Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Протојереј Борис Молчанов
ПРАВОСЛАВНО ВИЂЕЊЕ АПОКАЛИПСЕ

“Знаш знаке антихристове, сећај их се не само ти
него их свима саопштавај нештедимице”.
Свети Кирило Јерусалимски

Господ Исус Христос рекао је: “Сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је победити” (Мт. 16, 18). Шта означавају врата пакла?
“Код Јевреја био је обичај да се скупљају под председништвом старешина код градских врата ради решавања и пресуђивања питања политичких, судских и друштвених. Ти скупови били су виша инстанција у свима пословима, а овде су се објављивале и све заповести Божје. Ови скупови уживали су велики ауторитет у народу. О томе обичају Јевреја да се скупљају код градских врата налазимо указање у књизи Руте (4,1,11). У опису радне жене у књизи Прича (31, 23) говори се да је “муж њен добро одевен и да га добро знају код врата, то јест ужива опште поверење и узима учешћа у важним скуповима” (Професор В. В. Болотов).
Отуда “врата пакла” означавају не просто силе пакла, него генералштаб паклених сила, најважнији њихов скуп, посвећен разради плана о општем рату са Црквом. Црква и пакао представљају две противничке војујуће сила. И у том рату са паклом Црква, по речи Христовој, остаће непобедива.
Паклени план борбе са Црквом у Светом Писму назива се “тајном безакоња” (2. Сол. 2, 7), која делује кроз векове и завршиће се појавом антихриста (2. Сол. 2, 8).
Антихрист he моћи доћи тек као резултат опште светске апостасије, то јест отпадништва народа од Бога и од путева Божијих, кад благодат Боја одступи од људи.
“Кад отпадници испуне меру својих безакоња, устаће цар дрзак и искусан у лукавству” (Данило 8, 23).
“А његов долазак је по дејству сатанином” (2. Сол. 2,9).
У личности антихриста усредсредиће се све зло у својој пуноћи и сили, какву може да прими и издржи природа човекова. Као што је за добијање најчистијег и савршеног плода на дрвету људском – у лицу Пресвете Деве Богородице – био потребан хиљадугодишњи развој и усавршавање доброг људског семена, тако је и за добијање најсквернијег плода, способног да смести у себе сву злобу сатанску, потребан напор целог низа људских поколења у правцу највећег изопачења и осквернења људске природе на темељу безумне мржње према Христу и борбе против Његове Цркве. “Може се претпоставити, говори професор Бјелајев, да ће природно и стечено зло, које се наслеђује са сваким новим поколењем у самом антихристу достићи тако високу силу, какву само може да смести, пројави и издржи људска природа. У њему ће зло, које живи у људском роду достићи врхунац свога развоја” (О безбожности и антихристу, том 1, стр. 193).
Разуме се, уколико зла воља човекова постаје јача, утолико постаје јачи и утицај ђавола, који добија све већи приступ његовој души. Пошто у антихристу сопствена зла воља и поквареност ове достигне највећи развој, то ће и однос ђавола бити све ближи и достићи највећи присност, која ће се пројављивати у томе, што ће сам ђаво постојано деловати у лицу антихриста. По речима светог Јована Дамаскина, “Бог који предвиђа будућу поквареност његове (антихристове) воље, допустиће ђаволу да се усели у њега” (Тачно изложење православне вере, књига 4, глава 26). Тако учи свети Кирило Јерусалимски (Пета поука оглашенима, 14). Свети Андреј Кесаријски говори да ће антихрист “изаћи из мрачних и дубоких области земље, у које је протеран ђаво” (Тумачење на 11. главу Откривења, глава 30). А блажени Теодорит пише: “Пре доласка Христовог јавиће се у свету, обучен у људску природу, непријатељ људи и противник Божји, демон који је присвојио Божје име” (Кратко изложење Божанских догмата, глава 23) Лактанције, Исихије Јерусалимски и блажени Јероним називају антихриста сином сатане.
Сагласно таквом учењу светих Отаца, у животу антихриста неће бити ни једног тренутка, слободног од сатанског утицаја. Тај утицај треба да се пројави у самом рођењу, па чак и у особитом поганом зачећу његовом. “Од покварене девојке родиће се оруђе ђавола”, говори свети Јефрем Сирин. То потврђује и свети Јован Дамаскин: “Родиће се човек (антихрист) од блуда”.
Свети оци: Иринеј Лионски (Против јереси, књига 5, глава 30), Иполит (Причање о Христу и антихристу), а исто тако и Иларије, Амвросије Милански, Јероним и Августин напомињу да ће антихрист бити јеврејског порекла, из племена Данова.
У Синаксару Месопусне недеље читамо: ” Доћи ће антихрист и родиће се, како говори свети Иполит Римски, ” од покварене жене, лажне девојке, из јеврејског народа, племена Данова” (Посни триод). За такво казивање има основа у Светом Писму:
а) У пророштву патријарха Јакова о сваком сину своме,који су постали родоначелници племена Израиља, судбина Данова потомства слика се таквим цртама, које се могу односити само на антихриста: “Да буде Дан змија на путу, заседа на раскршћу” (1. Мојс. 49, 17).
б) У пророштву Јеремијином: “Од самог Дана чује се фрктање коња, и од рзања будних коња дрхти сва земља; они иду да прождеру земљу и све што је на њој” (Јерем. 8, 16).
в) У пророштву Откривења набраја се остатак свих племена Израиљских, запечаћен од анђела ради спасења, а из овог броја запечаћених потпуно је искључено племе Даново (Откр. 7, 48).
По учењу светих Отаца, ђаво, уздижући антихриста, потрудиће се да његов долазак обуче у све знаке доласка Сина Божјег на земљу (види 15. поуку оглашенима светог Кирила Јерусалимског; 39. беседу у руском преводу светог Јефрема Сирина; Кратко изложење Божанских догмата, глава 23. блаженог Теодорита; Причање о Христу и антихристу светог Иполита Римског). Разуме се, нека сличност антихриста са Христом биће само спољашња и у својој суштини варљива, јер ће сав живот и сва дела антихристова бити – најогорченији и клеветнички бунт против Христа и Његове Цркве. Та лажна спољашња сличност са Христом пројавиће се већ у самом рођењу антихриста. Имајући у виду да се Христос родио од Девојке, и ђаво ће учинити да се антихрист роди од девојке, али покварене, препуне свих порока и сатанске гнусобе. Затим, како је Господ до Свога тридесетогодишњег узраста живео повучено и био непознат широким народним масама, тако ће и антихрист, вероватно, до истог узраста живети у скривеној самоћи као непознат. Као што је Христос започео своју спаситељску службу проповедањем Свога Божанског учења и чудесима, тако ће и антихрист започети своју свепогубну службу варањем људи својим лажним учењем и великим призором својих лажних чудеса. Као што је Господу било угодно да својим свечаним уласком у Јерусалим и храм објави Себе народу као Месиј а, тако ће и антихрист да обј ави себе за лажног јеврејског месију, за цара целог света – својом свечаном церемонијом уласка у Јерусалим и храм, који ће тада бити обновљен. “Улазак у Јерусалим, говори архиепископ херсонски Инокентије, био је за све Јевреје општа објава да је Исус Христос истинити Месија. Као неоспоран доказ овога служе Његове речи, изговорене пред вратима Јерусалима: “О, кад би ти, народе, макар данас разумео, шта служи твоме спасењу” (Лк. 19, 42). “Овог дана, одбацивањем Месије, била је решена заувек судбина народа Јеврејског” (Инокентије: Последњи дани земаљског живота Исуса Христа). Тако ће и доласком онога – антихриста – бити заувек и неповратно решена судбина савременог му човечанства. Благо онима који ће оног последњег дана, датог од Бога људима ради коначног самоопределења, моћи да у антихристу увиде слугу сатане и неизбежну са њим погибију свих људи који га признају. И, најзад, као што је Господ објавио Себе свету и извршио своју службу као Пророк, као Цар и као Првосвештеник, тако ће и антихрист усредсредити у својим рукама ову тројаку власт и извршити своју свепогубну службу, као учитељ целог човечанства, као цар свесветске монархије и као врховни првосвештеник свих религија, захтевајући од људи да му се клањају као богу.
Сав живот и делатност антихриста може се разматрати у три периода.
Први период антихриста (од дана његовог рођења па до тренутка његовог јавног иступања протећи) ће сакривено.
Други период његовог живота започеће његовим бучним иступањем у улози свесветског учитеља или “пророка”. Веома је могуће да ће он своју делатност започети у условима светског рата, када народи, трпећи све ратне ужасе, не буду видели никаква излаза из беде, јер ће све полуге за разрешење бити у рукама тајног друштва његових сарадника. Антихрист ће предложити најсрећнији пројекат са гледишта политичке и социјалне мудрости за разрешење светске кризе – у установи једнообразног политичког и социјалног уређења у целом свету. И духовно ослепљено човечанство, које се подигло од ратног потреса, не само неће у томе видети лукаву за себе замку, која га увлачи у безизлазно и непоштедно ропство, него ће, напротив, да га сматра манифестацијом учености и генијалности.
Светска реклама о антихристу, као генијалном мислиоцу, новом вођи и спасиоцу народа, за најкраће време разнећи се, као гром, на све стране. “Зли духови, послани по свету, будиће у људима најузвишеније мишљење о антихристу, опште одушевљење и неодољиву привлачност ка њему” (Свети Јефрем Сирин, Беседа 16.).
У овом периоду своје делатности антихрист неће употребити никакво насиље и стараће се да задобије поверење и расположење људи према себи обманом и својом лицемерном и привидном маском врлина. Он ће, по речима Владимира Соловјова, “набацити блистави плашт добра и правде на тајну безакоња”. Он ће доћи, вели свети Јефрем Сирин, “у таквом облику да би преварио све; доћи ће смирен, кротак, као непријатељ неправде (како ће сам говорити о себи), који се гнуша идола, ревнитељ побожности, добар, љубитељ сиромаха, веома побожан, постојан, према свима љубазан, који особито уважава народ јеврејски, зато што ће Јевреји очекивати његов долазак… Предузеће лукаве мере да свима угоди, да би га што пре заволео народ, неће примати поклоне, говориће гневно, показиваће сетно лице, али ће уљудном спољашњошћу обмањивати свет, док се не зацари” (тамо).
Из богатог искуства наших великих подвижника познато нам је да кад црни враг не може да победи подвижника, наилазећи на чврст отпор са његове стране, тада долази јачи зао дух у облику “светлог анђела” (2. Кор. 11, 14), старајући се да у њему пробуди поверење и симпатије према себи, да би га лакше навео у погибију…
“Као резултат такве преваре у самом расположењу људског духа појавиће се захтев призивања антихриста. Разгласиће се призивни глас у људском друштву, који ће изражавати потребу за генијем над генијима, који би спровео материјални развој на виши степен и учврстио благостање на земљи” (Епископ Игнатије Брјанчанинов, том 4, 313).
Лицемерје антихристово у овом периоду биће такво, да он у односу према хришћанима не само неће се показивати као њихов противник, него ће чак да се покаже као њихов покровитељ. У својој спољашњој, видљивој страни живота он ће се старати да подражава Христу. Већина хришћана, који се не руководе духовним разумом Цркве него својом телесном мудрошћу, неће приметити његову обману и признаће антихриста за Христа који је по други пут дошао на Земљу. Монаси Соловецког манастира саопштили су одговор преподобног Зосима ученицима, који су га питали: Како познати антихриста, кад он дође? Преподобни је рекао: “Кад чујете да је дошао или да се јавио на земљи Христос, знајте да је то – антихрист”. Најтачнији одговор. “Свет или човечанство неће препознати антихриста: признаће га и прогласиће га за Христа… Али неће бити потребно нити могуће људима да један другом предају вест о доласку Сина Божјег. Он ће се јавити изненада. По својој свемоћи јавиће се свим људима и свој земљи у исто време” (Епископ Игнатије Брјанчанинов, том 4, 275). Сам Спаситељ предупредио је људе: “Тада ако вам ко рече: овде је Христос или онде, – не верујте. Ако вам рекну: ено Га у пустињи, не излазите; ено Га у собама (то јест неком тајном оделењу куће), не верујте. Јер као што муња излази од истока и допире до запада, такав ће бити долазак Сина Човечијег” (Мт. 24, 23-37; 1, 23-24).
Ради преваре људи антихрист ће да пројави многа и велика чудеса. ” Његов долазак вели свети апостол Павле, биће по дејству сатанину у свакој сили и власти и знацима и лажним чудесима” (2. Сол. 2, 9). “Пошто је отац лажи, он ће помоћу лажних дејстава варати машту, тако да ће се народу чинити да тобож види васкрслог мртваца, који у ствари није васкрсао; тобож види хроме да ходе и слепе да виде, мада исцелења није било” (Свети Кирило Јерусалимски, Поука оглашенима 15, 14, страна 321).
Све ове мере антихриста – његово учење и слава генијалног мислиоца, његова лажна чуда и сав његов наизглед врлински живот – имаће један циљ: дограбити у своје руке сву светску власт над свима народима. Прва етапа на томе путу биће стицање популарности међу Јеврејима. Антихрист ће употребити све своје старање да га Јевреји признају за свога обећаног Месију. Њему ће поћи за руком да заврши уређење јеврејске државе и да приступи остварењу хиљадугодишњег јеврејског сна – обновљењу храма Соломоновог. И тада “на наваљивање људи, прогласиће се за цара, и заволеће много јеврејски народ, доћи ће у Јерусалим и храм њихов обновиће” (Синаксар Месопусне недеље, Посни триод).
Сва ова старања антихриста, да објави себе за истинитог Месију – наићи ће на неочекивано и чудесно противљење у лицу два старозаветна пророка, који су по вољи Божјој били живи узети са земље на небо, до времена када треба да се појаве на земљи пред крај света, да би извршили своју мисију и окусили смрт. То су – Енох и Илија. Њих ће Господ послати у Јерусалим, да у те последње дане Земље даду људима последње и чудесно упозорење против обмане антихриста. Они ће три и по године јавно и храбро изобличавати сву лаж антихриста у току другог његовог периода, кад се он буде спремао да заграби сву светску власт у своје руке. Не скидајући са себе маску кротости и добронамерности чак ни према својим противницима, антихрист у то време неће моћи да спречи укорне речи пророка нити да против њих употреби неко насиље.
Узалуд се неки старају да ову чудесну појаву Еноха и Илије друкчије протумаче. Свето Писмо и Предање јасно говоре о њиховом доласку на земљу на седам година пре краја света, о њиховој укорној проповеди, о њиховој мученичкој смрти, о њиховом васкрсењу и одласку на небо.
У Откривењу светог Јована читамо: “И даћу двојици сведока мојих, и пророцаће хиљаду двеста шездесет дана (то чини три и по године), обучени у вреће. То су две маслине и два светилника, што стоје пред Богом земље. И ако ко захте да их увреди, огањ ће изаћи из уста њихових и прождрети непријатеље њихове, ако ко захте да им учини неправду, тај ће бити убијен. Они ће имати власт да затворе небо да не падне киша на земљу у дане њихових прорицања, и имаће власт над водама да их претварају у крв и да ошину земљу сваком раном, каквом зажеле. И кад они заврше своје сведочанство, звер што излази из бездана побиће се са њима, победиће их и убити” (11, 37).
У књизи пророка Захарије:
“Шта значе те две маслине… шта значе две маслинове гранчице, које ће кроз две златне трубице да изливају из себе злато… И рече ми: то су два помазаника уљем, који стоје пред Господом све земље” (4, 3, 11, 12, 14).
А о томе да под двема маслинама пророк Захарије разуме два пророка, Илију и Еноха, доказује нам свети Андреј Кесаријски, позивајући се на то да се и у Откривењу Јовановом они исто тако називају “двема маслинама” (Тумачење Откривења, глава 30). У књизи пророка Малахија један од сведока директно се назива по имену: “Ево ја ћу вам послати Илију пророка пре него што дође велики и страшни дан Господњи” (4, 5).
Свети Оци – Јефрем Сирин (Беседа о доласку Господњем) и Јован Дамаскин (Тачно изложење православне вере) одређено уче да у лицу “двају сведока” који треба да се појаве пред крај света, треба разумети свете пророке Еноха и Илију.
Предање Цркве, изложено у нашим богослужбеним књигама, такође говори у прилог буквалног схватања предсказања Речи Божје о појави Илије и Еноха пред крај света, не пружају никаквог основа за друкчије схватање.
У Синаксару недеље Месопусне говори се: “А на седам година (пре краја света), као што говори Данило, доћи ће Енох и Илија, и проповедаће људима да га не примају (антихриста), а овај ће их ухватити, мучити, и главе им одсећи” (Посни триод).
У Служби светом пророку Илији, у стихири на “Господи возвах” пева се: “Илијо Тесвићанине, Бог те је створио је нетрулежним, да не видиш смрти, док свима не објавиш крај”; а у тропару пророк Илија се назива” другим претечом доласка Христовог”; исто тако и у седалну после полијелеја: “пророче и претечо доласка Христовог, Илија, који имаш велико име” (Минеј, 20. јуна).
У “Четијем минеју” (20. јула) читамо:
“Свети пророк Илија, који је огњеним колима са телом узет, жив је и данас, у телу су га видела три апостола за време Преображења Господњег на Тавору, и опет ће га телесни и смртни људи видети пре другог доласка Господњег на земљу. Избегавши раније од мача Језавелиног, пострадаће пред другим доласком Господњим од мача антихристовог, па ће се не само као пророк него и као мученик удостојити још веће славе од праведног Наградодавца Бога”.
У Прологу тога дана говори се: “Овај Илија доћи ће са Енохом пре другог доласка Христовог, ради обличења антихристове безбожности и утехе верних”.
Али, без обзира на све опомене и предупређења, већина људи по своме телесном разуму не само неће запазити све лажи у спољашњем опхођењу антихриста, него, напротив, окружиће га необичним одушевљењем и славом. ” Кад сталежи и народи увиде његове лажне врлине и моћ, сви ће доћи на једну мисао… да га прогласе за цара, говорећи друг другу: може ли се наћи човек тако добар и правичан?” (Свети Јефрем Сирин).
Утисци глумачког држања антихристовог, који се свуда представља као божански посланик и истинити месија, биће тако снажни, да ће га, без обзира на највећа укоравања пророка Илије и Еноха, народ јеврејски пре свих прогласити за свога цара.
О царској власти антихриста над Израиљем тајанствено говори Откривење Јованово, које читаоце позива да разреше шифру име звери или број њеног имена: “Овде је мудрост. Ко има ум, нека изброји број звери, јер је човеков број: број је њен 666 – шест стотина шездесет шест” (Октр. 13, 17-18).
Многи тумачи овог тајанственог броја звери, не установивши претходно никакав принцип за разрешење његово, нису ни могли дати правилно објашњење. “Вежбајући се у речима разрешења, вели свети Андреј Кесаријски, може се наћи много имена, и наденутих и сопствених (личних)” Тако, једини су налазили ова лична имена: Лампетис, Титан, Венедикт; други су налазили ова наденута имена: Рђав руководилац, Древни завидник, Истинска штета, Неправедни агнец (јагње) и друга. У том духу покушао је да разеши број 666 и протојереј М. Пољски, који је написао чланак “Број звери” и објавио у листу “Света Земља”, број 1, за 1938. годину. По његовом тумачењу, бројем 666 означена је власт злата и власт над радом човековим. Власт звери пројављује се као власт која “отима не само све богатство, него и сав труд твојих руку” (страна 15).
Али пре сваког измишљања било каквих објашњења, постарајмо се да установимо правилан принцип разрешења шифре, који се састоји у томе, да би само разрешење броја једновремено могло да објасни и разлог, који је принудио светог Апостола да прибегне шифри и не каже име звери јасно и отворено. Према томе, ако запитамо: зашто је свети Апостол сматрао нужним да стави под шифру тако просте појмове, као злато, или као власт злата над радом човековим, или да употреби такве називе, као “Рђав руководилац” и томе слично, онда ће сва та тумачења отпасти сама собом, јер она не дајући одговор на ово питање, саму шифру чине празном и практички бесмисленом забавом, сличном савременим укрштеним речима, што се, разумљиво, никако не може сагласити ни са богонадахнутошћу нити са озбиљношћу Светог Писма.
Једини озбиљни и дубоки покушај разрешења броја звери, који потпуно може да објасни и узрок саме шифре, јесте мишљење римокатоличког свештеника Слота објављено у “Библијском прегледу” 1893. године у примедби на “Апокалипсис светога Јована”, на страни 512. “Поводом имена апокалиптичке звери примили смо следеће писмо, које, по одобрењу аутора, по дужности увршћујемо овде:
“Преподобни оче, у претходном броју “Библијског прегледа”, на страни 298. преподобни отац Семерија напомиње о мишљењу Г. Годе, који апокалиптичку звер идентификује са “обновљеном јеврејском моћи на крају времена”. Пратећи све већу моћ јеврејства, треба признати да то мишљење налази потврду у савременој историји. Ако је тако, онда ће антихрист бити јеврејски цар.
“Свети Јован нам открива: “број његовог имена је 666″ (Октр. 13, 18) и позива да се сабере” број звери”. Ако се смисао овога састоји у томе, да из њега (тј. броја) треба извести име антихриста и ако би такав закључак био могућ пре доласка, изгледа мало вероватним да би свети Јован имао у виду његово право име: оперишући са личним именима ми бисмо (неизбежно) дошли до потпуно произвољних закључака.
“Пошто ће антихрист доћи под видом Месије, он ће насигурно присвојити себи титулу јеврејског Цара; без сумње он ће се по преимућству назвати царем у Израиљу. Да би се та охола титула изразила јеврејски, потребно је, уместо употребе другог падежа, ставити префикс л (ламед) испред речи Израел. Тада ће титула антихристова бити:
Ха – Мелек – Ле – Исракел
(Цар Израела)
И збир ових јеврејских слова изнеће тачно 666.

Ево рачуна: ха – 5 мем – 40 ламед – 30 каф – 20 јод – 10 син – 300 реш – 200
алеф – 1 ламед – 30

Збир 666

Постоји мала натегнутост и она се састоји у томе што се слово каф у речи “мелек” не јавља као коначно (крајно), него обично (у смислу рачуна). Молим да се прихвати уверење… итд.
Свештеник Слот овде себи приговара да је учинио натезање тиме што је узео обично каф, а било би неправино да је учинио обратно. Рачун свештеника Слота потпуно је правилан, пошто се у првим вековима хришћанства, а тако и у свима потоњим заменама слова цифрама (по кабали) сва дејства изводила су се са 22 слова “свешеног алфавита”. Она имају тачно бројно значење, које одговара њиховом редном броју. И тај редни број исти је како за каф обично тако и коначно (крајно), као што је и за “сва двојна слова”.
Такво тумачење броја звери једновремено објашњава и практичну неопходност примене шифре. Међутим, да се свети Писац одлучио написати отворено да ће Звер или антихрист бити онај цар Израиљев, кога је тако страсно очекивао народ јеврејски, и који ће, сагласно тумачењима његових учитеља, бити дужан да пре свега ослободи Јевреје римског ропства, а потом да покори себи све народе и образује једну светску државу, онда такво објављивање не само не би могло имати карактер строго религиозног упозорења, него би од стране Јевреја било примљено као анти-патриотски иступ и изазвало би излив негодовања против његовог аутора. Осим тога, отворено објављивање о цару Израиљском који ће доћи, чак и независно од његове карактеристике, Јевреји би могли да приме као политичку издају. Јер су Јевреји пажљиво скривали од римске власти замисли о своме цару и старали да увере Римљане у томе, да они немају и не желе да имају другог цара, осим римског ћесара.
Трећи и последњи период антихристове делатности започеће његовим захватом светске власти у своје руке. Томе ће много припомоћи околност крајњег растројства народа од светског рата. Већина људи видеће у једној светској управи, усредсрећеној у рукама прослављеног антихриста, једину гарантију против могућности нових ратова и јединствени пут будућег мирног процвата човечанства.
Сам прилаз антихриста ка светској власти Реч Божја овако описује: на телу опустошеног и ратом разореног света “устаће десет царева” (Данило 7, 24). Седам од њих биће “једне мисли” са антихристом: они ће му “и предати силу и власт своју”. А друга три цара браниће своју независност, али ће их антихрист покорити војном силом (7, 8, 20, 24). “Кад народи, писао је Лактанције, умноживши преко мере војску и напусте земљорадњу – што сачињава почетак растројства и пораза – све разоре, ослабе, поједу, тада ће са крајњих предела северне области изненада устати против њих најсилнији непријатељ. Он ће тројицу од њих… истребити, а остали ће са њим закључити савез и она ће постати заповедник над свима њима. А то ће бити антихрист” ( Божанске поуке, књига 8, глава 16).
После победе антихристове над три државе и уклањања у њиховом лицу једине препреке на своме путу ка светској владавини, Откривење слике антихриста у виду црвене звери (аждаје), која има десет рогова (то јест потчинила је себи десет држава) и седам глава (тј. оставила је седам управљача, који су јој се добровољно потчинили, у својству својих опуномоћених представника у њиховим областима). ” То је велика црвена аждаја са седам глава и десет рогова и на глави њеној десет круна” (Откр. 13, 1). (Види тумачење светих Отаца: Иринеја Лионског и Кирила Јерусалимског).
О светској политичкој власти антихриста Откривење говори: “И би му дана власт над сваким коленом, и народом, и језиком и племеном” (13, 7). Мада ће у процесу присвајања све светске власти од стране антихриста имати значај обични људски напори и средства, ипак главни извор његовог успеха неће бити у њима. “И учврстиће се моћ његова, али не његовом силом” (Данило 8, 24).
Своју власт и своју силу антихрист ће добити од сатане. ” И даде му аждаја силу своју, и престо свој, и велику власт” (Откр. 13, 2) И само овом постојаном сатанском сарадњом може се објаснити његов необичан успех у брзом освајању све власти над светом, и његова искључива сила, којој се никаква људска сила и власт не могу супротставити нити сметати. “Антихрист, говори професор Бјељајев, деловаће силом ђавола и чудесима, а та сила је веома велика”, затим “он ће имати велико мноштво моћних сарадника”, осим тога, “при брзим путевима саопштења и начина комуникације може се за тренутак произвести преврат на свој земљи” (О безбожности и антихристу, том 1, 765).
Свеопште признање антихриста за светског монарха биће истовремено везано са свеопштим признањем антихриста за јединог духовног поглавара свих религија. Владимир Соловјов у свом последњем делу “Три разговора” изразио је претпоставку да ће антихрист, пошто се домогне власти, сазвати Васеленски сабор од представника свих религија. На том сабору (у Јерусалиму) антихрист ће свима предложити да се уједине у једно стадо, под једним пастиром. Главну пажњу он ће обратити на хришћане свих конфесија, обећавајући им сваковрсно покровитељство, ако га признају за свога поглавара. “Он ће затрубити о себи, пише свети Јефрем Сирин, као што су о њему трубили претходници, назваће себе проповедником и обновитељем истинског богопознања: они који не познају хришћанство видеће у њему представника и поборника праве религије и присајединиће се њему. Раструбиће он и назваће себе обећаним Месијом: са клицањем похитаће му у сретање питомци телесног мудровања, а кад виде његову славу, моћ, генијалне способности, његов широк захват по стихијама света, прогласиће га за бога и постаће његови сарадници” (Беседа 106, том 2. Види: Епископ Игнатије Брјанчанинов, 4, 301).
Између осталога, врло је важно приметити и то, да сви Свети Оци сматрају да главни узрок таквог брзог и неразумног одушевљења људи антихристом лежи у отсуству у њима духовног разума и њиховог потпуног погружења у плотско (телесно) стање. А пошто се духовни разум може стећи и развијати једно у условима правилног духовног живота, које пружа истинска Православна Црква, то ће само православни хришћани у том тренутку моћи да се покажу потпуно духовно наоружаним и да разликују све преваре и лукавства антихристова. Но, не сви православни хришћани него само онај мањи број њих, који ће живети духовним животом по правилима Цркве. Јеретици и лажни хришћани, у којима или потпуно отсуствује духовни живот, или се практикује у неправилним и изопаченим облицима, неизбежно ће постати жртвама преваре антихриста.
Антихрист ће вешто да замени култ Богочовека Христа култом човекобога антихриста и захтеваће да му се људи клањају као Богу. У Светом писму он се описује као онај који се уздиже “изнад свега што се зове Бог или светиња” (2. Солуњ. 2, 34), као онај који говори “гордо и богохулно”, “да хули на Бога, на станиште његово и житеље на небу” (Откр. 13, 56).

***

Овде је важно напоменути да сад активну пропаганду у правцу ширења противхришћанских и човекобожачких погледа воде индуски јоги и њихови западни следбеници теософи (данас представници Њу Ејџа, нап. прир.). Сви они говоре да је наше “Ја” – божанско и истоприродно са Богом…
Теософи уче да јављање Бога на Земљи није јединствена појава Исуса Христа, него се она понавља – у облику такозваних “аватара”. Појава на земљи “аватара” или спаситеља света, по њиховом учењу, догађала се много пута.
Ана Безант тврди да је на Земљу досад долазило девет “аватара”. Десети треба да се појави (А. Безант, Лекција “Идеја Христа”, 1914). Под тим “аватарима” они подразумевају Буду, Кришну, Исуса из Назарета и друге (А. Безант, О свесветском учитељству, 1913).
Насупрот овоме, хришћанско учење тврди да су једносуштни са Богом Оцем само Син Божји и Дух Свети – Тројица Света, једносуштна и Нераздељива. Спасење света извршено је једном. Једини Спаситељ и Искупитељ људи јесте Син Божји, Господ Исус Христос. Других “спаситеља” није било нити ће бити.
Погледи источног и западног окултизма сведоче о припреми за проглашавање долазећег антихриста за бога и “спаситеља света”.

* * *

По предсказању светог апостола Павла, антихрист ће “сести у храму Божјем, као Бог, издавајући се за Бога” (2. Солуњ. 2, 4). Без сумње, “антихрист неће имати времена, ни расположења, ни могућности да непрестано седи у храму. Он ће то чинити у веома свечаним и важним случајевима, на пример приликом проглашења себе за цара света и бога. Али он неће имати ни потребе да стално буде у храму. Седнувши једном у храму и објавивши себе за бога, он ће самим тим дати знак и заједно с тим издати и наредбу да се у свима храмовима, хришћанским и нехришћанским, поставе његови ликови (кипови или иконе), и да им се сви људи клањају, као њему самом, као ликовима Бога. И стварно, у храмовима ће започети служење антихристу, као Богу” (Проф. Бјељајев, О безбожности и антрихисту, том 1, 384).
Ово оскврнење светиње Хришћанског храма и хришћанске вере Свето Писмо тајанствено унапред најављује у речима о постављању “гнусобе запуштења” на светом месту;
а) … “у половини седмине (после три и по године другог периода и почетку трећег, који ће трајати три и по године делатности антихристове) прекратиће се жртва и принос, и на крилима светилишта биће гнусоба запуштења” (Данило 9, 27).
б) … “и поставиће одред војске, која ће оскврнити светилиште и прекратити свакодневну жртву и поставити гнусобу запуштења” (Данило 11, 31).
в) … “од времена прекраћења свакодневне жртве ипостављења гнусобе запуштења проћи ће 1290 дана” (Данило12, 1112).
Овде се у пророчкој перспективи истовремено описују три догађаја, мада одвојени један од другог читавим вековима, али који имају узајамно унутарње сродство. У ствари прва два догађаја јављају се само као праобрази (праслике) последњег који долази, на који се углавном и односи пророчанство.
Први догађај – то је гоњење вере од стране Антиоха Епифана IV, цара Сиријског. Антиох се зацарио после свога брата Селевка IV у 137. години ере Селевкида, или у 176. години пре Рођења Христовог. О његовом ужасном царевању и његовом жестоком гоњењу старозаветне вере говори се у првим двема књигама Макавејским. “Он је ушао у светилиште са гордошћу… и заповедио да сви у његовом царству буду један народ, и да сваки остави свој закон”… и “исмевали су суботе и празнике, и опоганили светилиште и светињу над светињама најсветији део храма… А ако неко не учини по наредби цара, да се казни смрћу”… и “поставили су на жртвенику гнусобу запуштења”… “и књиге закона, на које би наишли, цепали су и спаљивали у ватри, а код кога су нашли књигу закона (Свето Писмо), и ко се држао закона (Божјег), тога су, по царевој наредби, убијали… убијали су и жене, које су обрезале децу своју, а децу су вешали, куће пљачкали. Храм се испунио прељубом и нередом од стране незнабожаца” (1. књига 1, 164; 6, 19). Међу хришћанским богословима влада уверење да је Антиох Епифан био најјаснији праобраз будућег антихриста.
Други догађај је разрушење Јерусалима и оскврнење јерусалимског храма од стране Римске војске 70. године после Христовог Рођења. “Ако би се Данилово пророчанство односило само на Антиоха, у том случају Исус Христос, понављајући о гнусоби запуштења, изреченој преко пророка Данила (Мт. 24, 1521; Лк. 21, 2024), не би могао говорити као о догађају који ће се збити у будућности, пошто је у Његово време епоха Антиоха Епифана одавно била прошла” (Проф. Бјељајев, О безбожности и антихристу, том 1, страна 230).
Тај догађај (разрушење Јерусалима) описао је јеврејски историчар Јосиф Флавије. По његовим речима, Римљани, угушујући устанак Јудеја, разрушили су Јерусалим и “унели своје знаке у светилиште и поставили их према Источним Вратима; пред знацима су принели свечане жртве (незнабожачке) и громким клицањем прогласили су Титуса за цара (самодршца). Тако је настала “гнусоба запуштења” у Светом Граду и у светињи тога Града… у храму Јерусалимском. У овом храму тад је била принесена жртва незнабожачким боговима рукама незнабожаца; од тада жртве и молитве правом Богу прекратиле су се занавек” (Проф. Бјељајев, тамо, стр. 216).
Али ово пророчанство о гнусоби запуштења могло се само делимично односити на разрушење Јерусалима 70. године после рођења Христовог. Углавном оно има у виду другу епоху која he доћи “када буду оскврњени сви храмови на Земљи и заједно с тим догодити се опустошење и оскврнење Новог Сиона – Цркве Христове… по свој Земљи. То he бити пред крај света за време антихриста” (Професор Бјељајев, тамо, стр. 219). Блажени Јероним цело пророчанство Данилово о постављању “гнусобе запуштења” односи на антихриста, а само неке црте на Антиоха.
У речима о “гнусоби запуштења” није јасна реч “на крилу” (Данило 9, 27). Оштроумни покушај тумачења ових речи учинио је познати аутор јеврејске граматике и јеврејско-немачког лексикона – Гезеније. Он речи Данилове овако преводи: “И на крилима гнусобе – опустошитељ”. Свој превод он овако објашњава: “Непријатељ Цркве, то јест антихрист, представља се овде као ношен на крилима гнуснога идола, слично томе као што се Јахве (Господ) представља ношен на херувимима”. Врло је могућно да he антихрист на крилима идола, као на колесници или престолу бити преношен с места на место. Али неће бити ништа невероватно и у томе, ако антихрист на крилима гнуснога идола буде летео по ваздуху (на специјално за њега изграђеном авиону – у виду крилатог гнусног идола). Последња претпоставка, мада није директно примењена на ове речи, много векова пре Гезенија изрекао је свети Јефрем Сирин (види његову Беседу о доласку Господњем, 39, том 3, страна 25).
Утврдивши своју светску владавину, антихрист ћe ловити у свој сатански плен све човечанство помоћу истих начина, које је употребио сатана кушајући Самог Господа.
1. Прво сатанско кушање изражено је у предлогу Господу да претвори камење у хлебове (Мт. 4, 3). На први поглед оно може да се “потпуно сагласи са крајњим циљевима служења Сина Божјега”. Шта би се могло имати против, “да пустиња процвета као крин (2. Мојс. 31, 1), да би се глад, сиромаштво, оскудица и сав мученички труд у зноју лица свога ради стицања хлеба”, које се јавља као резултат првог проклетства земље ради кажњавања човека палог у грех (1. Мојс, 3, 1719), најзад прекратили? Међутим, сав грех и све лукавство овога предлога састојали су се у томе, што се овде предлагало да се од овога почне, уместо да се тиме заврши, предлагало се да се изазове потпуно изобиље у видљивом свету, али не у својству последица и израза унутрашњег царства правде” (Тренч). Само спољашње побошљање материјалних услова живота без претходног моралног побољшања самих људи било би потпуно торжество (тријумф) зла, пошто би такво благостање учврстило безнадежно телесно стање његових учесника, парализовало би сваку могућност моралног поправљања и духовног усавршавања. Зато је Христос и одговорио сатани: “Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих” (Мт. 4, 4). У овом одговору Господа не поричу се телесне потребе људи, него се стављају на друго место, после духовних потреба. Еванђеље осуђује само покушаје угађања телу при пуном заборављању Бога, осуђује намеру да се људи учине материјално срећнијим, не чинећи их морално савршенијим. Господ нас опомиње: “Чувајте се да срца ваша не отежају ждерањем и пијанством” (Лк. 21. 34), јер у последњем случају губимо моралну слободу, постајемо робови својих ниских потреба и убијамо своју душу вечном смрћу.
Таквом потпуном духовном ропству приводе људе вођи савремене светске побуне. Њихово учење и њихови призиви облаче се у узвишене речи о свеопштој једнакости и братству, а у стварности они се старају да примаме људе само ка уређењу материјалног благостања, одводећи их од свих узвишених моралних и религиозних стремљења. Кад материјално благо постане за човека једина вредност, онда ће он неминовно постати потпуни роб онога ко му буде давао ово благо. Материјалистичко васпитање људи даће неограничену власт антихристу, јер ће се сва постојећа средства наћи у његовој пуној власти. Он ће их обилато раздавати само својим следбеницима и сарадницима. И човек који се није научио уздржању, који нема духовне и принципијелне чврстине, биће принуђен да се потчини његовој вољи… “Свима малим и великим, богатим и сиромашним, слободним и слугама (робовима) – биће стављен знак на десну руку или на челу, и… никоме неће бити дозвољено ни да купује, ни да продаје, осим онима који имају овај знак, или име звери, или број њеног имена” (Откр. 13, 16-17).
2. Друго сатанско кушање пројавило се у преношењу Господа Христа у Свети Град на кров храма и речима: “Ако си Ти Син Божји, скочи доле; јер је написано: Анђелима својим заповедиће о Теби, и узеће Те на руке, да се не спотакнеш о камен ногом Твојом” (Мт. 4, 56). Овај предлог ђавола значио је ово: Скочи доле и појави се окружен и ношен јатом анђела пред зачуђеним народом, да би народ, видевши тај знак (знамење) одмах Те признао за Сина Божјег. И ово искушење од стране сатане под лепом на око бригом о буђењу у народу вере у Божанско достојанство Спаситеља представљало је собом не нешто друго него потпуно одбацивање Крста Христовог, одбацивање Искупљења, јер је оно предлагало себи масу народа празним ефектом (утиском), не захтевајући од ње никакав морални подвиг ни самоодрицање.
Сличан захтев знака тражили су од Господа и фарисеји, који се нису задовољавали оним чудесима што их је вршио Господ, него су захтевали од Њега нарочито чудо: знак с неба (Марко 8, 12)… Жељу знака с неба изражавао је понекад и народ. Тако су после чудесног умножења пет хлебова и нахрањења њима многољудног скупа, у коме је било 5000 људи, осим жена и деце, очевици тог чуда и учесници ове трпезе говорили су Господу: “Који знак Ти показујеш, да видимо и верујемо Ти? Оци наши једоше ману у пустињи, као што је писано: хлеб с неба даде им да једу” (Јн. 6, 30-31). Њима се учинило недовољним чудо умножавања хлебова у рукама Спаситеља: оно се збивало у тишини, са светим смирењем, каквим су била проникнута сва дела Богочовека, а њима је био потребан спектакуларни призор, њима је био потребан ефекат. Њима је било потребно да се небо покрије густим облацима, да загрме громови и засевају муње, да хлебови падају из ваздуха – с неба (Епископ Игнатије Брјанчанинов, том 4, 296-297).
Захтев таквога знака од Богочовека био је тежак грех, јер је исходио из телесног разума, који одбацује ма какав узвишени циљ ради спољашњег ефекта. Чувши овај дрзак и богохулни захтев знака, Господ је дубоко уздахнуо и рекао: “Зашто род овај тражи знак? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овом. И оставивши их… оде” (Мк. 8, 12-13). Овај захтев знака с неба био је захтев чуда, али разметљивог чуда сатане. Никакве особите уверљивости знак с неба није могао имати. Због чега је само знак с неба могао да посведочи, да је он од Бога? Из Светог Писма види се супротно… Свето Писмо прича, да је по дејству ђавола огањ спао с неба и сагорео овце и пастире праведнога Јова (Јов. 1, 16; види и Благовесник на Матејево Еванђеље 16, 1). Очигледно је да се тај огањ формирао у ваздуху, како се у њему формира и муња. Симон врачар задивљавао је чудесима заслепљени народ, који је делујућу у њему силу сатане признавао за “велику силу Божју” (Дела ап. 8, 19). Симон је особито задивио незнабошце Римљане, када се у њиховом многобројном скупу прогласио за бога, открио намеру да се узнесе на небо и изненада почео да се подиже у ваздуху, прича о томе блажени Симеон Метафраст, који је ово позајмио од древних хришћанских писаца (Види Житије светог апостола Петра. Четиј минеј, 29. јуна). Слична чуда вршио је и Пинети, који је живео при крају 18. века. Вршили су их и врше и други” (Епископ Игнатије Брјанчанинов, том 4, 299-300).
Оно што није хтео да учини Христос, учиниће антихрист: он ће дати знак с неба, то јест знак у ваздуху, где нарочито господари сатана (види Јефрем Сирин, Беседа 106, део други; Ефес. 2, 2; 1, 12).
Свети Јован Богослов говори да ће антихрист чинити велика дела, “да и огањ силази с неба на земљу пред људима” (Откр. 13, 13). “Свето Писмо указује на ово чудо као највеће од свих чуда антихристових, и место овога знамења је ваздух: оно ће бити прекрасан и страшан призор. Оно ће највише деловати на чуло вида, одушевљавајући га и обмањујући” (Епископ Игнатије, 4, 302).
Свети Симеон Нови Богослов предупређује да се ретко “гледа у небо из страха (предострожности) од лукавих духова у ваздуху, због чега се и називају ваздушним духовима, који производе многе и разне преваре у ваздуху” (Добротољубље, том 5, О трећем облику пажње). Свети апостол Павле назива сатану “кнезом који господари у ваздуху” (Ефес. 2, 2). Одушевљавање ваздушним демонским појавама прети неизбежном погибијом онима који им верују. “Све демонске појаве имају то својство, да је чак и најмања пажња и поверење према њима опасно; једна таква пажња може произвести штетан утисак и донети тешко искушење” (Епископ Игнатије, 4, 329). Чудеса антихриста, извршена сатанском силом, производиће неодољив утисак на гледаоце. “Људи неће схватити да чудеса његова немају никакав добар и разуман циљ, никакво одређено значење, да су она далеко од истине, препуна лажи, да су она – чудовишна, злобна и бесмислена представа, са циљем да… обмане и превари” (Епископ Игнатије, 4, 300). Видећи ова чудеса, људи ће, по слепоти својој… признати их за манифестацију силе Божје и са одушевљењем примити антихриста за бога. ” Антихрист ће наметнути страх претњом и чудесима својим, њима ће задовољити неразумну радозналост и грубо незнање, задовољити славољубље и гордост људску, задовољити телесно мудровање, задовољити сујеверје, довести у недоумицу људску ученост – сви људи који се руководе светлошћу своје пале природе, који су се отуђили од руководства Божје светлости – привући ће се у послушност варалици” (Откр. 13, 8; Епископ Игнатије, 4; 302).
3. Треће сатанско кушање састоји се у узвођењу Спаситеља на високу гору, показивању свих царстава света и њихове славе и у понуди: “Све ово даћу Ти, ако паднеш и поклониш ми се” (Мт. 4, 89; Лк. 4, 57). Власт сатане над царствима света потврђује више пута сама Реч Божја. Сам Господ назива ђавола “кнезом овога света” (Јн. 12, 31; 14, 30). А свети Јован Богослов у Откривењу пише, да ће сатана онима који му служе дати “силу своју, и престо свој, и велику власт” (13, 2). Власт сатане почива на обмани, на превари и на насиљу. А Господ Исус дошао је да Своју власт утврди на слободном моралном подвигу и слободној синовској послушности Богу Оцу. А оно што је Христос одбио, у пуној мери прихватиће антихрист. Он ће сву своју власт добити од сатане због своје пуне послушности њему, а награћиваће и друге – по мери послушности и служења сатанској вољи.
Кад се дочепа светске власти, антихрист ће оштро да измени своје понашање. Уместо лицемерног и опрезног односа према људима, уместо привидног глумљења да жели добро својим противницима, он ће отворено да се претвори у непоштедног гонитеља својих верних хришћана, који не пристану да му се поклоне као богу. Он ће “угњетавати свеце Свевишњга, чак ће замислити да промени њихова времена (празнична) и закон” (Данило 7, 25; Октр. 12, 1317; 13, 67). Опште јавно хришћанско богослужење мораће да се прекрати. “Антихрист и његови приврженици, пише професор Бјељајев, уништаваће књиге Светог Писама, гониће и мучиће проповеднике речи Божје и вршиоце хришћанског богослужења, мотриће да се нигде не врши Евхаристија (Света Литургија), али ипак и проповедање Речи Божје и богослужења неће се прекратити и Евхаристија ће се вршити” (тамо, страна 346), али, разуме се, само у скривеним местима, као у првим вековима гоњенога хришћанства.
Антихрист ће имати активног помагача у гоњењу хришћана и принуђивању ових да му се клањају као богу. По својој суровости и беспоштедности тај помагач антихристов назван је у Светом Писму “друга звер”. “И видех, пише свети Јован Богослов, другу звер, како излази из земље… онда делује свом влашћу прве звери и приморава сву земљу и који живе на њој да се поклоне првој звери… и чудесима која јој би дано да твори пред зверју она вара оне што живе на земљи, говорећи… да начине лик – икону звери… И дано јој би да удахне дух у икону звери, и да проговори икона звери, и учини да се побију сви који се не поклоне икони звериној” (Открив. 13, 1112, 1415).
“Настаће страшно искушење светитеља Божјих: лукавство, лицемерство, чудеса гонилаца појачаваће се, да би их обманули и преварили, фина, измишљена и прикривена гоњења и притешњавања и неограничена власт мучитеља ставиће их у најтежи положај; њихов мали број изгледаће ништаван пред човечанством… Опште презирање, мржња, клевета, притисци, насилна смрт – постаће њихов удео… Противници антихриста сматраће се бунтовницима, непријатељима друштвеног добра и поретка, па ће се подвргнути и прикривеном и јавном гоњењу, мучењима и казнама” (Епископ Игнатије, 4, 302-303).
Првом жртвом антихриста биће његови обличитељи свети пророци Енох и Илија. “И кад они заврше своје сведочанство, звер, која излази из бездана (антихрист), побиће се с њима, и победиће их, и убиће их, и тела њихова оставиће на улици великог града, који се зове Содом и Египат, где је и Господ наш био распет (Јерусалим). И многи из народа и колена, и језика, и племена гледаће тела њихова три и по дана, и неће се дозволити да се тела њихова сахране у гробовима. И они који живе на земљи радоваће се овоме, и веселити, и слаће дарове једни другима, зато што су ова два пророка мучили оне који живе на земљи. Али после три и по дана дух живота од Бога уђе у њих, и стадоше оба на ноге своје, и страх велики нападе на оне који их гледаху. И чуше громки глас с неба, који им говори: узиђите овамо, и узиђоше на небо на облацима, и видеше их непријатељи њихови. И у тај час затресе се земља веома, и десети део града сруши се, и погибе седам хиљада имена људских, а остали се уплашише и дадоше славу Богу небескоме” (Откр. 11, 713).
После тога треба да се збуде значајан догађај, који се може приписати само дејству проповеди светих пророка, њиховог чудесног васксења и узношења на небо – обраћање Христу знатног дела савремених антихристу Јевреја. Блажени Теофилакт Охридски поводом овога пише: “Илија ће доћи… као претеча другог доласка, и обратиће у веру Христову све Јевреје, који се покажу послушнима, приводећи их ка отачком наслеђу, отпале од Њега”.
Као основ за ово тврђење служе следеће пророчке речи у Светом Писму:
а) “Ево Ја ћу послати к вама (Јеврејима) Илију пророка пре него што дође велики и страшни Дан Господњи. И он ће обратити срце отаца ка деци и срце деце ка оцима њиховим, да Ја не бих дошао и поразио земљу проклетством” (Малахија 4, 56).
б) “И догодиће се у тај дан: остатак Израиља, и који се избаве из дома Јаковљева неће се више ослањати на онога ко их је победио, него ће наду своју положити на Господа, свеца Израиљевог, чистим срцем. Остатак ће се обратити, остатак Јаковљев ка Богу силноме” (Исаија 10, 20-21).
в) “А Исаија објављује о Израиљу: и ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти”(Римљ. 9, 27; види Исаија 10, 22).
г) “На дом Давидов и на становнике Јерусалимске излићу дух благодати и умилења и они ће погледати на Њега, Кога су проболи, и плакаће за Њим, као што плачу за сином јединцем,и тужиће за Њим, као што туже за првенцем. Тога дана подигнуће се велики плач Ададремона у долини Мегидонској” (Захарија 12,10-11; Упореди: 4. Царева 23, 30; 2. Дневника 35, 24).
д) “Јер кад си ти (од незнабоштва обраћен Христу) одсечен од рођене по природи дивље маслине и накалемио се на питому маслину, то тим више ови (из Јевреја) накалемиће се на своју природну маслину… Нећу вам, браћо, затајити о овој тајни да се ви не би погордили – да се упорност Израиља догодила привремено, док не уђе потпуно број незнабожаца” (Римљанима 11, 2425).
Владимир Соловјов који је покушао да целокупно пророчанство о јављању Илије и Еноха друкчије објасни (види: Три разговора, Повест о антихристу), нехотице је морао погрешити у објашњењу са појавом пророка и тесно везаног обраћања ка Христу остатка Израиљевог. По његовом мишљењу, Јевреји, дознавши да лице које су они примили за Месију није обрезано, разочараће се и примиће хришћанство. Ако би се та претпоставка о необрезаности антихриста и показала исправном, она би могла побудити фанатичне Јевреје само да оду од њега и траже другог, погоднијег кандидата за улогу Месије, али она не би могла бити узроком њиховог разочарења у своју религиозно-националну идеологију и довољан разлог за примање хришћанске вере. Код Јевреја било је много неуспелих претендената на звање Месије, који су се стављали на чело бунтовних покрета против Рима. Па ипак потоња разочарења у Месије никад нису Јевреје приводили убеђењу у истинитост хришћанства. Зато ово објашњење В. Соловјева треба сматрати неуспелим. Само и једино сведочанством Светога Писма о чудесној појави пророка Илије и Еноха, и њиховој проповеди и изобличавању антихриста, о њиховој мученичкој смрти и васкрсењу моћи ће у пуној мери да се објасни и чудесно обраћење к Христу остатка Израиљева у време антихриста.
Ово обраћање Јевреја ка Христу изазваће у антихристу најжешћу злобу према хришћанима. Тада ће за њих настати “велика невоља, какве није било од постања света до сада нити ће бити” (Мт. 24, 15-21). “И биће му дано (антихристу) да се побије са светима (хришћанима) и да их победи” (Откр. 13, 7).
Спасење малог остатка верних биће једино у краткотрајном царовању антихриста. “И ако се не би скратили дани они, не би се нико спасао, али изабраних ради скратиће се дани они” (Мт. 24, 22).
Светска владавина антихристова трајаће три и по године. “Од времена прекраћења свакодневне жртве (почетак трећег периода делатности антихриста и проглашења његове светске монархије) и постављања гнусобе запуштења проћи ће хиљаду двеста деведесет дана” (Данило 12, 11). Исти рок царовања антихристовог наводи се и у Откривењу: ” И дана му (антихристу) би власт да дела четрдесет два месеца” (13, 5).
Никаква људска сила неће моћи да се супротстави антихристу. Само једини Господ, који ће по други пут доћи на Земљу у свој слави Својој победиће га. Тада ће наступити Страшни суд Христов и крај нашега света (Мт. 24, 3021; 25, 3146; Откр. 1, 7; 20, 11-15; 21, 18). И “биће ухваћена звер и с њом лажни пророк, који је чинио чудеса пред њом, којима је варао оне што примише жиг зверин и клањаху се њеној икони; оба живи биће бачени у језеро огњено, које гори сумпором; а остали биће побијени мачем Онога што седи на коњу, и који излази из уста Његових” (Откр. 19, 20-21). “Ђаво, који их је варао, биће бачен у језеро огњено и сумпорно, где је звер и лажни пророк, и мучиће се дан и ноћ вавек века” (Откр. 20, 10).
Главна несрећа епохе пре свеопштег зацарења антихристовог састојаће се у изузетној духовној слепоти људи. Духовни разум, то јест разум који једино и може јасно да види светлост Истине, биће крајње ретка појава. Човечанство, које се руководи телесним разумом, не само да неће познати антихриста, неће у њему видети свога лукавог непријатеља, него напротив, признаће га за свога добротвора. “Многи ће веровати у њега, рекао је један блажени монах, и почешће да га славе као бога моћнога. А који Бога увек имају у себи… увидеће истину чистом вером, и познаће га. Свима који имају Божје богопознање и разум – биће јасно да је дошао мучитељ. А онима који само мисле о стварима овог живота и воле земаљско – биће ово несхватљиво: јер су привезани стварима телесног живота. Ако и чују проповед предупређења о антихристу, неће поверовати, него ће чак омрзнути онога који им то говори” (Писма Георгија, затворника Задонског, књига 1, стр. 62. 1850. године. Види такође и Беседу 106. светог Јефрема Сирина). Стално упозорење за нас је реч Христова: “Чувајте се, да срца ваша не отежају ждерањем и пијанством и бригама овог света, и да вам онај дан не дође изненада” (Лк. 21, 34). Јер прекомерно погружење у интересе и бриге материјалног живота доприносе развоју телесног разума, који ће увек бити у супротности и борби са Божанским учењем и откривењем.
Ради стицања духовног разума потребна је пре свега послушност Разуму Васељенске Православне Цркве. Потребно је свако своје расуђивање проверавати Речју Божјом и учењем светих Отаца. “Потребна је, крајње потребна пажња према Речи Божјој, коју потврђују сами догађаји непријатељског јој времена и расположења, да не бисмо отпали” (Епископ Игнатије Брјанчанинов, том 4, 227-228). Свети Јефрем Сирин саветује: “Непрестано проучавај Божанске списе, непрестано питај Матер своју – Цркву: кад ће доћи жељени Жених (Господ Исус), питај и распитуј о знацима Његовог доласка, зато што Судија неће одоцнити. Непрестано питај, док тачно не сазнаш, непрестано прибегавај помоћи оних који о овоме знају тачно” (Дела, том 4, 133. Москва, 1850). Сви свети Оци препоручују нам да се стално руководимо Светим Писмом. При томе користан је и савет ближњих, који се сами руководе Речју Божјом и списима светих Отаца. Тако руковођење разумом Цркве биће предохрана вернима против одушевљавања широко распрострањеним лажним учењима и погледима. А одсуство овог црквеног руководства и навика да се иде за општом пропагандом неизбежно ће одвести на лажан пут. Осим тога, ако би се човек и решио да иде уским путем, супротним општим погледима, против општепримљеног пута масе, он ће се неминовно подвргнути следећем искушењу: обавезно ће чути – “Зар си ти једини у праву, а сви или већи број људи вара се?” Само за оне који се буду руководили Светим Писмом такво расуђивање неће имати никакву вредност. Свето Писмо рећи ће му да уским путем не иде већина, него мало њих, а у последње дане света тај пут биће крајње оскудан у путницима” (Епископ Игнатије Брјанчанинов). Свето писмо улиће му и храброст: њега неће збунити факт што ће се количина истински верујућих показати као мало острво усред бескрајног океана лажи и покварености. Он ће памтити захтев Христов: “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да Царство” (Лк. 12, 32).
Друга несрећа епохе антихристове састојаће се у томе што ће бити немогуће ма какво организовано супротстављање његовој власти. Тада “не покушај да га зауставиш својом немоћном руком. Склони се, чувај се од њега, и то је од тебе довољно” (Епископ Игнатије). Буди задовољан тиме, говори старац Исаија, што је остављено на вољу људима да се спасава, ко жели да се спасе”. Зато је нужно борити се сада са царством таме које се приближава, кад могућност борбе још није одузета од нас. Свако избегавање борбе сад, сваки ма и најмањи компромис са злом, ради заједничког опстанка са њим, који се учини сад, данас, још ће више увећати тежину борбе с њим сутра. Треба “радити дела … докле је дан, док не настане ноћ, јер онда нико не може радити” (Јн. 9, 4; 12,35).
Ноћ – то је сатанско царство духовне таме, које се приближава и спрема да захвати целокупно човечанство. Тада ће живот верујућих бити тако тежак, да ће они, без обзира на своју грешност, и заборављајући страх од Суда који се приближава, клицати: “Да, дођи, Господе Исусе!” (Откр. 22, 20).