga napali, istovremeno sleva i zdesna, u hramu Svete Trojice pri našoj lavri. Desilo se to čak sasvim blizu kivota sa moštima
Prepodobnog Sergija Radonješkog. Pred njegovim očima pojaviše se dva mala svetleća balona, i srce mu obuze užasan strah…
Ponekad bi nesrećnik u takvim prilikama „sa smirenjem“ počeo da razmišlja: „Jasno je zašto mi se to dešava. Toliko greha i pregrešenja nosim na duši… Ali, nisam li zauvek rakrstio sa prošlošću? Sada živim jednim potpuno novim životom, živim Gospodu mome. Borim se sa lukavim nevidljivim neprijateljem, pobeđujem ga… Pa ipak, ne predaje se on tako lako. Teška je borba koju vodim. Oh, kada bi mi se samo jedan jedini put javila Prečista, da me ukrepi i osnaži…“
Strašno je i pomisliti u kakvu je provaliju ovaj brat mogao da upadne, gurnut demonskim vojskama, da nije bilo milosti Božije, koje se udostoji posredstvom bogoumnih staraca.
Zaključak je, dakle, da se ne sme verovati svakom plaču. Valja sticati smirenje, bežeći od sujetnog samoljublja kao od ognja. U protivnom neminovni su svakovrsni perfidni demonski napadaji.
Evo sada saveta koji je svome duhovnom čedu dao jedan avva zatvornik, koji se podvizavao u Getsimanskom skitu u drugoj polovini prošlog veka:
„Mani se suza; bolje je da se smiravaš. Ispričaću ti jedan slučaj. Dođe k meni tako jedan brat koji pojaše za pevnicom i poveri mi se da ima dar suza. „Jedared“, govoraše taj brat, „kada sam stajao sa bratijom nasred crkve i pojao, nisam mogao da zaustavim suze; najedanput se udostojih viđenja: Presveta Bogorodica stoji u vazduhu, a pred Njom kleči neki monah, moleći da bude pomilovan. Presveta, pokazavši na mene, kaza: „Njega moli, dostojan je toga. A ja ću ga poslušati.“ Eto vidiš, brate, neprijatelj svuda postavlja zamke, tako da ni plač nije uvek duši na korist“ („Život i podvizi jeroshomonaha Aleksandra Getsimanskog“, Moskva, 1994, str. 42). To jest, ovo viđenje je imalo za cilj da u podvižniku probudi gordost, a ne smirenje.
U jednom momentu podvižnik počinje da opaža u sebi dejstvo blagodati Božije. Posle dugotrajne i iznurujuće nevidljive borbe on najzad stiče duševno spokojstvo. Žestoke strasti više ne navaljuju sa svojom prećašnjom razornom silinom. Javlja se osećanje blažene slobode. Čini se da se duša pred njegovim očima očišćuje, prosvetljava, preobražava. Naglasićemo da se ovo ne dešava u raspaljenoj mašti, nego u stvarnosti, u realnom životu. Ali vojnika Hristovog baš tu vreba nemala opasnost:
“ Kada dejstvo blagodati Božije počne da osenjuje dušu, već prema nečijoj veri, i kada duša počne da zadobija višnju pomoć, blagodat je još uek osenjuje samo delimice; stoga nemoj misliti da se nekome desilo da mu se čitava duša ozari; u njoj ima još mnogo mesta poroku… Mnoštvo je udova duše, i velika je dubina njezina; ali greh koji ju je ispunio ovladao je svakim njenim kutkom i svakim delićem srca. Docnije, kada čovek bude udostojen blagodati Božije, ona dolazi k njemu i nastanjuje se, može biti, u dva delića duše. A neiskusan podvižnik, utešen blagodaću Božijom, misli da je ona ovladala svim delovima njegove duše i da je greh iskorenjen. Ali veći deo duše nalazi se pod vlašću greha, a samo jedan deo pod blagodaću. I čovek se tako vara, ne znajući za ovu zakonitost,“ upozorava Prepodobni Makarije Veliki (Dobrotoljublje, tom 1, 4. izdanje, Moskva, 1905, str. 226-227).
Zapažajući našu samoobmanu, pali duhovi na sve načine pothranjuju u nama samopouzdanje, pripremajući se za odlučujući napad. U svome delovanju demoni vode računa i o spoljašnjim okolnostima, i o konkretnim prilikama, karakternim svojstvima, odlikama ličnosti i duhovnom ustrojstvu svakog pojedinca. Demonska ofanziva razvija se po svim pravilima taktike i strategije ada. Iskustvo neosporno pokazuje da je uspeh ofanzive zagarantovan ukoliko demoni uspeju da nas savladaju iznutra, odnosno da porobe um i srce lažnim pomislima i predstavama. Taktički cilj u tome slučaju je postignut. Sledi napad izvana. Na redu je ostvarenje strategijskog zadatka – da se prelašćeni čovek navikne na neprestano empirijsko-vizuelno opštenje sa demonima, te da se pri prvoj zgodnoj prilici gurne u carstvo večite tame.
Navešćemo još jedan, izuzetno poučan primer koji frapantno očigledno pokazuje ko vojuje protiv nas i na kom nivou.
Jednom prilikom se jeroshimonah Sergije, hodeći po vrletima Svete Gore, zaustavio kraj jedne ogromne stene. Tu mu je njegov saputnik, monah Pavle, ispričao neobičnu priču:
„Uoči poslednjeg rata sa Turcima ovde se podvizavao neki Grk. Taj pustinožitelj bejaše od bogata i znatna roda; braća njegova u svetu bejahu na važnim položajima. Ali on nije želeo da poput njih koristi privilegije, da zadobije slavu i čast ovoga sveta. Odabrao je tesni i skromni put sledovanja Evanđelju Hristovom, i udaljivši se na Svetu Goru, nastanio se ovde, na ovom pustom mestu… Ne znam i ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko se i kako on tu podvizavao. Ali može se pretpostviti da je u podvizima postigao mnogo, jer, da nije tako bilo, zacelo ne bi izazvao srdžbu demona. Pošto su svi demonski pokušaji u mislenom ratu sa ovim pustinožiteljem ostali besplodni, lukavi napokon pronađe njegovu slabu stranu, te reši da srce i razum ovoga brata upotrebi kao oruđa za njegov neverovatni pad. Demon mu, naime, pomrači razum pomislima o veličini njegovih podviga, predočavajući mu i raznovrsnost, i strogost, i mnoštvo njihovo. Malo po malo, nesrećnik pade u takvu zabludu da silno uzaželi udostojiti se tajanstvenih viđenja i očiglednih projavljivanja drugog, nevidljivog, duhovnog sveta. Kada se na taj način u njemu duboko ukoreniše gordost i samopouzdanje, demon poče da deluje posve otvoreno i odlučno, javljajući mu se u obličju Angela i besedeći sa njim. Nesrećnik toliko poverova rečima ovoga duha i vlastitim pomislima, da poče da žudi za služenjem Crkvi u arhijerejskom činu, kojega je, kako ga lukavi demon ubeđivaše, već odavno bio dostojan i za koji je bio predodređen od Samog Eospoda. Ugled porodice u svetu isuviše je obuzimao njegovu uobrazilju, i slava imena njihovog golicala misli prelašćenog podvižnika. Bila je potrebna samo zgodna prilika koja bi ga iz usamljeništva i tihovanja vratila u svet. Ali demonima tako što nije teško postići. Jedared, dok se ovaj pustinožitelj zanimao mislima o svom visokom naznačenju i budućem arhijerejskom služenju, smišljajući sredstva kojima bi mogao ostvariti svoj vlastoljubivi cilj, začu se udar zvekira. On zadrhta, prekrsti se, i, šapćući molitvu, priđe vratima.
– Ko je? – zapita.
– Mi smo… – začu se sa one strane. – Dolazimo iz tvog zavičaja, nosimo ti pozdrav od srodnika, a imamo još nešto da ti kažemo. Važna je poruka posredi: zato nas pusti unutra da porazgovaramo, oče sveti.
Podvižnik otključa vrata, i dva nepoznata čoveka pozdraviše ga sa izuzetnim poštovanjem.
– Izvolite, uđite, – sa skromnošću izusti monah. Neznanci kročiše u keliju. Domaćin ih posadi na asuru i sede prekoputa njih. Kako ste pronašli moju keliju?
– Ljudi su nas uputili, – odgovori jedan od došljaka. A sada bismo ti izložili razlog naše posete, sveti oče. Zasigurno ti je dobro znano koliko smo se napatili pod turskom vlašću. Znaš koliko smo ugnjetavani i mi, i naše porodice, koliko je trpela vera naša i sama Sveta Crkva… Sve to dobro znaš, i ne treba ti pružati neke naročite dokaze i potvrde.
– Da, znam da je tako, – ganuto reče podvižnik. – Ali šta želite time da kažete?
– Sigurno znaš, – nastavi ovaj isti posetilac, – da je rat između Rusije i Turske završen sklapanjem mira. Taj mir za nas je veoma povoljan, pošto smo ostali pod naročitim pokroviteljstvom jedne moćne, nama jednoverne države; sada imamo i mogućnost i slobodu da živimo kao hrišćani. Ali nesreća je što nemamo episkopa. A može li biti Crkve bez episkopa? Možemo li sami rukovoditi sobom? Ko će nas upraviti na dolično življenje u slobodi, bez kletih Turaka? Svi mi dobro poznajemo tvoju familiju, znamo i tebe, i o životu tvome smo se raspitali; oprosti nam što smo te bez tvoje saglasnosti izabrali za episkopa. Evo, tu je ferman koji naše reči potvrđuje, a tu je i ukaz Patrijarhov. Izaslanici izvadiše hartije i pokazaše ih podvižniku.
– Ta nemojte! – kaza ovaj, sa smirenjem oborivši pogled, ali u sebi likujući od radosti. – Zar da ja prihvatim žezlo pastirskog upravljanja, ja koji nisam vlastan ni sobom upravljati? Zar da uzmem na sebe breme Apostolskog služenja, ja koji osećam slabost svoju i mnoštvo pregrešenja? Ne, čeda moja, odričem se onoga što prevazilazi moje snage! Moja pustinja meni je raj; zavetovao sam se pred licem Božijim da ću ovde i smrt dočekati…
– Misli o sebi šta god želiš, sveti oče, ali znaj da je glas naroda – glas Božiji, kao što je i volja vlasti jednaka volji Božijoj. Ne treba da ti objašnjavamo da je opšta korist iznad lične. Uostalom, zašto smo doneli ovaj ferman? Ne, oče, nemaš prava da se odrekneš! Crkva te zove! Ako te ne boli nesreća našeg naroda, ako te ne diraju ni silne nedaće koje zadesiše naše porodice, zar je moguće da za tebe ni nasušna potreba Crkve ne znači ništa?
– Kad je tako, – odgovori pustinjak posle dužeg razmišljanja, – pristajem!
– E pa, pohitaj, oče, ne časi – rekoše posetioci. – Što pre, to bolje. Tu blizu, na drumu, čekaju nas mule osedlane i naši pratioci.
– Dok se monah pripremaše za put i odvajaše hranu koju bi poneo, izaslanici ga neprestano požurivaše. Najzad počeše da se penju jednom stazom na vrh stene. Pustinjak u grudima imađaše nekakvo nejasno predosećanje, i teška tuga ga pritiskaše: bilo mu je žao što napušta mesto gde je tolike godine proveo u molitvi i tihovanju. A kada se popeše onamo, monah se zaustavi da još jednom baci pogled na prekrasno mesto koje ostavljaše. I tako sva trojica stajahu na ivici stene, nad dubokom provalijom. Monah beše tako neoprezan da ne primeti kako su ga neznanci, zapričavajući ga, odveli na najstrmiju liticu… U jednom trenu, kao što silan vetar uskovitla već uveli jesenji list, baciše ga u provaliju, i pustarom se prolomi njihov neobuzdani kikot. Međutim, ovaj nesrećni monah ipak prežive pad. Bog mu je po milosti Svojoj podario još vremena da se pokaje, te po Promislu Njegovom ovuda prođe nekakav inok kojemu nesrećnik poslednjom snagom ispripoveda o svome životu i iskušenjima, moleći ga da svim otšelnicima prenese zavet da ga pominju i uznose molitve za pokoj njegove mnogonapaćene duše. Još je tri sata bio živ; ležao je na dnu provalije sav izlomljen, razbijene glave, sa ubojima i ranama po čitavom telu, da bi na rukama toga inoka mirno ispustio dah.“ („Pisma jednog Svetogorca“, deo 2, Moskva, 1883, str. 140-144).
Danas legioni adskih vojski na svim frontovima napadaju naš narod. Najefikasnije satanističko oružje masovnog gubljenja ljudskih duša jeste magija i okultizam. Sve češće se reklamiraju raznorazne okultističke i magijske doktrine kao „nauka budućnosti“, koja bi, tobože, mogla da preobrazi našu planetu nudeći čovečanstvu ezoterijska znanja, dajući ključ za ujedinjenje svih religija, pri čemu će posvećeni zadobiti „slobodu i besmrtnost“, postajući vladari sviju svetova.
Kakva gnusna demonska laž!
Svakoga ko se zanima magijom i okultizmom neizostavno sustiže duhovna smrt. Ko veruje demonima već ovde, na zemlji, pre izlaska duše iz tela, biva bačen u najtamnije bezdane i postaje sažaljenja dostojan sluga satane. Ako takav kukavac ne prinese pokajanje pred licem Gospodnjim, čeka ga večna pogibao. U zagrobnom životu i duša i telo biće mu izloženi bezmernim i večitim mukama. Pali angeli svim silama nastoje da naivne i lakoverne ubede u tobožnju kardinalnu razliku između crne i bele magije, crne i bele joge, mračnih i „prosvetljenih“ bioenergetičara i slično. Tako se ljudima nudi laž da zli magovi navode na čoveka destruktivna biopolja, prekrivaju energetske kanale, usisavaju tuđu energiju, jednom rečju, nanose štetu svojim čaranjem; dok su pak drugi, takozvani beli magovi, tobože u stanju da skidaju zle čini i oslobađaju dejstva crne magije: oni se „junački“ bore sa tim „energetskim vampirima“, obnavljaju energetski potencijal, uspešno isceljuju i sigurno štite od svih oblika agresivnog magijskog delovanja. Crni magovi zombiraju, kodiraju, programiraju ljude, a ako hoćete da se oslobodite zombiranosti, izvolite se obratiti belim specijalistima, spremnim da vam brzo pomognu, razume se, za velike pare.
„Crna magija je poklonjenje satani u njegovom najstrašnijem, odvratnom vidu, kada se đavo i otvoreno predstavlja u obličju rogate spodobe sa kopitama, repom i slično. Bela magija je poklonjenje i služenje satani maskiranom u nešto duhovno neupućenim ljudima prihvatljivo: ovde se đavo poima kao predstavnik nekakve „vanzemaljske civilizacije“, kao božanstvo, proglašava za „najviši um“, i slično.
Bela magija daleko je opasnija od crne, jer je u njoj skrivena sva sila demonskog lukavstva, usmerena na prelašćivanje ogromnog broja ljudi. Da bi se ovaj cilj lakše ostvario, u beloj magiji veoma često se podmuklo pribegava zloupotrebljavanju sveštenih simvola. Recimo, neka samozvana isceliteljka svuda oko sebe naređa ikone, premda, svesno ili podsvesno, služi satani, gubeći ljudske duše i tela. Pojedini vračari svoja bajanja nazivaju molitvom, pa se i pretvaraju da uznose molitvu Bogu. Oni neretko na vidnom mestu drže Bibliju, šalju nesrećnike koji im se obrate na sveta mesta, u hramove Božije, savetuju im da pale sveće, a nekrštene nagovaraju da se krste. I mnogi u svom neznanju, nemajući ni najmanjeg verskog obrazovanja, bivaju uhvaćeni u lukavstvom ispletene mreže demonske. Sama činjenica da su kod maga ugledali Sveto Pismo, ikone ili neki drugi svešteni predmet navodi ih na zaključak da će im Sam Gospod biti na pomoći; a u stvari nesrećni ljudi poklanjaju se đavolu…
Neki vračari, koji se izdaju za „iscelitelje“, izjavljuju da su pravoslavne vere. Ali kada se sa njima popriča, otkriva se da se oni, naravno, ne ispovedaju, ne pričešćuju, da imaju na duši teške grehove, da baju, da bacaju čini na vodu i so, jednom rečju, bave se magijskim dejstvima. Očigledno je, dakle, da takav čovek nikako nije pravoslavni hrišćanin: on čini dela satanska, služi satani, te stoga nikako ne može da pruži istinsko, od Boga darovano isceljenje onima koji mu se obrate.“ (Sveštenik Vladimir Jemeličev, “ O đavoimanim ljudima: izgonjenje zlih duhova“, Manastir Sv. Danila, Moskva, 1994, str. 109-111, 120-121).
Juriš magije na Rusiju nikada nije ni prestajao. Navešćemo ovde samo jednu zanimljivu činjenicu. Godine 1936., kada je progon Crkve Hristove doživljavao svoj vrhunac, u vreme kada Savez borbenih bezbožnika proklamuje cilj potpunog i definitivnog iskorenjavanja vere hrišćanske, u Lenjingradu se izdaju spisi Romena Rolana „Život Ramakrišne“ i „Život Vivekanande“. Perfidna magija predstavlja neodvojivi deo svih dalekoistočnih religija. Budisti, hinduisti, poklonici Krišne, kojima se ni broj ne zna, savršeno su ovladali tom svojevrsnom umetnošću pakla. Septembra 1893. godine, govoreći na zasedanju Verskog parlamenta u Čikagu, najveći mag iz vedskog reda sanijasina, Svami Vivekananda, očarao je slušaoce svojim zalaganjem za vaseljenski ekumenizam.
Pa ipak, i pored čestih javnih nastupa, poplave praktičnih priručnika i mnoštva svojih „obrazovnih centara“, majstori bele magije nisu baš otvoreni u iskazivanju suštine tajanstvenih dejstava kojima se bave. Najdublja bit tajanstvene mračne nauke brižljivo je skrivena od „laika“. Luciferijanske tajne dostupne su samo uskom krugu posvećenih. Međutim, desi se da neko od njih u svom samozadovoljstvu izusti delimično priznanje.
Februar 1994. godine. U intimnom krugu moskovskog „krem društva“ proslavlja se rođendan. Zdravicu diže popularni astrolog.
– Šta govore zvezde? – čuju se glasovi prisutnih dama.
– Ne treba padati u očaj, mada moram da kažem da, sudeći po horoskopu, Aleksandru Borisoviču nije ostalo još mnogo. Planeta Mars i sazvežđe Vodolije…
– Je li moguće?! Zašto je sve tako crno? Zar se ništa ne može promeniti?
– Pa, kako da kažem, znate… pravi profesionalci, sjajni poznavaoci astrologije, svakako su iznad zvezda i iznad svakog horoskopa. To su za njih trice! Najvažnije je imati snažnu volju. A takvi imaju potpunu slobodu i apsolutnu vlast nad sudbinom!
Žaoka magijske škorpije sve dublje prodire u javno mnjenje. Otrov tog apokaliptičkog čudovišta sve više i više omračuje razum ljudi, i to pre svega onih koji se izdaju za ultramodernu intelektualnu elitu. Haos koji vlada njihovim umovima i srcima u čestitom čoveku izaziva samo užas. O, kako je veliko njihovo duhovno slepilo! Kako je perfidna ta satanska laž koja se proglašava za istinu!
Evo jednog karakterističnog dijaloga između mladog naučnog saradnika, ekonomiste koji se uzgred bavi astrologijom, i njegovog kolege. Razgovor se vodi u jednom od vodećih moskovskih naučnoistraživačkih instituta.
– Nedavno nam se obratila grupa magova iz Ugande sa molbom da pružimo podršku njihovom kandidatu na predstojećim izborima.
– A koje veze vi imate sa tim?
– Ah, pa oni izuzetno cene naše stručnjake. Kod njih se smatra da mi u Rusiji imamo najveće i najsilnije okultiste na svetu. Počeli smo i da sarađujemo. Ali moram da kažem da je protivkandidat na izborima takođe imao podršku od suprotnog magijskog klana. Kada biste samo znali kakav pritisak smo osećali! Kakva energija! Neopisivo! Ali ipak je pobedio naš kandidat… Žao mi je jedino što još nismo dobili novac koji nam je svojevremeno obećan. A nedavno smo dobili jednu jako privlačnu ponudu za kodiranje. Moram da priznam da me je ipak u nedoumicu dovelo to što je čovek koji je doneo ponudu na sebi nosio malteški krst.
– Pa šta onda?
– Pa znate, kolega, ja se osećam kao Rus i pravoslavac. Preci su mi bili sveštenici…
Iguman otac P., koji je bio veoma blizak sa našim bogomudrim avvom, ispričao nam je jedan zanimljiv događaj. Na razgovor ka ocu Filadelfu jednom prilikom došao je iz Moskve neki čovek koji se bavio erotskom magijom. Oni koji su mu želeli dobro uspeli su da ga ubede da ode u lavru i porazgovara sa našim baćuškom, u nadi da će molitva kraj kivota Prepodobnog Sergija, blagodatni mir u starčevoj keliji, duh istinskog bratoljublja i duhovna mudrost smirenog podvižnika pomoći ovom zabludelom nesrećniku da pojmi svu pogibeljnost svoje prelasti.
Ovaj milovidni, fizički veoma lep čovek i njegove ushićene učenice usrdno su se bavili magijom, ali su se i molili, redovno ispovedali i stalno pred sveštenicima skrivali one najgnusnije grehe. Razume se, duhovnici su im u neznanju čitali razrešnu molitvu, te su se ovi, premda budući u stanju nepokajanosti, pričešćivali Svetim Tajnama Hristovim, da bi sve dublje i dublje tonuli u živi pesak monstruoznog razvrata.
Kako je tako nešto moglo da se desi?
Ovaj okultista porobio je nesrećne žene magijskim sredstvima (mnoge meću njima docnije su se pokajale), i, skrivajući se pod maskom tobožnje blagočastivosti, sugerirao im satanske pomisli: „Crkva je nešto dobro. Činite ono čemu vas Crkva uči. Ali postoje i naročita, tajna znanja koja vam samo ja mogu pružiti. Za njih niko ne sme da sazna. Sveštenici to ionako ne bi razumeli, jer još nisu dospeli na taj duhovni nivo. A vi morate da imate razumevanja i da brižljivo čuvate tajnu, čak i na ispovesti!“
Lažni učitelj mislio je za sebe da je istinski pravoslavni hrišćanin i da sledi mistički put duhonosnog Svetog Serafima Sarovskog. „Ma šta ljudi govorili o meni, ja znam da činim dobro i da zabludele duše privodim k Bogu“, tvrdio je prelašćeni okultista.
Zaista je frapantna perfidnost mislenih napadaja zlih duhova! Svetost velikog starca, Prepodobnog Serafima Sarovskog, ne da mira prelašćenima. Žrtva demonske prelasti, ma koliko to užasno zvučalo, može da postane i sveštenik. Takav je, nažalost, već isuviše poznati moskovski sveštenik, pristalica crkvenih reformi, Georgije Kočetkov, koji je uvek spreman ne samo da prekoreva velikog svetitelja (Serafima Sarovskog) zbog tobožnje „nekulturnosti“ i toga što „nije umeo da govori“, nego i da u duhovnom iskustvu Prepodobnog vidi „mehanističnost i magizam“ („Pravoslavnaja beseda“, Moskva, 1995, br. 4. 1, sr. 39).
Avva Filadelf nije podnosio ni najmanju necelomudrenost. Moralna prljavština obespokojavala je njegovo čisto srce. Samo je veliko sažaljenje prema zabludelim dušama i nada u njihovo nelicemerno pokajanje dala ovom asketi snage da se sretne sa slugom satane. Razgovor sa ovim okultistom trajao je veoma dugo. Otac Filadelf učinio je sve što je bilo u njegovoj moći. Međutim, gordi vračar nije se dao urazumiti: ostao je pri svome…
Erotski okultizam je adska zver poslednjih vremena. Strašno je i pomisliti koliko je duša upalo u razjapljene čeljusti toga nezasitog drakona. Valja znati da se taj zlobni monstrum u početku ljudima obično javlja u „platonskom“ obličju, kao čist, nežan, bajkovit lik. I tek kasnije, kada žrtva već zakorači na prag đavoimanosti, demon skida masku „princa iz bajke“ ili „tajanstvene neznanke“.
Jedan brat ogorčeno se borio sa bludnom strašću. Naposletku je milošću Božijom prestao da upada u velike, smrtne grehe. Jednom prilikom, samo na tren, ukazala mu se „prikaza neizrecive lepote“, dodirnula usnama njegov obraz i iščezla.
„Bog te je udostojio nebeske utehe zbog veličine tvoga asketskog podviga. Bio si vaznet u raj. Tvoga obraza dotakla se Svetiteljka Hristova, jedna preslavna mučenica“, govorili su mu demoni…
Nikako nije mogao da zaboravi čudesan san, i on postaje njegova opsesija. Misli su mu nezadrživo vraćale „neponovljivim čarima“ devojačkog lika koji je usnio. Činilo mu se da mu je otkrivena drevna, romantična tajna neprolazne, astralne ljubavi, koja je iznad ovoga sveta. I ko zna šta bi se sve desilo da avva Filadelf nije na vreme primetio opasnost!
„Neki besomučnici koji ne odlaze u crkvu, ne ispovedaju se i ne pričešćuju, često čine blud sa demonima, obično ne budući toga svesni.
Demon bluda šalje im bludne pomisli i predstave, da bi zatim raspalio njihovo telo strastima. Zaneti bludnim sladostrašćem, oni prihvataju demonsko dejstvo i počinju da se naslađuju. Put kojim kreću vodi u propast: nekima demon bluda uspeva da toliko ovlada da ovi postaju njegove pokorne sluge.
Na jednu ženu često je navaljivao demon bluda. Napadao ju je i u kući, i na ulici, i u gradskom prevozu. U takvim momentima žena bi osećala veliku raspaljenost, i svaki put bi se predavala, pristajući na sagrešenje. Jedared je došla svešteniku da joj očita molitvu, i već posle prvog čitanja demon bluda je odstupio, tako da nikada više nije sa njom imao nasilne bludne odnose“ (Sveštenik Vladimir Jemeničev. „O đavoimanim ljudima: izgonjenje zlih duhova“, Moskva, 1994. str. 145, 133).
Knjižare i kiosci puni su najraznovrsnije lektire na čijim stranicama se dobro bori sa zlom i, naravno, odnosi pobedu. Što se zla tiče, čini se da je sve jasno. Ali šta reći za sumnjivo dobro koje nam se nudi? Kakva pokretačka snaga stoji iza njega?
Uzmimo, recimo, veoma zanimljive, krajnje atraktivno napisane knjige profesora Oksfordskog univerziteta Džona Tolkina „Drvo i list“, „Tamo i nazad“, „Gospodar prstenova“ i dr. Šta možemo da zapazimo?
Očarani čitalac sazercava divne krasote „paralelnog sveta“, mašta ga odvodi u tajanstvenu „vilinsku zemlju“. Plemeniti patuljci i blagorodne vile bore sa odvratnim zlim bićima. Svaka knjiga ima neverovatno zanimljiv siže. Pripovedanje je dinamično, uzbudljivo. Romantičarske fantazije očaravaju čitaoca, pred čijim očima se vodi žestoka borba između dobra i zla, da bi na kraju, dakako, pobedili pozitivni junaci.
Ima onih koji smatraju da ovakva „remek-dela“, zasnovana na nordijskoj mitologiji, izazivaju istinska hrišćanska osećanja, te su stoga preporučljiva u vaspitavanju dece svih uzrasta. Međutim, sve te bajke, legende i fantazije nikako nisu tako naivne kao što bi se na prvi pogled moglo učiniti. Folklor na kome se zasnivaju u sebi krije poveliki sloj drevnog paganskog demonizma. Ali što je još značajnije, autor tih „simpatičnih“ fantastičnih priča dobro zna da ima posla sa “ natprirodnim minijaturnim bićima“ koja odlikuje magijska snaga. I dalje: „paralelni svetovi“ i „vilinske zemlje“ jesu tvorevine palih, odbačenih duhova. Pod maskom plemenitih patuljaka i vila skrivaju se lažljivi, podmukli, surovi demoni. Moramo da odamo priznanje Tolkinu na njegovoj otvorenosti i iskrenosti. Desi mu se da ipak otkrije kuda dospevaju ljubitelji njegovih fantastičnih priča. “ Put u zemlju snova nije isto što i put u rajska naselja“, priznaje učeni spisatelj („Drvo i list“, Moskva, 1991, sr. 14).
Među mnogom mudrovanju sklonim, medijumski nastrojenim intelektualcima koji se izdaju za hrišćane veliku popularnost doživeo je istorijsko-filosofski traktat Danila Andrejeva „Ruža sveta“. To delo predstavlja klasičan primer perfidnog okultizma. Kako da čovek ne poveruje u dobre autorove namere, kada u tome delu nasuprot „silama mraka“ stoje „sile svetlosti“, kao što su i „svetovima osvete“ suprotstavljeni „svetovi Prosvetljenja“! Ko se ne bi radovao činjenici da je niskom kultu razularenih strasti autor suprotstavio plemenito i prefinjeno poklonjenje „večnoj ženstvenosti“! Čitaocu koji nema dovoljno svesti o pravoslavnom, crkvenom poimanju sveta, neće pasti na pamet ideja da je ova vidljiva polarizovanost zla i varljivog dobra, niskih strasti i tobože uzvišenih ideala, omiljeni taktičko-strategijski postupak Lucifera. Ovakvim delovanjem neprijatelj je uspevao da upropasti i duhovno iskusne podvižnike. Navešćemo ovom prilikom jedan događaj koji se desio na Valaamu u prošlom veku:
„Neki brat življaše u odvojenoj keliji, udaljenoj nekoliko vrsta od manastira. Jedared, pošto je svršio svoje večernje molitveno pravilo i svukao odeću, on leže u postelju i najedanput ugleda kako mnoštvo demona silazi k njemu i počinje da ga guši. To gušenje bilo je tako snažno da je monah jedva dolazio do daha. Tada se iznenada pojaviše dva svetozarna mladića i strogo povikaše na demone: “ Ah vi, mrzitelji roda hrišćanskoga! Kako smete da davite ovog slugu Božijeg? Ostavite ga na miru!“ Zatim mu priđoše, oslobodiše ga i rekoše: „Pođimo odvade u manastir, inače će te udaviti“. Monah beše tako zahvalan ovim tobožnjim Angelima, koje držaše za svoje spasioce, da bez razmišljanja krenu za njima onako kako ležaše u postelji, dakle, samo u košulji i bosonog. A napolju beše strašan mraz. Hodeći tako tri vrste do manastira, on te studene noći sav promrznu. „Izbavitelji“ ga dovedoše do manastirske kapije, pa ičšezoše. I tada monah shvati da je ismejan: bio je iznemogao, prozebao, samo što se nije smrzao… On stade lupati na kapiju, i dokle uspe da probudi manastirskog stražara i dočeka da mu otključa, nesrećni monah samo što dušu ne ispusti. Posle ovog događaja poživeo je još samo dva dana, a onda se upokojio.“ („Život i podvizi jeroshimonaha Aleksandra Getsimanskog“, str. 1516).
A kada dođe čas, i nastane Danilova sedmina (Knjiga Proroka Danila, 9, 27), kako navodi protojerej Boris Molčanov u svom predavanju o Antihristu, i kako svedoči Triod posni (nedelja mesopusna, sinaksar), satansko lukavstvo projaviće se u dotle neviđenim razmerama. Iznenada, u čas znan Bogu Jedinome, mutni talasi uzburkanog žitejskog okeana izbaciće mračnu priliku vaploćene luciferijanske gordosti. Biće to tobožnji bogočovek (ustvari čovekobog), došao među ljude da bi doneo spasenje našoj već potonuloj civilizaciji, „mesija“ već odavno očekivan od javnih i potajnih bogoboraca.
Pali duhovi će se potruditi da njegov trijumfalni dolazak izazove izvanredan utisak. Jedinstveni globalni sistem masovne komunikacije koji će do toga doba svakako biti stvoren pokazaće zaprepašćenom svetu posredstvom direktnog kinotelefoto prenosa fenomen koji nadaleko prevazilazi i najveće fantazije – idealnu imitaciju Drugog i Slavnog Dolaska Hrista Spasa.
Kao odličan poznavalac bogonadahnutih proroštava o svepobednom dolasku Pravednog Sudije, koji će Svojom pojavom uništiti svetsku imperiju zla (v. 2. Sol. 2, 8), lažni mesija, antihrist, uzeće obličje Vladara Neba i zemlje, Hrista Gospoda, „da bi prevario, ako bude moguće, i izabrane“ (Mt. 24, 24). Zbog toga će se „sin pogibli“ (2. Sol. 2, 3) pokazati u svoj svojoj grandioznoj, zaslepljujućoj, varljivoj slavi!
“ Posežući za strašnim priviđenjima, on će se ljudima pokazati kao podoban Bogu“, upozorava Prepodobni Jefrem Sirin. “ Leteće po vazduhu, i svi demoni će, poput Angela, predstati mučitelju“ („Slovo o dolasku Antihistovom“).
Mnogi od onih koji se danas tako lako priključuju na „baze kosmičkih podataka“, koji slobodno putuju „astralnim prostranstvima“, odlaze u „druge svetove“ i komuniciraju sa „vrhovnim bićem“, lično će dočekati dolazećeg lažnog mesiju još dok se bude približavao zemlji, lebdeći „okolnim prostorima“, i posvedočiće da je to natprirodno, „metaistorijsko“ zbivanje istinito. Gordeljivi neopaganizam, zaogrnut gustom i neprozirnom tamom erotske magije i tehnotronskog okultizma, sa radošću će mu pohitati u susret. Istu kobnu grešku učiniće i gordeljivo pseudohrišćanstvo, zaslepljeno plotskim mudrovanjem, masonsko-ekumenističkom ideologijom i jeretičkim modernizmom. Intelektualna elita svih visokorazvijenih zemalja doći će do jedinstvenog i „nesumnjivog“ zaključka da je jedini prihvatljivi, spasonosni oblik državnog uređenja – planetarna teokratska monarhija. Apokaliptička zver (Otkr. 13), koja će u svemu podražavati Gospoda Isusa Hrista, izdajući se za proroka, cara i prvosveštenika, u svojim rukama koncentrisaće svu vlast i ispuniti svoju trojaku svepogubnu službu – kao učitelj čitavog čovečanstva, imperator svetske imperije i vrhovni prvosveštenik svih religija, zahtevajući da mu se svi klanjaju kao Bogu.
Demonska euforija od koje se ledi krv u žilama obuzeće milijarde bogootstupnika. Sektaši i jeretici, od kojih je oduzeta blagodat Božija, objaviće da je nastupila dugo očekivana „epoha Trećeg zaveta“, „era Svetoga Duha“, odnosno, kako uče hilijasti, da je došlo k nama „hiljadugodišnje carstvo Hristovo“. Likovanjem ispunjeni bezumnici govoriće da vide očigledno „ozarenje svega čovečanstva“ i „neviđeni procvat bogopodobnih zemljana“.
Šta dalje sledi nije teško zamisliti, pošto su „generalne probe“ dolaska na vlast i despotskog upravljanja lažnog mesije – antihrista u licu njegovih po naravi zveropodobnih prethodnika već više puta izazivale jezu sveg grešnog čovečanstva i odnosila milione ljudskih života.
Posle dugogodišnjeg podvizavanja pojedinci počinju da razmišljaju u duhu skoro neprimetnog samopouzdanja i preuznošenja: “ Toliko sam vremena proveo u podvizima, a na duši mi je sve više i više greha.
Teško meni svejadnome! Ali ne treba da očajavam. Bog je milostiv. Ipak nije sve tako loše. Stekao sam dragoceno iskustvo nevidljive borbe. Koliko je samo bilo iskušenja na mome putu! Svetootačko učenje o čulnom i duhovnom viđenju duhova proučio sam veoma pažljivo, proverivši ga u praksi. Zar bi sada demoni mogli da me prelaste nekakvim viđenjima?“
Da vidimo da li je to baš tako teško izvodljivo.
„Demon se ne stidi da napada čak i velike ugodnike Božije, nadajući se da će uspeti da ih obmane i pobedi u trenucima duševne uspavanosti ili nedovoljnog straženja nad sobom,“ poučava Sveti Ignjatije Brjančaninov. „Tako je nečastivi želeo da ulovi Prepodobnog Simeona Stolpnika svojim iznenadnim pojavljivanjem, nadajući se da će ga upropastiti tako što će mu oduzeti i vreme, i mogućnost da razmotri i rasudi kakva mu je obmana pripremljena. Zli duh preobrazio se u lučezarnog Angela i u ognjenim kočijama pojavio pred podvižnikom, koji stajaše na jednom uzdignutom stubu. „Čuj me, Simeone!“ – reče. „Gospod Bog, Vladika neba i zemlje, posla me k tebi, kao što vidiš, sa konjima i kočijama ognjenim, da te uzmem na nebo kao negda Iliju, jer si dostojan takve časti zbog svetosti života tvoga. Ide čas, i već je nastao, u koji ti valja požnjeti plodove svih trudova tvojih i primiti venac slave iz ruku Gospodnjih. Pohitaj, dobri i verni slugo, da ugledaš Tvorca svoga, Koji te sazda po obrazu i podobiju Svome, i da Mu se pokloniš. Neka te u svoj slavi tvojoj ugledaju Angeli i Arhangeli, proroci, apostoli Hristovi i preslavni mučenici koji gore od želje da predstaneš pred njih“.
Dok kušač govoraše ove reči (a demoni su krasnorečivi i mnogoglagoljivi), Prepodobni ne shvataše da ima posla sa lukavim. Uostalom, ovaj Svetitelj po prirodi beše veoma jednostavan i vazda spreman na poslušnost, kao što se da zaključiti iz njegovog žitija. Zato, podigavši oči svoje gore, Simeon odgovori: „Gospode, mene li svegrešnog pozivaš na nebo?“ Ovo govoreći, on podiže nogu da se popne u kočije, osenjujući se krsnim znamenjem. I gle, i đavo i kočija ognjene istoga trena nestadoše“ (Četij Minej, 1. septembar).
Posle ovog iskušenja Prepodobni Simeon još se većma pogruzi u smirenje, bojeći se samopouzdanja i gordosti, zbog kojih, premda ih noseći u najmanjoj mogućoj meri, samo što nije izgubio glavu.
Da zaključimo: ako su se izabranici Hristovi nalazili u opasnosti da budu obmanuti od zlih duhova, naša nesigurnost u tom pogledu svakako je daleko opravdanija. Dalje, ukoliko i ugodnici Božiji nisu uvek bili u stanju da prepoznaju demone koji su im se javljali u obličju Svetitelja, pa i Samog Hrista, kako onda pretpostavljati da ćemo moći da zle duhove na vreme prepoznamo i odupremo se njihovom kobnom uticaju? Jedino sredstvo da se od njih izbavimo jeste odlučno odbacivanje svih viđenja i nepristajanje na opštenje sa njima, utemeljeno na svesti da smo nesposobno za viđenje i opštenje sa duhovnim svetom („Slovo o čulnom i duhovnom viđenju duhova“, Kolomna, Manastir Svete Trojice, 1991, str. 45-46).

GLAVA 7

Duhovna budnost. – Prelašćeni shimnik. – Lažna viđenja. Javljanje Presvete Bogorodice Svetom Atanasiju Atonskom.

– Da bismo vodili pravilan duhovni život, mi, pravoslavni hrišćani kojima je palo u deo da živimo i stvaramo u ovom turobnom, apokaliptičnom dobu, bremenitom lažnim znamenjima, proroštvima i čudesima, dužni smo da čuvamo nesustajuće trezvenje i naročitu duhovnu budnost. U razgovorima sa baćuškom mnogo puta smo se doticali različitih strana ovog pitanja od izuzetne važnosti. I svaki put saznavali bismo nešto novo.
– Prosto je neverovatno, oče Filadelfe, koliko današnjih hrišćana nije svesno svoje grehovnosti, te se smatra dostojnim nebeske utehe. Takvi lako postaju žrtve demonske i sopstvene prelasti. Prebivajući u porobljenosti gordošću, oni su nepokolebivo uvereni da sanjaju proročke snove, zadobijaju otkrovenja i imaju dar prozorljivosti. Zamislite šta se sve može desiti nekom novoobraćenom ili duhovno neiskusnom bratu, potpadne li pod uticaj kakvog samozvanog „proroka“ i „prozorljivca“!
– Oh, ne dao Bog!
– A s druge strane, kako je spasonosno opštenje sa ljudima zdravog, istinski pravoslavnog, čistog razuma i duha! Kakva je to radost i kakva sreća kada vam se put ukrsti sa čovekom na kome je blagodat Božija, poput avve K. ili Vas…
– Eh, sinko, ja sam ti samo za smetlište… Ali otac K. je vaistinu sila od čoveka, ognjeni stub Pravoslavlja!
– Da pomenem jedan događaj od pre nekoliko godina. Tada sam tek stupao na put monahovanja. Priđe meni nekakva pobožna bakica. Zagledala se u mene, onako ispitivački, pa će reći: “ Brzo ćeš umreti.“ Obuze me tuga i uninije: nije šala čuti takvo pretskazanje! Žalostio sam se tako neko vereme, pa se zaputih ocu K. Sve sam mu potanko ispripovedao. A on me uteši: „Nije važno. Ne obraćaj pažnju na ovo. Zaboravi sve što si čuo. Mnogo takvih dolazi ovamo…“
I odmah se obradovah i razveselih. I, kao što vidite, živ sam još uvek!
Ispričao bih Vam još nešto, oče Filadelfe. Jedared sam, nalazeći se u udaljenom manastiru visoko u vrletima Gruzije, sreo jednog shimonaha – krupnog, jakog, u punoj snazi. Njegova spoljašnjost odavala je utisak najdubljeg smirenja i postojanog rasuđivanja; mislio sam da on bez prestanka izliva suze pokajanja, da zasigurno poznaje do tančina demonska lukavstva i zamke – od lažnih viđenja, preko nasrtaja skvernih (nečistih) i hulnih pomisli, do najrazličitijih strahovanja, dugotrajnog uninija ili nečega sličnog. Ali, nažalost, u razgovoru se ispostavilo da su težak život u samoći, prekomerni telesni podvizi i, što je najvažnije, nemanje neprelašćenog duhovnog učitelja, ovoga monaha doveli do beskrajne gordosti i samopouzdanja, što je bilo dobro skriveno pod maskom smirenja. Taj kukavni monah, kada bi katkad sišao u grad, uopšte ne bi ni kročio u hram Božiji; on je potpuno zaboravio šta su to ispovest i pričešće Svetim Hristovim Tajnama; jednom rečju, svojom voljom otpao je od Crkve. I bez obzira na sve to, ovaj prelašćeni shimnik sebe smatraše za predstavnika i tumača istinskog Pravoslavlja, usuđujući se da razjašnjava smisao Otkrivenja Jovanovog, da prorokuje, da poučava druge (stekao je čak svoje učenike i sledbenike), pa je u bezumlju zamišljao da će na kraju vremena upravo njemu biti povereno da zajedno sa Svetim Apostolom Jovanom Bogoslovom spasava poslednje hrišćane od prelasti antihristovih.
– Sačuvaj, Bože, i sakloni! Kakva gordost! Eto, to su plodovi samovolje. Iz ovog primera jasno vidimo do čega dovodi pokoravanje samo sopstvenoj volji. Koliko je značajno za nas prisustvo oca K.! Kada njega ne bi bilo… Da se nešto desi, za njim bih pošao i na kraj sveta!
– A njegov ljubljeni učenik jednom prilikom je, obrevši se po Promislu Božijem u nekom drugom gruzijskom manastiru, svojim ponašanjem iznenadio svu bratiju. Monasi, naime, dugo nisu mogli da razaberu šta se to šumom prolama i kakvi bi to krici bili. Napokon se ispostavilo da je brat O. na taj način „tvorio“ Isusovu molitvu! Kada ga zapitaše zašto se tako moli, ovaj odgovori: „Tome me je naučio moj duhovnik. On je svetac Božiji! Udostojio se dara suza. Kada duša plače zbog svojih pregrešenja, mora da viče iz sve snage.“ Monasi pokušaše da ubede zabludelog brata da je pravi duh Isusove molitve duh mira, blagodatne tišine, srdačnog spokojstva, jednom rečju, da je plod njezin nekakva tiha mirnoća, ali se ovaj ne mogade urazumiti…
– Strašno…
Da. Bezbrojne su zamke palih, odbačenih duhova. Uzgred, malo je onih koji znaju da demoni mogu da se javljaju u bilo kom obličju, izuzev u obliku krsta. Ali Sveti Varsanufije Veliki savetuje da, čak i ako ugledamo krst, otidemo kakvom iskusnom duhovniku koji bi nam dao razjašnjenje i pouku.
– Mnogi misle da demon ne može da poprima obličje Presvete Bogorodice, ali to, nažalost, nije tačno. O tome podatke nalazimo kod Svetih Otaca – u spisima Svetog Ignjatija Brjančaninova (Petrograd, 1905, 3. izd., tom 5, „Doprinos današnjem monaštvu“, gl. 46, „O snovićenjima“, str. 347), zatim u „Posmrtnim poukama Prepodobnog Nila Mirotočivog“ (deo 3, gl. 13, „Kako je Kunav pao u prelast i pogibao“, Sveta Gora, 1912, str. 136139), u „Priručniku za sveštenoslužitelje“ (tom. 4, Moskva, 1983, str. 270) i u drugim izvorima.
Jedared je k ocu K. došao neki intelektualac iz Moskve, – nastavi avva, – i počeo da mu priča šta je usnio. „Ugledah Presvetu Bogorodicu sa Bogomladencem na rukama. Prečista mi priđe, pruži mi Bogomladenca i reče: „Pridrži Ga malo.“
A bogomudri otac K. istog trena uzviknu: „Šta je tebi, čoveče! Kao da je đavo u tebe ušao!“ I tako otrezni prelašćenog „duhovidca“.
Zauvek mi se urezala u pamćenje jedna veoma karakteristična i izuzetno poučna epizoda iz žitija Svetog Atanasija Atonskog. Kada se susreo sa Presvetom Bogorodicom, ovaj veliki asketa, koji je u to doba već dosegao vrhunac vrlina i udostojio se sazercavanja neizrecivih tajni božanskih, ipak je ispoljio najveći oprez, suzdržanost i duhovnu budnost. Zaista neverovatno! Veliki podvižnik koji je stekao ogromno duhovno iskustvo ne usuđuje se da veruje sebi, te mnogo puta proverava svoja čuvstva i opažaje. A to nije slučajno. Zakon je asketskog života: što je viši dostignuti duhovni nivo, to je potrebnija stroža samokontrola. U opisu ovog događaja važna je svaka reč, svaka podrobnost, svaka crtica. Evo šta o svemu kaže Atonski paterik:
„Dok je Sveti Atanasije gradio svoju lavru, desi se jedne godine po dopuštenju Božijem nerodica i glad, tako da se od mnoštva bratije koja se tu bila stekla mnogi stadoše razilaziti, ne mogući da izdrže stroge podvige i da se odupru iskušenju. Najzad u lavri ostade samo Sveti Atanasije, i to bez mrvice hleba. I koliko god on bio silan u podvizima i krepak u duhu, glad ga je odolela: pokolebavši se, podvižnik reši da napusti lavru i ode nekuda drugde. Izjutra Sveti Atanasije sa gvozdenim žezlom u ruci, u uniniju i neraspoloženju, hođaše drumom koji vodi u Kareju. Koračao je tako neka dva sata. Na kraju ga snaga izdade, i on htede sesti da predahne. Najedared ugleda nekakvu ženu pod plavim vazdušnim pokrovcem gde mu ide u susret. Sveti Atanasije se nađe u čudu i, ne verujući sopstvenim očima, oseni se krsnim znamenjem.
– „Otkud žena ovde,“ upita se Sveti Atanasije, „kada ženama nije dozvoljeno da na Atos kroče nogom svojom?“
Čudeći se veoma zbog toga viđenja, on pođe u susret nepoznatoj ženskoj prilici.
– „Kuda ćeš, starče?“ – sa skromnim držanjem i krotošću u glasu upita žena kada joj se ovaj približi.
Sveti Atanasije odmeri ženu od glave do pete, pogleda joj u oči, i, osetivši duboko poštovanje i mimo svoje volje, obori glavu. Skromnost njene odeće, krotki pogled koji odavaše čistu devstvenicu, mili glas – sve je to pokazivalo da se ne radi o običnoj ženi.
– “ Ko si? Kako si dospela ovamo? I zašto bi te uopšte zanimalo kuda idem? Vidiš i sama: ovdašnji sam monah. Šta ti još treba?“
– “ Ako si monah, dužan si da odgovaraš drugačije od ostalih – da budeš prostodušan, skroman, iskren i otvoren. Htela bih da znam kuda si se zaputio. Dobro mi je poznata tvoja nesreća i sve što se s tobom zbiva. Mogu da ti pomognem, ali bih ipak prvo želela da čujem kuda si se zaputio.“
Poražen onim što je čuo, Sveti Atanasije poveri tajanstvenoj ženi svoju nesreću.
– „Pa zar to nisi mogao da izdržiš? Zar radi parčeta hleba napuštaš obitelj čija bi slava valjalo da se prenosi iz roda u rod? Pomisli, da li je tvoj postupak u duhu monaških zaveta? Kamo vera tvoja? Vrati se,“ reče „i znaj da ću ti pomoći: svega ćeš imati u izobilju, samo ne ostavljaj svoju pustaru koja će se proslaviti i biti prva meću obiteljima što na ovom mestu niknu“.
– „Reci mi ko si?“ – opet upita Atanasije.
– „Ja sam Ona čijem imenu je posvećena obitelj tvoja, Ona Kojoj poveravaš sudbu svoje sabraće – i svoje vlastito spasenje. Ja sam, dakle, Mati Gospoda tvoga“, – odgovori neznanka.
Sveti Atanasije je pogleda sa nepoverenjem i sumnjom i izusti: „Bojim se da ti verujem, jer znam da se i neprijatelj naš preobražava u Angela svetlosti. Kako ćeš me uveriti u istinitost tvojih reči?“
– „Vidiš li ovaj kamen? Udari po njemu žezlom svojim, pa ćeš saznati ko je ta što s tobom besedi. I još nešto: od sada pa zanavek biću domostrojiteljnica (ikonomisa) poverene ti lavre.“
Sveti Atanasije udari žezlom o kamen, a on kao da beše gromom pogođen: iz pukotine što se stvori burno se izli izvor vode, koja poteče niz padinu sve do mora.
Zaprepašćen takvim čudom, Sveti Atanasije se okrete, nameravajući da se baci pred noge Božanstvenoj Neznanki, ali ona već beše iščezla, sakrivši se poput munje od začuđenog pogleda podvižnikovog. Od toga doba teče voda sa ovog lekovitog izvora koji se nalazi na dva sata hoda od lavre“ (Atonski paterik, deo 2, mesec jul, izd. 7, Moskva, 1897, str. 25-27).

GLAVA 8

Neopaganizam kao duhovna smrt. – Đavoimani kvazipatriota. – Okultni Rajh. – „Vojnonaučno društvo“ izlazi u astral.

Jednom prilikom ocu Filadelfu dođoše dva posetioca. Jedan od njih, momak snažan i mišićav, koji se ranije borio u Avganistanu, mirno zauze mesto kraj stola, na stolici koju mu je avva ponudio. Drugi došljak, čovek srednjih godina, rastom nevisok, predstavio se veoma maglovito. Za sebe je kazao da je istinski patriota, pravi ruski nacionalista, i obasuo nas bujicom reči. Njegov monolog, po smislu patriotski, spolja posmatrano pravilan i stilski besprekoran, ipak je u sebi krio nešto destruktivno i metežno.
Bivši ratnik iz Avganistana odmah je to osetio i sav se zgrčio, kao da se sprema na skok. A nadahnuti orator krasnorečivo je raspredao:
– Došao sam u lavru sa naročitim ciljem: da ovde dobijem blagoslov za svoj program i zadobijem podršku za spasavanje otadžbine…
– Sačekajte malo. Hajde da krenemo redom, – razložno je primetio otac Filadelf. – Valjalo bi najpre da nas upoznate sa svojim programom. Izvolite, sedite. Smestite se onako kako vam je najudobnije. Tako… A sada nam pročitajte taj tekst.
– Pažljivo sam slušao, uzalud se trudeći da shvatim o čemu je tu zapravo reč. Ali kada smo došli do poglavlja posvećenog osmišljavanju ruske prošlosti, mnogo šta mi je postalo jasnije. Sve češće u tekstu smo nailazili na paganske pojmove: „vedska mudrost“, „arijevsko načelo“, „bog Sunca“ i slično. Neznabožački pogled u svet ovde se prikazivao kao apsolutna, nesumnjiva i spasonosna istina.
Serjoža (ako se dobro sećam, bivši ratnik iz Avganistana zvao se tako) nije prihvatao ovo opasno trabunjanje. Međutim, pošto nije imao dovoljno duhovnog iskustva, i pošto nije bio u stanju da pojmi najdublju suštinu svega što je čuo, mladić nije nalazio načina da otvoreno iskaže svoje neslaganje; samo mu se na licu videlo da je sve turobniji. Napregnuto je ćutao.
Naš avva, veoma izmučen bolešću, ćutke je ležao u postelji, i, kako nam se činilo, već tonuo u san.
„Pa taj program je smrtonosna tvorevina demona!“ sinulo mi je u svesti. „To je neopaganski demonizam koji ljude odbija od Crkve i tako upropašćuje njihove duše! Treba odmah odlučno prekinuti ovog đavoimanog skribomana i razobličiti svu laž njegovih bolesnih fantazija skrivenih pod maskom istorijske nauke! Ne stupati sa njim ni u kakvu diskusiju! On je pod vlašću demona, a takav se rod izgoni samo smirenom molitvom, silom životvornog Krsta i blagodaću Duha Svetoga.“
– Oprostite što vas prekidam, – obratih se autoru programa – možete li da se prekrstite?
– Sve nevolje doneli su nam Jevreji! – nastavljaše đavoimani posetilac. – Oni su i hrišćanstvo izmislili. A šta će ruskom narodu jevrejska religija? Vratimo se onome što je iskonski naše! Slovenskoj religiji…
– Hajde, osenite se krsnim znamenjem.
– Čekajte! Valjda prvo treba da završim započetu misao. Znate, upravo su mnogobošci…
– Prekrstite se! Šta, ne možete? Plašite se? Ne podnosite krsno znamenje?
– Nije tačno da ne mogu da se prekrstim! I da znate, nimalo se ne bojim! Mi se krstimo ovako: „vo imja Sunca, i Meseca…“
Izgovarajući magijsku formulu, ovaj vajni „spasilac otadžbine“ podiže desnu ruku, i, namestivši tri prsta na odgovarajući način, dodirnu svoje desno i levo rame.
– Pogledajte, avva! – uzviknuh koliko me grlo nosi. Taj nije u stanju ni da se prekrsti! Njegove usne izgovaraju strašne reči! On huli na Gospoda!
– Ako mislite logično i dosledno, – usprotivi se neopaganista, – naći ćete nesumnjiv dokaz…
– Oče Filadelfe! Čujete li ga? – prekinuh svoga sagovornika.
Baćuška istog trena otvori oči i uključi se u celu situaciju. Mora biti da je iskusni molitvenik čitavo vreme našeg razgovora bio pogružen u Isusovu molitvu. Vazda ljubavlju ispunjeni podvižnik ovom prilikom dugim i netremičnim pogledom odmeri vatrenog oratora i strogim glasom, odmeravajući svaku reč, kaza:
– Sve je to od đavola! Vi služite satani! Da ste smesta izašli iz moje kelije!
Lažni patriota zbuni se i zaćuta. Kroz nekoliko trenutaka pokupi svoju fasciklu i, vidno uvređen, ode.
Teskoba koju smo osećali istog trena popusti. Nesta mraka. U keliji postade svetlo. Sergej odahnu sa velikim olakšanjem…
Februar 1995. Naši neopagani su digli glavu. Njihovi lideri proklamuju veoma velike ciljeve. Više se ne kriju: deluju aktivno, energično i odlučno. Setimo se samo gospodina Žirinovskog. A koliko je samo vojnih lica njemu poverilo svoj glas!
Analogno raspoloženje svojevremeno je vladalo i u Nemačkoj. Od čega su, naime, otpočeli nacisti 20ih i 30ih godina? Ideolozi Trećeg Rajha proučavali su staronemačku neznabožačku religiju, uzdizali arijevsku rasu i sva zla ovoga sveta svaljivali na Jevreje. A šta je usledilo? Adski ponori erotske magije i svih vidova okultizma…
U elitnom redu fašističke države – SS jedinicama postojala su tri stepena inicijacije. Pojedini rituali izuzetno su nalikovali na crnu misu koju upražnjavaju satanisti. „Visokoposvećeni“ esesovci su posle duže i svestrane pripreme usvajali i „tehniku komunikacije sa takozvanim Tajnim Učiteljima,
Nepoznatim Nadljudima koji na nevidljiv način upravljaju svime što se dešava na našoj planeti“ – piše Valentin Prusakov („Okultni mesija i njegov Rajh“, Moskva 1992, sr. 22). Firer, taj veliki žrec tajne vere, kao i njegovi najbliži saradnici, bio je u neprestanoj vezi sa samim „knezom ovoga sveta“, „kraljem užasa“, koji caruje u nekom gradu skrivenom daleko na Istoku“ (isto, str. 122). Na jeziku pravoslavne duhovnosti ovo bi značilo: Hitler, Hes, Himler, Rozenberg i drugi direktno su opštili sa palim, odbačenim duhovima na čelu sa satanom. Plodovi toga opštenja poznati su celom čovečanstvu: smrt miliona ljudi, nezapamćena razaranja, ali i duhovna smrt i večne muke onih koji su se tim nepočinstvima bavili. Na našu najveću žalost, nešto slično danas se dešava i u našoj, Bogom blagoslovenoj i mnogostradalnoj zemlji Ruskoj. Tako, na primer, jedan tajanstveni i veoma uticajni „vojno-naučni“ centar na čijem čelu se nalazi izvesni general, regularno se priključuje „na bazu podataka kosmičkih informacija“. „Naučni saradnici“ u stanju su da se munjevitom brzinom “ priključe na kanal i izađu u astral“. Šta sledi posle ovoga nije teško pretpostaviti.[1]
– „Danas ćemo se povezati sa Arhangelom Mihailom“, izjavio je jednom prilikom začuđenoj publici rukovodilac centra. Svakom pravoslavnom hrišćaninu jasno je da je naučnik uspostavio kontakt sa demonima u obličju Arhistratiga Nebeskih Sila…
Jednom prilikom neki radoznali posetilac postavio je pitanje naučniku koji slovi za jednoga od najupućenijih:
– Recite, molim vas, da li opštite sa Džunom Davitašvili ili sa Kašpirovskim?
– Ah, pa to je smešno! – snishodljivo odgovori ovaj okultista. – Oni su za nas mala deca.
– A da li su Džuna i Kašpirovski dolazili u vaš centar?
– Jesu. Navraćali su.
– I kakva je njihova reakcija?
– Pa, kada smo im pokazali tek ponešto iz bogatog arsenala kojim raspolažemo, morali su da priznaju da zaostaju: „Vi ste daleko ispred nas. Mi ne možemo da vas stignemo. Moramo još mnogo toga da naučimo!“
Pokušajmo da se zamislimo nad proročkim rečima bogomudrog pastira arhimandrita Kirila, duhovnika lavre Svete Trojice u Sergijevom Posadu, prema kome je jeroshimonah Mojsije osećao sinovsku ljubav i trepetno poštovanje:
„Sedam Hananejskih naroda beše zbrisano sa lica zemlje samo zbog toga što su se poklonili demonima. Ljudski gresi posledica su slabosti naše, i Gospod to zna. Ali kada su ljudi počeli da se klanjaju mračnoj demonskoj sili, Gospod, Koji je tolike grehe u bezmernom čovekoljublju Svom prevideo i mnogomilostivo oprostio, to više nije mogao podneti.
U našoj zemlji demonizam uživa punu slobodu. Svuda unaokolo javljaju se čarobnjaci, vračari, bioenergetičari, sektaši svih boja. To, razume se, izaziva gnev Božiji. Gospod se sa tim ne miri.
Ako narod ne dođe sebi i ne uznese pokajanje, možemo očekivati samo pogibao. Stojimo na ivici života i smrti! (Arhimandrit Kiril Pavlov, u časopisu „Rus deržavnaja“, br. 79 (19), 1995, str. 5).
Vaistinu je dugotrpeljiv i mnogomilostiv Gospod, Koji nam svuda i u svako doba pruža mnogomoćnu pomoć Svoju u nevidljivoj borbi koju vodimo. Samo Gospodu možemo da zablagodarimo zbog toga što okultistički juriš na našu armiju još ne daje očekivane rezultate, već, naprotiv, nailazi na odlučan otpor. Mnogi pripadnici oružanih snaga Rusije, uključujući i generale i admirale, napuštaju put pogibli i prilaze Hristu.
Prvog decembra 1995. godine zbio se događaj od velike duhovne i istorijske važnosti: u vojnoj akademiji pri Generalštabu oružanih snaga Rusije Patrijarh Moskovski i sve Rusije Aleksije Drugi u sasluženju više arhipastira i pastira Ruske Pravoslavne Crkve osveštao je hram podignut u čast Svetog Arhangela Mihaila i u njemu odslužio prvu svetu liturgiju.
U sećanje navire još jedan događaj čiji smo svedoci bili: 21. oktobra 1992. godine načelnik Akademije, generalpukovnik Igor Nikolajevič Rodionov i njegov zamenik pukovnik A. V. Čerkasov prvi put su ušli u keliju jeroshimonaha Mojsija, da bi u duhovnom razgovoru, sa velikom pažnjom i pobožnošću, razmotrili pitanja od najvećeg značaja za rusku armiju, zadobivši mudre savete i avvin blagoslov. Istog dana pod svodovima lavre Svetog Sergija potpisan je Dogovor o osnivanju Sveruskog pravoslavnog komiteta „Crkva i armija“.
„Na oštrici noža!“ – ovako je naš avva iskazao suštinu vremena u kome živimo. Odbrambena sposobnost zemlje izazivala je veoma ozbiljnu bojazan. Kada se raspao Sovjetski Savez, i kada su neprijatelji ruske države rasparčali jedinstven sistem oružanih snaga zemlje, Rusija je za samo jednu noć izgubila 17 pešadijskih i tenkovskih armija, dve armije raketnih snaga za strategijsko delovanje, 3 armije protivvazdušne odbrane i 5 armija mornaričkih snaga („Zavtra“, br. 48,1995, str. 4).
Na duhovnim frontovima sile zla takođe su preduzele sveopštu ofanzivu. U vojne jedinice, vojne škole i akademije prodrli su propovednici, sektaši, bioenergetičari i okultisti svih vrsta.
Dužni ste da im se suprotstavite! Morate ih pobediti! – govoraše avva Mojsije, ležeći u bolesničkoj postelji i obraćajući se visokim gostima iz armije. – Ako se ruska armija sjedini sa Crkvom, Rusija će biti nepobediva!
Mnogo šta kod ljudi odanih Crkvi Hristovoj i vernih ruskom zavetnom predanju izazivalo je ozbiljnu brigu i zebnju. Činilo se da će vrtlog apokalipse zbrisati najbolje ruske vojnike i oficire. Ali, po milosti Božijoj, najčasniji predstavnici oficirskog kora ostali su čvrsti i uvereni da postoji samo jedna neosvojiva tvrđava – Sveto Pravoslavlje!
Muslimani i Hrvati su, vešto koristeći ogromnu pomoć sa Zapada, uspeli da naprave ognjeni obruč oko pravoslavnih Srba, koji se svakim danom sve više steže. SAD šalju svoje elitne trupe na Balkan. NATO nezadrživo napreduje na Istok, približavajući se ruskim granicama. Vode se borbe u južnom Tadžikistanu i u Čečeniji…
I u takvom vremenu smute i bezakonja doživesmo preslavno duhovno toržestvo! Na liturgiji u Vojnoj akademiji okupio se cvet ruskog generaliteta. Činilo se da je lučezarni Arhistratig tajanstveno i nevidljivo prisutan među nama, i da već postrojava slavom ovenčane pukove duhovno preporođenog hristoljubivog vojinstva…
Nadahnuta beseda prvojerarha Ruske Crkve. Čestitke, radosni osmesi, prosvetljena lica, živost – svuda unaokolo oseća se praznična atmosfera.
Svim svojim bićem osećali smo da nismo sami: sa nama su vojske Svetih Ugodnika Hristovih, legioni Nebeskih Sila, sa nama je Presveta Bogorodica i Sam Svepobedni i Svemogući Gospod! Neće nas oni napustiti, neće zaboraviti naše nevolje i nemoći i pružiće nam mnogomoćno zastupanje svoje, samo ako mi Boga ne zaboravimo.
Danas je jasno i očigledno: divni podvižnik sazercavao je buduće sjedinjenje armije i Crkve, verovao u realnu mogućnost njihovog spregnuća i svepobednog savezništva.
Amin, Bože daj!

GLAVA 9

Samoubistvo – početak večnih muka.

Zamislite, avva u jednom prestižnom moskovskom književnom časopisu („Inostrannaja literatura“) predstavljen je opus Jukija Mišime, japanskog pisca koji je život okončao samoubistvom. Desetine godina on je „stvarao“ u stanju đavoimanosti, ponajviše noću. Bio je medijum za tzv. „automatsko pisanje“, tako da je „svoja“ dela stvarao neverovatnom brzinom, zapisujući zapravo ono što mu je bilo diktirano od demona. Nikada mu nije bio potreban koncept – prva varijanta bilo kog dela redovno mu je bila i poslednja. Dramu od tri čina bio je u stanju da završi za jednu noć.
– To je zaista strašno! – izgovori podvižnik sa negodovanjem.
– A sada ga kod nas veličaju kao izvanrednog novelistu, odličnog znalca ljudskih duša. Glavni urednik časopisa, jedan poznati pisac, izjavljuje da gaji dobronameran odnos prema hrišćanskoj veri, ali da ne razume…
– Moramo da učinimo nešto. Bez oklevanja!
– Mislite…
Treba pokušati da se ovo strašno zlo saseče. Moramo ih zaustaviti.
– Da, ali kako?
– Napisati članak u kome bi se razotkrila suština demonskog lukavstva i pokazao sav užas tog najtežeg i neoprostivog greha.
– Po pravilu, potencijalni samoubica obuzet je ovakvim mislima: „Neka sve ide do đavola. Dosta mi je trpljenja. Ne mogu više! Ubiću se, i gotovo. Idem u grob. Barem više neću doživljavati nikakve patnje!“ A takve misli ishode od demona. One nisu ništa drugo do najgnusnija demonska laž.
– Bez sumnje!
– Da se latimo pisanja. Najbolje odmah…
– Odlična ideja. Ali bojim se da će nam trebati dosta vremena dok sastavimo članak.
– Krenimo onda od pisma. Zamolićemo brata A. da ga što pre dostavi redakciji.
– Sjajno!
– Dakle, gde mi je pero? I da uzmemo hartije…
Kroz dvadesetak minuta pismo je već bilo stavljeno u koverat, na kome je baćuška napisao: „Glavnom uredniku“. Lajtmotiv njegove kratke poslanice bio je: „Štampajući članke i priče koji reklamiraju samoubistvo direktno se stavljate u službu satani! Uzmite se u pamet dok još nije kasno! Boga se bojte!“
– Znate, oče Filadelfe, u redakciji su listom veoma poznati i ugledni književnici. Kada ti „carevi stilistike“ otvore Vaš skromni koverat sa naznačenom adresom pošiljaoca – lavre Svete Trojice, svakako će pokazati zanimanje za pismo i pročitati ga. Ali kada vide da ste tako odlučno, gromovito razobličili njihov strašni greh, kazaće da je Vaše obraćanje časopisu izraz krajnjeg mračnjaštva, zatucanosti i primitivizma. Sigurno će ipak osetiti strah…
– To ne bi bilo loše. Ako se uplaše, možda će porazmisliti kome služe.
– Kasnije smo, sa blagoslovom našeg starca, napisali tri članka protiv samoubistva. Prošlo je nekoliko godina, ali nijedan od tih priloga, i pored svih naših nastojanja, nije ugledao svetlo dana. Izgleda da nekome nije u interesu objavljivanje takvih materijala. A jasno je i zašto…
– Sva krizna razdoblja u svetskoj istoriji neizostavno su bila praćena primetnim porastom dekadentnih raspoloženja.
– Danas se približavamo završnici svetske istorije: već sazercavamo početak globalne apokaliptičke krize koja prethodi trijumfalnom dolasku lažnog mesije – Antihrista. Dekadentno neprihvatanje života sve je više u modi. Tegobna atmosfera svakidašnjeg života sateranog u ćorsokak još više opterećuje i inače tešku duhovnu i moralnu klimu, koja je najnezdravija meću inteligencijom i mladima. Zlosmradni talasi erotske magije i tehnotronskog okultizma zapljuskuju i našu zemlju. Razvratni duh masovne, satanističke pseudokulture (roka, disko-muzike, repa, videofilmova) guši neiskusne i duhovno neprosvećene umove i srca ljudi. Opustošene duše već su iznemogle od adskih muka, premda ne znaju šta je uzrok pustošnosti koju osećaju. Depresivna stanja danas se poimaju kao nešto sasvim normalno. Nesrećnici lišeni živonosne Svetlosti Hristove, ljudi koji nisu poznali duhovnu radost prebivanja u Gospodu, navikavaju se na osećanje „vaseljenske tuge“. Osećaj bezizlaznosti više nikoga neće začuditi. I kada se i poslednje nejasne nade tope pred našim očima, kao što nestaje fatamorgana u Sinajskoj pustinji, nekome se desi da dospe na ivicu očajanja…
Pali, odbačeni duhovi, čiji je glavni cilj da nas spreče u pokajnom obraćenju Hristu Gospodu, da nas onemoguće da dospemo pod okrilje Svete Pravoslavne Crkve i tako nas liše večnog spasenja, čine sve što je u njihovoj moći da današnje dekadente uvere u besmislenost postojanja, da ih očaraju zlokobnim kultom smrti te da ih navedu na samoubistvo.
Istaći ćemo sa najvećom mogućom kategoričnošću: svesno samoubistvo predstavlja najstrašniji prestup protiv volje Tvorca našeg i Sazdatelja, kao bezmerni i neoprostivi greh hule na Duha Svetoga. „Hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima… ni u ovome vijeku ni u budućem,“ kazuje Gospod Svedržitelj (Mt. 12, 3132). Saglasno kanonima Crkve Hristove, samoubicama se uskraćuje pravo da budu opojane i pogrebene po pravoslavnom obredu, da se njihovo ime pominje u molitvi za pokoj duše. To zlodelo povlači za sobom večitu duhovnu smrt, odnosno beskonačnu i neprolaznu agoniju u zagrobnom našem postojanju, porobljenost u carstvu najkrajnjeg, paklenog, satanskog mraka. Ovako uči jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva. To je duhovni zakon koji se neizostavno ispunjuje.
Najtragičnije je to što samoubica, željan odlaska u nebiće, željan svoga nestanka ili prelaska u drugi, bolji svet, lepši od onoga koji napušta, ne uspeva da ostvari ni jedan ni drugi cilj. On dospeva u bezdan ada, gde, na svoj najveći užas, spoznaje (avaj, isuviše kasno!) da ga je zemaljski pakao iz koga je pobegao, oduzevši sebi život, sustigao ovde, iza granice zemaljskog, a da je tu večito mučenje u ognju svirepih i bezumnih strasti beskrajno teže nego tamo, na grešnoj zemlji, gde postoje ograničenja i u prostoru i u vremenu. Može li se zamisliti nešto košmarnije od udela samoubica na onome svetu?
Pokušajmo sada da razjasnimo skrivenu prirodu samoubistva u svetlosti učenja Pravoslavne Crkve. Obratićemo najpre pažnju na Hristove reči kojima se dočarava suština palog, odbačenog Lucifera, onoga prvog među Angelima Božijom koji se, umislivši da je ravan Bogu, pogordio, da bi zatim otpao od Tvorca, bio lišen večnog života i povukao za sobom u pogibao vojske angelskih sila. Lucifer se od lučezarnog Heruvima koji je sijao umnom krasotom i nebeskom slavom pretvorio u mračnog, nepokajanog đavola, odnosno satanu, koji predvodi čitavu jerarhiju demona – nosilaca nepopravljivog zla. Gospod, razobličavajući lukavoga, kazuje: „On bješe čovjekoubica od iskoni, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori; jer je on laža i otac laži“ (Jn. 8, 44).
U kontekstu svega izloženog uočavamo sledeće:
Svesno samoubistvo predstavlja neposredno prinošenje žrtve satani. Upravo je satana bio prvi samoubica.
Svaka misao koja navodi na svesno samouništenje plod je demonskog nagovora.
Svaka odbrana dobrovoljnog lišavanja života zasniva se na lažnoj logici satane.
Istinska, duhovna priroda svesnog samoubistva jeste bogoborstvo jednog lažnog pogleda na svet koji je čovekužrtvi nametnut od demona tokom voljnog ili nevoljnog, tajnog ili javnog, aktivnog ili pasivnog opštenja sa demonima.
Samoubistvo je poslednje vaploćenje smrtonosne, demonske laži koje se dešava za čovekova života, njegov poslednji tragični izbor, poslednja besmislena i kobna opklada sa ulogom na „idiotsku, izmišljenu beskonačnost“. Suštinski uzrok svakog samoubistva jeste delimična ili potpuna demonizacija ličnosti.
„Istinska smrt dešava se u unutrašnjosti čovekovog bića, u srcu“, uči Prepodobni Makarije Veliki. „Ona je skrivena, i od nje umire naš unutarnji čovek“ (Dobrotoljublje, tom 1, 4. izd., Moskva, 1905, str. 269).
Istorijski posmatrano, motivi odbacivanja života, koji su potpuno strani istinskom hrišćanskom pogledu na svet i stavovima Pravoslavne Crkve, jasno se uočavaju u drevnim neznabožačkim religijama, a naročito u učenjima poteklim iz Indije, koja su izvršila veliki uticaj na izvesne zapadne filosofe novijeg doba. U arsenalu pesimističke filosofske i religijske misli Zapada ističe se „apsolutni pesimizam“ A. Šopenhauer, čija metafizika ima svoje korene u negativnom budističkom poimanju sveta i u demonskom pojmu nirvane, koja se shvata kao potpuno oslobođenje, rastvorenje i uništenje ličnosti (A. Fulje, „Istorija filosofije“, Petrograd, 1901, str. 336). Veoma su karakteristična i učenja O. Špenglera o „težnji prema nebiću“ („Sumrak Evrope“), S. Frojda (istraživanja u oblasti psihoanalize o tanatosu) ili, recimo, Ž. P. Sartra.
Dešava se da bogoboračku pobunu koja je u osnovi svakog svesnog samoubistva lukavi proglašava (već prema prilikama) za stoički izazov sudbini, za pobedu nad kobnim okolnostima, za duhovni heroizam nepobedivog „ja“, za prodor u novo bivstvovanje, blaženo ushođenje prema „najvišim jerarhijama razumnih bića“ ili posmrtno „sjedinjenje sa Božanstvom“. U vreme iskušenja ovakve pomisli i predstave, koje inače čoveku retko dolaze i lako se odbacuju, višekratno jačaju svoj uticaj. Ponekad, prilikom iznenadnog, magnovenog juriša i uraganskog pritiska bespoštednog protivnika, ovakvi demonski nagovori zadobijaju neverovatnu moć. U pomračenu dušu nadiru mislene zveri. Potpuno opipljivo čovek se približava strašnoj, poslednjoj granici, iza koje je samo „plač i škrgut zuba“ (Mt. 24, 51). U takvoj situaciji potrebnije je nego ikada uspostaviti kontrolu nad sobom, sabrati se i ostati čvrst. Zadatak broj jedan je ne prekinuti životnu nit, ostati na ovom svetu. Ako se to uspe, čovek je postigao slavnu pobedu nad đavolom i posramio nečistu silu. Naime, „u nevidljivoj borbi ne gubi samo onaj ko ne prestaje da se bori i da se nada na Gospoda“ (Prepodobni Nikodim Svetogorac, „Nevidljiva borba“, Moskva, 1892, str. 29). Neki ljudi se naslaćuju aktivnostima i igrom svoje svesti, sve više tonući u osmišljavanje grandioznih bogoboračkih ideja, da bi najzad postali žrtve samoanalize, nametnute im od demonskih sila. Nije manje opasno ni posmatranje prelašćujućih unutarnjih iluzija, koje odvode čoveka u daleku zemlju neostvarljivih i dušegubnih fantazija. Potrebno je uvek biti spreman za pružanje otpora neočekivanim napadajima nevidljivog neprijatelja našega spasenja.
Najbolje sredstvo odbrane je da unapred, jedanput za svagda, predamo anatemi svaku ideju autodestrukcije (samouništenja), ma kakvom maskom stoičke vrline i herojskog prkosa ona bila prikrivena, i svaki put kada se pojavi odsecamo je i udaljavamo od sebe bez oklevanja. Cilj našeg kratkotrajnog zemaljskog bivstvovanja jeste priprema za prelazak u blaženu večnost. Blagorodno, uzvišeno, spasonosno stremljenje prema dostizanju toga cilja, koje nalazi svoj izraz u sticanju blagodati Duha Svetoga, u postojanom molitveno-liturgijskom, pravoslavno-crkvenom opštenju sa Gospodom, niti ima, niti može imati ma šta zajedničko sa bilo kojim pesimističkim svetonazorom, da i ne govorimo o svesnom samoubistvu, čije su posledice strašne i nepopravljive.
Iz eshatološke perspektive nama hrišćanima dato je da vidimo potpunu i konačnu pobedu nad zlom (2. Sol. 2) i lučezarno preobraženje svega sveta. Oči vere naše već sazercavaju novo nebo i novu zemlju, neizrecivu harmoniju Višnjeg Jerusalima, bezmernu radost opštenja sa Trijedinim Bogom i život večni u Hristu Isusu Gospodu našem (Otkr. 21). Njemu neka je slava sada, i svagda, i kroza svu vekovečnost. Amin.

sa ruskog: Ksenija Končarević


NAPOMENE:

  1. Naše čitaoce podsećamo da je kod nas postojala (i još uvek postoji?) izvesna Trupa 69″ pri Vojsci Jugoslavije, čiji je cilj bio vođenje rata „parapsihološkim sredstvima (obaranje neprijateljskih aviona snagom misli, i tome slično). Ovi, verovatno dobronamerni ljudi, nisu ni slutili da se u svom „patriotizmu“ ustvari bave okultizmom…
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *