NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

PROROČKE REČI VLADIKE NIKOLAJA

Sveti Sava – naš tužilac pred Bogom

Najbolji sinovi jednoga naroda služe za uzore svome narodu. Ali oni nisu samo uzori; oni su i branioci svoga naroda. Ali nisu samo branioci, oni su i tužioci svoga naroda.
Ko je bio Sveti Sava? Najlepši uzor života srpskom narodu, vatreni branilac srpskog naroda pred drugim narodima, ali i tužilac srpskog naroda pred Bogom.
Ko bi to pomislio? Ko bi to rekao? Ustvari, to je sasvim prirodno, da onaj koji nas je duhovno preporodio, s pravom se može tužiti na nas. Kada su Jevreji već bili dodijali Hristu svojom zlobom, reče im blagi Spasitelj: „Nemojte misliti da ću vas ja tužiti Ocu; ima (drugi) koji vas tuži, Mojsije, u koga se vi uzdate“ (Jov. 5, 45). Tako je svedočio zlobnim ljudima Onaj Koji je video nebesni svet, kao i zemaljski, i koji je znao šta biva na nebu kao i na zemlji. On je video, i znao, i čuo iz onoga sveta kako Mojsej tuži Bogu svoj narod zbog protivljenja Hristu, zbog zlobe prema Mesiji.
Najveći Jevrejin postao je, dakle, tužilac Jevreja. Nije teško zamisliti ni najvećeg Srbina kao tužioca Srba. Sveci Božji mogu da trpe duže od svih ostalih ljudi, ali ne mogu koliko Bog. Svevišnji Bog može nesravnjeno duže da trpi nego li svi sveci Njegovi. Zato mi i pevamo uz Veliku nedelju: “ Slava dolgoterpjeniju Tvojemu, Gospodi!“ Pitate li zašto bi nas Sveti Sava morao tužiti Bogu; zaista, za dve ili tri stvari mogao nas je tužiti.
Prvo, mogao nas je tužiti što smo bili meka vrata pa smo se lako poklonili idolima evropskim. Mojsej se žalio Bogu na Jevreje kao na tvrdovrat narod. Sveti Sava se može žaliti na nas kao na narod mekovrat.
Drugo, mogao nas je tužiti što su vrhovnici srpski uzdigli i papu i Muhameda iznad njega.
Pitate li, zašto nas je još mogao Sv. Sava tužiti Bogu? Zaista, za pet ili za deset stvari mogao nas je tužiti. Prvo, zbog škole bez vere; drugo, zbog politike bez poštenja, treće zbog vojske bez jedinstva duha; četvrto, zbog braka bez vernosti, i tako dalje.
Da li još pitate zašto nas je naš Sv. Sava mogao tužiti Gospodu Bogu? Zaista, zbog deset i dvadeset stvari mogao nas je tužiti:
zbog bezbračnih razvratnih matoraca;
zbog bračnih, a lakomislenih mladića;
zbog bezdušnih intereždžija;
zbog gramžljivih samaca bez dece;
zbog nečista uma;
zbog prljava jezika;
zbog bogohulstva;
zbog uvrede roditelja;
zbog ismevanja učitelja;
i zbog takmičenja u nadmudrivanju mesto u bratskom pomaganju;
i zbog nečega što smo stavili i nečega što nismo stavili pred palatu Narodne skupštine: spomenike konjima a ne ljudima, kojima treba podražavati;
i što nismo stavili krst na onaj faraonski spomenik Neznanom junaku na Avali.
I još za mnoge i mnoge grehove i ludosti naše mogao nas je tužiti Sveti Sava Hristu Bogu svojemu. No, ako nas je i tužio, on se molio za pomilovanje naše, i Gospod nas je udario i pomilovao. Po svojoj nedostižnoj mudrosti, koja, takoreći, bezbrojnim očima gleda svu prošlost od početka i svu budućnost do kraja, Gospod daje onaj lek koji odgovara bolesti i onaj venac koji odgovara poštenju svakog čoveka i svakog naroda. Pa ni Sveti Sava neće nikad moliti Boga da Bog ubije njegov narod, nego da ga u poštenju pomiluje, a u bolesti da mu dade gorčinu, gorak pelen protiv groznice; aj, braćo, pelen protiv groznice srebroljublja i groznice vlastoljublja i groznice samoljublja i groznice slastoljublja, protiv svih groznica svih pogrešnih ljubavi, kojima je ovaj narod zamenio bio ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem. Amin.

(Iz:“ Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“)

Zakoni mira i zakoni rata

Postoji jedan neumitan zakon greha.
Rat čoveka protiv čoveka posledica je rata čoveka protiv Boga.
Rat roditelja protiv Boga produžuju deca ratujući jedan protiv drugoga.
Milost Tvorčeva ublažava zakon greha i time omogućava produženje roda ljudskog na zemlji.
Oni koji ratuju za pljačku, kao Hodologomor i Amalik, mogu, po Božjem dopuštenju, u početku da uspevaju.
Pljačkaši i nasilnici u ratu uspevaju ne zbog svoje moći nego zbog grešnosti onoga naroda, na koji udaraju.
Pravednici Božji, slično Avraamu i Mojseju, poražavaju neprijatelja kada pod Bogom kao pod jedinom zastavom vojuju za odbranu napadnutih i nemoćnijih.
S preljubom telesnom ide uporedo i preljuba duhovna, tj. otpadanje od Boga istinitoga, bogoodricanje i pripadanje ka bogovima lažnim.
Preljuba i jedne i druge vrste donosi nesreću u ratu.
Gospod nad vojskama mrzi na pljačkaše u ratu.
Pljačka u ratu od strane pojedinaca sprečava uspeh cele vojske.
Nijedan narod ne može grešiti protiv zakona Božijeg i živeti u miru.
Greh je agent rata; i ma koliko se jedan narod pokazivao miroljubiv, rat na njega mora doći.
Za kaznu jednog bogoodstupnog i bogobornog naroda Bog upotrebljava ponekad narod iz velike daljine. Tako su za kaznu Hanaanskih neznabožaca dovedeni Izrailci iz Misira, kao što su docnije za kaznu Evropljana dovedni izdaleka Atila i Džingis-Kan, za kaznu Španjolaca Saraceni, a za kaznu Balkanaca Turci.
Ceo jedan narod može od Boga otpasti i zakon Božji pogaziti.
Gresi jednog naroda uzrokuju robovanje toga naroda.
Živa i smislena veza, ili živi i smisleni vezivač, uzroka i posledica i sudbama naroda, jeste sam Stvoritelj i Promislitelj ljudi.
Uzroci su u rukama ljudi, a posledice u rukama Boga.
Najvažniji činioci u osloboćenju jednog naroda su: 1. pokajanje naroda; 2. milost i moć Božja.
Gresi starešina narodnih prouzrokuju rat i gube rat.
Zbog greha i bezakonja bogobornih starešina narodnih strada i sam narod i propada država, samostalnost i sloboda narodna.
(I ovo ti je, Srbine, jasno: bez veronauke u školama, sa legalizoanim abortusom za devojčice od 16 godina, sa svim mogućim sektama od države dopuštenim, sa ludilom bogobornog neokomunizma – šta nas čeka? – nap. prir.)
Zbog dobra dobrih starešina Gospod daruje mir i blagostanje jednom narodu.
Kad se dobre starešine pogorde svojom silom, ili mudrošću, ili bogatstvom (što im je od Boga darovano) i otpadnu od Boga, tada Bog kažnjava strogo i starešine i narod.
Biti dobar starešina narodni znači prionuti uz Boga, Jedinoga i Živoga, i držati se u svemu Njegovih zapovesti.
Bezbožan i nevaljao saveznik u ratu navlači nesreću kako na sebe, tako i na svoje dobre saveznike.
S narodima u ratu biva isto što i sa pojedincima u miru, to jest ortakluk sa zlim donosi svima ortacima zlo.
Pravedni Bog je uvek i vazda najpouzdaniji saveznik onih, koji se Njega drže i Njemu mole.
Nikakva materijalna množina, na koju bezbožnici i lakomi računaju, ne pomaže ništa.
Ko se u ratu uzda u svoje oružje, po bogozaboravu i gordosti srca svoga, taj sramno gubi i pada.
Ko se u ratu ne uzda u svoje oružje, po smernosti srca svoga, nego s pokajanjem priziva Boga u pomoć, taj slavno pobeđuje.
Bog pomaže smernoga i vernoga protiv ohologa i nevernoga.
Bog upotrebljuje često malena sredstva i neznatne stvari da sruši ohologa i nevernoga.
S nepravednom je stranom strah, a sa pravednom hrabrost.
Rat ne odlučuje broj nego Bog.
Obistinile su se one proročke reči: „Jedan čovjek između vas goniće tisuću, jer Gospod Bog vojuje za vas“.
I u moderno vreme, kao i u vremena drevna, Gospod nad vojskama – kao Treći i Nevidljivi Ratnik – odlučuje svaki rat.
I u modernim ratovima, kao i u drevnim, grešnost naroda ili vođa narodnih prema zakonu Božjem neminovno donosi poraz.
I u modernim ratovima, kao i u drevnim, pravednost narodna ili vođa narodnih prouzrokuje pobedu.
Rečju, moderni ratovi, kao i drevni, samo se mogu razumeti i objasniti u biblijskoj svetlosti.
Gospod Hristos je otkrio cilj života i put.
Hristos je Svojim Jevanđeljem predložio i propisao rat čoveka protiv samog sebe, u cilju odstranjenja drugih ratova.
Oni koji ne vode rat protiv samih sebe, protiv svojih greha, poroka i strasti, neminovno ga vode protiv Boga i svojih bližnjih.
Rat mora doći na hrišćane koji gaze zakon Hristov, ma oni to i ne hteli, slično zabludeloj deci, koja ne žele šibu ali prouzrokuju šibu.
Uzrok je ratu u otpadanju ljudi od Boga i Božjeg zakona.
Kad bi se ljudi razoružali od greha, ko bi onda strahovao, ko li kovao oružje, ko li se spremao za rat? Niko.
Blago onom narodu, koji se blagovremeno razoruža od greha svojih kao oružja protiv Boga. Nikakvo se zlo neće dogoditi tom narodu – ma bio nenaoružan bojnim oružjem, on će živeti u sigurnosti, jer će ga svemogući štititi desnicom svojom neodoljivom.

(Iz:„Rata i Biblije“)

Šta će biti sa bezbožnicima?

Oni što prosvećuju, ne prosvećuju nego zaslepljuju, šta ćeš činiti s njima, Gospode?
Oni odvraćaju decu Tvoju od Tebe, i brane joj, da priđu k Tvojoj Mudrosti, jer govore: Gospod je jedna stara reč vaših mrtvih đedova. To je stara amajlija, koju đedovi vaši nosiše sobom i pomreše. Mi ćemo vas naučiti, kako se rije zemlja, i goji telo, i kuje zlato, što jače sija od mrtvog Gospoda. Šta ćeš činiti sa sablazniteljima dece Tvoje, Gospode?
Ništa im ja neću učiniti, jer oni su učinili sve za prokletstvo svoga semena i plemena. Zaista, goru su sudbu spremili sebi i svome narodu nego književnici i sadukeji iz Judeje. Jer imadoše primer ovih, i ne naučiše se.
U starosti svojoj slušaće klepet mačeva na pragu svome, i umiraće od gladi, ćelavi i drljavi, a neće smeti izviriti se kroz vrata, da opomenu učenike svoje. Čime će ih opomenuti, kad je ime moje izbačeno iz hajdučkog srca njihovog? Što će ih i opominjati, kad su ih oni na to spremali, po bezdanoj gluposti svojoj, koja prati svakoga, koga Ja ne pratim. Šta će im biti, Gospode?
Biće im gore nego Vavilonjanima, kad se u sili svojoj klanjahu krvi i zlatu, i decu svoju učiše, da se tome klanjaju.
Prvo će doći glad, kakvu ni Vavilon nije zapamtio. Pa rat, radi pljačke hleba, iz koga će se vratiti pobeđeni. Pa međusobno klanje i paljenje gradova i sela. Pa bolesti, do kojih se ruka lekara neće smeti dohvatiti. I učitelji će biti šibani bičevima i gonjeni da budu grobari svojih učenika, od kojih će svi drumovi smrdeti.
Oni, koji vode narod, ne vode nego ga zavode, – šta ćeni činiti s njima, Gospode moj? Zavađaju narod radi svoje koristi, i kad se narod zbuni i uzbuni, oni se izmiču sa vlasti i u miru jedu izlaganu dobit. Krive svoje protivnike, a idu stazama njihovim. Od njihove galame mudrac ne dolazi do reči.
Laskaju glupaku i nasilniku samo da dođu do prvih mesta. Posvednevno pišu knjige i objavljuju zlo svojih srodnika, da bi skrili svoje zlo.
Ne uče narod istini, nego ga hrane lažju okruglu godinu.
Nemoćni su, da učine pravdu narodu, nego ga zastrašavaju plašeći ga gorom nepravdom prošlih vremena.
Haraju za sebe i za prijatelje svoje, jer znaju, da neće dugo.
Šta ćeš činiti s njima, pravedni Gospode?
Učinili su oni sve, i ja nemam šta da činim, nego da ih ostavim sebi. Zaista, neće jesti svoju dobit u miru, nego će je potrošiti na daće svojih rođaka.
Osiromašiće, i miševi će im proletati kroz prodrtu košulju. Snevaće bune prevarenih i poharanih, i dizaće se u ponoći, prestrašeni i oznojeni. Biće im dug život, da bi im kazna bila duža.
Doživeće da vide svoj dom u zgarištu, i bežaće iz svoje zemlje, gladni i bolesni, i neće smeti izgovoriti svoje ime ni pred kim. Gledaće tućince u svojoj zemlji, i prosiće komad hleba od njih.
Gore će biti državi njihovoj nego rimskoj. Jer imadoše Rim za primer, i ne poučiše se.
Gore će biti narodu njihovom, koji ih je rodio, nego narodu jevrejskom. Jer imadoše primer naroda jevrejskog, i ne poučiše se.
Slušaće kletve svoga imena, i neće smeti proviriti na prozor.
Gledaće svoj narod gde ga vezane u povorkama vode, i bojaće se za sebe.
I slušaće, i u snu i na javi, proklinjanja svoga imena, i drhtaće, – drhtaće a neće moći umreti.
Gospode Veliki i Strašni, svi su Tvoji putevi milost i istina. Šta ćeš činiti sa zaslepljenim, zavedenim, slaganim i poharanim?
Ako se ko seti imena Moga, setiću se i ja njega, i spašću ga.
Čekam, da Me ko vikne, – i odazvaću se.
Dokle ima vikanja na zemlji, imaće i eha na nebu.
Ja sam onaj, koji je najbliži svima i svemu. Dajem se onome, ko Me želi; povlačim se od onoga, ko Me ne poznaje. Bez mene svet je puhor pepela. I bez Mene ljudi su nemoćniji od puhora.

(Iz „Molitava na Jezeru“)

O novom svetskom poretku

Hajd, još malo da razgovaramo, sveta braćo moja, dokle još ima vremena, da može brat s bratom i bogoljubac sa bogoljubcem razgovarati. Dokle nije došlo vreme, da samo zlotvori viču a braća šapuću.
Sve sile koje se bore za vlast nad svetom govore ružičasto o Jednom Svetu kao svom idealu, u kome se jedino može ostvariti ljudsko blagostanje i mir. Tako govore. Pa da bi zadobili Hrišćane za taj svoj ideal o Jednome Svetu oni se pozivaju na predviđeno u Otkrovenju hiljadugodišnje carovanje Hristovo.
Aj braćo moja sveta, ne dajte se prevariti. Hiljadugodišnje carstvo Hristovo nije nikakva uteha za sav svet nego samo za „duše isječenih za svjedočanstvo Isusovo i za riječ Božiju“. Oni će prvo vaskrsuti i carovati. Nije rečeno da će to carovanje biti na zemlji; a ni pomena o učešću svih ljudi u tom carovanju, nego samo velikih mučenika isečenih za Hrista „koji se ne pokloniše zvjeri ni ikoni njezinoj, i ne primiše žiga na čelima svojim i na ruci svojoj“. Ni u kom slučaju ovo se ne može uzeti za planetarno carstvo Hristovo za sav svet niti pak u ovome svetu. No takva je osobina ljudi, da se zadržavaju više na tajanstvenom i dvosmislenom nego na jasnom. Međutim u Jevanđeljima Gospod je jasno opisao stanje sveta pred svršetak vremena.
Nije isključeno, da će Bog dopustiti ljudima da po spoljašnosti ujedine narode u Jedan Svet. Često je Bog popuštao da ljudi idu svojim putovima, mada to nisu bili Njegovi putovi. „Misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod. Nego koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, misli moje od vaših misli“.
Bog menja situacije. Ljudi su nestrpljivi, te žele promenu i čak i u najboljoj situaciji na zemlji. Uvek žele novo, a čim dođe novo, plaču za starim, „za starim dobrim vremenom“. Poštujući slobodu čoveka Bog često menja situaciju prema želji ljudi, ne puštajući točak sveta iz svojih ruku u ruke satani. Poznaje Bog ljude. Zna On, da će ljudi na svojim putovima izlomiti se, osiromašiti i izgladneti, pa će tek onda zavapiti Njemu za pomoć. Zna Bog, da svi samovoljni putovi sinova čovečijih vode u Zemlju Nedođiju, ali ih pušta da idu do obronka propasti gde se sve iluzije razbijaju i gde se satana zlurado cereka.
Velika je razlika između mira što ga Hristos daje i mira svetskog što ga ljudi žele. Prvi mir čuva čoveka od korupcije, a drugi proizvodi korupciju i kroz korupciju vodi ponovnim pobunama i ratovima. Nevaljao mir je otac rata. Uzevši idealno, mir je bolji od rata. Ali koruptivan mir nije bolji od rata; jer ne daje dovoljnu žetvu Gospodu. Otuda spoljašnji mir je samo jedan predah od rata. Kao što se kaže u Bibliji: „I zemlja počinu od rata“. Dokle? Dokle ljudi ne uprljaše mir gresima svojim.
Sodom nije uništen u ratu nego usred mira i materijalnog blagostanja. U vreme mira, spoljašnjeg blagostanja i sigurnosti rimskog carstva društvena korupcija dovodila je cara Marka Avrelija, stojičkog filozofa, do očajanja. I on je predviđao propast takvoj svojoj državi. Jedva da je što manja korupcija bila u hrišćanskim carstvima Karla Velikog i Luja XIV. I tako je moralo biti svuda gde god su ljudi tražili Raj na zemlji a ne na nebu. Svaki svoj dostignuti Raj na zemlji ljudi su brzo pretvarali u pakao. I Bog je menjao situaciju radi svoje žetve.
Neće tako biti kada se organizira Jedan Svet, sa jednim Predstavništvom, jednim jezikom, esperantom, jednom vojskom ili policijom; jednim kalendarom, sa ujednačenim vaspitanjem, ujednačenom etikom, ujednačenim uređenjem. Rat će biti osuđen kao ludost i varvarstvo, i onemogućen. Nastaće večni mir, sigurnost i blagostanje.
Tako govore gosti i došljaci, sluge i najamnici, bez razbiranja šta Domaćin misli. A tu ideju o Jednom Svetu dobronamerno, ali u neznanju podržavaju i neki hrišćanski pastori. Oni misle: svet je postao malen; bolje je da Gospod ima jednu veliku njivu – sav svet – nego mnoge malene njive i njivice. Kao da će oni, koji su se pokazali neverni u malom, pokazati se verni u velikom!
Može Gospod i popustiti da se ova želja ljudska ostvari. U tom slučaju On ipak neće biti bez svoje žetve. Samo će Njegove žetve biti u buri i vihoru. Jer će u toj univerzalnoj državi zavladati kvarež kakva se ne pamti u istoriji, kvarež mentalna i moralna, koju je apostol Pavle iz daljine vremena jasno video i opisao. Apostol istina govori o poslednjem vremenu, ali gle i ovi novi arhitekti Jednoga Sveta smatraju ovaj svoj ideal kao poslednju fazu ljudske istorije.
Građani te eventualne Svetske univerzalne države biće gori od građana rimske imperije; mnogo gori. Mesto oglašenog mira i spokojstva i blagostanja, ljudi će se osećati nespokojniji i nesrećniji nego ikad. Kad nisu mogli urediti svoje male države na svoju sreću, kako će urediti ti isti strasni ljudi sav svet? Nastaće neredi, pobune i revolti na sve strane kugle zemaljske. Parlamenti će biti nemoćni da to spreče svojim beskrajnim prepirkama, uzajamnim optužbama i tobožnjim zakonima. Zato će s vremena na vreme prenositi svoju vlast, voljno ili primorano, na diktatore, koji će ognjem i mačem povraćati red u svetu. Tražiće ljudi spasenja samo u političkim i društvenim promenama. Probaće ponova sve bivše političke eksperimente u istoriji sveta. I tako će to dugo trajati, ta smena parlamentarizma i diktature, autokratije, demokratije, oligarhije, timokratije itd. Najzad će, u sumraku istorije, doći diktator sveta, „sin pogibli“ – „kojega će Gospod Isus ubiti dahom usta svojih“.
A za sve to vreme mesto mira, cpeće i blagostanja, “ biće nevolja velika kakova nije bila od postanja svijeta niti će biti“. Zbog tih nevolja mnogi će se pokajati i povratiti Bogu Spasiocu. I u njima će Gospod imati svoje poslednje žetve. Ona Svetska država vodiće najogorčeniju borbu protiv Hrista i Njegove Crkve. Jer ujednačiteljima ljudi, naroda i vera, najviše će smetati Hristos, Neujednačitelj i Neujednačivi. Kako bi se mogla ujednačiti istina sa laži? Laž se ne protivi ovom ujednačenju, ona ga traži, ali joj se istina protivi. Gle, istina i laž niti mogu orati na istoj njivi, niti spavati u istoj postelji. Crkva će se Hristova staviti van zakona, a za javno spominjanje Hristovog imena biće propisane oštre kazna. Ali će se spasavati oni koji budu samo prizvali ime Gospodnje. I Sin Čovečiji kada dođe iznenada, i ubije „sina pogibelji“, poslednjeg tiranina ljudi, da li će naći veru na zemlji? Naći će je, ali ne kao javnu. Naći će je, ali ne po velelepnim hramovima, kao što su naši sadašnji, nego u pešterama i pustinjama. Naći će je, ali ne kao odobrenu i štićenu nego kao ruženu i gonjenu. Naći će je, ali ne u raskošnim liturgijama i psalmodijama nego u hramovima ljudskih srca i u šaputanju ljudskog jezika. Jer Crkva Njegova počela je mučeništvom i završiće mučeništvom, sveta braćo moja.
Među mučenicima za Hrista u to poslednje vreme biće mnogi Jevreji, po viziji svetoga Pavla. Jer je s Jevrejima Crkva Hristova i počela. – Biće veoma smanjen broj hrišćana u zemaljskoj Crkvi. I biće vreme kada će prvi put važiti gnevna reč Gospodnja: „Ko čini nepravdu, neka još čini nepravdu, i ko je pogan, neka se još pogani“. Jer će i poziv na pokajanje bezbožnika prestati. Ali zato će Crkva na nebesima u to vreme biti puna do prepunjenosti. Bezbrojni narodi i jezici i kolena likovaće u njoj kao u tihom pristaništu. Knjiga živih biće ispunjena od korice do korice. Na poslednjim stranama te večite Knjige biće svetlošću upisana imena onih poslednjih Hrišćana, koje zateče na zemlji Gospod Isus Hristos kada se javi u sili i slavi svojoj sa svima svetim anđelima. I Satana će biti bačen u jezero ognjeno sa svima svojim slugama, u neljudskom i u ljudskom obliku. I zemlja će se spaliti ognjem, kao čaura koja je dala ono što je Domaćin od nje očekivao. I Domaćin će biti zadovoljan. A nebesna Crkva, koju niko ne može izbrojati, živa i slovesna Žetva Gospodnja, naći će se sva obučena u bele haljine čistote i radosti. I zapevaće, i večito pevaće, Veliko Slavoslovije Svetoj Trojici, Bogu Jedinome, i Gospodu Isus Hristu Spasitelju, glavnom junaku sveopšte i veličanstvene drame stvorenoga sveta od početka do kraja.
Blaženi, koji se u one poslednje dane ne ustraše od neprijatelja Isusovih, u kojima nema života. Takovi će biti večni učasnici slave i radosti Gospoda svojega.

(Iz:„Žetvi Gospodnjih“)

Nebeska Liturgija

Haj, šta se ono čuje iz daljine:
Dal su vjetri, dal su vihorovi,
Il šumore gore javorove,
Il sa zemljom trava razgovara,
Il pevaju na nebesi zvezde?
Nit su vjetri, nit su vihorovi,
Nit šumore gore javorove,
Nit sa zemljom trava razgovara,
Nit pjevaju na nebesi zvezde,
No se služi sveta liturgija
U nebesnom carstvu Hristovome.
Službu služi Jovan Zlatouste
I sa njime tri stotin vladika,
Sve vladika zemnih mučenika
I tri hiljad časnih sveštenika,
Sveštenika Božjih ugodnika.
Đakonuje đakone Stevane
I sa njime sveti Lavrentije.
Sveti Pavle čita Poslanije,
Sveti Luka sveto Jevanđelje,
Krste drži care Konstantine
A ripide sveti stratilati
Dimitrije i s njim Prokopije,
Georgije i s njim Jevstatije
I ostali mnogi stratilati.
Oganj nosi Ognjena Marija,
Tamjan pali Gromovnik Ilija
A Krstitelj vodom pokropljava.
Heruvimi poje Heruviku
A car slave sedi na prestolu
Licem svojim nebom osvetljava.
S desna mu je sveta Bogomajka
Ogrnuta zvjezdanom porfirom,
Sveti Sava žezal pridržava,
A naroda ni broja se ne zna,
Više ga je no na nebu zvjezda.
Izmješani sveci s anđelima
Pa se ne zna ko je od kog ljepši.
Kad se sveta liturgij a svrši
Svetitelji Hristu prilazili
I pred njime poklon učinili,
Najposlednji Svetitelju Savo
I sa Savom Srbi svetitelji.
Sveti Savo metanije pravi,
Ali se ne hte svetac da uspravi
Beć ostade na zemlji ležeći.
Tad prilazi sveta Bogomajka
Da podigne Svetitelja Savu,
Jer joj Savo Hilandar posvjeti,
Al’ se Savo diže na koljena
I dalje se dići ne hoćaše
Već ostade pred Hristom klečeći.

Blagi Hristos Savu milovaše
Od milošte vako mu zboraše:
„Čedo moje Nemanjiću Savo,
Što si mi se tako rastužio,
Nikad tako ti plakao nisi,
Nisi tako plako za Kosovom
Kad je Srpsko potamnjelo carstvo
Potamnjelo carstvo i gospodstvo
Kazuj meni, moje čedo drago,
Kako stoji sada Srbadija:
Kako stoji vjera u Srbalja,
Jesu l Srbi kano što su bili
Ili su se Savo izmjenili,
Poju li mi mnoge liturgije,
Dižu li mi mnoge zadužbine.
Kano nekad u vreme Nemanje
I sina mu Svetitelja Save,
I slavnoga Milutina kralja
I Stevana milog mi Dečanca,
I Lazara moga mučenika
I Milice slavne Ljubostinjke,
Angeline majke Krušedolke,
I ostalih cara i knjeginja,
Da l se i sad tako Bog poštuje,
Da l Srbijom svete pjesme bruje,
Jevanđelje da l se moje širi,
Srpska zemlja da l tamjanom miri,
Svetli li se obraz u Srbina
Pred ljudima i pred anđelima,
Velikaši da l pravedno sude,
Bogataši da li milost djele,
Da l suseda sused opravdava,
Da l nejakog jaki podržava,
Poštuje li mlađi starijega,
Da l djevojke drže djevojaštvo,
Da l popovi po svetinji žive,
Kaluđeri da l za narod kleče,
I da l greju peštere suzama
I za narod toplim molitvama.
Da li narod nedjelju svetkuje,
Da l praznikom crkvu ispunjuje?
Kazuj meni, dični svetitelju,
Srpskog roda drugi spasitelju,
Kakva ti je golema nevolja
Te ti roniš suze niz obraze,
Pjesmu neba plačem završavaš?“

Tad govori Svetitelju Savo:
„O Gospode, veliki i silni,
Pred kime se tresu heruvimi,
Ima l išta tebi nepoznato?
Ta ti vidiš srce u čovjeku
I poznaješ najtajnije misli.
Vidiš crva pod korom grmovom.
Pod kamenom guju otrovnicu
Na dnu mora svako zrno pjeska.
Ne mogu se od tebe sakriti.
Tamnih ljudi tamna bezakonja,
Zbog kojih si na krstu visio;
Ali tvoja ljubav sve pokriva,
Iz ljubavi neznanije javljaš,
Iz ljubavi ti o znanom pitaš,
Da ti kažem što ti bolje znadeš.
Nisu Srbi kano štosu bili.
Lošiji su nego pred Kosovom,
Na zlo su se svako izmjenili.
Ti im dade zemlju i slobodu,
Ti im dade slavu i pobjedu,
I državu veću Dušanove,
Al darom se tvojim pogordiše,
Od tebe se licem okrenuše.
Gospoda se srpska izmetnula,
Na tri vjere okom namiguju,
Al nijednu pravo ne vjeruju,
Pravoslavlje ljuto potiskuju.
Odrekli se srpskoga imena,
Odrekli se svojih krsnih slava,
Svece svoje ljuto uvredili.
A ko diže crkvu zadužbinu,
Ne diže je tebi nego sebi.
Crkve dižu da ih vide ljudi,
Crkve dižu, Bogu se ne mole,
Nit Božiji zakon ispunjuju.
Velikaši pravdu pogazili,
Bogataši milost ostavili,
Ne poštuje mlađi starijega,
No se mlađi pametniji gradi,
Nit nejakog jaki podržava,
Beć ga lomi dok ga ne salomi,
Nit susjeda susjed opravdava,
Beć se kune krivo za nepravdu,
Zbog blatnjave zemlje od aršina.
Sveštenici verom oslabili,
Kaluđeri poste ostavili,
Nit djevojke drže djevojaštvo,
Svilu nose, grehom se ponose,
Mladi momci poštenju se smiju,
A svoj razvrat ni od kog ne kriju,
Niti narod za nedjelju mari,
Ni za praznik ni običaj stari,
Nit praznikom crkve ispunjuje,
Prazne crkve ka pećine puste,
Prazne duše, pa prazne i crkve;
Svud se crni crno bezakonje,
Stid me jede i stid me izjede,
Zbog grijeha naroda mojega,
Što i mene držiš blizu sebe.
Zato plačem moj predragi Spase,
Vječnost mi je kratka za plakanje,
volio bih i u paklu biti,
Samo Srbi da se Bogu vrate“.

Mirno Gospod saslušao Savu,
Pa podiže svoju svetu glavu,
I mislima nebesa potrese.
Zablistaše munje i gromovi,
Naduše se garavi oblaci,
Led se prosu o Petrovu danu,
Sva pobjele zemlja Srbinova,
Ka od gube gubava grešnica.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga niti svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.

Tada Gospod vaši popustio,
Po voću se vaši uhvatiše,
Obrstiše šljive i jabuke,
Sasušiše pitome voćnjake,
Po pitomoj zemlji Srbinovoj.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga niti svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.

Tada Gospod pomor popustio,
Da pomori i staro i mlado.
Udariše ljute bolezanje,
Tesna groblja i malo grobara,
Grobarima otežaše ruke.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga niti svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.

Tada Gospod krizu popustio,
Puna zemlja svakog izobilja,
A svi viču: nigde ništa nema.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga niti svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.

Tad Satanu Gospod odriješio,
Iz pakla ga na Srbe pustio,
Da do roka svoju volju vrši,
I da čini što je njemu drago,
Sa državom i sa srpskim tjelom,
Samo da se ne dotiče duše.
A Satana vojske podigao,
Od zvjerinja svoga i ljudskoga,
Sve od samih Božjih protivnika,
I svojijeh jednomišljenika,
Kojih bi se marva zastidjela,
I veprovi divlji posramili.
Paklenim ih ognjem naoružo,
Poveo ih na zemlju Srbiju.
Bljunu oganj iz adovih žvala,
Pa zapali kuću Srbinovu,
Sve razgradi što je sagrađeno,
Sve proždera što je umješeno,
Sve odnese što je izatkano,
Sve razgrabi što je ušteđeno,
Sve raskući što je zakućeno,
Sve popljuva što je osvećeno,
A gospodu u okove veza,
Starješine vrže na vješala,
Il umori glađu u tamnici,
Pobi momke, zacrni đevojke,
Zgrči majke nad koljevke prazne,
Nad koljevke prazne i krvave.
Još zaveza jezik u Srbina,
Da ne smije pjevat ni kukati,
Niti Božje ime spominjati,
Niti brata bratom osloviti;
Još zaveza noge u Srbina,
Da ne smije slobodno hoditi,
Osim tamo kud ga konop vodi,
Konop vodi ili kundak goni;
Još zaveza ruke u Srbina,
Da ne smije radit van kuluka,
Niti sjesti, niti hljeba jesti,
Bez satanske gorde zapovjesti,
Niti đecu svoju svojom zvati,
Nit slobodno mislit ni disati.

Tako išlo za dugo zemana,
Dok nabuja zemlja Srbinova
Od mrtvijeh srpskijeh telesa,
I od krvi srpskih mučenika,
Ka tijesto od jakoga kvasca.
Tad anđeli Božji zaplakali,
A Srbi se Bogu obratili,
Jedinome svomu prijatelju
Jedinome svome Spasitelju,
Višnjem Bogu i svetome Savi.

Tad se Savo strese od užasa,
Skoči, viknu iza svega glasa:
„Dosta, Bože, poštedi ostatak!“
Tad je Gospod poslušao Savu,
Na srpsko se roblje ražalio,
Te Srbima grehe oprostio.
Zasija se lice Srbinovo,
Zazvoniše zvona na veselje,
Zamirisa zemlja od tamjana,
Zablista se Hristova istina,
Zacari se milost i poštenje,
Anđeli se sa neba spustiše,
Pa Srbiju zemlju zagrliše.

Haj, šta se ono čuje iz daljine?
To se opet služi liturgija,
U nebesnom carstvu Hristovome.
Službu služi svetitelju Savo,
I sa njime tri stotin vladika,
I tri hiljad srpskih sveštenika.
Đakonuje đakon Avakume
Što na kocu za Hrista postrada,
Na bairu usred Biograda.
A Car Slave sjedi na prestolu,
Dok se zemlje grmi ko oluja,
To Srbija kliče – aliluja!
Blago majci koja Savu rodi
I Srbima dok ih Savo vodi.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *