Често причешћивање

Питање:
Поштовани Оци Бог вам помогао, Ми живимо у иностранству и скоро смо се обоје за веру наново пробудили после предуге хибернације под разним неопростиво глупим себичним изговорима, и десило нам се да читањем штива постављеног на вашем дивном душекорисном веб сајту, почесмо да ревносније него икад поштујемо све Црквом прописане постове, а под утицајем писања Светих наших Отаца нам расте и схватање неопходности причешћивања тј. присајединавања Светом Телу и Крви Христовој које Он предаде за спас свих нас на Голготи, на Часноме Крсту… Проблем се појавио када смо нашем локалном парохијском свештенику изразили жељу да пошто ионако постимо сваку среду и петак (када је то прописано) , да би хтели и волели да се и причестимо светим Тајнама Христовим на свакој Литургији. Добили смо одговор од речи до речи да ‘се то некада у првобитним Хришћанским заједницама практиковало, а да то више није обичај’, и да ‘ако већ хоћете тако онда постите 7 дана (ово подвлачим) ‘, а као разлог за то је ‘да се не прелестите и не осећате посебним од других’… Напомињем да се на жалост где живимо мало људи и у време великих постова причести, као и то да иако смо покушавали, нисмо успевали да се приближимо иначе младом свестенику, из чега је јасно да нас он ни не може знати добро да би констатовао евентуалну прелест гордости и узвисавања над другима…Да је среће да се сви у Цркви сваке Недеље причестимо, ми би били много срећнији, а о намери да будемо другачији заиста нема говора, јер ‘ко се узвиси унизиће се’, истинито каже Бог Наш. Да ли смо ми добро разумели да имамо право да се причешћујемо и ван 4 прописана поста, ако држимо среду и петак у посту, као што и чинимо? И како да се поставимо на одрапљених 7 дана, када би ово заправо значило да припремајући се за Причешће следеће недеље, морамо да почнемо од ове обзиром да то скупа чини 7 дана? То би онда значило сваке друге недеље? Супруга и ја знамо да се наши монаси, дакле најсветији међу нама, причесте и по неколико пута у недељи, па кад њима који се не могу са нама по греху ни упоредити то раде тако често, колико је пре онда нама световњацима заиста насушна потреба присаједињавати се Телу и Крвљу најсветијом? Постоје овде и Украјинска и Руска и Америчка Православна Црква, али ми смо Срби, крштени у Српској Цркви, па нам није баш јасан наш свештеник када нас овим фактички одбија од Свете Часе, а кажем нити нам је духовник, нити нас зна довољно да би се бринуо да се не прелестимо? Изузетно би нам значило појашњење и савет за наш проблем. Унапред хвала, нека вам Господ помогне да не клонете на Светосавском онлине пројекту. Не би се потписивали, нити рекли у којој смо земљи и граду, јер знамо да многе очи ово гледају и не желимо да смо узрок никаквим расправама у нашој ЦСО.
Н.Н


Одговор:
Драги, Причешћивање тела и крви Христове није ОБИЧАЈ! Ни онда ни сада, нити у будуће.
Ово ваше а и многа друга питања потврђују постојање огромног проблема које се огледају у непознавању пастирства данашњих пастира. Није то ни неки индивидуални проблем који је везан за личну ароганцију, него институциони, који је последица узрока лишавања слободе Цркви која се десила пре једно 70 г., и чак раније, и наравно стари утицај латинског схватања односа човека према Богу.
Свештеник није властник претворених св. дарова у тело и крв, него је ту да носи своју службу препознавања своје пастве, и види ко је спереман за причешће, а ко није. Причешће је стално оверавање нашег нормалног и природног статуса у Цркви. Свештеник има своје послушање да се управља предањским црквеним искуством када о овоме говоримо, а посебно типиком и канонима, а не «обичајем». Обичај и «пракса» је за живу црквеност увек био проблем. То што ваш свештеник предлаже НИГДЕ није у Цркви примењивано као неко записано правило, него га православно богословље још од пре века ипо познаје као велики негативитет.То што он предлаже је недостатак личног богословског образовања, али оно није увек последњи услов за знање, јер постоји и други начин образовања, а ми га називамо црквеношћу. А она рађа обоженост и богослове. Да тај свештеник служи све службе по типику (независно од броја људи у на службама) , знао би да у одрећене дане у седмици, или одређене празнике Црква СТРОГО забрањује пост, а посебно строги, т.ј. на води.
Нешто што је овде најтрагичније, а нажалост мало ко то примећује, јесте да свештеници који на непостојећим основама траже строги пост од седам дана до причешћа, и то неким «уобичајеним литургичким» искуством само за време постова, просто на просто разучавају паству да посте. Руше њихово сазнање о канонском посту а да не помињемо сам његов теолошки појам! Да, ово је жалосно искуство типа: драги брате, ниси постио четири недеље поста, е сада лепо одгладуј ових седам дана. И нормално је да ће да одгладују, да скину ту обавезу са врата, и да после тога развијају једно болесно разумевање поста, да се он сада после причешћа завршава. То што је свештеник тражио фино је одрађено и онда се продужи по старом. Зар ми овде не видимо да управо свештеник легализује овакво понашање. За сваког нормалног пастира важно је да каже да је неоправдано кршење поста велика сметња за причешће. Док овако они просто уче народ да се не пости, и он се све више и више на то навикава.
Када свештеник изнесе свету чашу и вама каже: «Со страхом Божијим и вјерују приступите», ако код вас не постоји никаква сметња он не може да од вас тражи, да се са тим истим страхом од ње удаљите не-причешћени. Он мора да има канонски разлог за то удаљавање, а овај који вам наводи НИЈЕ! Исповест је одвојена тајна и многи је условљавају за свето причешће што је потпуно не знање у одсутву сваког смирења. Видите, ви можете да урадите најгоре ствари, и да их прећутите на исповести, и приђете чаши. Исповест не штити свету чашу него познавање своје пастве. Неки кроз исповест препознају нове људе у зајдници, и то је одлично, у том смислу ми тражимо исповест као обвезу пред причешће. На тој основи да свештеник има поверња у вас, да то што говорите јесте истина, он мора да се помири са сазнањем да немате никаквих сметњи. Дакле он вас причешћује на поверењу. А ако он примети ваш неприродан и болестан однос у заједници (што је врло лако) његова је обавеза да вам до покајања забрани прилазак чаши, док за све остало све заивиси од вас. Ми верујемо вама да сте се припремали (молитвано правило и сл.) за причешће али не знамо. И зато се чита молитва да вам «не буде на суд или осуду», и она је последње проверавање ваше савести. Дакле, ипак је ваша последња одлука да ли ћете прићи чаши или не, а не свештенослужитеља. Да је свештеник сигуран у чедо које се причешћује Црква не би никада увела ове речи указивања на његову крајњу и послењу одговорност.
Ако 228 правило Номоканона каже: «Они који правилно живе и посте средом и петком преко године (и све друге постове) , треба да се причесте светим тајнама», онда свештеник нема право да вам предлаже пост у време када му није, и када га Црква не тражи. То је само самовоља заснована на традиционализму који нема ничег заједничког са литургичким богословљем.
Молим вас погледајте један мој дужи одговор који је управо одговор и на ваше питање. Ево линка
http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? did=24&qa=735
У Христу Ваш
оЉубо

One Comment

  1. Postovani oci, htela sam da vas pitam, ako postim prvu sedmicu posta na vodi i pricestim se, da li ostale sedmice do zavrsetka posta treba da postim na vodi , ili na ulju? Hvala i Bog vas blagoslovio.