NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Iguman Aleksandar (Mileant)
SABLAZAN OKULTIZMA

„A Duh izričito govori
da će u poslednja vremena odstupiti neki od vjere,
slušajući duhove prevare i nauke demonske „.

(1. Tim. 4, 1).

Kao dete majci, tako čovek instinktivno stremi Bogu naročito u teškim životnim trenucima. U Bogu On vidi Svog Nebeskog Oca, Koji mu želi dobro i može učiniti čak i nemoguće. Gospod Isus Hristos je obećao: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se“ (Mt. 7,7). Neko traži fizičko iscelenje, pomoć na poslu, osnaženje porodice, dobro svojoj deci. Neko ište osnaženje vere, da nauči moliti se, da stekne Duha Svetoga, – svaki po meri svog duhovnog rasta. Bog prima svačije molbe, samo ako se s iskrenom i plamenom verom Njemu obraćaju.
Pored toga, što molitva privlači Božju pomoć za nas, ona je karakteristična i po tome što sadejstvuje unutarnjem čovekovom rastenju. To je zato što molitva – nije monolog, nego razgovor, u kome Gospod duši odgovara i ozarava je blagodaću Duha Svetoga. Obasjavajući čovekov unutarnji svet, Bog ga uči da ne traži samo materijalno, privremeno, nego, što je glavno, ono večno, zaista vredno. Čovek, koji u molitvi sa Bogom razgovara doznaje da je Bog – najviše i svemoguće Biće, puno ljubavi, ali i pravedno, prema Kome se treba odnositi sa strahopoštovanjem. Njime se ne može manipulisati, kao da je u pitanju nekakva slepa sila. On je – Otac, Koga treba slušati. Tako lično molitveno iskustvo, koje se na početku javlja kao rezultat ovih ili onih konkretnih potreba, sadejstvuje moralnom usavršavanju čoveka i vodi ga ka najvišem blagu – Carstvu Nebeskome.
Potpuna suprotnost takvoj zdravoj religioznosti, zasnovanoj na veri i poslušanju Bogu, jeste nezdrava, „crna duhovnost“ okultizma. Ovde takođe postoji elemenat natprirodnog i traženje pomoći, – ali se ona ne traži od Tvorca, nego od nekakvih sumnjivih duhova ili od tajanstvenih nefizičkih sila. Ako zdrava vera u Boga oplemenjuje čoveka, nezdrava okultna vera ga duhovno obogaljuje. Ona je u potpunosti usmerena ka zemaljskom, trivijalnom i grehovnom. Cilj okultnih upražnjavanja je čisto utilitaran: saznati tajne, steći životne uspehe, osvojiti nečiju ljubav, ojačati zdravlje, steći bioenergiju, proširiti svoj potencijal, osvetiti se neprijatelju ili se naprosto „poigrati“ sa tajanstvenim. Mnoge zavodi činjenica da se ovo postiže bez ikakvog fizičkog truda i bez narušavanja građanskih zakona.
Ako obraćenje Bogu budi savest u čoveku i navodi ga da se kaje i ispravlja, okultno upražnjavanje ga, naprotiv, ne vezuje nikakvim moralnim obavezama: uzimaj i naslađuj se! U toj tobožnjoj slobodi od moralnih obaveza nalazi se, očito, glavna privlačnost okultizma. Ali, kao što ćemo u nastavku članka videti, uslužni onostrani dusi uopšte nisu altruisti, i čovek pre ili kasnije vrlo skupo plaća za dobijene usluge. Samo na početku sve izgleda prosto i lako.
Okultizam je star kao i samo čovečanstvo. Okušanje zabranjenog ploda u raju bilo je prvi pokušaj čoveka da dobije naročita znanja i sposobnosti okultnim putem (vidi Knjigu Postanja, 1. glava). Vračevi, šamani, prizivači umrlih – uvek su postojali, ali uglavnom u „podzemlju“. Za naše doba je karakteristična sve veća popularizacija i zanimanje za razne forme okultizma, o čemu svedoči čitav niz ozbiljnih savremenih istraživanja. Jedan od naučnika koji se bavio uporednim religijama i okultizmom, Mirčea Elijade, u svojoj knjizi „Occultism, Witchcraft and Cultural Fashions“ veli: „Kao istoričar religije ne mogu a da ne budem zapanjen ogromnom popularnošću magije u savremenoj zapadnoj kulturi i podkulturi. Uz to, zanimanje za magiju je samo deo mnogo šireg pravca, to jest: povećanog interesa za sve moguće okultne, ezoterične nauke“ (The University Press, Chicago, IL 1976). Pod uticajem sada pomodnog pokreta „Novog Doba“ hiljade ljudi u SAD naziva sebe „channelers“ (medijumi) i „psychics“ (predskazivači), a milioni im se obraćaju za savete i usluge i zanimaju se za njihovu literaturu. Neki od takvih „čenelera“ dobro su poznati u umetničkim i televizijskih krugovima. U Evropi, Kanadi, Brazilu, Rusiji i drugim zemljama takoće se primećuje povećano zanimanje za onostrano. Uticaj okultnih nauka počeo je da prodire čak i u ozbiljne nauke kakve su medicina, psihologija, filosofija, arheologija itd. Počele su da se javljaju psevdohrišćanske sekte koje šire drevne okultističke ideje, odevene u psevdonaučnu i hrišćansku terminologiju. U knjižarama se nalaze posebna odelenja posvećena učenju „Novog doba“. U oči padaju naslovi kakvi su, recimo, „Veštice u Srednjem veku“, „Drevna egipatska magija“, „Istorija tajnih društava“, „Zmija i duga“, „Tajne reči šamana i zombi Haitija“, „Enciklopedija drevnih i zabranjenih znanja“, „Od kabale do astralnih svetova: umna energija i tajne intimnih odnosa“, „Knjiga svete magije: neophodni crni izvor okultnih znanja“, „Savremeni rečnik veštice: sve što ti je potrebno da znaš da bi mogla da opčinjavaš“, „Dostignite željeno okultnom energijom“, „Levitacija – šta je to i kako se radi“.
Dr. Valter R. Martin, ugledni poznavalac kultova u Americi, tvrdi da 60% Amerikanaca u ovoj ili onoj meri upražnjava okultne metode ili se zanima okultnim. Postoji više od tri hiljada izdavačkih kuća okultne literature i časopisa, čiji se opšti promet meri milijardama dolara godišnje. Čak i tradicionalni časopisi, koji se u načelu ne zanimaju za tu oblast, štampaju tekstove o okultnim metodama, astrološkim veštinama, lečenju kristalima, itd.
U Rusiji zanimanje za okultizam takoće dobija razmere epidemije. Te žalosne činjenice govore u duhovnom izroćavanju savremenog društva i nagoveštavaju blizinu Drugog Hristovog dolaska.
Reč okultizam potiče od latinske reči „occultus“, koja znači: nešto skriveno i većini nedostupno. U sferu okultizma ulaze razni neobjašnjivi fenomeni i delovanja, koja pokreću tajanstvene, nefizičke sile. Okultna upražnjavanja imaju sledeće ciljeve:
steći znanja, nedostupna običnim fizičkim sredstvima;
ući u kontakt s duhovima ili sa natprirodnim silama;
naučiti se manipulisanju tim duhovima i silama. Evo delimičnog pregleda okultnih učenja i zanimanja: profesionalno gatanje, astrologija, hiromantija, numerologija, teosofija (društvo Blavacke), kabala, antroposofija, spiritizam, astralna putovanja, neki vidovi misticizma, transcedentalna meditacija, medijumizam ili „čeneling“, joga, ekstrasenzorno (netradicionalno) lečenje, lečenje biopoljem, ritualno kodiranje, šamanizam, vradžbine, svi vidovi bele i crne magije.
U naše vreme veliku popularnost stiče okultno učenje „Novog doba“, koje je u sebe upilo mnoga drevnija okultna učenja. Neke savremene sekte – kultovi su ili nastale po “ otkrivenju“ duhova, ili u sebi imaju elemente okultizma i služe se okultnim metodima. Meću njima treba pomenuti: red rozenkrojcera, učenje Reriha („Živa etika“ ili „Agnijoga“), „Belo bratstvo“, društva Jelene Blavacke, pokret „Novodoba“ („Nju Ejdž“), sekta „Aum Šinrikjo“, krišnaizam, „LucisTrust“ (Alice Bailey), Eckankar (Paul Twitchell), The Children of God (David Berg), Unification church (Moon), antropozofsko društvo (Rudolf Steiner), Astara (Earlyne Chaney), društvo („crkva“) mormona (Joseph Smith sa svojim „Angel Moroni“), Christian Science (Magu Baker Eddy) i ostali.
Šta gura prosvećene ljude XX veka da se obraćaju takvim nenaučnim i sumnjivim zanimanjima, kakvo je prizivanje duhova? Odgovor na to pitanje se sastoji u tome što nijedna nauka i materijalističko učenje ne mogu da odgovore na najviša čovekova pitanja. Nešto u svakom od nas traži ono višnje, duhovno, žedno je odgovora na načelna pitanja: zašto živimo, da li postoje drugi svetovi i savršenije forme postojanja, šta nas čeka s one strane groba, da li postoje nefizičke sile koje čoveku mogu da pomognu u nadilaženju fizičkih zakona i nalaženju trajne cpeće? I ljudi, ne znajući ili ignorišući hrišćansko učenje, obraćaju se ezoteričkim učenjima. Ta učenja pretenduju na to da odgovaraju na duboka principijelna pitanja postojanja i otvaraju pristup nefizičkim silama. Ali ti odgovori su lažni, a recepti – pogubni. Najstrašnije je to što oni u čoveku guše strah Božiji i osećanje odgovornosti za svoje postupke. Pali dusi sugerišu početniku – okultisti da nema ni suda Božjeg, ni večnih muka, nego da je, naprotiv, tamo sve lako i prijatno. Zato se bogati znanjima i upijaj silu koja ti se nudi. I, zaista, neki put se, kao rezultat okultnih delatnosti, kod čoveka javljaju neobične sposobnosti – telepatija, vizionarstvo, sposobnost lečenja „biopoljem“ ili pokretanja predmeta na udaljenosti (telekineza), itd. Ali, kao što vidimo, te sposobnosti se u njemu nisu razvile samostalno, nego u saradnji sa nečistim duhovima, i zato su one vrlo opasne i štetne. Istina, da ne bi uplašili naivnog početnika, demoni vešto skrivaju svoje prisustvo i izdaju se:
a) za bezopasne duhove – lutalice, ili
b) za bezličnu nefizičku energiju, razlivenu po kosmosu ili skrivenu u samom čoveku. Pogledajmo koliko odgovaraju stvarnosti te predstave okultista.

a) Priroda okultnih duhova

Opštenje sa duhovima ostvaruje se ili putem spiritizma ili putem medijumnizma. Istorija prizivanja duhova (spiritizam) počinje u dubokoj drevnosti. Ono se pominje i u Bibliji kao Bogom zabranjeno i grehovno zanimanje: „Ne obraćajte se onima koji prizivaju duhove, i čarobnjacima ne odlazite, da se ne skrnavite o njih“ (Lev. 19, 31). „Ako se neka duša obrati onome koji priziva mrtve i čarobnjacima, da bi bludno za njima hodila, okrenuću lice Svoje od te duše i istrebiću je iz naroda njenog“ (Lev. 20, 6; 20, 27). U spiritističkim seansama duh se javlja ili u vidu priviđenja, ili dejstvujući na razne predmete, na primer – pomerajući tanjiriće, kuckajući po stolu, ljuljajući klato („Ouijaboard“), itd. U medijumnističkim seansama, medijum u stanju transa predaje svoje telo na upotrebu duhu, koji useljavajući se u čoveka, ovladava njegovim organima, preko njega obavlja razna dejstva i javlja razna „otkrivenja“. Savremeno učenje „Novog doba“ ( Nju Ejdž, New Age) podstiče taj drugi vid komunikacije s duhovima (ili „silama“), nazivajući ga „channeling“ („channel“ – „provoditi“, na engleskom). U meri toga koliko medijum upada u stanje transa, mišići njegovog lica i usne počinju prinudno da se pokreću. Kad duh sasvim ovlada medijumom, dolazi do promena u ritmu njegovog disanja, i izraz lica se menja, neki put do neprepoznatljivosti. Menja se takođe i njegov glas, pa ženski glas počinje da zvuči kao muški bas. Izašavši iz transa, čovek se ne može setiti šta se dešavalo sa njim i šta je govorio u medijumnističkom stanju. Spočetka duh ne sme da se useljava u čoveka bez njegove saglasnosti, i neophodno je da ga sam medijum pozove da uđe u njega. Pa ipak, posle ponovljenih medijumnističkih seansi, ulazak duha može da dobije nedobrovoljni, spontani karakter, i medijum postaje potčinjen svom duhu.
Očito je da među spiritistima i medijumima ima mnogo šarlatana. Pa ipak, postoji i ne mali broj profesionalaca koji zaista opšte sa onostranim svetom i dobijaju od njih „otkrivenja“ i sposobnosti nedostupne prosečnim ljudima. Najveći broj običnih „channelers“ i spiritista ni ne podozrevaju koliko su pokvarena i opasna bića kojima se oni prepuštaju. To uopšte nisu bezazlene lutajuće duše, niti je reč o bezličnim prirodnim silama. Naprotiv, prema svedočenju mnogih profesionalnih medijuma i šamana, duhovi s kojima su oni imali posla su ih svesno obmanjivali. Oni su se pretvarali da su dobri da bi njima ovladali i ozledili ih. Tako je, na primer, Satprem, učenik okultiste i induskog gurua Šri Orobinda, pisao: “ Svim okultistima je dobro poznato da su duhovi kadri da uzmu bilo kakav oblik – koji god požele“ (Satprem, „Sri Aurobindo or the Adventure of Consciousness“, New York, Harper and Row, 1974.).
Robert Monro je živo opisao slučaj kad je jednom, u toku svojih „astralnih“ putovanja, bio snažno napadnut od zlih duhova. U najodlučnijem trenutku borbe dva duha su iznenada uzela obličje njegove dve voljene kćeri. Oni su to učinili tako neočekivano i toliko su izgledali „stvarno“, da je Robert izgubio moć suprotstavljanja i umalo nije poginuo (“ Journeys Out of the Body“), Garden City, New York, Anchor Books, 1973.).
Poznati medijum Emanuel Svedenborg, koji se posvetio opštenju sa dusima i koga mnogi priznaju kao ozbiljnog stručnjaka za okultizam, kaže da su duhovi toliko lukavi i lažljivi da je čoveku koji im se obraća nemoguće da ustanovi njihovu pravu ličnost i ciljeve. Svedenborg upozorava okultiste – početnike sledećim rečima: “ Kad ti duhovi govore bilo šta, nikako im se ne sme verovati, zato što oni sve izmišljaju i večito lažu… Uz to, oni ovo čine sa takvom samouverenošću i bezočnošću, da se čovek potpuno izgubi. Zato svi moraju da se čuvaju duhova i da im nimalo ne veruju“ („The True Christian Religion,“ New York, E. P. Dutton 1936.).
Slična svedočanstva čujemo čak i od Uri Geller, poznatog po svojoj sposobnosti da savija kašike i noževe telepatskim putem. On i njegov učitelj, parapsiholog Andrija Puharić, su prilikom opštenja s dusima osećali uznemirenost, primećujući nešto čudno i sumnjivo u njihovom ponašanju. Obojica okultista su se, ne jednom, uverila da su se dusi ponašali prilično dvosmisleno, kao da se igraju s njima (Andrija Puharich, „Uri“, Bantam 1975). Slično osećanje uznemirenosti imali su i drugi profesionalni spiritisti i medijumi.
Prema tome, ako dusi lažu okultistu, onda je jasno da oni nisu dobri angeli, i da ne služe Bogu. Oni ne mogu biti ni duše umrlih ljudi zato što, prema Svetom Pismu, dušama nije dozvoljeno da samovoljno lutaju svetom. Naprotiv, posle smrti čoveka Bog određuje izvesno mesto njegovoj duši – u raju ili adu, gde duša mora da obitava do dana sveopšteg suda („Ljudima predstoji jednom umrijeti, a potom sud“ – Jevr. 9, 27). Zato, ako duhovi okultista nisu angeli i ako nisu ni duše umrlih to su, što je od svega verovatnije, oni duhovi koji su podvlašćeni onome za koga je Spasitelj rekao da je “ on – lažov i otac laži“, to jest đavolu (Jn. 8, 44). Prema tome, spiritisti i „channelers“, poveravajući sebe onostranim duhovima, i sebe i druge dovode u veliku opasnost (u nastavku ćemo to podrobnije objasniti.) Teško je shvatiti kako ljudi, koji nikad ne bi poverovali neznancu, tako naivno ukazuju poverenje onostranim bićima, o kojima niša ne znaju i koja često bivaju uhvaćena u laži.

b) Da li je duhovna energija – bezlična?

Sad da razmotrimo drugo, u naše vreme popularno mišljenje, da okultne metode u pokret stavljaju nefizičku energiju razlivenu po kosmosu ili skrivenu u nama samima. To je mišljenje naročito privlačno za savremenog skeptika, koji ne priznaje ni ličnog Boga, ni duhovni svet. Misao da samo svojom željom može pokrenuti moćnu nematerij alnu energiju i prinuditi je da mu služi veoma laska svesti takvog gordeljivca. Na pretpostavci o postojanju bezličnih nefizičkih sila pojavio se čitav niz savremenih okultnih teorija, koje su odevene u kvazinaučnu teminologiju, a čitaocu se nude kao korisni recepti za sve životne slučajeve.
Uspeh tih savremenih okultnih učenja ogroman je stoga što ona pred očima tražitelja, ali duhovno neobrazovanih ljudi, kao da otvaraju nove svetove: sve do tada tajanstveno i nemoguće odjednom postaje objasnivo i dostižno. Nemaš čega da se bojiš, nemaš pred kim da drhtiš – sve je prosto i ostvarivo za onoga koji je naučio da upravlja nefizičkim silama.
Naročita opasnost za duševno zdravlje je onaj pravac u okultizmu koji reklamira način da se izvor energije otvori unutar samog čoveka (A. Klizovski, “ Osnove pogleda na svet Novog doba“). Prema tom učenju, svaki čovek, koji usvoji naročitu metodiku, može u sebi da razvije uzajamno prožimanje spoljašnjih i unutarnjih svetova, da sačuva i uspostavi zdravlje kod sebe i drugih, da se nauči uključivanju na bilo koji izvor informacija, da otvori treće oko, obavlja astralna putovanja, da otvori svoje čakre. Otvaranje čakri posebnim metodama sa ciljem oslobađanja psihičkih energija nudi beskrajne mogućnosti. Čovek može da postane sličan bogovima – da stekne vizionarske sposobnosti, da ovlada telepatijom, telekinezom, itd. Ali u isto vreme sami specijalisti u toj oblasti (A. Klizovski) upozoravaju da je raskrivanje biosile u sebi bremenito mnogim opasnostima. Detaljno razmatranje ove problematike prevazilazi okvire ove teme. Da kažemo samo da ljudi koji se bave raskrivanjem čakri često nepopravljivo obogaljuju svoju psihu.
Zanimljivo je da sami dusi koji operišu iza kulisa savremenih kvazinaučnih okultnih ogleda nimalo ne ljute što „channelers“ ignorišu njihove napore i prećutkuju im zasluge. Naprotiv, dusi se rado izdaju za bezlične nefizičke sile, zato što tako lakše dostižu svoj glavni cilj: porobljavanje ljudi. I to je veoma dosledno s njihove strane, jer je sam njihov knez, đavo – mnogoliki i iskusni demagog. Čoveku s intelektualnim težnjama on kaže: „Daću ti natprirodna znanja“, čoveku s mističkim stremljenjima: „Otkriću ti tajne postojanja“; onome ko je žedan vlasti obećava slavu i moć; čoveku koji traži zemaljsku sreću obećava sva životna dobra; neverujućem sugeriše: „Ja ne postojim, ja sam – izmišljotina!“
I tako, obmanuvši čoveka onim što čovek najviše uvažava, đavo ga potom sve dalje i dalje odvodi od Boga, dok ga ne gurne u ponor pakleni. Zahvaljujući svojoj sposobnosti da se prilagođava mišljenju čoveka, đavo je uspeo da mnoge savremenike obmane drevnim okultističkim bajkama, preodevajući ih u kvazinaučnu terminologiju. Tako je u naše dane nastala posebna naučna oblast – parapsihologija, koja izučava i nastoji da objasni drevne šamanske i medijumnističke metode.
Ali ostaje načelno pitanje: da li postoji nefizička, moralno-neutralna energija, i ako postoji, kakva je njena priroda? Da bismo na ova pitanja odgovorili treba uočiti da je svaka energija ili sila, bez obzira na to da li je reč o materijalnoj ili duhovnoj energiji, uvek povezana sa izvorom, iz koga ističe. Tako je, na primer, svaka fizička energija ili polje (elektromagnetno, gravitaciono, itd.) nešto što ne postoji samo po sebi, nego ishodi iz određenih subatomskih čestica (fotona, gravitona, itd.). Pošto su sve te fizičke čestice bezlične, i polja, koja one formiraju, takođe su bezlična i moralno-neutralna. Na sličan način, i duhovna energija (duhovne sile) ne postoje „same po sebi“, nego takođe proishode od ovog ili onog duhovnog bića. A pošto su duhovna bića (angeli, ljudi, demoni) ličnosti, samim tim energija koja od njih proizilazi jeste obeležena njihovim duhovnim stanjem – dobrim ili zlim. Iskusni ekstrasensi to odlično znaju, i nastoje da se zaštite od zlog dejstva sila koje imaju zao izvor.
Zna se da u svetu u kome mi živimo, pored belog i crnog, postoji još i sivo; osim svetlosti i tame, postoje polusenke. Ali u bezvazdušnom prostoru nema senki, nego postoji ili potpuna svetlost ili potpuna tama. Na sličan način ni u svetu duhova nema moralno – neodređenog stanja. Dusi (kad se uporede s ljudima) – prosta su bića; oni mogu biti ili sasvim dobri (angeli) ili sasvim zli (demoni). U skladu s tim u duhovnom svetu postoje samo dva stanja: raj ili pakao. Nema srednjeg, neutralnog postojanja. Shvativši to, moramo se složiti da je sila (energija) koja ishodi od Boga ili angela uvek dobra i privlači dobru, a sila (energija) koja ishodi od demona, uvek zla i gura u zlo. Višestoletno iskustvo Crkve to potvrđuje. Sila, koja od Boga proishodi, ili, rečima Svetog Grigorija Palame, „nestvorena božanske energija“, jeste sila prosvetljujuća, koja dušu oživljava. „Učitelju, dobro nam je ovde sa Tobom biti“, uzviknuli su učenici kada ih je na Tavoru ozarila Božanstvena svetlost (Mt. 17, 113).
Ali ljudi su mnogo složeniji od prostih duhova (angela i demona). Zato se oni izvesno vreme mogu nalaziti u moralno neodređenom stanju i kadri su da se naginju čas na stranu dobra, čas na stranu zla. Upravo zbog moralne podeljenosti i nepostojanosti čoveka, dobro i zlo u njemu neutrališu jedno drugo, i zato je njegova duhovna energija slaba i neefikasna u poređenju sa energijom čistih duhova. To je slično stanju atoma, u kome negativno naelektrisane čestice elektrona neutrališu pozitivno naelektrisano jezgro. U duhovnom svetu nema nikakvih moralno-neutralnih nefizičkih sila, zato što one proističu od već moralno opredeljenih bića – angela ili demona. Zato, svaki put kad čovek dođe u dodir sa energijom koja proishodi od tih bića, on oseća kako ga privlači ili dobro ili zlo.
(Naravno, prvoizvor svih tih vidova energije – jeste Bog. Ali pali angeli tu se energiju okrenuli na zlo, kao i ostale darove, koje im je Tvorac pružio).
Prema tome, okultisti greše što se tiče neutralnosti i bezopasnosti nefizičkih energija. Pošto ni Bog, ni angeli Njegovi, ne dozvoljavaju da se njima manipuliše, na uslugu okultistima rado dolaze demoni. Oni okultiste i snabdevaju potrebnom energijom. Ali oni to uopšte ne čine nekoristoljubivo. Energiju daju na zajam, i to sa velikim kamatama. Vračari, veštice, satanisti i mnogi profesionalni okultisti bivaju svesni toga, ali to prikrivaju. Da ovaj naš iskaz ne budu prazne reči, navedimo nekoliko stavova stručnjaka.
Profesor Michael Harner drži predavanja na Kolumbijskom i Jejlskom univerzitetu. Uz to, on predaje antropologiju ne New School for Social Research i autor je knjige „The Way of Shaman“. Njegova istraživanja u oblasti okultnog dovela su ga do uverenja da osnovni izvor šamanovih sila jeste svet duhova. „Bez duha koji usmerava nemoguće je biti šaman, zato što je njemu neophodan snažan izvor energije“ (New York, Bantam 1986).
Induski i budistički gurui takođe priznaju da njihova sila potiče od sveta duhova. Tako, na primer, Indries Šah primećuje: „Gurui sami po sebi nemaju naročitu duhovnu silu. Oni je dobijaju od duhova. Guruu samo pripada mogućnost koncentracije“ (Oriental Magic, NY, E. R. Dutton, 1973.). U knjizi „The Adventures into the Psvchic“ dugogodišnji istraživač parapsihičkih pojava Jess Shearn, iznosi sledeći rezultat: „Skoro bez izuzetka svi veliki medijumi su osećali da su bili oruđa onostrane sile koja je kroz njih tekla. Sebi nisu pripisivali nikakvu silu“ (NY, Sign^t982.).
Koliko god da bi okultisti želeli da se katkad pohvale svojim naročitim sposobnostima, oni ipak bivaju prinuđeni da priznaju da u samoj stvari ti onostrani duhovi deluju kroz njih. Tako, na primer, pozivajući se na parapsihološkog istraživača Lorens Le Šah, koji je izučavao niz istočnjačkih i zapadnih ekstrasensa – iscelitelja, Čarls Panati piše da „ako postoji nešto zajedničko tim isceliteljima koje je on izučavao – to je priznanje da niko od njih nije lečio svojom silom. Naprotiv, svako je od njih shvatao da je kroz njega dejstvovao „duh“. Sebe su doživljavali kao pasivna oruđa duha. Da bi iscelili, svi iscelitelji su morali da prethodno uđu u stanje transa“ („Supersenses“, Garden City, NY, Anchor/ Doubleday, 1976.).
Jedno od najpotpunijih istraživanja pitanja ekstrasenzornog lečenja može se naći u zborniku „Healers and the Healing Process.“ U tom desetogodišnjem istraživanju u kome je učestvovao veliki broj stručnjaka, čitamo: “ Bilo kakvo izučavanje anomalnog lečenja trenutno dovodi istraživača da pojma razumnih duhova (koji se nazivaju bilo „rukovoditelji“, bilo „kontrolori“, bilo „zaštitnici“), koji deluju na um iscelitelja i snabdevaju ga saznanjima o kojima on do tada nije imao svesnu predstavu“ (Cheaton, III, Teosophical Quest, 1977.). To istraživanje takođe je donosilo zaključak da je anomalno lečenje bilo najraširenije u zemljama u kojima su popularni spiritizam i vera u duhove. Detaljnije podatke o tome najlakše je naći u knjižicama The Facts on the Occult i The Facts on Spirit Guides, koje su izdali John Ankerberg i John Weldon (Harvest House Publishers, Eugene, Oregon, 1991.).
Stoga možemo reći da, kakvu god terminologiju koristili, okultisti ulaze u opštenje sa realnim duhovima, koji ih snabdevaju saznanjima i nefizičkom energijom.

v) Plodovi okultnih delatnosti

Već smo navodili podatke koji pokazuju da ti dusi – nisu ni angeli, ni duše pokojnika, nego pre svega demoni. Ali da bismo se sasvim uverili u to, da vidimo do kakvih posledica dovodi opštenje s njima. To je najnepogrešiviji metod istraživanja duhovnih pojava, na koji je ukazao Sam Spasitelj, govoreći: „Po plodovima će ih poznati… Nema dobra drveta da rađa zao rod niti zla drveta da rađa dobar rod“ (Mt. 7, 10). I mnogobrojne činjenice iz života ljudi koji se bave okultizmom uveravaju nas u to da:
a) dusi navode ljude, koji su u opštenju sa njima, na svemoguće grehe i zločine;
b) remete zdravlje tih ljudi i obogaljuju im život. Zaista, ljudi koji se bave okultizmom posle izvesnog vremena primećuju psihičke poremećaje, padaju u depresiju, odaju se alkoholu, uzimaju narkotike. M. Lamar Keene proveo je 13 godina među profesionalnim medijumima. U svojoj javnoj ispovesti on piše: „Svi medijumi, koje sam znao ili lično, ili preko drugih, tragično su završili svoj život. Sestre Fodž, koje su to počele, život su, na primer, okončale kao očajne pijanice. Viljem Slejd koji se proslavio čitanjem misli, izgubio je um i umro u mičigenskoj duševnoj bolnici. Medijum Margeri umrla je kao očajna pijanica… Kuda god pogledam – vidim istu sliku: svoje jadno živovanje medijumi završavaju još jadnijom smrću. Bio sam potpuno utonuo u sav taj medijumski glib – u obmanu, podli razvrat, pijanstvo do besvesti, narkomaniju…“ („The Psychic Mafia“).
Uz to, dusi na svaki način muče one kojima pomažu, čime otkrivaju svoju zlu, sadističku prirodu. Ali to lukavo čine: da ne bi pre vremena isprepadali žrtvu, oni postepeno i planski povećavaju dozu stradanja. Čovek koji se bavi okultizmom počinje da pati od povećane nervoze, fizičke nemoći, dešavaju mu se neshvative havarije i razne neprijatnosti, povremeno oseća paničan strah i počinje da pomišlja na samoubistvo. Kada on počne da nagađa da, verovatno, sve te nesreće njemu donose dusi, nastoji da se od njih oslobodi i prekine svoju okultnu delatnost, tada dusi utrostručuju svoju svirepost i potapaju ga morem drugih nesreća sa tim da ga isprepadaju i prinude ga da im se vrati. Tako, pritežući i popuštajući im, oni postepeno porobljavaju okultistu i na kraju krajeva ga ubijaju.
Taj zaključak potvrđuje doktor Nandor Fodor, autor autoritativne „Encyclopedia of Psychic Science“: „Pokušaji da se u sebi ugase medijumske sposobnosti rezultiraju raznim bolestima. A kad se čovek vrati okultnim delatnostima, simptomi iščezavaju“ (Secaucus, NY, Citadel, 1974.). Poznati parapsiholog Edgar Sause je živopisna ilustracija. Joseph Millard piše da je on „faktički bio uboga marioneta onostranih sila“ („Edgar Sause: Mystery Man od Miracles“, Greenwich, CT, Faucett, 1967). Bivši medijum Rafael Gason piše iz ličnog iskustva: „Mnogi su jako postradali od toga što su počeli da istražuju medijumnizam i iskusili su velike jade kad su pokušali da ga se oslobode. Porodice su se raspadale, pokušaji samoubistva i psihičke bolesti nadvladavaju one koji su se zanimali tim upražnjavanjem. Oni koji su se spasili moraju blagodariti Bogu za Njegovu milost“.
Spiritista i guru Šri Ćinmoj, savetnik pri organizaciji Ujedinjenih nacija, primećuje: „Mnogi, mnogi magovi i ljudi koji su opštili sa duhovima bili su udavljeni ili ubijeni. Ja to lično znam, pošto sam se suočio sa nekoliko takvih slučajeva“ („Astrology, the Supernatural and the Beyond“, Jamaica, NY, Angi Press, 1973). Profesor Kurt Koh koji je 45 godina posvetio izučavanju paranormalnih pojava svedoči da „meću ljudima koji se bave okultizmom postoji ogromni procenat samoubistava, tragičnih havarija i ludila“. On i mnogo drugih stručnjaka iz oblasti parapsihologije tvrde da višegodišnje bavljenje okultizmom sigurno ruši čovekovo fizičko zdravlje: kao da neki unutrašnji vampir isisava snagu iz okultiste.
Ljudi u mreže okultizma upadaju zato što spočetka ne vide opasnost: naprotiv, sve im se čini zanimljivim i prijatnim. Malahi Martin u knjizi „Hostage to the Devil“ opisuje sudbinu izvesnog „Karla“, diplomiranog fizičara i psihologa sa živim zanimanjem za religiju i parapsihologiju. Karl je zaprepašćivao svoje poznanike neobičnim psihičkim sposobnostima. Sledeći svoj „priziv“, ozbiljno je proučavao doktrinu o reinkarnaciji i astralnim putovanjima. Po meri usvajanja tih okultnih nauka, pred njim su se stalno širili sve novi i novi horizonti. Karl je bio uman i obazriv. Bio je uveren da će njegova istraživanja doneti koristi nauci i čovečanstvu. Dobivši katedru na jednom od univerziteta SAD, nastavio je da pravi oglede u oblasti parapsihologije i mističkih pojava. Pa ipak, postepeno je počeo da primećuje neke negativne promene u svom karakteru i nastrojenjima. Zatim je stalo da ga muči osećanje nepoverenja, pa čak i straha, u vezi sa duhovima s kojima je opštio. I gle, Karl je došao do uverenja da se iz korena mora promeniti način njegovog istraživanja i da se on mora odreći svojih početnih teza. Ali tada ga snalazi paraliza, i on u „vegetativnom“ stanju biva smešten u bolnicu. Tek nakon jedanaest meseci, posle intenzivnog lečenja, koje su pratile molitve rođaka i poznanika, Karl ozdravlja. Izašavši iz bolnice, odriče se parapsihologije i otkriva važnu tajnu svoje bolesti: „Svečano i dobrovoljno sam se predao zlom duhu. Mada mi se taj duh predstavljao kao dobar, obećavajući mi pomoć i usavršavanje, ipak, od samog početka, unutarnjim sam osećanjem shvatio da je on zao“.
Međutim, bez obzira na to, što su desetine hiljada ljudi stradale od bavljenja okultnim delatnostima i što postoji toliko dokumentovanih činjenica o opasnostima okultizma, mnogi se i dalje drže mita po kome je, tobož, okultizam ili bezopasno šarlatanstvo, ili nevino ubijanje vremena, ili čak afirmativna duhovna potraga. Ono nije ni jedno, ni drugo, ni treće. Takođe, postoji nepravilno mišljenje da, tobož, pored „opasne“, postoji i „bezopasna“ forma okultizma. Neki veruju da se iz okultizma, uz izvestan oprez, može izvući nekakva korist. Nažalost, sve činjenice govore o tome da se u bilo kojoj formi okultne delatnosti nešto negativno i rušilačko “ prilepi“ čoveku, a od toga on ne može da se izbavi bez pomoći odozgo. To onostrano počinje da manipuliše čovekovom sudbinom i gura ga sve dublje i dublje u glib okultizma. Dešava se nešto slično obolelosti od SIDE. Taj virus, ušavši u organizam, vara zdrave ćelije na taj način što se predstavlja kao „njihov“, i bezopasan. Ćelija uklanja svoje odbrambene mehanizme, i virus u nju uđe kao „trojanski konj“. Tek unutar ćelije virus pokazuje svoju razornu silu. Doduše, čovek i posle inficiranja živi nekoliko godina relativno normalnim životom, i možda ni ne sluti da su mu dani izbrojani. Tek u poslednjem stadijumu bolesti postaje očito prisustvo pogubnog virusa. Ali već je kasno…
Postoji još jedan važan faktor koji se retko pominje u naučnim istraživanjima okultizma, pa ipak, krajnje bitan, koji otkriva istinsku bogobornu prirodu okultnih duhova: to je neobjasniva odbojnost prema Bogu i svemu svetome, koju čovek oceća pošto je od njih dobio pomoć ili bioenergetsku „zalihu“. Vernik naročito jako oceća oštru promenu u duhovnom nastrojenju. Čim dobije bilo kakvu pomoć od ekstrasensa ili okultiste, kod njega biva uništena svaka želja da se moli, čita Sveto Pismo, ide u crkvu, itd. Pri tom je ova odbojnost direktno proporcionalna sili koja je okultnim putem dobijena. Ponovno obraćenje čoveka okultnim čini ga bogoborno nastrojenim.
Kurt Koh priča o sledećem slučaju. U jednom tajlandskom selu živeo je seljak – urođenik, koji je bio aktivan član svoje hrišćanske crkve. Jednom je nečim povredio ruku, i stvorila se gnojna rana. U tropskoj klimi upala se brzo širila, i uskoro se deo ruke prekrio velikom, tamnocrvenom, skoro crnom, mrljom. Pa ipak, pošto je bio prilično udaljen od najbližeg lekara, seljak je počeo da vida ruku domaćim lekovima. Na kraju, kad je gangrena stigla skoro do ramena, otišao je doktoru. Lekar mu je rekao da ruka mora da se amputira, da ne bi umro. Tajlanđanin je panično uzviknuo: „Pa šta da radim s jednom rukom? Ko će mi pirinač žnjeti i sakupljati?“ Bio je sav sluđen. Setio se nekog starog Indusa koji je ljude lečio tajanstvenom silom. Mada je znao da hrišćani ne smeju da idu kod vračara, očajan položaj ga je ipak naveo da se Indusu obrati sa molbom za pomoć. Pokazalo se da taj Indus uopšte nije bio šarlatan, i da su njegove magijske moći činile i nemoguće. Gnojna upala je zaustavljena, i ruka je bila spasena. Ali uskoro, posle dobijanja pomoći od vrača, Tajlanđanin je prestao da ide u crkvu i vratio se paganskoj veri svojih predaka. Tako je za spasenje ruke platio dušom („Occult Bondage and Deliverance“, Kregel Publications, Grand Rapids, Michigan, 1970).
Odmah zatim profesor Koh piše da je najmoćniji vrač koga je ikad sreo bio eskimski šaman Alualuk. Njegove su okultne sile bile tako velike da je on čak iz kliničke smrti vratio nekoliko pagana. Jedan od njih je posle toga živeo još deset godina. Pa, ipak, šaman je bio poučen od nekog propovednika, poverovao u Hrista i krstio se. Posle toga je izgubio svu magijsku moć. Kad ga je Koh pitao kakvom je silom činio čuda, bivši šaman je izjavio: „Naravno, đavoljom!“. Tome je dodao da nije imao nikakve moći nad iskrenim hrišćanima.
U naše vreme opasnost okultizma povećava se i zbog toga što se on predlaže, često, kao religiozno, pa čak i hrišćansko delanje. Okultisti nekad nisu krili svoje antihrišćanstvo. U naše dane od ekstrasensa i drugih okultista može se čuti da daju i ovakve savete: „Idi da se krstiš“, „budi u hramu“, „pij svete vodice“, „pričesti se“, itd. Neki od ekstrasensa u okviru svojih seansi čak prizivaju ime Božje, čitaju molitve, krste se, čime stvaraju utisak da kroz njih dejstvuje sila Božja. Sve je to užasna obmana! Svaki vid okultizma, kakvu god odeću da obuče, po prirodi je svojoj antihrišćanski.
Zaista, svi osnovni znaci okultizma prisutni su u savremenim „hristijanizovanim“ ekstrasenzornim seansama: pokušaj da se manipuliše natprirodnim silama radi koristoljubivih ciljeva. Religija traži pokoravanje Tvorcu, veru, pokajanje, moralnu popravku, stremljenje nebeskome, nekoristoljubivo služenje dobru. U okultizmu je cilj: prožeti se „svetlim energijama“, postići uspeh u ovosvetskim poslovima, poznati tajne – i to bez ikakvih moralnih obaveza prema Bogu. Čovek, koji se bavi okultizmom, a ide u crkvu, tamo ne traži Hrista, nego sile biopolja. Gledajući na ikone, on ne vidi Boga, nego izvor energije. On samovoljno pruža ruke prema svetim predmetima, da bi se „napunio energijom“ za svoja nečista dela, čime vreća veličanstvo Tvorca.
A šta ekstrasensi kažu sami o sebi? Evo razgovora s Jurijem Tarsejvim, koji nosi naslov „Ja sam vrač u četvrtom pokolenju“. Na pitanje novinarke: „Evo, uhvatila sam vas da ste vračali nad čovekom bolesnim od osteohondroze, uz pomoć vašeg biopolja, manuelne terapije i psihoterapije. Sve je to jako poznato. Neke predstavnike netradicionalne medicine znamo Džunu, Kašpirovskog, recimo… A vi ste se to u tri ličnosti! Šta je vračanje?“ Tarasjev: „U vašem pitanju nalazi se i odgovor. Zašto sebe ne zovem ekstrasensom? Upravo zato što ekstrasens može da uradi samo deseti deo onoga što čini prosečni vračar. To isto se može reći i za hipnotizere, bajače, psihoterapeute… Svaki od tih pravaca samo je vrh ledenog brega“. Jasno rečeno. To je vrh ledenog brega čije je podnožje u paklu.
Zbog bogoborne prirode svih vidova okultnih delatnosti, Sveto Pismo strogo zabranjuje bavljenje istim. Navedimo nekoliko tekstova. „Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni koji gata po zvijezdama, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom koji god tako čini, i za takve gadosti tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvijem Gospoda Boga tvojega“ (Zak. Pon. 18, 1013). “ Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz sve duše svoje. Za Gospodom Bogom svojim idite i Njega se bojte; njegove zapovijesti čuvajte, i glas Njegov slušajte, i Njemu služite i Njega se držite. A onaj prorok ili sanjač da se pogubi, jer vas je nagovarao da se odmetnete od Gospoda Boga svojega, koji vas izvede iz zemlje misirske i iskupi vas iz kuće ropske, i odvraćao od puta koji ti je zapovijedio Gospod Bog tvoj, da ideš njim; tako istrijebi zlo iz sebe“ (Zak. Pon. 13, 15).
Prema tome, dok zdrav religijski život prosvećuje i moralo oplemenjuje čoveka, nezdrava psevdoreligijska okultna delatnost ga moralno sakati i ubija. Svi vidovi okultizma obavezno vode u opštenje sa palim dusima. I mada spočetka te delatnosti stvaraju utisak da se pred čovekom otvaraju neograničene mogućnosti, u konačnom ishodištu čovek mora jako mnogo da plati za usluge koje je dobio od palih duhova. „Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a dušu svoju upropasti? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?“ (Mt. 16, 26).

sa ruskog: V. Dimitrijević

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *