NASLOVNA » MOLITVE, POKAJNE MOLITVE » Četvrto suzno moljenje Sv. Jefrema Sirina

Četvrto suzno moljenje Sv. Jefrema Sirina

Četvrtkom uveče

Evo, ponovo pripadam dverima Vladike moga, moleći i tražeći, klanjajući se i sa strahom vapijući. Jer je slugi koji je sagrešio pred Vladarem svojim bolje da ne beži iz ruku Njegovih, nego da ostane u Njegovoj vlasti.

Prigni, Vladiko, uho Svoje, čuj tugu moju i primi glas moljenja mojega, koje Ti prinosim ja, grešnik postiđeni. Izlij, po milosti Tvojoj, na mene bednog makar kap pažnje, da bih stekao bar malo usrđa za ispravljanje samoga sebe. Jer ako blagodat Tvoja ne prosveti moju dušu, ja neću biti u stanju ni da uočim svoj nerad i strasti.

Gospodareći nada mnom greh nađe u meni pašu svoju, i svakim danom me sve više unižava i srozava u ponor. A ja, bednik, ne prestajem da gnevim Boga, ne plašeći se onog neugasivog ognja, niti treptim od večnih muka. Greh prešavši u naviku, vuče u potpunu propast. Iako sam sebe izobličavam i ne prestajem da ispovedam sebe, ipak ostajem u gresima. Gledam i ne vidim, jer i u samom pokajanju grešim, ne baveći se sagledavanjem dela svojih, već okrivljujem svoje pokajanje. Kao rob greha i nehotice činim zlo, kao vojnik pod vlašću greha, njemu se potčinjavam, pa iako imam mogućnost da pobegnem, plaćam danak toj carstvujućoj u meni navici. Predajući se strasti, plaćam danak ploti.

Znam da pustoš u meni biva sve jača, a opet kao rob, čim mi se naredi, ja joj sadejstvujem. Bežim od predstojeće mi borbe, i kao pas na lancu vraćam se naredbodavcu. Mrzim greh, odvraćam se od bezakonja, ali prebivam u strasti, jer ona vlada mnome zlosrećnim, pa se i protiv volje predajem slastoljublju, i /po neophodnosti/ robujem svojoj prirodi. Strast je potkupila moju slobodnu volju i poji me grehom. Ključaju u meni strasti uprkos razumu, jer sam ih prisajedinio ploti i sada ne trpe razdvajanje. Hitam da preusmerim svoju volju, ali mi se prethodno stanje protivi u tome.

Trudim se, jadan, da oslobodim svoju dušu, ali me zli zajmodavac uvodi u još veće dugove. Ne pominje vraćanje, nego darežljivo daje na zajam, nikada ne tražeći, jer jedino što želi jeste moje ropstvo. Daje da bih se obogatio strastima i ne traži pozajmljeno natrag. Hteo bih da mu vratim stari dug, a on mi dodaje novi. Ako sebi malo uskratim u strastima, on dodaje nove da bi me pobedio. I videći kako me stalno ostajanje u dugu zadržava u grehu, uvodi me u nove prohteve, i da se ne bih ispovedao, baca me u zaborav mojih strasti. Susrećem nove strasti, i zauzet njima, zaboravljam pređašnje. Združujem se sa novopojavivšim se strastima, i opet ostajem dužnik; jurim njima kao prijateljima, a moji se zajmodavci opet ophode sa mnom kao vlasnici. I ja, koji sam se do skoro trudio da zadobijem slobodu, radi njih postajem skupo prodati rob. Hitam da raskinem njihove okove, i odjednom se nalazim u novima. Hitam da se oslobodim vojevanja u njihovim redovima, ali pošto primih od njih mnogo darova, postadoh njihov domaćin.

O, kakva je nada mnom vlast grehovnih strasti, i kakva vladavina prepredene i lukave zmije. Delujem po svojoj prirodi, i ona ulazi u trgovanje, daje zalog da bih prodao um samom grehu. Uči me da ugađam telu, pod izgovorom da će ono služiti duši. I budući pobeđen slastoljubljem, predavši se odmah nezadrživom snu, potpuno se lišavam njegove usluge.

Kada se molim šalje mi pomisao na neko ništavno zadovoljstvo, i njime kao lancem drži moj slabi um, a ako um hoće da pobegne, lanac ne popušta. Tako greh stražari nad umom i zatvara vrata saznanja. Zloba neprestano nadgleda um, da ne dođe u saglasnost sa Bogom i da ne spreči trgovinu ploti. Donosi mnoštvo izmešanih pomisli uveravajući da na Sudu neće biti ni reči o takvoj sitnici, da je nemoguće čak i da se saznaju takve misli, i da će sve tome slično biti predato zaboravu. Ali ja vidim pred sobom izobličenje svoje i znam da mi preti kazna.

Ovim me drži, ovim me vezuje, ovim me prodaje i kupuje, ovim me uvodi u zabludu, ovim mi laska i potčinjava me sebi, jer je, kako kaže Apostol, čovek tjelesan, prodan u ropstvo grijehu (Rim. 7, 14). Jer greh, koji je u mome telu, vlada umom, i mojom krivicom, iskorišćavajući delovanje ploti, njime obremenjuje dušu. Ako neko naumi da posti ili prebiva u bdenju, naneće sebi rane. Greh posredstvom tela obremenjuje dušu lancima kao svoje vlasništvo, i kao ovcu za klanje ili neboparnu pticu vezuje je, i kao snažnome divu, pomoću tog istog tela, odseca i ruke i noge. Ne mogu ni da bežim, niti da pomognem sebi. Teško meni, ja sam živi mrtvac; gledam, a ne vidim, od čoveka postadoh pas. Sa mnom se, iako mi je dat razum, ophode kao sa skotom.

Pomiluj, dušo, sebe samu i požuri pre razlučenja, da ne ostanemo pred dverima zajedno sa ludim devojkama, jer je smrtnima nemoguće da ugledaju život; niti treba očekivati pravednost bez borbe u kojoj se zadobijaju život ili smrt, i gde nema tela kojim se predaje poruzi neprijatelj, koji biva pobeđen njegovom slabošću.

Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj, i po obilju milosrđa Tvoga. Jer ako me pomiluješ, oslobodivši me od neduga strasti, ako se smiluješ na mene, želim da budem poslušan Tvojoj dobroti. Ako učiniš po mnoštvu blagosti Tvoje, izbavićeš me. Ako izliješ na mene blagost Tvoju, biću spasen. Verujem da je Tebi to moguće i ne odričem to. Znam veličinu milosrđa Tvoga, ali znam i mnoštvo grehova mojih. Znam da si pomilovao, i pomilovaćeš sve koji Ti se obraćaju svom snagom svojom. Ispovedam da sam i ja mnogo puta okusio blagodat Tvoju, ali sam posle svega toga, odbacivši je, grešio kao što niko drugi grešio nije. Ali Ti, koji vaskrsavaš mrtve, podigni i mene umrtvljenog grehom. Ti, iscelitelju slepih, prosveti pomračeni vid srca moga. Ti, koji si izbavio Adama iz usta zmijinih, izvuci i mene iz blata bezakonja mojih, jer i ja spadam među ovce Tvoje, iako po svojoj želji postadoh hrana lavovima. Gresi me učiniše psom, ali ću, isceljen blagodaću Tvojom, biti sin. Odbačen sam bio kao mrtvac, ali ako hoćeš, očistiću se. Znam da svesno greših, ali za molitvenike imam Svete Tvoje. Znam da sam prevazišao svaku meru gresima svojim, ali je blagost Tvoja nezadrživa. Ti, koji si dao preimućstvo cariniku, daj je i meni, koji učinih još više zala. Ti si, Gospode, Zakheja pomilovao kao dostojnog, pomiluj i mene nedostojnog. Pavle nekada beše vuk, goneći ovce stada Tvoga, zver divlja beše i satiraše ovce, ali po blagodati Tvojoj postade pastir koji usrdno iđaše za ovcama. Znam da on u neznanju učini greh, i da se, kao takav, udostoji otpuštanja grehova i velike blagodati. A Ti, Gospode, osudivši moj svesno učinjeni greh, pomiluj me, po preizobilnoj blagodati Tvojoj.

Teško meni, jadnom, teško meni! Stid me je onih koji me sada poštuju, i strahujem da ne budem postiđen pred njima za sakrivene grehe. Stid me je onih koji me rodiše da me vremenom ne osude, jer dao sam zavet da neću živeti svetski. Hteo bih da budem kao udovica koja je, dugo uznemiravajući sudiju, postigla svoj cilj; hteo bih da se pokažem pred Tobom kao nerazdvojni prijatelj, preblagi i jedini Vladaru, da bi Ti obratio dušu moju zarobljenu grehom. Onaj je tražio hleb da utoli glad, a ja utehu duši tražim; onaj je tražio telesnu hranu, a ja tražim probuđenje duše. Kao blag i preblag, usliši glas suznog moljenja mog i obrati me, da bih prinosio plodove pokajanja. Orosi zapaljenu savest moju, obnovi mene ostarelog u grehovnim strastima, da bih, oslobodivši se od robovanja njima, sa zadovoljstvom udahnuo vazduh slobode, i sa radošću i veseljem proslavljao blagodat Tvoju.

Ti znaš, Vladiko, da za ovo malo napora duše svoje stičem smelost da ovo govorim pred Tobom. Znam i ja, grešnik, da si Ti dobar i milosrdan Gospod, i da želiš da se ja promenim, ali Ti je potreban plod moje slobodne volje. Spreman si da me pomiluješ, ali čekaš moju nameru, jer milujući želiš da me naučiš, i praštajući želiš da me učiniš učesnikom Carstva Tvoga.

O, kako sam ja bezosećajan i kakvo je siromaštvo moje! I kako je gruba i ozemljela duša! Srce mi je razvratno, a usta puna gorčine, grlo – grob otvoren (Ps. 5, 9)! Zašto se ne prisetiš, dušo, neizbežnog puta, razlučenja tvoga? Zašto se nisi pripremila za taj odlazak? Zašto se nemilosrdno bližiš propasti? Radi čega navlačiš na sebe večne muke? Šta to činiš, dušo, živeći kao nerazumno, beslovesno stvorenje?

Teško meni, što umesto svetlosti, biram tamu. Što ovo zadovoljstvo koje danas imam, a kojeg sutra neće biti, stavljam ispred večnih i neizrecivih blaga. Teško meni, što umesto suncezarne odore, radije prihvatam da obučem odoru tamnu i crnu, što Carstvu pretpostavljam mračna adska naselja! Teško meni, grešnome! Ja sam svesno i dobrovoljno zadajem sebi rane. Dođi, dušo, sama sebi, uplaši se Boga, ugodi Mu mnogim vrlinama, da ne bi iz Njegovih ruku primila dvostruku kaznu. Zavoli, dušo, Boga svoga, i mužestveno koračaj putem Njegovim.

Shvati, dušo, da je ovaj vek sličan poprištu, i da se silna zmija na sve načine trudi da postigne pobedu. Neki je zbace i osramote, a neki sami bivaju zbačeni i predati poruzi; neke ona obmane, pa budu pobeđeni, a drugi budu uvenčani za borbu sa njom. Jedni, iskusivši nevolju, postižu spokojstvo večnoga života, a drugi, okusivši od njene slasti, stiču gorčinu večnih muka. Jedni, krajnjim siromaštvom lako pobeđuju zmiju, a druge ona lako osvoji njihovom privezanošću za ovozemaljsko. Za one koji vole Boga od sveg srca, ništa ne znači borba sa njom, a za svetoljupce, veoma je teška i nepodnošljiva ta borba.

Shvati, jadna dušo, da su radost, raskoš i spokojstvo ovoga veka ispunjeni žalošću i jadom, a nevolje, post i zlopaćenje donose neizrecivu radost i večni život. Obrati se, dušo, i podvizavaj se u bezmolviju, da se ne bi, kada dođe čas smrti i razlučenja, pokazala nespremna. Seti se, dušo moja, tvoga prizvanja i načina tvoga života, kakav je tvoj put, radi čega je i kuda vodi. Sve dolazi do svoga kraja zemaljskog, pa će i tvojoj bezbrižnosti doći kraj.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *