NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Protojerej Boris Molčanov
PRAVOSLAVNO VIĐENJE APOKALIPSE

„Znaš znake antihristove, sećaj ih se ne samo ti
nego ih svima saopštavaj neštedimice“.
Sveti Kirilo Jerusalimski

Gospod Isus Hristos rekao je: „Sazidaću Crkvu Svoju i vrata pakla neće je pobediti“ (Mt. 16, 18). Šta označavaju vrata pakla?
„Kod Jevreja bio je običaj da se skupljaju pod predsedništvom starešina kod gradskih vrata radi rešavanja i presuđivanja pitanja političkih, sudskih i društvenih. Ti skupovi bili su viša instancija u svima poslovima, a ovde su se objavljivale i sve zapovesti Božje. Ovi skupovi uživali su veliki autoritet u narodu. O tome običaju Jevreja da se skupljaju kod gradskih vrata nalazimo ukazanje u knjizi Rute (4,1,11). U opisu radne žene u knjizi Priča (31, 23) govori se da je „muž njen dobro odeven i da ga dobro znaju kod vrata, to jest uživa opšte poverenje i uzima učešća u važnim skupovima“ (Profesor V. V. Bolotov).
Otuda „vrata pakla“ označavaju ne prosto sile pakla, nego generalštab paklenih sila, najvažniji njihov skup, posvećen razradi plana o opštem ratu sa Crkvom. Crkva i pakao predstavljaju dve protivničke vojujuće sila. I u tom ratu sa paklom Crkva, po reči Hristovoj, ostaće nepobediva.
Pakleni plan borbe sa Crkvom u Svetom Pismu naziva se „tajnom bezakonja“ (2. Sol. 2, 7), koja deluje kroz vekove i završiće se pojavom antihrista (2. Sol. 2, 8).
Antihrist he moći doći tek kao rezultat opšte svetske apostasije, to jest otpadništva naroda od Boga i od puteva Božijih, kad blagodat Boja odstupi od ljudi.
„Kad otpadnici ispune meru svojih bezakonja, ustaće car drzak i iskusan u lukavstvu“ (Danilo 8, 23).
„A njegov dolazak je po dejstvu sataninom“ (2. Sol. 2,9).
U ličnosti antihrista usredsrediće se sve zlo u svojoj punoći i sili, kakvu može da primi i izdrži priroda čovekova. Kao što je za dobijanje najčistijeg i savršenog ploda na drvetu ljudskom – u licu Presvete Deve Bogorodice – bio potreban hiljadugodišnji razvoj i usavršavanje dobrog ljudskog semena, tako je i za dobijanje najskvernijeg ploda, sposobnog da smesti u sebe svu zlobu satansku, potreban napor celog niza ljudskih pokolenja u pravcu najvećeg izopačenja i oskvernenja ljudske prirode na temelju bezumne mržnje prema Hristu i borbe protiv Njegove Crkve. „Može se pretpostaviti, govori profesor Bjelajev, da će prirodno i stečeno zlo, koje se nasleđuje sa svakim novim pokolenjem u samom antihristu dostići tako visoku silu, kakvu samo može da smesti, projavi i izdrži ljudska priroda. U njemu će zlo, koje živi u ljudskom rodu dostići vrhunac svoga razvoja“ (O bezbožnosti i antihristu, tom 1, str. 193).
Razume se, ukoliko zla volja čovekova postaje jača, utoliko postaje jači i uticaj đavola, koji dobija sve veći pristup njegovoj duši. Pošto u antihristu sopstvena zla volja i pokvarenost ove dostigne najveći razvoj, to će i odnos đavola biti sve bliži i dostići najveći prisnost, koja će se projavljivati u tome, što će sam đavo postojano delovati u licu antihrista. Po rečima svetog Jovana Damaskina, „Bog koji predviđa buduću pokvarenost njegove (antihristove) volje, dopustiće đavolu da se useli u njega“ (Tačno izloženje pravoslavne vere, knjiga 4, glava 26). Tako uči sveti Kirilo Jerusalimski (Peta pouka oglašenima, 14). Sveti Andrej Kesarijski govori da će antihrist „izaći iz mračnih i dubokih oblasti zemlje, u koje je proteran đavo“ (Tumačenje na 11. glavu Otkrivenja, glava 30). A blaženi Teodorit piše: „Pre dolaska Hristovog javiće se u svetu, obučen u ljudsku prirodu, neprijatelj ljudi i protivnik Božji, demon koji je prisvojio Božje ime“ (Kratko izloženje Božanskih dogmata, glava 23) Laktancije, Isihije Jerusalimski i blaženi Jeronim nazivaju antihrista sinom satane.
Saglasno takvom učenju svetih Otaca, u životu antihrista neće biti ni jednog trenutka, slobodnog od satanskog uticaja. Taj uticaj treba da se projavi u samom rođenju, pa čak i u osobitom poganom začeću njegovom. „Od pokvarene devojke rodiće se oruđe đavola“, govori sveti Jefrem Sirin. To potvrđuje i sveti Jovan Damaskin: „Rodiće se čovek (antihrist) od bluda“.
Sveti oci: Irinej Lionski (Protiv jeresi, knjiga 5, glava 30), Ipolit (Pričanje o Hristu i antihristu), a isto tako i Ilarije, Amvrosije Milanski, Jeronim i Avgustin napominju da će antihrist biti jevrejskog porekla, iz plemena Danova.
U Sinaksaru Mesopusne nedelje čitamo: “ Doći će antihrist i rodiće se, kako govori sveti Ipolit Rimski, “ od pokvarene žene, lažne devojke, iz jevrejskog naroda, plemena Danova“ (Posni triod). Za takvo kazivanje ima osnova u Svetom Pismu:
a) U proroštvu patrijarha Jakova o svakom sinu svome,koji su postali rodonačelnici plemena Izrailja, sudbina Danova potomstva slika se takvim crtama, koje se mogu odnositi samo na antihrista: „Da bude Dan zmija na putu, zaseda na raskršću“ (1. Mojs. 49, 17).
b) U proroštvu Jeremijinom: „Od samog Dana čuje se frktanje konja, i od rzanja budnih konja drhti sva zemlja; oni idu da prožderu zemlju i sve što je na njoj“ (Jerem. 8, 16).
v) U proroštvu Otkrivenja nabraja se ostatak svih plemena Izrailjskih, zapečaćen od anđela radi spasenja, a iz ovog broja zapečaćenih potpuno je isključeno pleme Danovo (Otkr. 7, 48).
Po učenju svetih Otaca, đavo, uzdižući antihrista, potrudiće se da njegov dolazak obuče u sve znake dolaska Sina Božjeg na zemlju (vidi 15. pouku oglašenima svetog Kirila Jerusalimskog; 39. besedu u ruskom prevodu svetog Jefrema Sirina; Kratko izloženje Božanskih dogmata, glava 23. blaženog Teodorita; Pričanje o Hristu i antihristu svetog Ipolita Rimskog). Razume se, neka sličnost antihrista sa Hristom biće samo spoljašnja i u svojoj suštini varljiva, jer će sav život i sva dela antihristova biti – najogorčeniji i klevetnički bunt protiv Hrista i Njegove Crkve. Ta lažna spoljašnja sličnost sa Hristom projaviće se već u samom rođenju antihrista. Imajući u vidu da se Hristos rodio od Devojke, i đavo će učiniti da se antihrist rodi od devojke, ali pokvarene, prepune svih poroka i satanske gnusobe. Zatim, kako je Gospod do Svoga tridesetogodišnjeg uzrasta živeo povučeno i bio nepoznat širokim narodnim masama, tako će i antihrist, verovatno, do istog uzrasta živeti u skrivenoj samoći kao nepoznat. Kao što je Hristos započeo svoju spasiteljsku službu propovedanjem Svoga Božanskog učenja i čudesima, tako će i antihrist započeti svoju svepogubnu službu varanjem ljudi svojim lažnim učenjem i velikim prizorom svojih lažnih čudesa. Kao što je Gospodu bilo ugodno da svojim svečanim ulaskom u Jerusalim i hram objavi Sebe narodu kao Mesij a, tako će i antihrist da obj avi sebe za lažnog jevrejskog mesiju, za cara celog sveta – svojom svečanom ceremonijom ulaska u Jerusalim i hram, koji će tada biti obnovljen. „Ulazak u Jerusalim, govori arhiepiskop hersonski Inokentije, bio je za sve Jevreje opšta objava da je Isus Hristos istiniti Mesija. Kao neosporan dokaz ovoga služe Njegove reči, izgovorene pred vratima Jerusalima: „O, kad bi ti, narode, makar danas razumeo, šta služi tvome spasenju“ (Lk. 19, 42). „Ovog dana, odbacivanjem Mesije, bila je rešena zauvek sudbina naroda Jevrejskog“ (Inokentije: Poslednji dani zemaljskog života Isusa Hrista). Tako će i dolaskom onoga – antihrista – biti zauvek i nepovratno rešena sudbina savremenog mu čovečanstva. Blago onima koji će onog poslednjeg dana, datog od Boga ljudima radi konačnog samoopredelenja, moći da u antihristu uvide slugu satane i neizbežnu sa njim pogibiju svih ljudi koji ga priznaju. I, najzad, kao što je Gospod objavio Sebe svetu i izvršio svoju službu kao Prorok, kao Car i kao Prvosveštenik, tako će i antihrist usredsrediti u svojim rukama ovu trojaku vlast i izvršiti svoju svepogubnu službu, kao učitelj celog čovečanstva, kao car svesvetske monarhije i kao vrhovni prvosveštenik svih religija, zahtevajući od ljudi da mu se klanjaju kao bogu.
Sav život i delatnost antihrista može se razmatrati u tri perioda.
Prvi period antihrista (od dana njegovog rođenja pa do trenutka njegovog javnog istupanja proteći) će sakriveno.
Drugi period njegovog života započeće njegovim bučnim istupanjem u ulozi svesvetskog učitelja ili „proroka“. Veoma je moguće da će on svoju delatnost započeti u uslovima svetskog rata, kada narodi, trpeći sve ratne užase, ne budu videli nikakva izlaza iz bede, jer će sve poluge za razrešenje biti u rukama tajnog društva njegovih saradnika. Antihrist će predložiti najsrećniji projekat sa gledišta političke i socijalne mudrosti za razrešenje svetske krize – u ustanovi jednoobraznog političkog i socijalnog uređenja u celom svetu. I duhovno oslepljeno čovečanstvo, koje se podiglo od ratnog potresa, ne samo neće u tome videti lukavu za sebe zamku, koja ga uvlači u bezizlazno i nepoštedno ropstvo, nego će, naprotiv, da ga smatra manifestacijom učenosti i genijalnosti.
Svetska reklama o antihristu, kao genijalnom misliocu, novom vođi i spasiocu naroda, za najkraće vreme razneći se, kao grom, na sve strane. „Zli duhovi, poslani po svetu, budiće u ljudima najuzvišenije mišljenje o antihristu, opšte oduševljenje i neodoljivu privlačnost ka njemu“ (Sveti Jefrem Sirin, Beseda 16.).
U ovom periodu svoje delatnosti antihrist neće upotrebiti nikakvo nasilje i staraće se da zadobije poverenje i raspoloženje ljudi prema sebi obmanom i svojom licemernom i prividnom maskom vrlina. On će, po rečima Vladimira Solovjova, „nabaciti blistavi plašt dobra i pravde na tajnu bezakonja“. On će doći, veli sveti Jefrem Sirin, „u takvom obliku da bi prevario sve; doći će smiren, krotak, kao neprijatelj nepravde (kako će sam govoriti o sebi), koji se gnuša idola, revnitelj pobožnosti, dobar, ljubitelj siromaha, veoma pobožan, postojan, prema svima ljubazan, koji osobito uvažava narod jevrejski, zato što će Jevreji očekivati njegov dolazak… Preduzeće lukave mere da svima ugodi, da bi ga što pre zavoleo narod, neće primati poklone, govoriće gnevno, pokazivaće setno lice, ali će uljudnom spoljašnjošću obmanjivati svet, dok se ne zacari“ (tamo).
Iz bogatog iskustva naših velikih podvižnika poznato nam je da kad crni vrag ne može da pobedi podvižnika, nailazeći na čvrst otpor sa njegove strane, tada dolazi jači zao duh u obliku „svetlog anđela“ (2. Kor. 11, 14), starajući se da u njemu probudi poverenje i simpatije prema sebi, da bi ga lakše naveo u pogibiju…
„Kao rezultat takve prevare u samom raspoloženju ljudskog duha pojaviće se zahtev prizivanja antihrista. Razglasiće se prizivni glas u ljudskom društvu, koji će izražavati potrebu za genijem nad genijima, koji bi sproveo materijalni razvoj na viši stepen i učvrstio blagostanje na zemlji“ (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 313).
Licemerje antihristovo u ovom periodu biće takvo, da on u odnosu prema hrišćanima ne samo neće se pokazivati kao njihov protivnik, nego će čak da se pokaže kao njihov pokrovitelj. U svojoj spoljašnjoj, vidljivoj strani života on će se starati da podražava Hristu. Većina hrišćana, koji se ne rukovode duhovnim razumom Crkve nego svojom telesnom mudrošću, neće primetiti njegovu obmanu i priznaće antihrista za Hrista koji je po drugi put došao na Zemlju. Monasi Soloveckog manastira saopštili su odgovor prepodobnog Zosima učenicima, koji su ga pitali: Kako poznati antihrista, kad on dođe? Prepodobni je rekao: „Kad čujete da je došao ili da se javio na zemlji Hristos, znajte da je to – antihrist“. Najtačniji odgovor. „Svet ili čovečanstvo neće prepoznati antihrista: priznaće ga i proglasiće ga za Hrista… Ali neće biti potrebno niti moguće ljudima da jedan drugom predaju vest o dolasku Sina Božjeg. On će se javiti iznenada. Po svojoj svemoći javiće se svim ljudima i svoj zemlji u isto vreme“ (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 275). Sam Spasitelj predupredio je ljude: „Tada ako vam ko reče: ovde je Hristos ili onde, – ne verujte. Ako vam reknu: eno Ga u pustinji, ne izlazite; eno Ga u sobama (to jest nekom tajnom odelenju kuće), ne verujte. Jer kao što munja izlazi od istoka i dopire do zapada, takav će biti dolazak Sina Čovečijeg“ (Mt. 24, 23-37; 1, 23-24).
Radi prevare ljudi antihrist će da projavi mnoga i velika čudesa. “ Njegov dolazak veli sveti apostol Pavle, biće po dejstvu sataninu u svakoj sili i vlasti i znacima i lažnim čudesima“ (2. Sol. 2, 9). „Pošto je otac laži, on će pomoću lažnih dejstava varati maštu, tako da će se narodu činiti da tobož vidi vaskrslog mrtvaca, koji u stvari nije vaskrsao; tobož vidi hrome da hode i slepe da vide, mada iscelenja nije bilo“ (Sveti Kirilo Jerusalimski, Pouka oglašenima 15, 14, strana 321).
Sve ove mere antihrista – njegovo učenje i slava genijalnog mislioca, njegova lažna čuda i sav njegov naizgled vrlinski život – imaće jedan cilj: dograbiti u svoje ruke svu svetsku vlast nad svima narodima. Prva etapa na tome putu biće sticanje popularnosti među Jevrejima. Antihrist će upotrebiti sve svoje staranje da ga Jevreji priznaju za svoga obećanog Mesiju. Njemu će poći za rukom da završi uređenje jevrejske države i da pristupi ostvarenju hiljadugodišnjeg jevrejskog sna – obnovljenju hrama Solomonovog. I tada „na navaljivanje ljudi, proglasiće se za cara, i zavoleće mnogo jevrejski narod, doći će u Jerusalim i hram njihov obnoviće“ (Sinaksar Mesopusne nedelje, Posni triod).
Sva ova staranja antihrista, da objavi sebe za istinitog Mesiju – naići će na neočekivano i čudesno protivljenje u licu dva starozavetna proroka, koji su po volji Božjoj bili živi uzeti sa zemlje na nebo, do vremena kada treba da se pojave na zemlji pred kraj sveta, da bi izvršili svoju misiju i okusili smrt. To su – Enoh i Ilija. Njih će Gospod poslati u Jerusalim, da u te poslednje dane Zemlje dadu ljudima poslednje i čudesno upozorenje protiv obmane antihrista. Oni će tri i po godine javno i hrabro izobličavati svu laž antihrista u toku drugog njegovog perioda, kad se on bude spremao da zagrabi svu svetsku vlast u svoje ruke. Ne skidajući sa sebe masku krotosti i dobronamernosti čak ni prema svojim protivnicima, antihrist u to vreme neće moći da spreči ukorne reči proroka niti da protiv njih upotrebi neko nasilje.
Uzalud se neki staraju da ovu čudesnu pojavu Enoha i Ilije drukčije protumače. Sveto Pismo i Predanje jasno govore o njihovom dolasku na zemlju na sedam godina pre kraja sveta, o njihovoj ukornoj propovedi, o njihovoj mučeničkoj smrti, o njihovom vaskrsenju i odlasku na nebo.
U Otkrivenju svetog Jovana čitamo: „I daću dvojici svedoka mojih, i prorocaće hiljadu dvesta šezdeset dana (to čini tri i po godine), obučeni u vreće. To su dve masline i dva svetilnika, što stoje pred Bogom zemlje. I ako ko zahte da ih uvredi, oganj će izaći iz usta njihovih i proždreti neprijatelje njihove, ako ko zahte da im učini nepravdu, taj će biti ubijen. Oni će imati vlast da zatvore nebo da ne padne kiša na zemlju u dane njihovih proricanja, i imaće vlast nad vodama da ih pretvaraju u krv i da ošinu zemlju svakom ranom, kakvom zažele. I kad oni završe svoje svedočanstvo, zver što izlazi iz bezdana pobiće se sa njima, pobediće ih i ubiti“ (11, 37).
U knjizi proroka Zaharije:
„Šta znače te dve masline… šta znače dve maslinove grančice, koje će kroz dve zlatne trubice da izlivaju iz sebe zlato… I reče mi: to su dva pomazanika uljem, koji stoje pred Gospodom sve zemlje“ (4, 3, 11, 12, 14).
A o tome da pod dvema maslinama prorok Zaharije razume dva proroka, Iliju i Enoha, dokazuje nam sveti Andrej Kesarijski, pozivajući se na to da se i u Otkrivenju Jovanovom oni isto tako nazivaju „dvema maslinama“ (Tumačenje Otkrivenja, glava 30). U knjizi proroka Malahija jedan od svedoka direktno se naziva po imenu: „Evo ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego što dođe veliki i strašni dan Gospodnji“ (4, 5).
Sveti Oci – Jefrem Sirin (Beseda o dolasku Gospodnjem) i Jovan Damaskin (Tačno izloženje pravoslavne vere) određeno uče da u licu „dvaju svedoka“ koji treba da se pojave pred kraj sveta, treba razumeti svete proroke Enoha i Iliju.
Predanje Crkve, izloženo u našim bogoslužbenim knjigama, takođe govori u prilog bukvalnog shvatanja predskazanja Reči Božje o pojavi Ilije i Enoha pred kraj sveta, ne pružaju nikakvog osnova za drukčije shvatanje.
U Sinaksaru nedelje Mesopusne govori se: „A na sedam godina (pre kraja sveta), kao što govori Danilo, doći će Enoh i Ilija, i propovedaće ljudima da ga ne primaju (antihrista), a ovaj će ih uhvatiti, mučiti, i glave im odseći“ (Posni triod).
U Službi svetom proroku Iliji, u stihiri na „Gospodi vozvah“ peva se: „Ilijo Tesvićanine, Bog te je stvorio je netruležnim, da ne vidiš smrti, dok svima ne objaviš kraj“; a u troparu prorok Ilija se naziva“ drugim pretečom dolaska Hristovog“; isto tako i u sedalnu posle polijeleja: „proroče i pretečo dolaska Hristovog, Ilija, koji imaš veliko ime“ (Minej, 20. juna).
U „Četijem mineju“ (20. jula) čitamo:
„Sveti prorok Ilija, koji je ognjenim kolima sa telom uzet, živ je i danas, u telu su ga videla tri apostola za vreme Preobraženja Gospodnjeg na Tavoru, i opet će ga telesni i smrtni ljudi videti pre drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju. Izbegavši ranije od mača Jezavelinog, postradaće pred drugim dolaskom Gospodnjim od mača antihristovog, pa će se ne samo kao prorok nego i kao mučenik udostojiti još veće slave od pravednog Nagradodavca Boga“.
U Prologu toga dana govori se: „Ovaj Ilija doći će sa Enohom pre drugog dolaska Hristovog, radi obličenja antihristove bezbožnosti i utehe vernih“.
Ali, bez obzira na sve opomene i predupređenja, većina ljudi po svome telesnom razumu ne samo neće zapaziti sve laži u spoljašnjem ophođenju antihrista, nego, naprotiv, okružiće ga neobičnim oduševljenjem i slavom. “ Kad staleži i narodi uvide njegove lažne vrline i moć, svi će doći na jednu misao… da ga proglase za cara, govoreći drug drugu: može li se naći čovek tako dobar i pravičan?“ (Sveti Jefrem Sirin).
Utisci glumačkog držanja antihristovog, koji se svuda predstavlja kao božanski poslanik i istiniti mesija, biće tako snažni, da će ga, bez obzira na najveća ukoravanja proroka Ilije i Enoha, narod jevrejski pre svih proglasiti za svoga cara.
O carskoj vlasti antihrista nad Izrailjem tajanstveno govori Otkrivenje Jovanovo, koje čitaoce poziva da razreše šifru ime zveri ili broj njenog imena: „Ovde je mudrost. Ko ima um, neka izbroji broj zveri, jer je čovekov broj: broj je njen 666 – šest stotina šezdeset šest“ (Oktr. 13, 17-18).
Mnogi tumači ovog tajanstvenog broja zveri, ne ustanovivši prethodno nikakav princip za razrešenje njegovo, nisu ni mogli dati pravilno objašnjenje. „Vežbajući se u rečima razrešenja, veli sveti Andrej Kesarijski, može se naći mnogo imena, i nadenutih i sopstvenih (ličnih)“ Tako, jedini su nalazili ova lična imena: Lampetis, Titan, Venedikt; drugi su nalazili ova nadenuta imena: Rđav rukovodilac, Drevni zavidnik, Istinska šteta, Nepravedni agnec (jagnje) i druga. U tom duhu pokušao je da razeši broj 666 i protojerej M. Poljski, koji je napisao članak „Broj zveri“ i objavio u listu „Sveta Zemlja“, broj 1, za 1938. godinu. Po njegovom tumačenju, brojem 666 označena je vlast zlata i vlast nad radom čovekovim. Vlast zveri projavljuje se kao vlast koja „otima ne samo sve bogatstvo, nego i sav trud tvojih ruku“ (strana 15).
Ali pre svakog izmišljanja bilo kakvih objašnjenja, postarajmo se da ustanovimo pravilan princip razrešenja šifre, koji se sastoji u tome, da bi samo razrešenje broja jednovremeno moglo da objasni i razlog, koji je prinudio svetog Apostola da pribegne šifri i ne kaže ime zveri jasno i otvoreno. Prema tome, ako zapitamo: zašto je sveti Apostol smatrao nužnim da stavi pod šifru tako proste pojmove, kao zlato, ili kao vlast zlata nad radom čovekovim, ili da upotrebi takve nazive, kao „Rđav rukovodilac“ i tome slično, onda će sva ta tumačenja otpasti sama sobom, jer ona ne dajući odgovor na ovo pitanje, samu šifru čine praznom i praktički besmislenom zabavom, sličnom savremenim ukrštenim rečima, što se, razumljivo, nikako ne može saglasiti ni sa bogonadahnutošću niti sa ozbiljnošću Svetog Pisma.
Jedini ozbiljni i duboki pokušaj razrešenja broja zveri, koji potpuno može da objasni i uzrok same šifre, jeste mišljenje rimokatoličkog sveštenika Slota objavljeno u „Biblijskom pregledu“ 1893. godine u primedbi na „Apokalipsis svetoga Jovana“, na strani 512. „Povodom imena apokaliptičke zveri primili smo sledeće pismo, koje, po odobrenju autora, po dužnosti uvršćujemo ovde:
„Prepodobni oče, u prethodnom broju „Biblijskog pregleda“, na strani 298. prepodobni otac Semerija napominje o mišljenju G. Gode, koji apokaliptičku zver identifikuje sa „obnovljenom jevrejskom moći na kraju vremena“. Prateći sve veću moć jevrejstva, treba priznati da to mišljenje nalazi potvrdu u savremenoj istoriji. Ako je tako, onda će antihrist biti jevrejski car.
„Sveti Jovan nam otkriva: „broj njegovog imena je 666″ (Oktr. 13, 18) i poziva da se sabere“ broj zveri“. Ako se smisao ovoga sastoji u tome, da iz njega (tj. broja) treba izvesti ime antihrista i ako bi takav zaključak bio moguć pre dolaska, izgleda malo verovatnim da bi sveti Jovan imao u vidu njegovo pravo ime: operišući sa ličnim imenima mi bismo (neizbežno) došli do potpuno proizvoljnih zaključaka.
„Pošto će antihrist doći pod vidom Mesije, on će nasigurno prisvojiti sebi titulu jevrejskog Cara; bez sumnje on će se po preimućstvu nazvati carem u Izrailju. Da bi se ta ohola titula izrazila jevrejski, potrebno je, umesto upotrebe drugog padeža, staviti prefiks l (lamed) ispred reči Izrael. Tada će titula antihristova biti:
Ha – Melek – Le – Israkel
(Car Izraela)
I zbir ovih jevrejskih slova izneće tačno 666.

Evo računa: ha – 5 mem – 40 lamed – 30 kaf – 20 jod – 10 sin – 300 reš – 200
alef – 1 lamed – 30

Zbir 666

Postoji mala nategnutost i ona se sastoji u tome što se slovo kaf u reči „melek“ ne javlja kao konačno (krajno), nego obično (u smislu računa). Molim da se prihvati uverenje… itd.
Sveštenik Slot ovde sebi prigovara da je učinio natezanje time što je uzeo obično kaf, a bilo bi nepravino da je učinio obratno. Račun sveštenika Slota potpuno je pravilan, pošto se u prvim vekovima hrišćanstva, a tako i u svima potonjim zamenama slova ciframa (po kabali) sva dejstva izvodila su se sa 22 slova „svešenog alfavita“. Ona imaju tačno brojno značenje, koje odgovara njihovom rednom broju. I taj redni broj isti je kako za kaf obično tako i konačno (krajno), kao što je i za „sva dvojna slova“.
Takvo tumačenje broja zveri jednovremeno objašnjava i praktičnu neophodnost primene šifre. Međutim, da se sveti Pisac odlučio napisati otvoreno da će Zver ili antihrist biti onaj car Izrailjev, koga je tako strasno očekivao narod jevrejski, i koji će, saglasno tumačenjima njegovih učitelja, biti dužan da pre svega oslobodi Jevreje rimskog ropstva, a potom da pokori sebi sve narode i obrazuje jednu svetsku državu, onda takvo objavljivanje ne samo ne bi moglo imati karakter strogo religioznog upozorenja, nego bi od strane Jevreja bilo primljeno kao anti-patriotski istup i izazvalo bi izliv negodovanja protiv njegovog autora. Osim toga, otvoreno objavljivanje o caru Izrailjskom koji će doći, čak i nezavisno od njegove karakteristike, Jevreji bi mogli da prime kao političku izdaju. Jer su Jevreji pažljivo skrivali od rimske vlasti zamisli o svome caru i starali da uvere Rimljane u tome, da oni nemaju i ne žele da imaju drugog cara, osim rimskog ćesara.
Treći i poslednji period antihristove delatnosti započeće njegovim zahvatom svetske vlasti u svoje ruke. Tome će mnogo pripomoći okolnost krajnjeg rastrojstva naroda od svetskog rata. Većina ljudi videće u jednoj svetskoj upravi, usredsrećenoj u rukama proslavljenog antihrista, jedinu garantiju protiv mogućnosti novih ratova i jedinstveni put budućeg mirnog procvata čovečanstva.
Sam prilaz antihrista ka svetskoj vlasti Reč Božja ovako opisuje: na telu opustošenog i ratom razorenog sveta „ustaće deset careva“ (Danilo 7, 24). Sedam od njih biće „jedne misli“ sa antihristom: oni će mu „i predati silu i vlast svoju“. A druga tri cara braniće svoju nezavisnost, ali će ih antihrist pokoriti vojnom silom (7, 8, 20, 24). „Kad narodi, pisao je Laktancije, umnoživši preko mere vojsku i napuste zemljoradnju – što sačinjava početak rastrojstva i poraza – sve razore, oslabe, pojedu, tada će sa krajnjih predela severne oblasti iznenada ustati protiv njih najsilniji neprijatelj. On će trojicu od njih… istrebiti, a ostali će sa njim zaključiti savez i ona će postati zapovednik nad svima njima. A to će biti antihrist“ ( Božanske pouke, knjiga 8, glava 16).
Posle pobede antihristove nad tri države i uklanjanja u njihovom licu jedine prepreke na svome putu ka svetskoj vladavini, Otkrivenje slike antihrista u vidu crvene zveri (aždaje), koja ima deset rogova (to jest potčinila je sebi deset država) i sedam glava (tj. ostavila je sedam upravljača, koji su joj se dobrovoljno potčinili, u svojstvu svojih opunomoćenih predstavnika u njihovim oblastima). “ To je velika crvena aždaja sa sedam glava i deset rogova i na glavi njenoj deset kruna“ (Otkr. 13, 1). (Vidi tumačenje svetih Otaca: Irineja Lionskog i Kirila Jerusalimskog).
O svetskoj političkoj vlasti antihrista Otkrivenje govori: „I bi mu dana vlast nad svakim kolenom, i narodom, i jezikom i plemenom“ (13, 7). Mada će u procesu prisvajanja sve svetske vlasti od strane antihrista imati značaj obični ljudski napori i sredstva, ipak glavni izvor njegovog uspeha neće biti u njima. „I učvrstiće se moć njegova, ali ne njegovom silom“ (Danilo 8, 24).
Svoju vlast i svoju silu antihrist će dobiti od satane. “ I dade mu aždaja silu svoju, i presto svoj, i veliku vlast“ (Otkr. 13, 2) I samo ovom postojanom satanskom saradnjom može se objasniti njegov neobičan uspeh u brzom osvajanju sve vlasti nad svetom, i njegova isključiva sila, kojoj se nikakva ljudska sila i vlast ne mogu suprotstaviti niti smetati. „Antihrist, govori profesor Bjeljajev, delovaće silom đavola i čudesima, a ta sila je veoma velika“, zatim „on će imati veliko mnoštvo moćnih saradnika“, osim toga, „pri brzim putevima saopštenja i načina komunikacije može se za trenutak proizvesti prevrat na svoj zemlji“ (O bezbožnosti i antihristu, tom 1, 765).
Sveopšte priznanje antihrista za svetskog monarha biće istovremeno vezano sa sveopštim priznanjem antihrista za jedinog duhovnog poglavara svih religija. Vladimir Solovjov u svom poslednjem delu „Tri razgovora“ izrazio je pretpostavku da će antihrist, pošto se domogne vlasti, sazvati Vaselenski sabor od predstavnika svih religija. Na tom saboru (u Jerusalimu) antihrist će svima predložiti da se ujedine u jedno stado, pod jednim pastirom. Glavnu pažnju on će obratiti na hrišćane svih konfesija, obećavajući im svakovrsno pokroviteljstvo, ako ga priznaju za svoga poglavara. „On će zatrubiti o sebi, piše sveti Jefrem Sirin, kao što su o njemu trubili prethodnici, nazvaće sebe propovednikom i obnoviteljem istinskog bogopoznanja: oni koji ne poznaju hrišćanstvo videće u njemu predstavnika i pobornika prave religije i prisajediniće se njemu. Rastrubiće on i nazvaće sebe obećanim Mesijom: sa klicanjem pohitaće mu u sretanje pitomci telesnog mudrovanja, a kad vide njegovu slavu, moć, genijalne sposobnosti, njegov širok zahvat po stihijama sveta, proglasiće ga za boga i postaće njegovi saradnici“ (Beseda 106, tom 2. Vidi: Episkop Ignatije Brjančaninov, 4, 301).
Između ostaloga, vrlo je važno primetiti i to, da svi Sveti Oci smatraju da glavni uzrok takvog brzog i nerazumnog oduševljenja ljudi antihristom leži u otsustvu u njima duhovnog razuma i njihovog potpunog pogruženja u plotsko (telesno) stanje. A pošto se duhovni razum može steći i razvijati jedno u uslovima pravilnog duhovnog života, koje pruža istinska Pravoslavna Crkva, to će samo pravoslavni hrišćani u tom trenutku moći da se pokažu potpuno duhovno naoružanim i da razlikuju sve prevare i lukavstva antihristova. No, ne svi pravoslavni hrišćani nego samo onaj manji broj njih, koji će živeti duhovnim životom po pravilima Crkve. Jeretici i lažni hrišćani, u kojima ili potpuno otsustvuje duhovni život, ili se praktikuje u nepravilnim i izopačenim oblicima, neizbežno će postati žrtvama prevare antihrista.
Antihrist će vešto da zameni kult Bogočoveka Hrista kultom čovekoboga antihrista i zahtevaće da mu se ljudi klanjaju kao Bogu. U Svetom pismu on se opisuje kao onaj koji se uzdiže „iznad svega što se zove Bog ili svetinja“ (2. Solunj. 2, 34), kao onaj koji govori „gordo i bogohulno“, „da huli na Boga, na stanište njegovo i žitelje na nebu“ (Otkr. 13, 56).

***

Ovde je važno napomenuti da sad aktivnu propagandu u pravcu širenja protivhrišćanskih i čovekobožačkih pogleda vode induski jogi i njihovi zapadni sledbenici teosofi (danas predstavnici Nju Ejdža, nap. prir.). Svi oni govore da je naše „Ja“ – božansko i istoprirodno sa Bogom…
Teosofi uče da javljanje Boga na Zemlji nije jedinstvena pojava Isusa Hrista, nego se ona ponavlja – u obliku takozvanih „avatara“. Pojava na zemlji „avatara“ ili spasitelja sveta, po njihovom učenju, događala se mnogo puta.
Ana Bezant tvrdi da je na Zemlju dosad dolazilo devet „avatara“. Deseti treba da se pojavi (A. Bezant, Lekcija „Ideja Hrista“, 1914). Pod tim „avatarima“ oni podrazumevaju Budu, Krišnu, Isusa iz Nazareta i druge (A. Bezant, O svesvetskom učiteljstvu, 1913).
Nasuprot ovome, hrišćansko učenje tvrdi da su jednosuštni sa Bogom Ocem samo Sin Božji i Duh Sveti – Trojica Sveta, jednosuštna i Nerazdeljiva. Spasenje sveta izvršeno je jednom. Jedini Spasitelj i Iskupitelj ljudi jeste Sin Božji, Gospod Isus Hristos. Drugih „spasitelja“ nije bilo niti će biti.
Pogledi istočnog i zapadnog okultizma svedoče o pripremi za proglašavanje dolazećeg antihrista za boga i „spasitelja sveta“.

* * *

Po predskazanju svetog apostola Pavla, antihrist će „sesti u hramu Božjem, kao Bog, izdavajući se za Boga“ (2. Solunj. 2, 4). Bez sumnje, „antihrist neće imati vremena, ni raspoloženja, ni mogućnosti da neprestano sedi u hramu. On će to činiti u veoma svečanim i važnim slučajevima, na primer prilikom proglašenja sebe za cara sveta i boga. Ali on neće imati ni potrebe da stalno bude u hramu. Sednuvši jednom u hramu i objavivši sebe za boga, on će samim tim dati znak i zajedno s tim izdati i naredbu da se u svima hramovima, hrišćanskim i nehrišćanskim, postave njegovi likovi (kipovi ili ikone), i da im se svi ljudi klanjaju, kao njemu samom, kao likovima Boga. I stvarno, u hramovima će započeti služenje antihristu, kao Bogu“ (Prof. Bjeljajev, O bezbožnosti i antrihistu, tom 1, 384).
Ovo oskvrnenje svetinje Hrišćanskog hrama i hrišćanske vere Sveto Pismo tajanstveno unapred najavljuje u rečima o postavljanju „gnusobe zapuštenja“ na svetom mestu;
a) … „u polovini sedmine (posle tri i po godine drugog perioda i početku trećeg, koji će trajati tri i po godine delatnosti antihristove) prekratiće se žrtva i prinos, i na krilima svetilišta biće gnusoba zapuštenja“ (Danilo 9, 27).
b) … „i postaviće odred vojske, koja će oskvrniti svetilište i prekratiti svakodnevnu žrtvu i postaviti gnusobu zapuštenja“ (Danilo 11, 31).
v) … „od vremena prekraćenja svakodnevne žrtve ipostavljenja gnusobe zapuštenja proći će 1290 dana“ (Danilo12, 1112).
Ovde se u proročkoj perspektivi istovremeno opisuju tri događaja, mada odvojeni jedan od drugog čitavim vekovima, ali koji imaju uzajamno unutarnje srodstvo. U stvari prva dva događaja javljaju se samo kao praobrazi (praslike) poslednjeg koji dolazi, na koji se uglavnom i odnosi proročanstvo.
Prvi događaj – to je gonjenje vere od strane Antioha Epifana IV, cara Sirijskog. Antioh se zacario posle svoga brata Selevka IV u 137. godini ere Selevkida, ili u 176. godini pre Rođenja Hristovog. O njegovom užasnom carevanju i njegovom žestokom gonjenju starozavetne vere govori se u prvim dvema knjigama Makavejskim. „On je ušao u svetilište sa gordošću… i zapovedio da svi u njegovom carstvu budu jedan narod, i da svaki ostavi svoj zakon“… i „ismevali su subote i praznike, i opoganili svetilište i svetinju nad svetinjama najsvetiji deo hrama… A ako neko ne učini po naredbi cara, da se kazni smrću“… i „postavili su na žrtveniku gnusobu zapuštenja“… „i knjige zakona, na koje bi naišli, cepali su i spaljivali u vatri, a kod koga su našli knjigu zakona (Sveto Pismo), i ko se držao zakona (Božjeg), toga su, po carevoj naredbi, ubijali… ubijali su i žene, koje su obrezale decu svoju, a decu su vešali, kuće pljačkali. Hram se ispunio preljubom i neredom od strane neznabožaca“ (1. knjiga 1, 164; 6, 19). Među hrišćanskim bogoslovima vlada uverenje da je Antioh Epifan bio najjasniji praobraz budućeg antihrista.
Drugi događaj je razrušenje Jerusalima i oskvrnenje jerusalimskog hrama od strane Rimske vojske 70. godine posle Hristovog Rođenja. „Ako bi se Danilovo proročanstvo odnosilo samo na Antioha, u tom slučaju Isus Hristos, ponavljajući o gnusobi zapuštenja, izrečenoj preko proroka Danila (Mt. 24, 1521; Lk. 21, 2024), ne bi mogao govoriti kao o događaju koji će se zbiti u budućnosti, pošto je u Njegovo vreme epoha Antioha Epifana odavno bila prošla“ (Prof. Bjeljajev, O bezbožnosti i antihristu, tom 1, strana 230).
Taj događaj (razrušenje Jerusalima) opisao je jevrejski istoričar Josif Flavije. Po njegovim rečima, Rimljani, ugušujući ustanak Judeja, razrušili su Jerusalim i „uneli svoje znake u svetilište i postavili ih prema Istočnim Vratima; pred znacima su prineli svečane žrtve (neznabožačke) i gromkim klicanjem proglasili su Titusa za cara (samodršca). Tako je nastala „gnusoba zapuštenja“ u Svetom Gradu i u svetinji toga Grada… u hramu Jerusalimskom. U ovom hramu tad je bila prinesena žrtva neznabožačkim bogovima rukama neznabožaca; od tada žrtve i molitve pravom Bogu prekratile su se zanavek“ (Prof. Bjeljajev, tamo, str. 216).
Ali ovo proročanstvo o gnusobi zapuštenja moglo se samo delimično odnositi na razrušenje Jerusalima 70. godine posle rođenja Hristovog. Uglavnom ono ima u vidu drugu epohu koja he doći „kada budu oskvrnjeni svi hramovi na Zemlji i zajedno s tim dogoditi se opustošenje i oskvrnenje Novog Siona – Crkve Hristove… po svoj Zemlji. To he biti pred kraj sveta za vreme antihrista“ (Profesor Bjeljajev, tamo, str. 219). Blaženi Jeronim celo proročanstvo Danilovo o postavljanju „gnusobe zapuštenja“ odnosi na antihrista, a samo neke crte na Antioha.
U rečima o „gnusobi zapuštenja“ nije jasna reč „na krilu“ (Danilo 9, 27). Oštroumni pokušaj tumačenja ovih reči učinio je poznati autor jevrejske gramatike i jevrejsko-nemačkog leksikona – Gezenije. On reči Danilove ovako prevodi: „I na krilima gnusobe – opustošitelj“. Svoj prevod on ovako objašnjava: „Neprijatelj Crkve, to jest antihrist, predstavlja se ovde kao nošen na krilima gnusnoga idola, slično tome kao što se Jahve (Gospod) predstavlja nošen na heruvimima“. Vrlo je mogućno da he antihrist na krilima idola, kao na kolesnici ili prestolu biti prenošen s mesta na mesto. Ali neće biti ništa neverovatno i u tome, ako antihrist na krilima gnusnoga idola bude leteo po vazduhu (na specijalno za njega izgrađenom avionu – u vidu krilatog gnusnog idola). Poslednja pretpostavka, mada nije direktno primenjena na ove reči, mnogo vekova pre Gezenija izrekao je sveti Jefrem Sirin (vidi njegovu Besedu o dolasku Gospodnjem, 39, tom 3, strana 25).
Utvrdivši svoju svetsku vladavinu, antihrist će loviti u svoj satanski plen sve čovečanstvo pomoću istih načina, koje je upotrebio satana kušajući Samog Gospoda.
1. Prvo satansko kušanje izraženo je u predlogu Gospodu da pretvori kamenje u hlebove (Mt. 4, 3). Na prvi pogled ono može da se „potpuno saglasi sa krajnjim ciljevima služenja Sina Božjega“. Šta bi se moglo imati protiv, „da pustinja procveta kao krin (2. Mojs. 31, 1), da bi se glad, siromaštvo, oskudica i sav mučenički trud u znoju lica svoga radi sticanja hleba“, koje se javlja kao rezultat prvog prokletstva zemlje radi kažnjavanja čoveka palog u greh (1. Mojs, 3, 1719), najzad prekratili? Međutim, sav greh i sve lukavstvo ovoga predloga sastojali su se u tome, što se ovde predlagalo da se od ovoga počne, umesto da se time završi, predlagalo se da se izazove potpuno izobilje u vidljivom svetu, ali ne u svojstvu posledica i izraza unutrašnjeg carstva pravde“ (Trenč). Samo spoljašnje pobošljanje materijalnih uslova života bez prethodnog moralnog poboljšanja samih ljudi bilo bi potpuno toržestvo (trijumf) zla, pošto bi takvo blagostanje učvrstilo beznadežno telesno stanje njegovih učesnika, paralizovalo bi svaku mogućnost moralnog popravljanja i duhovnog usavršavanja. Zato je Hristos i odgovorio satani: „Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih“ (Mt. 4, 4). U ovom odgovoru Gospoda ne poriču se telesne potrebe ljudi, nego se stavljaju na drugo mesto, posle duhovnih potreba. Evanđelje osuđuje samo pokušaje ugađanja telu pri punom zaboravljanju Boga, osuđuje nameru da se ljudi učine materijalno srećnijim, ne čineći ih moralno savršenijim. Gospod nas opominje: „Čuvajte se da srca vaša ne otežaju žderanjem i pijanstvom“ (Lk. 21. 34), jer u poslednjem slučaju gubimo moralnu slobodu, postajemo robovi svojih niskih potreba i ubijamo svoju dušu večnom smrću.
Takvom potpunom duhovnom ropstvu privode ljude vođi savremene svetske pobune. Njihovo učenje i njihovi prizivi oblače se u uzvišene reči o sveopštoj jednakosti i bratstvu, a u stvarnosti oni se staraju da primame ljude samo ka uređenju materijalnog blagostanja, odvodeći ih od svih uzvišenih moralnih i religioznih stremljenja. Kad materijalno blago postane za čoveka jedina vrednost, onda će on neminovno postati potpuni rob onoga ko mu bude davao ovo blago. Materijalističko vaspitanje ljudi daće neograničenu vlast antihristu, jer će se sva postojeća sredstva naći u njegovoj punoj vlasti. On će ih obilato razdavati samo svojim sledbenicima i saradnicima. I čovek koji se nije naučio uzdržanju, koji nema duhovne i principijelne čvrstine, biće prinuđen da se potčini njegovoj volji… „Svima malim i velikim, bogatim i siromašnim, slobodnim i slugama (robovima) – biće stavljen znak na desnu ruku ili na čelu, i… nikome neće biti dozvoljeno ni da kupuje, ni da prodaje, osim onima koji imaju ovaj znak, ili ime zveri, ili broj njenog imena“ (Otkr. 13, 16-17).
2. Drugo satansko kušanje projavilo se u prenošenju Gospoda Hrista u Sveti Grad na krov hrama i rečima: „Ako si Ti Sin Božji, skoči dole; jer je napisano: Anđelima svojim zapovediće o Tebi, i uzeće Te na ruke, da se ne spotakneš o kamen nogom Tvojom“ (Mt. 4, 56). Ovaj predlog đavola značio je ovo: Skoči dole i pojavi se okružen i nošen jatom anđela pred začuđenim narodom, da bi narod, videvši taj znak (znamenje) odmah Te priznao za Sina Božjeg. I ovo iskušenje od strane satane pod lepom na oko brigom o buđenju u narodu vere u Božansko dostojanstvo Spasitelja predstavljalo je sobom ne nešto drugo nego potpuno odbacivanje Krsta Hristovog, odbacivanje Iskupljenja, jer je ono predlagalo sebi masu naroda praznim efektom (utiskom), ne zahtevajući od nje nikakav moralni podvig ni samoodricanje.
Sličan zahtev znaka tražili su od Gospoda i fariseji, koji se nisu zadovoljavali onim čudesima što ih je vršio Gospod, nego su zahtevali od Njega naročito čudo: znak s neba (Marko 8, 12)… Želju znaka s neba izražavao je ponekad i narod. Tako su posle čudesnog umnoženja pet hlebova i nahranjenja njima mnogoljudnog skupa, u kome je bilo 5000 ljudi, osim žena i dece, očevici tog čuda i učesnici ove trpeze govorili su Gospodu: „Koji znak Ti pokazuješ, da vidimo i verujemo Ti? Oci naši jedoše manu u pustinji, kao što je pisano: hleb s neba dade im da jedu“ (Jn. 6, 30-31). Njima se učinilo nedovoljnim čudo umnožavanja hlebova u rukama Spasitelja: ono se zbivalo u tišini, sa svetim smirenjem, kakvim su bila proniknuta sva dela Bogočoveka, a njima je bio potreban spektakularni prizor, njima je bio potreban efekat. Njima je bilo potrebno da se nebo pokrije gustim oblacima, da zagrme gromovi i zasevaju munje, da hlebovi padaju iz vazduha – s neba (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 296-297).
Zahtev takvoga znaka od Bogočoveka bio je težak greh, jer je ishodio iz telesnog razuma, koji odbacuje ma kakav uzvišeni cilj radi spoljašnjeg efekta. Čuvši ovaj drzak i bogohulni zahtev znaka, Gospod je duboko uzdahnuo i rekao: „Zašto rod ovaj traži znak? Zaista vam kažem: neće se dati znak rodu ovom. I ostavivši ih… ode“ (Mk. 8, 12-13). Ovaj zahtev znaka s neba bio je zahtev čuda, ali razmetljivog čuda satane. Nikakve osobite uverljivosti znak s neba nije mogao imati. Zbog čega je samo znak s neba mogao da posvedoči, da je on od Boga? Iz Svetog Pisma vidi se suprotno… Sveto Pismo priča, da je po dejstvu đavola oganj spao s neba i sagoreo ovce i pastire pravednoga Jova (Jov. 1, 16; vidi i Blagovesnik na Matejevo Evanđelje 16, 1). Očigledno je da se taj oganj formirao u vazduhu, kako se u njemu formira i munja. Simon vračar zadivljavao je čudesima zaslepljeni narod, koji je delujuću u njemu silu satane priznavao za „veliku silu Božju“ (Dela ap. 8, 19). Simon je osobito zadivio neznabošce Rimljane, kada se u njihovom mnogobrojnom skupu proglasio za boga, otkrio nameru da se uznese na nebo i iznenada počeo da se podiže u vazduhu, priča o tome blaženi Simeon Metafrast, koji je ovo pozajmio od drevnih hrišćanskih pisaca (Vidi Žitije svetog apostola Petra. Četij minej, 29. juna). Slična čuda vršio je i Pineti, koji je živeo pri kraju 18. veka. Vršili su ih i vrše i drugi“ (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 299-300).
Ono što nije hteo da učini Hristos, učiniće antihrist: on će dati znak s neba, to jest znak u vazduhu, gde naročito gospodari satana (vidi Jefrem Sirin, Beseda 106, deo drugi; Efes. 2, 2; 1, 12).
Sveti Jovan Bogoslov govori da će antihrist činiti velika dela, „da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima“ (Otkr. 13, 13). „Sveto Pismo ukazuje na ovo čudo kao najveće od svih čuda antihristovih, i mesto ovoga znamenja je vazduh: ono će biti prekrasan i strašan prizor. Ono će najviše delovati na čulo vida, oduševljavajući ga i obmanjujući“ (Episkop Ignatije, 4, 302).
Sveti Simeon Novi Bogoslov predupređuje da se retko „gleda u nebo iz straha (predostrožnosti) od lukavih duhova u vazduhu, zbog čega se i nazivaju vazdušnim duhovima, koji proizvode mnoge i razne prevare u vazduhu“ (Dobrotoljublje, tom 5, O trećem obliku pažnje). Sveti apostol Pavle naziva satanu „knezom koji gospodari u vazduhu“ (Efes. 2, 2). Oduševljavanje vazdušnim demonskim pojavama preti neizbežnom pogibijom onima koji im veruju. „Sve demonske pojave imaju to svojstvo, da je čak i najmanja pažnja i poverenje prema njima opasno; jedna takva pažnja može proizvesti štetan utisak i doneti teško iskušenje“ (Episkop Ignatije, 4, 329). Čudesa antihrista, izvršena satanskom silom, proizvodiće neodoljiv utisak na gledaoce. „Ljudi neće shvatiti da čudesa njegova nemaju nikakav dobar i razuman cilj, nikakvo određeno značenje, da su ona daleko od istine, prepuna laži, da su ona – čudovišna, zlobna i besmislena predstava, sa ciljem da… obmane i prevari“ (Episkop Ignatije, 4, 300). Videći ova čudesa, ljudi će, po slepoti svojoj… priznati ih za manifestaciju sile Božje i sa oduševljenjem primiti antihrista za boga. “ Antihrist će nametnuti strah pretnjom i čudesima svojim, njima će zadovoljiti nerazumnu radoznalost i grubo neznanje, zadovoljiti slavoljublje i gordost ljudsku, zadovoljiti telesno mudrovanje, zadovoljiti sujeverje, dovesti u nedoumicu ljudsku učenost – svi ljudi koji se rukovode svetlošću svoje pale prirode, koji su se otuđili od rukovodstva Božje svetlosti – privući će se u poslušnost varalici“ (Otkr. 13, 8; Episkop Ignatije, 4; 302).
3. Treće satansko kušanje sastoji se u uzvođenju Spasitelja na visoku goru, pokazivanju svih carstava sveta i njihove slave i u ponudi: „Sve ovo daću Ti, ako padneš i pokloniš mi se“ (Mt. 4, 89; Lk. 4, 57). Vlast satane nad carstvima sveta potvrđuje više puta sama Reč Božja. Sam Gospod naziva đavola „knezom ovoga sveta“ (Jn. 12, 31; 14, 30). A sveti Jovan Bogoslov u Otkrivenju piše, da će satana onima koji mu služe dati „silu svoju, i presto svoj, i veliku vlast“ (13, 2). Vlast satane počiva na obmani, na prevari i na nasilju. A Gospod Isus došao je da Svoju vlast utvrdi na slobodnom moralnom podvigu i slobodnoj sinovskoj poslušnosti Bogu Ocu. A ono što je Hristos odbio, u punoj meri prihvatiće antihrist. On će svu svoju vlast dobiti od satane zbog svoje pune poslušnosti njemu, a nagraćivaće i druge – po meri poslušnosti i služenja satanskoj volji.
Kad se dočepa svetske vlasti, antihrist će oštro da izmeni svoje ponašanje. Umesto licemernog i opreznog odnosa prema ljudima, umesto prividnog glumljenja da želi dobro svojim protivnicima, on će otvoreno da se pretvori u nepoštednog gonitelja svojih vernih hrišćana, koji ne pristanu da mu se poklone kao bogu. On će „ugnjetavati svece Svevišnjga, čak će zamisliti da promeni njihova vremena (praznična) i zakon“ (Danilo 7, 25; Oktr. 12, 1317; 13, 67). Opšte javno hrišćansko bogosluženje moraće da se prekrati. „Antihrist i njegovi privrženici, piše profesor Bjeljajev, uništavaće knjige Svetog Pisama, goniće i mučiće propovednike reči Božje i vršioce hrišćanskog bogosluženja, motriće da se nigde ne vrši Evharistija (Sveta Liturgija), ali ipak i propovedanje Reči Božje i bogosluženja neće se prekratiti i Evharistija će se vršiti“ (tamo, strana 346), ali, razume se, samo u skrivenim mestima, kao u prvim vekovima gonjenoga hrišćanstva.
Antihrist će imati aktivnog pomagača u gonjenju hrišćana i prinuđivanju ovih da mu se klanjaju kao bogu. Po svojoj surovosti i bespoštednosti taj pomagač antihristov nazvan je u Svetom Pismu „druga zver“. „I videh, piše sveti Jovan Bogoslov, drugu zver, kako izlazi iz zemlje… onda deluje svom vlašću prve zveri i primorava svu zemlju i koji žive na njoj da se poklone prvoj zveri… i čudesima koja joj bi dano da tvori pred zverju ona vara one što žive na zemlji, govoreći… da načine lik – ikonu zveri… I dano joj bi da udahne duh u ikonu zveri, i da progovori ikona zveri, i učini da se pobiju svi koji se ne poklone ikoni zverinoj“ (Otkriv. 13, 1112, 1415).
„Nastaće strašno iskušenje svetitelja Božjih: lukavstvo, licemerstvo, čudesa gonilaca pojačavaće se, da bi ih obmanuli i prevarili, fina, izmišljena i prikrivena gonjenja i pritešnjavanja i neograničena vlast mučitelja staviće ih u najteži položaj; njihov mali broj izgledaće ništavan pred čovečanstvom… Opšte preziranje, mržnja, kleveta, pritisci, nasilna smrt – postaće njihov udeo… Protivnici antihrista smatraće se buntovnicima, neprijateljima društvenog dobra i poretka, pa će se podvrgnuti i prikrivenom i javnom gonjenju, mučenjima i kaznama“ (Episkop Ignatije, 4, 302-303).
Prvom žrtvom antihrista biće njegovi obličitelji sveti proroci Enoh i Ilija. „I kad oni završe svoje svedočanstvo, zver, koja izlazi iz bezdana (antihrist), pobiće se s njima, i pobediće ih, i ubiće ih, i tela njihova ostaviće na ulici velikog grada, koji se zove Sodom i Egipat, gde je i Gospod naš bio raspet (Jerusalim). I mnogi iz naroda i kolena, i jezika, i plemena gledaće tela njihova tri i po dana, i neće se dozvoliti da se tela njihova sahrane u grobovima. I oni koji žive na zemlji radovaće se ovome, i veseliti, i slaće darove jedni drugima, zato što su ova dva proroka mučili one koji žive na zemlji. Ali posle tri i po dana duh života od Boga uđe u njih, i stadoše oba na noge svoje, i strah veliki napade na one koji ih gledahu. I čuše gromki glas s neba, koji im govori: uziđite ovamo, i uziđoše na nebo na oblacima, i videše ih neprijatelji njihovi. I u taj čas zatrese se zemlja veoma, i deseti deo grada sruši se, i pogibe sedam hiljada imena ljudskih, a ostali se uplašiše i dadoše slavu Bogu nebeskome“ (Otkr. 11, 713).
Posle toga treba da se zbude značajan događaj, koji se može pripisati samo dejstvu propovedi svetih proroka, njihovog čudesnog vasksenja i uznošenja na nebo – obraćanje Hristu znatnog dela savremenih antihristu Jevreja. Blaženi Teofilakt Ohridski povodom ovoga piše: „Ilija će doći… kao preteča drugog dolaska, i obratiće u veru Hristovu sve Jevreje, koji se pokažu poslušnima, privodeći ih ka otačkom nasleđu, otpale od Njega“.
Kao osnov za ovo tvrđenje služe sledeće proročke reči u Svetom Pismu:
a) „Evo Ja ću poslati k vama (Jevrejima) Iliju proroka pre nego što dođe veliki i strašni Dan Gospodnji. I on će obratiti srce otaca ka deci i srce dece ka ocima njihovim, da Ja ne bih došao i porazio zemlju prokletstvom“ (Malahija 4, 56).
b) „I dogodiće se u taj dan: ostatak Izrailja, i koji se izbave iz doma Jakovljeva neće se više oslanjati na onoga ko ih je pobedio, nego će nadu svoju položiti na Gospoda, sveca Izrailjevog, čistim srcem. Ostatak će se obratiti, ostatak Jakovljev ka Bogu silnome“ (Isaija 10, 20-21).
v) „A Isaija objavljuje o Izrailju: i ako bude broj sinova Izrailjevih kao pesak morski, ostatak će se spasti“(Rimlj. 9, 27; vidi Isaija 10, 22).
g) „Na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske izliću duh blagodati i umilenja i oni će pogledati na Njega, Koga su proboli, i plakaće za Njim, kao što plaču za sinom jedincem,i tužiće za Njim, kao što tuže za prvencem. Toga dana podignuće se veliki plač Adadremona u dolini Megidonskoj“ (Zaharija 12,10-11; Uporedi: 4. Careva 23, 30; 2. Dnevnika 35, 24).
d) „Jer kad si ti (od neznaboštva obraćen Hristu) odsečen od rođene po prirodi divlje masline i nakalemio se na pitomu maslinu, to tim više ovi (iz Jevreja) nakalemiće se na svoju prirodnu maslinu… Neću vam, braćo, zatajiti o ovoj tajni da se vi ne bi pogordili – da se upornost Izrailja dogodila privremeno, dok ne uđe potpuno broj neznabožaca“ (Rimljanima 11, 2425).
Vladimir Solovjov koji je pokušao da celokupno proročanstvo o javljanju Ilije i Enoha drukčije objasni (vidi: Tri razgovora, Povest o antihristu), nehotice je morao pogrešiti u objašnjenju sa pojavom proroka i tesno vezanog obraćanja ka Hristu ostatka Izrailjevog. Po njegovom mišljenju, Jevreji, doznavši da lice koje su oni primili za Mesiju nije obrezano, razočaraće se i primiće hrišćanstvo. Ako bi se ta pretpostavka o neobrezanosti antihrista i pokazala ispravnom, ona bi mogla pobuditi fanatične Jevreje samo da odu od njega i traže drugog, pogodnijeg kandidata za ulogu Mesije, ali ona ne bi mogla biti uzrokom njihovog razočarenja u svoju religiozno-nacionalnu ideologiju i dovoljan razlog za primanje hrišćanske vere. Kod Jevreja bilo je mnogo neuspelih pretendenata na zvanje Mesije, koji su se stavljali na čelo buntovnih pokreta protiv Rima. Pa ipak potonja razočarenja u Mesije nikad nisu Jevreje privodili ubeđenju u istinitost hrišćanstva. Zato ovo objašnjenje V. Solovjeva treba smatrati neuspelim. Samo i jedino svedočanstvom Svetoga Pisma o čudesnoj pojavi proroka Ilije i Enoha, i njihovoj propovedi i izobličavanju antihrista, o njihovoj mučeničkoj smrti i vaskrsenju moći će u punoj meri da se objasni i čudesno obraćenje k Hristu ostatka Izrailjeva u vreme antihrista.
Ovo obraćanje Jevreja ka Hristu izazvaće u antihristu najžešću zlobu prema hrišćanima. Tada će za njih nastati „velika nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada niti će biti“ (Mt. 24, 15-21). „I biće mu dano (antihristu) da se pobije sa svetima (hrišćanima) i da ih pobedi“ (Otkr. 13, 7).
Spasenje malog ostatka vernih biće jedino u kratkotrajnom carovanju antihrista. „I ako se ne bi skratili dani oni, ne bi se niko spasao, ali izabranih radi skratiće se dani oni“ (Mt. 24, 22).
Svetska vladavina antihristova trajaće tri i po godine. „Od vremena prekraćenja svakodnevne žrtve (početak trećeg perioda delatnosti antihrista i proglašenja njegove svetske monarhije) i postavljanja gnusobe zapuštenja proći će hiljadu dvesta devedeset dana“ (Danilo 12, 11). Isti rok carovanja antihristovog navodi se i u Otkrivenju: “ I dana mu (antihristu) bi vlast da dela četrdeset dva meseca“ (13, 5).
Nikakva ljudska sila neće moći da se suprotstavi antihristu. Samo jedini Gospod, koji će po drugi put doći na Zemlju u svoj slavi Svojoj pobediće ga. Tada će nastupiti Strašni sud Hristov i kraj našega sveta (Mt. 24, 3021; 25, 3146; Otkr. 1, 7; 20, 11-15; 21, 18). I „biće uhvaćena zver i s njom lažni prorok, koji je činio čudesa pred njom, kojima je varao one što primiše žig zverin i klanjahu se njenoj ikoni; oba živi biće bačeni u jezero ognjeno, koje gori sumporom; a ostali biće pobijeni mačem Onoga što sedi na konju, i koji izlazi iz usta Njegovih“ (Otkr. 19, 20-21). „Đavo, koji ih je varao, biće bačen u jezero ognjeno i sumporno, gde je zver i lažni prorok, i mučiće se dan i noć vavek veka“ (Otkr. 20, 10).
Glavna nesreća epohe pre sveopšteg zacarenja antihristovog sastojaće se u izuzetnoj duhovnoj slepoti ljudi. Duhovni razum, to jest razum koji jedino i može jasno da vidi svetlost Istine, biće krajnje retka pojava. Čovečanstvo, koje se rukovodi telesnim razumom, ne samo da neće poznati antihrista, neće u njemu videti svoga lukavog neprijatelja, nego naprotiv, priznaće ga za svoga dobrotvora. „Mnogi će verovati u njega, rekao je jedan blaženi monah, i počešće da ga slave kao boga moćnoga. A koji Boga uvek imaju u sebi… uvideće istinu čistom verom, i poznaće ga. Svima koji imaju Božje bogopoznanje i razum – biće jasno da je došao mučitelj. A onima koji samo misle o stvarima ovog života i vole zemaljsko – biće ovo neshvatljivo: jer su privezani stvarima telesnog života. Ako i čuju propoved predupređenja o antihristu, neće poverovati, nego će čak omrznuti onoga koji im to govori“ (Pisma Georgija, zatvornika Zadonskog, knjiga 1, str. 62. 1850. godine. Vidi takođe i Besedu 106. svetog Jefrema Sirina). Stalno upozorenje za nas je reč Hristova: „Čuvajte se, da srca vaša ne otežaju žderanjem i pijanstvom i brigama ovog sveta, i da vam onaj dan ne dođe iznenada“ (Lk. 21, 34). Jer prekomerno pogruženje u interese i brige materijalnog života doprinose razvoju telesnog razuma, koji će uvek biti u suprotnosti i borbi sa Božanskim učenjem i otkrivenjem.
Radi sticanja duhovnog razuma potrebna je pre svega poslušnost Razumu Vaseljenske Pravoslavne Crkve. Potrebno je svako svoje rasuđivanje proveravati Rečju Božjom i učenjem svetih Otaca. „Potrebna je, krajnje potrebna pažnja prema Reči Božjoj, koju potvrđuju sami događaji neprijateljskog joj vremena i raspoloženja, da ne bismo otpali“ (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 227-228). Sveti Jefrem Sirin savetuje: „Neprestano proučavaj Božanske spise, neprestano pitaj Mater svoju – Crkvu: kad će doći željeni Ženih (Gospod Isus), pitaj i raspituj o znacima Njegovog dolaska, zato što Sudija neće odocniti. Neprestano pitaj, dok tačno ne saznaš, neprestano pribegavaj pomoći onih koji o ovome znaju tačno“ (Dela, tom 4, 133. Moskva, 1850). Svi sveti Oci preporučuju nam da se stalno rukovodimo Svetim Pismom. Pri tome koristan je i savet bližnjih, koji se sami rukovode Rečju Božjom i spisima svetih Otaca. Tako rukovođenje razumom Crkve biće predohrana vernima protiv oduševljavanja široko rasprostranjenim lažnim učenjima i pogledima. A odsustvo ovog crkvenog rukovodstva i navika da se ide za opštom propagandom neizbežno će odvesti na lažan put. Osim toga, ako bi se čovek i rešio da ide uskim putem, suprotnim opštim pogledima, protiv opšteprimljenog puta mase, on će se neminovno podvrgnuti sledećem iskušenju: obavezno će čuti – „Zar si ti jedini u pravu, a svi ili veći broj ljudi vara se?“ Samo za one koji se budu rukovodili Svetim Pismom takvo rasuđivanje neće imati nikakvu vrednost. Sveto Pismo reći će mu da uskim putem ne ide većina, nego malo njih, a u poslednje dane sveta taj put biće krajnje oskudan u putnicima“ (Episkop Ignatije Brjančaninov). Sveto pismo uliće mu i hrabrost: njega neće zbuniti fakt što će se količina istinski verujućih pokazati kao malo ostrvo usred beskrajnog okeana laži i pokvarenosti. On će pamtiti zahtev Hristov: „Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam da Carstvo“ (Lk. 12, 32).
Druga nesreća epohe antihristove sastojaće se u tome što će biti nemoguće ma kakvo organizovano suprotstavljanje njegovoj vlasti. Tada „ne pokušaj da ga zaustaviš svojom nemoćnom rukom. Skloni se, čuvaj se od njega, i to je od tebe dovoljno“ (Episkop Ignatije). Budi zadovoljan time, govori starac Isaija, što je ostavljeno na volju ljudima da se spasava, ko želi da se spase“. Zato je nužno boriti se sada sa carstvom tame koje se približava, kad mogućnost borbe još nije oduzeta od nas. Svako izbegavanje borbe sad, svaki ma i najmanji kompromis sa zlom, radi zajedničkog opstanka sa njim, koji se učini sad, danas, još će više uvećati težinu borbe s njim sutra. Treba „raditi dela … dokle je dan, dok ne nastane noć, jer onda niko ne može raditi“ (Jn. 9, 4; 12,35).
Noć – to je satansko carstvo duhovne tame, koje se približava i sprema da zahvati celokupno čovečanstvo. Tada će život verujućih biti tako težak, da će oni, bez obzira na svoju grešnost, i zaboravljajući strah od Suda koji se približava, klicati: „Da, dođi, Gospode Isuse!“ (Otkr. 22, 20).

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *