NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

„KREMANSKO PROROČANSTVO“

Najpoznatije srbsko narodno proročanstvo dakako pripada braći Mitru i Milošu Tarabiću, rodom iz užičkog sela Kremana. Proročanstva je svojevremeno beležio prota Zaharija Zaharić… Ko ih ne zna? Od onoga o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine do onoga da će „Srba ostati toliko da stanu pod jednu šljivu“. Šta je sa rukopisom prote Zaharije, ne zna se; proročanstva Kremanaca kod nas su poznata pre svega preko knjige „Kremansko proročanstvo“ Dragoljuba Golubovića i Dejana Malenkovića („Nova knjiga“, Beograd 1986.), koje nam je prilično sumnjiva iz razloga koje ćemo navesti… Dakle, ne znamo šta su Tarabići stvarno rekli i učinili, ali znamo da je knjiga o njima u najmanju ruku veoma problematična.
Miloš Tarabić je, kažu autori, bio čovek koga su posećivale „vile i vilenjaci“[1]; govorio je da u „gori gleda i sve vidi i čuje“, a nije znao da objasni kako i šta. Miloš je čuo glasove, a kasnije mu je pokojni stric Mitar dolazio oko ponoći i kazivao šta će biti u budućnosti.
Naročito su zanimljiva navodna proročanstva o sudbini Srba u II svetskom ratu, u kome je Staljin najavljen kao crveni car, a predviđeni su i ljudi sa zvezdom na čelu. U građanskom ratu, govorio je, prema Goluboviću i Malenkoviću, Miloš, dok bude trajao: „Dušmani će ovo gledati i smijati se srpskoj omrazi. Ondakar će se u narodu pojaviti jedan čovek plavijeh očiju pa bijelom konju(podvlačenje naše, nap. aut.). On će, malo-pomalo, sjediniti zavađenu braću. I na njegovom čelu sijaće zvijezda. On neće biti po volji dušmanskoj vojski, te će ga ona goniti đe gođ stigne, po šumama, rijekama i morima. No, taj će čovek skupiti veliku vojsku i š njome na Biograd udariti. Protjeraće dušmanina iz zemlje, te će nam carevina biti veća nego ikad što je bila“.
Golubović kaže da Srbija nije postala carevina, ali se ujedinila sa braćom sa severa i juga, a Tarabić je imao „realno viđenje“ Titove uloge u bratoubilačkoj borbi, pošto je Tito okupio ljude pod geslom „bratstvo i jedinstvo“. Ovakva verzija proročanstava sasvim se uklapala u verziju SUBNOR-a, koji je 1981. godine u Čajetini izdao knjigu „Zlatibor u ratu i revoluciji 1941-1945.“ Borci su objavili da je na pitanje prote Zaharije ima li narodu spasa u II svetskom ratu, Miloš Tarabić odgovorio: „Valja im presjeći jabuku napola, „poprečice“, pa će ondakar ugledati đe im je spasenje“. Kad se jabuka preseče popola, ugleda se, naravno, petokraka – „znak spasenja“ za Srbe.
Tarabić je još govorio: „Vrijeme mira i izobilja trajaće dugo. Vodiće se mnogo kolena koji će živjeti i umrijeti u miru, a da rat budu doznavali samo preko mudrijeh knjiga, riječi i raznih prikaza… Naša carevina će ojačati, i đe god se bude čulo ime naše, svi će nas cijeniti i voljeti…“ A kad će Srbija najbolje živeti? „Srbija će najbolje živjeti kada se na njeno prestolje popne čovek plavih očiju, na bijelome konju, koji budne u Srbiju došao i doneo u nju neku novu vjeru“.
Posle trećeg rata, koji će biti strašan, Tarabići su, navodno, nagoveštavali dolazak „aranđela Mijaila“ (koga je Milić od Mačve naslikao kao Mihaila Gorbačova). Zemlja će u to doba biti „prava rajska bašča“, i svi će ljudi biti jednog jezika i jedne vere…
Kada se sve ove „proročke poruke“ dešifruju, dobija se sledeće: Građanski rat među Srbima sprečio je Tito, čovek čije su jedinice samo 1944. i 1945. u Srbiji ubile oko 150 000 ljudi, predstavnika „trulog režima“ i „saradnika okupatora“, čovek čiji su izmećari u Crnoj Gori napravili „pasja groblja“ i otvorili jame – bezdanice da bi u njih bacili na hiljade ljudi; „mir Srbima“ je doneo onaj čiji su sledbenici ubili oko tri stotine pravoslavnih sveštenika, onaj čije su sluge „sahranjivale Boga“ i škola napravile klanice dečjih duša, izgoneći veru i poštenje iz đaka, onaj čiji su ideolozi propagirali „slobodnu ljubav“ i brak kao „interesnu zajednicu“, onaj koji je oteo zemlje Srbima i iscrtao kobne granice, onaj koji je sprečavao svaku projavu srbskog rodoljublja, nadahnitelj Ustava iz 1974, pokrovitelj svih srbskih neprijatelja – sa zvezdom na čelu, drevnim satanskim simvolom, onaj za koga se ne zna da li je zaista bio to za šta se izdavao da jeste, čovek iz nigdine koji nas je odveo u nigdinu… Knjiga Golubovića i Malenovića se tako pokazuje kao obična prokomunistička propaganda, što se naročito vidi iz vizije „hiljadugodišnjeg titoističkog mira“, kada će mnoge generacije na našem prostoru živeti lepo, a o ratu će doznavati samo iz knjiga… Nije prošlo ni pedeset godina od rata u kome je stradalo preko milion i po Srba, i posle koga je Tito nastojao da zatre sve tragove ustaškog i komunističkog genocida nad ovim narodom, kad je opet izbio rat, u kome su uglavnom ginuli sinovi jedinci i u kome su na stotine hiljada Srba proterani sa svojih vekovnih ognjišta. Srbija je „najbolje živela“ u doba „proroka nove vere“, bezbožnika Tita, prorokuju Golubovićevi i Malenovićevi Tarabići, kada se, po cenu tupo sitog života, mnogi odrekoše svog imena i svoje krsne slave, pljujući na sve sveto i čestito u istoriji svog naroda. To je bilo „srećno doba“ – kada se vera prodavala za večeru, i poštenje za pečenje, i krsti za masne prste…
Poslednja vizija „novotarabićevaca“ je hilijastička slika nekakvog carstva „aranđela Mijaila“ (ne Hrista), kada će svuda biti „jedna vjera i jedan jezik“. Da to možda nije „novi svetski poredak“, koji nije uspeo komunistima, a koji će, verovatno, uspeti novim mondijalistima, tvorcima „Nju Ejdža“? Uostalom, i njihov znak je petokraka…


NAPOMENE:

  1. Mada su vile u našem narodnom predanju sinonim lepote i uzvišenosti, i mada je Mitar Tarabić govorio da su one čestite devojke koje su rano umrle, reč je o prilično „sumnjivim“ bićima. U knjizi Tihomira Đorđevića „Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju“ navodi se da se i u Grčkoj i kod nas vile opisuju kao prelepe devojke koje umesto ljudskih imaju magareće noge (ili konjska, magareća, mazgina kopita), zbog čega ih niko ne sme gledati u noge, da ga ne bi satrle. Ličani su smatrali da, pored toga, vile veoma smrde. Takođe, ova bića zavide lepim devojkama i mladićima koji umilno pevaju, pa devojke uriču, a mladiće u grlo streljaju (u pesmi o Marku Kraljeviću i njegovom pobratimu Milošu.) Uz ovo, vile ne vole kad im neko ispituje tragove, i veoma su osvetoljubive. U jednoj narodnoj pesmi, vila – starešina obećava pola starešinstva vili koja uspe da zavadi braću Jakšiće. Vili – sedmakinji to polazi za rukom, pošto se pretvorila u lepoticu oko koje su se braća posvađala, te je Mitar ubio Stjepana. U Slavoniji se o njima priča kao o ljudožderkama… Poznate su po tome što hvataju lepe mladiće, obljubljuju ih i uništavaju, naročito ako sa njima igraju „vilino kolo“. Posle ljubavisanja sa vilama se ili ludi ili umire. Iz svega što je rečeno očito je da su u pitanju demoni koji su se nekada, u skladu sa vremenom, maskirali u lepotice (naravno, odavao ih je smrad, magareće kopite i zlo koje su nanosile), kao što se danas, u doba „naučne fantastike“, maskiraju u „vanzemaljce“ i „kosmičke prijatelje čovečanstva“..
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *